horion_bosona wrote:Da li je moguce da se Srbi suoce i shvate obim zlocinackog poduhvata pocinjenog u ime Srbije i srpskog naroda?
Genocid pocinjen nad Bosnjacima bio je segment velikosrpske ekpanzionisticke politike, medjutim zrtve ne traze izvinjenje ni pokajanje dzelata i onih koji su ih podrzavali, vec javno odricanje od politike koja je determinisala rat i zlo na ovim prostorima. Jer kao sto nam je svima poznato srbijanska intelektualna(SANU) i politička vrhuška i dan danas putem mnogih subverzivnih metoda izaziva političku i socijalnu nestabilnost u RS-u sto se onda direktno reflektuje na stabilnost citave države. A nezanemarljiv je broj onih koji bi da trguju Kosovo za RS, iako je ista nista drugo nego tvorevina sazidana zlocinom.
Kako ocekivati moralnu katarzu naroda koji na pocetku 21.stoljeca daje na izborima najveci broj glasova stranci koja i dalje kao svoj osnovni programski cilj ima uspostavu "Velike Srbije" i potenciranje "historijskog prava srpskog naroda na vjekovnim srpskim teritorijama"?
Ljudi okupljeni oko medijske kuce B92 i Helsinski komitet Srbije na celu sa gospodjom Sonjom Biserko pokusavaju sa otvore oci srbijanskoj javnosti, medjutim nedavna istrazivanja javnog mijenja u Srbiji pokazuju da gotovo 50% ljudi uopste nije upoznato sa desavanjima u Srebrenici!?
Prenosim tekst preuzet sa foruma B92(
http://www.b92.net/invboard/index.php?s ... 9800&st=45), u nadi da ce potaci na razmisljanje prvenstveno nase sugradjane-Srbe gradjanje BiH koji jos vjeruju u "belosvetsku zaveru" protiv Srba.
HRABROSTI NIJE BILO
Milan St. Protić
Nezamislivi zločini počinjeni su u srpsko ime u Srebrenici u leto 1995. To je naša strašna istina. Hiljade nevinih i nezaštićenih ljudi ubijeno je smišljeno, hladnokrvno, po spisku. Oni što su pucali u bespomoćne nesrećnike zvali su se srpskim imenom, nosili su srpsku zastavu i imali srpska znamenja. I to je naša strašna istina.
Od sudbine i krivice ne možemo i ne smemo da bežimo. Kletva će nas stići kad-tad. Ni odbacivanje, ni pravdanje, ni sakrivanje zločina nikad i nikom nije pomoglo. Neće ni nama.
Naše je bilo da priznamo odmah, da upremo prstom u vinovnika prvi, pre svih drugih, da žigošemo i da kaznimo. I da tugujemo i žalimo zajedno sa žrtvama, i više i dublje od njih.
A nismo.
Brisali smo, okretali glavu, odbijali, lagali. I time počinili još jedan greh. Sad kad je sve izbilo na videlo, kad se zlodelo ukazalo ogoljeno i javno, zahvaljujući drugima, a ne nama, sad priznajemo jer nemamo druge. Ali kod nas još nema žali, nema pokajanja, nema stida.Milošević i njegov režim pali su upravo zato što su ogrezli u zločinu. Bili smo sigurni da će, posle njih, osvanuti dan srpskog moralnog pročišćenja. Da će oni narodni vođi koje je sam narod na ulici izvikao i doveo na vlast, prvi progovoriti o strahoti Srebrenice, da će isukati mač pravde, da će nemolosrdno kazniti krivce. Očekivali smo da će u naše ime reći čitavom svetu: Da, strašan zločin je počinio Miloševićev režim, Srbi kao narod nikad mu to neće oprostiti; ni njemu ni njegovim doglavnicima, molimo za oproštaj sve one koji su od te zločinačke ruke stradali; ali upamtite, to nisu uradili Srbi, to su uradili izrodi i zlikovci, na našu nesreću i sramotu, srpskog imena i srpskog porekla.
To se nije dogodilo. Hrabrost da se prizna istina, ma koliko bolna i strašna, najveća je od svih hrabrosti. Naše demokratske poglavice tu hrabrost nisu imale. Nemaju je ni danas.
Za Srbe je Srebrenica mnogo veći usud nego za jadne bosanske muslimane. Žrtvama je teže emocionalno, ali lakše moralno. Mi s tim zlodelom moramo da živimo, da nosimo beleg krvnika i ubice. Mi moramo da objasnimo sebi kako se i zašto takvo zastrašujuće zlo dogodilo. Nama ostaje da se pitamo za vijek i vijekov da li smo učinili što je bilo do nas da se zlo izbegne, a kad se već desilo da se kazni najstrožom kaznom.Biti Srbin trebalo bi da znači biti čovek. A čovečno je na zlo odgovoriti dobrim. Na greh odgovoriti vrlinom. Nepravdu primiti mirno i stoički. Zato i jeste teško biti čovek. I Srbin. Danas moramo da nosimo svoj krst. Da ispaštamo za ono što je učinjeno u naše ime.
U suprotnom, nas čeka pakao i izgon. Kao da kroz pakao i izgon već nismo prošli.
Umesto toga, naši vlastodršci ćute dok god mogu. Tek kad neko iz belog sveta pokaže neumitni dokaz zverstva, oni nevoljno priznaju i počinju da sarađuju. Ne zato što su ubeđeni u krivicu, već samo zato što moraju. Zato što su prisiljeni. Zato što postoji svetska sila veća od njihove koja ih na to primorava. A kad to najzad učine, njihovo priznanje zvuči neiskreno i namešteno. Lažno i usiljeno.Oni su, u naše ime, preuzeli Miloševićevu krivicu i odgovornost. Oni su preneli na nas težinu i odgovornost za zločine koje je počinio naš zakleti neprijatelj. Oni su pokazali da su svi Srbi isti kao Milošević, jednako zli i bezosećajni.
To ne sme i ne može biti naša istina. Srbi koji su nekad bili nevine žrtve ubijanja po redu, postali su simboli istog takvog zverstva. Mrtvi Srbi iz Kragujevca, Kraljeva i Jasenovca i mrtvi Bošnjaci iz Srebrenice ujedinili su se u jezivom kolu balkanske nesreće i zla.
Da li ima nekog na vlasti u Srbiji ko to razume i oseća. Ima li koga da digne glas, da zavapi i zaplače. Gde je taj Srbin koji će pasti na kolena, priznati zločin i primiti kaznu, kao Raskoljnikov.
Autor je istoričar i potpredsednik Demohrišćanske stranke Srbije
A to sto pisem kaka je sto mi je lakse nisam mislio da sam u skoli 
