Ne kontam gdje ti pocinju a gdje zavrsavaju navodnici, gdje pocinje a gdje zavrsava "preuzeta" cirilica (vidim, i ti dobro nastavljas pisati "preuzetim" pismom), gdje pocinje i zavrsava jedna tendenciozna prica, a gdje druga... tako da nema potrebe puno ni da komentarisem.lavicas wrote:"БРAТУНAЦ - Прогону Срба са подручја сребреничке и већег дијела братуначке општине претходили су, прве ратне године, жестоки напади на села, о великим православним празницима или уочи њих, монструозна убиства српских цивила, пљачка и паљење њихове имовине.
Овај, током прољећа и љета, више пута виђен сценарио у средњем Подрињу, муслиманске снаге из Сребренице поновиле су 14. децембра 1992. године, када су у једном дану у братуначким селима Бјеловац, Сикирић и Лозница побиле 109 српских цивила.
Дојучерашње комшије, који су регрутовани у тадашњу 28. дивизију Aрмије БиХ, којом је у Сребреници командовао хашки оптуженик Насер Орић, знали су да већина домаћина у овим селима слави Никољдан и да су сва чељад била на окупу.
Ова три села у долини Дрине нападнута су у рано јутро из сусједних бошњачких мјеста Пирићи и Полозник. - Тог кобног јутра клали су и палили људе затечене на спавању. Свирепо су убили мог супруга Драгана и свекра Драгољуба, а свекрву Достану и јетрву Миру, са сином од седам мјесеци и кћерком од три године, одвели су у сребренички логор. Заробљен је тада, послије тежег рањавања и Брано Вучетић, коме су побили цијелу породицу - подсјећа Радојка Филиповић.
Она упозорава да је "скривање истине о злочинима над српским народом у Бјеловцу и другим селима - више од злочина".
Ожиљке на душама преживјелих Бјеловчана продубљује чињеница да нико од Бошњака није ни позван на одговорност за недјела почињена у њиховом селу. Неки, попут Рахмана и Решида Синановић из Бјеловца, нашли су се, нажалост, на списку "невиних" сребреничких жртава.
Имена ових Бошњака, затим Aлије Ибрића из Пирића, Рифета Даутбашића из Брезовице, Меде и Мирсада Малагић из Лозничке Ријеке, Хајрудина Хасановића из Пирића и најмање још 20 својих комшија навеле су Стоја Петровић и недавно преминула Гвозденија Матић.
Гвозденија се, након што су убили њеног супруга Десимира, сакрила у свињац, одакле је цијели дан гледала како су убијали њену родбину и комшије, палили куће...
О трагедији Срба у Бјеловцу и околним селима, десетак километара од Братунца, свједоче преживјели, али и бијели, мермерни крстови на Војничком гробљу и слике убијених поредане у Спомен-соби.
На овим мјестима често се може видјети Славка Матић (61), која је 14. децембра 1992. године остала без своје породице. На кућном прагу убили су јој обје кћерке, Снежану (27) и Гордану (25). Испред куће најприје су убили њеног супруга Радивоја.
- Тог јутра нисам била код куће. Стигла сам тек касно послије подне, али све су већ поубијали и попалили. Пуцали су на псе, мачке, стоку и остале домаће животиње.
Одмахује руком, видно потресена, истичући да је "осуђена на живот" и додаје да је њен смисао живота, већ 13 година, одлазак на гробље и паљење свијећа најмилијима.
К. ЋИРКОВИЋ"
Како живјети заједно? Да ли ћемо успјети?
С обзиром да је сајт с којег сам скинула текст на ћирилици, надам се да вам неће сметати да га прочитате и прокоментаришете!
Najbolji komentar na sve to je bio upravo snimak 14.jula ove godine sa parastosa ili kako se vec tacno zove "...nevinim ubijenim civilima..." gdje majke oplakuju spomenike sa uklesanim siluetama sinova - u uniformama...
I ko sad da ozbiljno shvati pisanja nekih ljudi?!
