#26
Posted: 02/06/2007 01:51
�Komandovao sam u Kocevskom rogu � izjavio je prvi put za javnost Simo Dubajic u listu �Svet� jula 1990. godine � Ucestvovao sam u likvidaciji ljudi po naredjenju. To danas govorim, jer sam shvatio da je savest jaca od pobede. Kada sam 25. maja 1944. godine dosao u Ljubljanu, referisao sam Titu o zarobljavanju ustasa, fon Lera i zapleni zlata. Pre toga sam trinaestog maja dobio od Tita depesu da niko ne sme dirati nijednog zarobljenika. Mi tada nismo znali da ce ti zarobljenici biti pobijeni. Govorilo se da ih treba vratiti u Sloveniju, da bi im se sudilo po medjunarodnim konvencijama. Ja sam imao tu Titovu depesu, imali su je i svi ostali komandanti... Onda sam iznenada dobio nalog da se 30.000 tih domacih izdajnika pobije u Kocevskom rogu. Naredjenje su izdali Ivan Matija-Macek, Maks Bace i Jovo Kapicic. Sve Rankovicevi pomocnici. Takvu odluku niko nije mogao doneti, sem Tito. Samo je on mogao da opozove svoju raniju depesu. Bio sam sef i kontrolisao da se to izvrsi do kraja. Taj masakr je izvrsila XI dalmatinska brigada u kojoj je komesar bila Milka Planinc. Ona je za streljanje trazila dobrovoljce i najpoverljivije komuniste. Bilo ih je 85 ili 90, ali vise od 100 nije. Strojem je komandovao drug po imenu Perisa. Zvali smo ga jos Dinko i Ljubo. Sedeo sam ispred jedne krcme i pio �Bakarsku vodicu�. Imao sam dvadeset i jednu godinu. I vojnici su bili mladi. Dolazili su kod mene, potezali iz flase, povracali i padali u nesvest. Bio sam pijan, pa nije iskljuceno da sam bas ja dao naredjenje da se posle streljanja baci eksploziv u te jame, kako neko ne bi iz njih izasao ziv. Za te jame u Kocevskom rogu rekao nam je Ivan Macek, ministar slovenacke policije. On je poznavao taj kraj, tu se, uostalom, tokom rata skrivao Glavni stab Slovenije.�
Svedoci iz emigracije tvrde da je tada ubijeno oko 250.000 ljudi. U britanskim arhivima postoje dokumenta, i o predaji prebeglica, a i o likvidacijama, koje su nad njima nacinili partizani. Svedocanstva su dali i preziveli pripadnici nacionalnih snaga Branislav Todorovic, Todor Miletic, Stevan Brasevic, Velimir Golubovic, Milivoje Slavkovic, Joze Korosec. U Cercilovom dnevniku, ta komunisticka odmazda opisana je u poglavlju pod nazivom �Incident Basovice�, po imenu jedne od kraskih jama, na italijanskoj strani. Deset godina kasnije, zbog stratista u Sloveniji, izbile su svadje u CK KPS, jer su se seljaci zalili da ne mogu da oru svoje njive, zbog leseva koji izlaze iz zemlje. �Kao da zemlja dise� govorili su seljaci. Slovenci su ih, medjutim, primirili visokim novcanim obestecenjima i kreditima za podizanje kuca. Pocetkom pedesetih i sam Edvard Kardelj je sprecio otvaranje istrage o posleratnim zlocinima u Sloveniji. Sami Englezi, medjutim, skrivali su ove istorijske cinjenice od svoje i jugoslovenske javnosti, sve do kraja osamdesetih godina, kada ih je grof Nikolaj Tolstoj objavio. Zbog knjige �Ministar i masakr�, odnosno svedocenja o Titovoj i britanskoj odmazdi, grof je bio i sudski gonjen u Londonu.
O masakru u slovenackim sumama Borivoje Karapandzic, ljoticevski emigrant iz Klivlenda napisao je knjigu �Titovo krvavo prolece�. Englezi su od 24. do 29. maja 1945. godine, na prevaru, pod izgovorom da ih salju u Italiju, izrucili Titu sve prebeglice. Prevozili su ih, prvo kamionima do Vilaha i Jesenica, a zatim vozovima u logor Sent Vid kod Ljubljane. U Mariboru ih je docekivao Zdenko Zavadlov, oficir Ozne. Zarobljenike je cuvala Vojska drzavne sigurnosti Slovenije, a njen put iz Austrije je kontrolisala Pokrajinska Ozna za Stajersku i Korusku. Zavadlov se seca da je i Tito dolazio u Maribor,da se susretne sa ruskim marsalom Tolbuhinom. Tek posle tog susreta donesena je odluka o likvidaciji ljudi iz transporta. U Maribor je dovezeno 8.000 slovenackih domobrana i 6.000 Srba. Tu ih je posetio Slobodan Penezic � Krcun, u svojstvu predsednika Komisije DFJ za amnestiju. Borivoje Karapandzic tvrdi da je Penezic zapravo doneo Titovo naredjenje za likvidaciju prebeglica, koje su i poslate na stratiste u Kocevje. Jos prilikom transporta, cetrdesetak dobro naoruzanih partizana pretreslo je konvoj, a kako Karapandzic svedoci citirajuci reci prezivelih Srba, a neke izbeglice i opljackali. Najveca masovna streljanja Titovi oruznici su, po Karapandzicevim podacima, izvrsili na sledecim mestima: na planini Pohorje i oko Maribora, u tzv. marsu smrti streljano je oko 200.000 Hrvata, koji su doterani iz Pliberka (Blajburga); u sumama oko Kocevja, narocito u Kocevskom rogu ubijeno je 12.000 Slovenaca, domobrana, oko 3.000 srpskih dobrovoljaca, oko 1.000 crnogorskih cetnika, oko 1.000 hrvatskih domobrana i 1.000 ruskih belogardejaca. Oni su predati partizanima iz logora Vetrinje kod Celovca. Kod Zidanog Mosta streljano je oko 6.000 Crnogoraca, na celu sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joanikijem i 70 srpskih pravoslavnih svestenika iz Crne Gore. Na padinama Pohorja unisteni su zivoti i 8.000 cetnika vojvode Pavla Djurisica, koji su vraceni iz Pliberka. Kod Teharja je ubijeno jos tri hiljade izbeglih Slovenaca, na prevoju Ljubelj i hiljade ranjenih i bolesnih dobrovoljaca, domobrana, izbeglica, medju kojima je bilo dosta Srba. Pedeset godina kasnije, 1995. kada se nasao pred Parlamentarnom komisijom Slovenije, koja istrazuje zlocine pocinjene posle zavrsetka II svetskog rata, nekadasnji nacelnik tajne policije u dezeli Mitja Ribicic, da bi oprao ruke i obraz, javno je izjavio �... da slovenacka Ozna nije znala, niti je imala nalog da ubija zarobljene... Vrh JA naredio likvidacije u Kocevju... mimo Titovog znanja!?�
Mitja Ribicic, je rodjen 1919. godine u Trstu. Studirao je prava u Ljubljani, kada je pristupio komunistickom pokretu. Ucesnik je rata od 1941. godine. Prvo je bio organizator partijske tehnike, zatim pokretac obavestajnih aktivnosti, a zatim politicki funkcioner. U zvanicnim biografijama precutkuje svoju delatnost u tajnoj policiji Jugoslavije i Slovenije. Drug Ciril, kako se ilegalno zvao, koji je u Moskvi zavrsio Akademiju NKVD �Feliks Djerzinski� i tako postao skolovani tajni policajac, ocigledno ne zeli da preuzme, u ime Slovenaca, odgovornost za masakre u Kocevju i Pohorju. Ribicica je na najbolji nacin demantovao bivsi partizan Albert Svetina � Erno, koji je u leto 1944. godine postao prvi pomocnik nacelnika slovenacke Ozne, generala Ivana Maceka � Matije:
�... Bio sam u Partijskoj skoli u Kocevskom rogu, kada je, maja 1944. CK KPS poslao po mene kurira sa naredbom da se javim drugu Maceku. Otisao sam u centar Ozne na Straznjem Vrhu, gde me je Macek imenovao za svog pomocnika. O njemu sam vec slusao da je bio surov i primitivan. Macek se upravo vratio iz Drvara, sa sastanka Vrhovnog staba. Na tom skupu bili su i Aleksandar Rankovic, Ceco Jovanovic, Edvard Kardelj. Razgovaralo se o kraju rata i zakljuceno je, na osnovu ruskog iskustva, da treba zapoceti obracun sa pripadnicima nacionalnih snaga, saradnicima okupatora i kvislinzima: � Likvidirajte, sto pre i sto vise, dok traju borbe za oslobadjanje zemlje � rekao nam je Macek. To su culi svi slovenacki oznasi � Brilej, Zore, Stadler, Ivanusa, Silih, Stjenka i ja. Macek nam je naredio da napravimo poseban spisak slovenackih kolaboracionista. Registraciju je vodio Branko Ivanusa, jer je on u Ozni Slovenije bio sef Odseka za evidenciju neprijatelja. Likvidacije su na teritoriji Slovenije trajale sve do 1953. godine. Za njih je Mitja Ribicic znao, cak je i sam pravio spiskove za streljanje. To mi je rekla moja bivsa zena Cveta Zimic, koja je bila Ribiciceva sekretarica u leto 1946. godine. Ja sam u to vreme bio nacelnik Ozne za Primorsko...�
Likvidacijama u Blajburgu i Kocevju nije zavrsen jugoslovenski gradjanski rat. U samom Becu, sa dozvolom saveznickih vlasti, Jugoslavija je otvorila Misiju za hvatanje ratnih zlocinaca. Na njenom celu se nalazio prvo pukovnik Pavle Milic, a zatim major Stanimir Dincic. Njihov zadatak je bio, da sa jos dvadeset jugoslovenskih oficira, na osnovu spiska Ozne od dve hiljade ratnih begunaca, pronadju sto vise ljudi i privedu ih u Beograd. U ruke im je pao Tanasije Tasa Dinic, ministar policije u Nedicevoj vladi, zatim Franc Nojhauzen, ministar Hitlerove ratne privrede i jos stotinak ratnih zlocinaca. Dr Ante Pavelic im je umakao u Juznu Ameriku. Ustase procenjuju da je do 1951. godine, Udba likvidirala i oko hiljadu katolickih svestenika, simpatizera Alojzija Stepinca. Dr Obren Djordjevic procenjuje da je Ozna, tj. Knoj, u obracunu sa sedam hiljada cetnika u Bosni, hiljadu ubila samo u kanjonu Sutjeske. Kada je, medjutim, na prostoru Jugoslavije taj unutrasnji rat zavrsen, specijalne jedinice Udbe iz Srbije i Bosne tragale su za ostacima cetnickih grupa da bi ih likvidirale. Najuspesniji egzekutor tog doba bio je dr Milan Dragutinovic iz Novog Sada, koji i danas kao trofej cuva pistolj cuvenog odmetnika Srpka Medenice. Mit o Udbi i njenim tajnim ubistvima, poceo je da se stvara odmah iza rata. Tome su, na primer, dosta doprineli neki nerazjasnjeni slucajevi iz samog politickog vrha. Publicista Djurica Labovic tvrdi, na primer, da je Udba ubila Titovu miljenicu Davorjanku Paunovic, jer se toliko osilila da je pocela da se ponasa kao marsalica. Drugo ubistvo koje je ostalo sakriveno od javnosti je bilo ono Nikole Kalabica u njegovom beogradskom stanu. Posle izdaje Draze Mihailovca, ovaj cetnicki komandant je ziveo slobodno u Beogradu. Hranio ga je Josif Cvetkovic, Krcunov licni sofer. Njegov licni telohranitelj bio je oficir Ozne Josip Petrovic, koji ga je vodao nocu po Beogradu. Nikola Kalabic je �dobijen� na rec Slobodana Penezica. Obecano mu je da ce biti potpuno slobodan covek kada oda cetnickog Cicu. Iza tog obecanja stajali su i Tito i Rankovic. Nikola je verovao Krcunu, jer su se znali iz uzickih kafana od pre rata. U slobodnom Beogradu, a zatim i u Tuzli, gde je Kalabic prebacen, njegov telohranitelj ga je najcesce vodio u bioskop i malo poznate kafane. Nikola se, medjutim, propio i poceo da se, obrijan i ugladjen hvali, da je on cuveni Kalabic.
U Udbi je planirano, cak, da se Kalabic prebaci u inostranstvo, negde u emigraciju, ali se od toga odustalo zbog njegove plahovitosti i hvalisavosti. Onda je Krcun odlucio i naredio da se likvidira. Po svedocenju Slobodana Krstica-Uce, oficira Udbe, Nikola Kalabic je jedne noci zadavljen u stanu u Kosovskoj ulici, broj 43. Bio je tada u drustvu sa Miletom Mijatovicem, Slobodanom Krsticem-Ucom i Vladanom Bojanicem iz Udbe, sa kojima se dogovarao da ide na susret i suocenje sa Drazom. Kalabic je trazio da bude obmotan zavojem, kako bi Cici izgledao izmuceno i jadno. Prilikom previjanja zavoja, u sobu su usli operativci tajne policije i udavili ga tim zavojima. Telo Nikole Kalabica je zatim prebaceno na Adu Ciganliju i tamo sahranjeno bez nadgrobne ploce. Naredjenje za likvidaciju Nikole Kalabica, preneo je �odozgo� Mile Milatovic, Rankovicev zamenik, kada se i Leka slozio sa Krcunovim naredjenjem. Ubistvo su pocinila trojica radnika Udbe, ljudi u uniformama i sva trojica su, kako mi je rekao dr Obren Djordjevic, bili i u streljackom vodu koji je na Adi usmrtio Drazu Mihailovica. Cica je, po nalogu Aleksandra Rankovica, streljan u raci, sa grupom osudjenika. Pre likvidacije je djeneral Mihailovic i obrijan, kako ga u slucaju otkopavanja, neko ne bi prepoznao. Jedan od likvidatora Nikole Kalabica i Draze Mihailovica i danas zivi u Beogradu, ostali su preminuli.
Svedoci iz emigracije tvrde da je tada ubijeno oko 250.000 ljudi. U britanskim arhivima postoje dokumenta, i o predaji prebeglica, a i o likvidacijama, koje su nad njima nacinili partizani. Svedocanstva su dali i preziveli pripadnici nacionalnih snaga Branislav Todorovic, Todor Miletic, Stevan Brasevic, Velimir Golubovic, Milivoje Slavkovic, Joze Korosec. U Cercilovom dnevniku, ta komunisticka odmazda opisana je u poglavlju pod nazivom �Incident Basovice�, po imenu jedne od kraskih jama, na italijanskoj strani. Deset godina kasnije, zbog stratista u Sloveniji, izbile su svadje u CK KPS, jer su se seljaci zalili da ne mogu da oru svoje njive, zbog leseva koji izlaze iz zemlje. �Kao da zemlja dise� govorili su seljaci. Slovenci su ih, medjutim, primirili visokim novcanim obestecenjima i kreditima za podizanje kuca. Pocetkom pedesetih i sam Edvard Kardelj je sprecio otvaranje istrage o posleratnim zlocinima u Sloveniji. Sami Englezi, medjutim, skrivali su ove istorijske cinjenice od svoje i jugoslovenske javnosti, sve do kraja osamdesetih godina, kada ih je grof Nikolaj Tolstoj objavio. Zbog knjige �Ministar i masakr�, odnosno svedocenja o Titovoj i britanskoj odmazdi, grof je bio i sudski gonjen u Londonu.
O masakru u slovenackim sumama Borivoje Karapandzic, ljoticevski emigrant iz Klivlenda napisao je knjigu �Titovo krvavo prolece�. Englezi su od 24. do 29. maja 1945. godine, na prevaru, pod izgovorom da ih salju u Italiju, izrucili Titu sve prebeglice. Prevozili su ih, prvo kamionima do Vilaha i Jesenica, a zatim vozovima u logor Sent Vid kod Ljubljane. U Mariboru ih je docekivao Zdenko Zavadlov, oficir Ozne. Zarobljenike je cuvala Vojska drzavne sigurnosti Slovenije, a njen put iz Austrije je kontrolisala Pokrajinska Ozna za Stajersku i Korusku. Zavadlov se seca da je i Tito dolazio u Maribor,da se susretne sa ruskim marsalom Tolbuhinom. Tek posle tog susreta donesena je odluka o likvidaciji ljudi iz transporta. U Maribor je dovezeno 8.000 slovenackih domobrana i 6.000 Srba. Tu ih je posetio Slobodan Penezic � Krcun, u svojstvu predsednika Komisije DFJ za amnestiju. Borivoje Karapandzic tvrdi da je Penezic zapravo doneo Titovo naredjenje za likvidaciju prebeglica, koje su i poslate na stratiste u Kocevje. Jos prilikom transporta, cetrdesetak dobro naoruzanih partizana pretreslo je konvoj, a kako Karapandzic svedoci citirajuci reci prezivelih Srba, a neke izbeglice i opljackali. Najveca masovna streljanja Titovi oruznici su, po Karapandzicevim podacima, izvrsili na sledecim mestima: na planini Pohorje i oko Maribora, u tzv. marsu smrti streljano je oko 200.000 Hrvata, koji su doterani iz Pliberka (Blajburga); u sumama oko Kocevja, narocito u Kocevskom rogu ubijeno je 12.000 Slovenaca, domobrana, oko 3.000 srpskih dobrovoljaca, oko 1.000 crnogorskih cetnika, oko 1.000 hrvatskih domobrana i 1.000 ruskih belogardejaca. Oni su predati partizanima iz logora Vetrinje kod Celovca. Kod Zidanog Mosta streljano je oko 6.000 Crnogoraca, na celu sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joanikijem i 70 srpskih pravoslavnih svestenika iz Crne Gore. Na padinama Pohorja unisteni su zivoti i 8.000 cetnika vojvode Pavla Djurisica, koji su vraceni iz Pliberka. Kod Teharja je ubijeno jos tri hiljade izbeglih Slovenaca, na prevoju Ljubelj i hiljade ranjenih i bolesnih dobrovoljaca, domobrana, izbeglica, medju kojima je bilo dosta Srba. Pedeset godina kasnije, 1995. kada se nasao pred Parlamentarnom komisijom Slovenije, koja istrazuje zlocine pocinjene posle zavrsetka II svetskog rata, nekadasnji nacelnik tajne policije u dezeli Mitja Ribicic, da bi oprao ruke i obraz, javno je izjavio �... da slovenacka Ozna nije znala, niti je imala nalog da ubija zarobljene... Vrh JA naredio likvidacije u Kocevju... mimo Titovog znanja!?�
Mitja Ribicic, je rodjen 1919. godine u Trstu. Studirao je prava u Ljubljani, kada je pristupio komunistickom pokretu. Ucesnik je rata od 1941. godine. Prvo je bio organizator partijske tehnike, zatim pokretac obavestajnih aktivnosti, a zatim politicki funkcioner. U zvanicnim biografijama precutkuje svoju delatnost u tajnoj policiji Jugoslavije i Slovenije. Drug Ciril, kako se ilegalno zvao, koji je u Moskvi zavrsio Akademiju NKVD �Feliks Djerzinski� i tako postao skolovani tajni policajac, ocigledno ne zeli da preuzme, u ime Slovenaca, odgovornost za masakre u Kocevju i Pohorju. Ribicica je na najbolji nacin demantovao bivsi partizan Albert Svetina � Erno, koji je u leto 1944. godine postao prvi pomocnik nacelnika slovenacke Ozne, generala Ivana Maceka � Matije:
�... Bio sam u Partijskoj skoli u Kocevskom rogu, kada je, maja 1944. CK KPS poslao po mene kurira sa naredbom da se javim drugu Maceku. Otisao sam u centar Ozne na Straznjem Vrhu, gde me je Macek imenovao za svog pomocnika. O njemu sam vec slusao da je bio surov i primitivan. Macek se upravo vratio iz Drvara, sa sastanka Vrhovnog staba. Na tom skupu bili su i Aleksandar Rankovic, Ceco Jovanovic, Edvard Kardelj. Razgovaralo se o kraju rata i zakljuceno je, na osnovu ruskog iskustva, da treba zapoceti obracun sa pripadnicima nacionalnih snaga, saradnicima okupatora i kvislinzima: � Likvidirajte, sto pre i sto vise, dok traju borbe za oslobadjanje zemlje � rekao nam je Macek. To su culi svi slovenacki oznasi � Brilej, Zore, Stadler, Ivanusa, Silih, Stjenka i ja. Macek nam je naredio da napravimo poseban spisak slovenackih kolaboracionista. Registraciju je vodio Branko Ivanusa, jer je on u Ozni Slovenije bio sef Odseka za evidenciju neprijatelja. Likvidacije su na teritoriji Slovenije trajale sve do 1953. godine. Za njih je Mitja Ribicic znao, cak je i sam pravio spiskove za streljanje. To mi je rekla moja bivsa zena Cveta Zimic, koja je bila Ribiciceva sekretarica u leto 1946. godine. Ja sam u to vreme bio nacelnik Ozne za Primorsko...�
Likvidacijama u Blajburgu i Kocevju nije zavrsen jugoslovenski gradjanski rat. U samom Becu, sa dozvolom saveznickih vlasti, Jugoslavija je otvorila Misiju za hvatanje ratnih zlocinaca. Na njenom celu se nalazio prvo pukovnik Pavle Milic, a zatim major Stanimir Dincic. Njihov zadatak je bio, da sa jos dvadeset jugoslovenskih oficira, na osnovu spiska Ozne od dve hiljade ratnih begunaca, pronadju sto vise ljudi i privedu ih u Beograd. U ruke im je pao Tanasije Tasa Dinic, ministar policije u Nedicevoj vladi, zatim Franc Nojhauzen, ministar Hitlerove ratne privrede i jos stotinak ratnih zlocinaca. Dr Ante Pavelic im je umakao u Juznu Ameriku. Ustase procenjuju da je do 1951. godine, Udba likvidirala i oko hiljadu katolickih svestenika, simpatizera Alojzija Stepinca. Dr Obren Djordjevic procenjuje da je Ozna, tj. Knoj, u obracunu sa sedam hiljada cetnika u Bosni, hiljadu ubila samo u kanjonu Sutjeske. Kada je, medjutim, na prostoru Jugoslavije taj unutrasnji rat zavrsen, specijalne jedinice Udbe iz Srbije i Bosne tragale su za ostacima cetnickih grupa da bi ih likvidirale. Najuspesniji egzekutor tog doba bio je dr Milan Dragutinovic iz Novog Sada, koji i danas kao trofej cuva pistolj cuvenog odmetnika Srpka Medenice. Mit o Udbi i njenim tajnim ubistvima, poceo je da se stvara odmah iza rata. Tome su, na primer, dosta doprineli neki nerazjasnjeni slucajevi iz samog politickog vrha. Publicista Djurica Labovic tvrdi, na primer, da je Udba ubila Titovu miljenicu Davorjanku Paunovic, jer se toliko osilila da je pocela da se ponasa kao marsalica. Drugo ubistvo koje je ostalo sakriveno od javnosti je bilo ono Nikole Kalabica u njegovom beogradskom stanu. Posle izdaje Draze Mihailovca, ovaj cetnicki komandant je ziveo slobodno u Beogradu. Hranio ga je Josif Cvetkovic, Krcunov licni sofer. Njegov licni telohranitelj bio je oficir Ozne Josip Petrovic, koji ga je vodao nocu po Beogradu. Nikola Kalabic je �dobijen� na rec Slobodana Penezica. Obecano mu je da ce biti potpuno slobodan covek kada oda cetnickog Cicu. Iza tog obecanja stajali su i Tito i Rankovic. Nikola je verovao Krcunu, jer su se znali iz uzickih kafana od pre rata. U slobodnom Beogradu, a zatim i u Tuzli, gde je Kalabic prebacen, njegov telohranitelj ga je najcesce vodio u bioskop i malo poznate kafane. Nikola se, medjutim, propio i poceo da se, obrijan i ugladjen hvali, da je on cuveni Kalabic.
U Udbi je planirano, cak, da se Kalabic prebaci u inostranstvo, negde u emigraciju, ali se od toga odustalo zbog njegove plahovitosti i hvalisavosti. Onda je Krcun odlucio i naredio da se likvidira. Po svedocenju Slobodana Krstica-Uce, oficira Udbe, Nikola Kalabic je jedne noci zadavljen u stanu u Kosovskoj ulici, broj 43. Bio je tada u drustvu sa Miletom Mijatovicem, Slobodanom Krsticem-Ucom i Vladanom Bojanicem iz Udbe, sa kojima se dogovarao da ide na susret i suocenje sa Drazom. Kalabic je trazio da bude obmotan zavojem, kako bi Cici izgledao izmuceno i jadno. Prilikom previjanja zavoja, u sobu su usli operativci tajne policije i udavili ga tim zavojima. Telo Nikole Kalabica je zatim prebaceno na Adu Ciganliju i tamo sahranjeno bez nadgrobne ploce. Naredjenje za likvidaciju Nikole Kalabica, preneo je �odozgo� Mile Milatovic, Rankovicev zamenik, kada se i Leka slozio sa Krcunovim naredjenjem. Ubistvo su pocinila trojica radnika Udbe, ljudi u uniformama i sva trojica su, kako mi je rekao dr Obren Djordjevic, bili i u streljackom vodu koji je na Adi usmrtio Drazu Mihailovica. Cica je, po nalogu Aleksandra Rankovica, streljan u raci, sa grupom osudjenika. Pre likvidacije je djeneral Mihailovic i obrijan, kako ga u slucaju otkopavanja, neko ne bi prepoznao. Jedan od likvidatora Nikole Kalabica i Draze Mihailovica i danas zivi u Beogradu, ostali su preminuli.
