Iako sam nabrao finih godina nisam nešto naročito iskusan u m/ž odnosima, nikad mi to nije polazilo za rukom i generalno sam ženama neprivlačan.
Ipak, imao sam dvije veze. Jedna od nekoliko mjeseci, jedna od 2 godine.
Prva veza, ja sam bio taj koji je povukao obarač, dok sam u drugoj ostavljen.
Kada sam prekidao rekao sam razloge prekida, a to je da ne mogu trpit da me pokusava pravit ljubomornim i da joj smeta što nekad izađem na kafu sa drugaricom koju imam čitav život. Bila mi je jako draga i počeo sam se zaljubljivat ali nisam mogao nekih igrica i nepromišljenosti sa njene strane i sve sam joj to rekao prilikom prekida.
Druga veza je bila savršena do pred zadnjih par mjeseci kad sam se ja pogubio. Ostavljen sam uz riječi da više ne vidi nikakvu perspektivu sa mnom, da su frustracije nadjačale lijepe osjećaje i da ne može sebe trpit zbog toga, da joj smeta što nije prihvaćena od moje porodice i da smo različiti tipovi osoba.
Nedostaje mi ona i njeno prijateljstvo i nakon toliko vremena, često se sjetim nje, nekih trenutaka i tako iako je već dugo sretna sa novim partnerom.
Lakše bi i prebolio da je za sve to vrijeme neko bio i zainteresovan za mene, ali nije jbg. Nikome nisam zanimljiv ni privlačan i izgubio sam jedinu osobu koja me voljela.
Što bi reko George Michael.... I'm never gonna dance again...
Uglavnom, bio sam iskren kad sam ostavljao, dobio sam iskrenost kad sam ostavljao. I još gore bi mi bilo da sam čuo neku generic glupost pa da ne znam stvarni razlog prekida...ali opet za partneru sam imao ženu u pravom smislu te riječi tako da...
