Porediti Tadića i Vučića moze jedino osoba koja dolazi iz Obale Slonovače ili klasični Salonac
HAŠKA PROZIVKA : ŠEŠELJ PROTIV NIKOLIĆA I VUČIĆA
RATNI PUT TOMISLAVA NIKOLIĆA I ALEKSANDRA VUČIĆA
VOJISLAV ŠEŠELJ, lider radikala, kao svjedok Radovana Karadžića u haškoj sudnici je kazao da su aktuelni srbijanski predsjednik TOMISLAV NIKOLIĆ i vicepremijer ALEKSANDAR VUČIĆ bili dobrovoljci i da su učestvovali u svim zločinima za koje se on tereti pred Haškim tribunalom; visoki funkcioneri Srpske napredne stranke su te tvrdnje odmah demantovali, međutim naš list je došao do dokaza koji govore da Šešelj ponekad govori i istinu
Da su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić ostrašćenim i zapaljivim govorima motivisali dobrovoljce da odlaze na front u organizaciji SRS-a javnosti je poznato, međutim da su na frontovima širom Hrvatske i BiH i sami bili dobrovoljci, prošle nedelje je u haškoj sudnici otkrio Vojislav Šešelj u ulozi Karadžićevog svjedoka.
Sa sadašnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem Šešelj je, kako je izjavio, "sve zajedno radio" tokom ratova u Hrvatskoj i BiH. On je rekao: "Ako sam ja umešan u ratne zločine, onda je Tomislav Nikolić moj direktan saučesnik".
Za potpredsjednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića kazao je da je bio "dobrovoljac SRS kod vojvode Slavka Aleksića na Jevrejskom groblju" u Sarajevu i da je zatim radio na TV Pale.
Nebojša Stefanović, predsjednik srpskog parlamenta i visoki funkciner Vučićevih “naprednjaka”, odmah je reagovao. Kazao je da ga Šešelj “podseća na nekog tužnog cinkaroša" i ocijenio da njegove "maliciozne izjave" neće nanijeti štetu liderima SNS-a, niti umanjiti njihovu popularnost”.
Zoran Krasić, šef pravnog tima Vojislava Šešelja, za naš list kaže da lider radikala ne izmišlja i da su njegove izjave vezane za Vučića i Nikolića vjerodostojne.
“Vučić je bio na sarajevskom ratištu, a kasnije se priključio informativnoj službi na Palama i tu bio angažovan kao poznavalac engleskog jezika. Tek pošto se vratio u Beograd priključio se SRS-u. Tako je Vučić govorio članovima stranke dok je bio u SRS-u.Pričao je da je bio dobrovoljac. To su njegove tvrdnje, a ne plod mašte Vojislava Šešelja. Nikolić je još 1991. godine, kao dobrovoljac, bio u selu Antin. Bio je povezivan s nekom aferom, međutim, ispostavilo se da nije imao veze sa zločinima. Što se tiče BiH, Nikolić je na Romaniji dobio titulu četničkog vojvode. Bio je uvek uz Šešelja kada su išli u obilazak položaja i kao njegov zamenik znao je mnoge stvari, uglavnom znao je sve što i Šešelj”, kaže Krasić.
Vojvoda Mirko Blagojević, koji je 1993. godine u Knežini na Romaniji zajedno sa Nikolićem i još petnaestak pripadnika SRS-a proglašen vojvodom, za naš list tvrdi da su Vučić i Nikolić tokom rata u BiH bili prisutni u BiH.
“Vučić je kao student došao u BiH i bio je dobrovoljac. Nema neku značajnu karijeru sa puškom u ruci, ali je sasvim sigurno dao veliki doprinos za rad Srpske radio telezije (SRT-a) koja je u to vrijeme bila u povoju. Nikolić je u to vrijeme bio poslanik u Skupštini Srbije. Dolazio je na bihaćko ratište da pruži podršku Nikoli Poplašenu, koji je kao univerzitetski profesor predvodio studentski bataljon. Donio je cigarete i neke poklone. Dolazio je i na Pale kako bi dao podršku Radovanu Karadžiću u vrijeme njegovog žestokog sukoba sa Miloševićem i postavljanja gvozdene granice na Drini. Sa Pala je otišao prilično nezadovoljan jer je Karadžić veće gostoprimstvo pružio delegaciji DS-a na čelu sa Zoranom Đinđićom. Kada je Šešelj bio u zatvoru, Nikolić je u njegovo ime dolazio u RS. Vučić i Nikolić su veoma često dolazili u Bijeljinu. Čak smo jednom prilikom, čini mi se 2004. godine, morali da platimo kaznu od 10 hiljada maraka jer je na predizbornom skupu Nikolić rekao da je Bijeljina u Srbiji”, kaže Blagojević
Prema Šešeljevim riječima, Vučić je bio učenik četničkog vojvode Slavka Aleksića, koji je bio komandant Novosarajevskog četničkog odreda sa sjedištem na Grbavici. Ovaj odred je ratovao na Treskavici, Igmanu, Nišićima, u Goraždu. Aleksić je držao položaje na Jevrejskom groblju gdje su se vodile žestoke borbe. Komandovao je i odredom ruskih dobrovoljaca u Srpskom Sarajevu.
Vučiću je tih nekoliko mjeseci provedenih na ratištu poslužilo kao certifikat da je iskreni srpski nacionalista. Gorljivom retorikom, govorom mržnje, pa i direktnim pozivom na nasilje, ratne zločine i osvetu Vučić nije samo stvarao atmosferu straha nego je javno podsticao na učešće u krvavim sukobima u Hrvatskoj i BiH.
Nacionalni nerv imao je i prije ulaska u SRS. Odrastao je u porodici za koju tvrdi da je pretrpjela ustaški pogrom u zavičajnom selu pored Bugojna, te da je 24 člana njegove porodice ubijeno od ustaša u toku Drugog svjetskog rata. Međutim, prema nekim istraživanjima, nema dokaza da su Vučići pobijeni, ali postoji potvrda fratra Mije Filipovića o tome da su Vučići 1941. godine odrekli pravoslavlja i prihvatili katoličku vjeru.
VUČIĆ JE SRPSKE DOBROVOLJCE SOKOLIO U GLINI
Srpski ponos i patriotski zanos obuzimali su Vučića i prilikom njegovih posjeta tadašnjoj RSK. U Glini je održao zapaljivi govor u kojem je zagovarao Veliku Srbiju sa granicama Karlobag-Virovitica. Pozivao je na spremnost za “polaganje života na oltar otadžbine, pjevao “Sprem’te se, sprem’te četnici.”
Nakon što je postao “naprednjak” novinarka HTV-a upitala je Vučića gdje je on bio tokom devedesetih godina i da li je možda učestvovao u ratu u Hrvatskoj.
“Da li ste vi novinar ili policajac?“, vješto je izbjegao Vučić odgovor.
Ipak, za istu televiziju nešto kasnije je izjavio: “U tom ratu uopšte nisam učestvovao, uopšte nisam bio na toj teritoriji. Ako sam negde počinio neki zločin, ‘ajde uhapsite me, odmah odgovaram“.
Kada su mu novinari iz Hrvatske pokazali video snimak govora u Glini kada je kazao da „nikada Srpska krajina, nikada Glina neće biti deo Hrvatske“, sa osmehom ležerno, ni ne trepnuvši je kazao: „Nikada nisam bio u Glini.“
Tomislav Nikolić je 18 godina gradio karijeru političara tvrde nacionalne orijentacije. Vučićeve žestoke parole upotpunio je imidžom šumadijskog domaćina i statusom ratnog veterana.
Inicirao je formiranje Srpske radikalne stranke, stao uz Vojislava Šešelja i političke stavove potkrijepio „najjačim argumentom“ - dobrovoljačkim stažom na frontu u Slavoniji. Iz beogradske novinske arhive saznajemo na kojim se sve ratištima borio vojvoda Nikolić.
NIKOLIĆ: POSTOJI MOGUĆNOST DA SAM NEKOG UBIO!
“Ratovao sam svim srcem”, govorio je Tomislav Nikolić dok je bio zamjenik predsjednika Srpske radikalne stranke.
„Da, učestvovao sam u ratu. Ja sam se u tom ratu borio i vratio sam se živ. Postoji mogućnost da sam nekog ubio, kao što postoji mogućnost i kao što je tačno, da su srpski neprijatelji ubili nekog mog u ovom ratu. Nisam ratni zločinac. A ako neko ima dokaza, neka ih predoči Vladi u Beogradu, koja će preduzeti potrebne mere da se taj ratni zločin istraži i da se eventualni zločinac osudi“, govorio je Nikolić.
U arhivama SRS-a postoji naredba 124 kojom ga Vojislav Šešelj proglašava četničkim vojvodom i tu svoju odluku obrazlaže na slijedeći način:
„Kao jedini srpski četnički vojvoda koji je neposredno angažovan u sadašnjem oslobodilačkom ratu srpskog naroda, sledeći tradiciju srpskih četnika, za izvanredne zasluge u ovom ratu, veliko junaštvo i pokazanu ratnu veštinu najistaknutijih komandanata proglašavam Tomislava Nikolića u zvanje srpskog četničkog vojvode. Kao potpredsednik Srpske radikalne stranke pokazao je kako se brani srpstvo. U početku organizuje i oprema dobrovoljačke jedinice Srpske radikalne stranke i srpskog dobrovoljačkog pokreta, predvodi i aktivno učestvuje u borbama u Slavoniji gde ispoljava veliku hrabrost i junaštvo. Hrabar je, odan i iznad svega pravičan“, navodi se u naredbi koju je 1993. potpisao vojvoda Vojislav Šešelj.
„Zvanje vojvode mi je dodeljeno ukazom koji je potpisao jedini srpski četnički vojvoda koji se aktivno angažovao u ovoj poslednjoj borbi srpskog naroda za slobodu - dr Šešelj. Pretpostavljam da sam to zvanje zaslužio time što sam sa svojim saborcima Kragujevčanima proveo četiri meseca na ratištu u Slavoniji. Četiri meseca bez kojih ne bih mogao da zamislim život, koja će pamtiti i moja porodica. Kaže se ‘pomenulo se, ne povratilo se’, tako i jeste. Ali ja sam ponosan na svoje učešće u ratu“, tvrdio je svojevremeno Nikolić.
Ratnim reporterima koji su ga sretali u Kopačkom ritu i mjestima u okolini Osijeka govorio da je besposlen sjedio u rovu, slušao vijesti na tranzistoru i nervirao se što pada zapadna Slavonija a on ne može da pomogne u odbrani.
Srpska javnost je u te priče vjerovala sve dok Nataša Kandić i Vladimir Beba Popović, bivši šef Đinđiđevog Biroa za medije, nisu optužili Nikolića da je učestvovao u izvršenju ratnih zločina u baranjskom selu Antin.
Vladimir Popović je za TV B92 u emisiji Insajder vrlo detaljno opisao svoje saznanje o tom slučaju: „Prisustvovao sam razgovoru Jovice Stanišića i Zorana Đinđića. Stanišić nam je rekao, ako hoćete da rasturite radikale, imate neke informacije za Tomu Nikolića. Kažem mu: 'nemamo ništa za Tomu'. On kaže: 'kako nema, ima služba. Pa on je lično u selu Antin u zapadnoj Baranji posle posete tamo nekom dobrovoljačkom odredu Radikalne stranke, kad je on došao kao funkcioner, i kad su tamo, ono, ovo na ražnju, jagnjetina, ovo, ono... malo se napio, pa uveče da bi pokazao da je pravi Srbin, uzeo kalašnjikov i neke babe i dede, njih jedno 10, ili 15, pobio i pobacao ih u bazen’“.
Nikolić je odmah odbacio optužbe i od tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice zatražio da Vlada Srbije objavi sve podatke o njegovom navodom učešću u izvršenju zločina.
„U Antinu sam kao dobrovoljac bio dva meseca, od 5. decembra 1991. godine do kraja januara 1992. godine. Niko nije povređen, a kamoli ubijen. Šta da poričem? Zar me Hrvati do sada ne bi vešali da sam zaista počinio ratni zločin? Ja sam bio jedan običan dobrovoljac koji ni na šta nije uticao. Nikoga niti sam ranio, nito sam ubio, nikog nisam mučio. Nikog nisam zlostavljao. Prvo, ne znam o kakvom zločinu u Antinu priča Nataša Kandić. Podneću prijavu protiv nje, a videću da li ima osnova da to učinim i protiv Bebe Popovića koji je veliki lukavac i ljigavko“, rekao je Nikolić.
Rat u Hrvatskoj omogućio je Aleksandru Vučiću da se na političkoj sceni pozicionira kao mladi lider ultranacionalističke orijentacije. Međutim, pravu priliku za političko lešinarenje dobio je početkom agresije na BiH.
Odmah po izbijanju sukoba, otišao je na Pale i angažovao se na Srpskoj radio televiziji. Kao prevodilac i novinar, u stilu Milijane Baletić, pravio je propagandne priloge u kojima je branio srpstvo „od najezde mudžahedina, stranih plaćenika“. Život u skromnim uslovima Vučić nije mogao dugo da izdrži. Nakon nekoliko mjeseci vratio se u Beograd, učlanio u Srpsku radikalnu stranku i iskoristio priliku da razvija svoj bogati talenat za politiku. U skupštinskim klupama i medijskim nastupima, najjačim riječima je iskazivao fanatični nacionalizam. Vučić nije pristajao na mir po svaku cijenu. Kao jedini način da se u regionu stvore uslovi trajnog mira, vidio je u formiranju Velike Srbije. U kriznim situacijama koristio je ekstremističku retoriku, nezabilježenu na srpskoj političkoj sceni.
U junu 1995. godine zbog bombardovanje srpskih položaja od strane NATO-a u BIH Vučić je sa skupštinske govornice prijetio odmazdom „kakvu je samo Hitlerova nacistička sila pričinjivala nad Srbima“.
„Pa vi bombardujete. Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidim sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje“, prijetio je vatreni Vučić.
Potpisivanje Dejtonskog sporazuma Srpska radikalna stranka je ocijenila kao izdajnički akt. Ratnu retoriku, s kojom je maksimalno dizao međunacionalne tenzije, Vučić je njegovao i poslije Dejtona.
Tomislav Nikolić je tokom rata u Bosni i Hercegovini opravdao čin četničkog vojvode. Pored zapaljivih parola, Nikolić se služio kompleksnijim arsenalom političkih poruka kojima je stimulisao srpsku borbu i stvaranje Republike Srpske.
Nakon uvođenja blokade na Drini Miloševićevim janjičarima je „junački“ nudio da pucaju u njega, patetično isticao da rat mora da se vodi do kraja, bez popuštanja“, a „izdajniku“ koji je vladao Srbijom poručivao da će završiti kao Hitler.
„Po svaku cenu treba srušiti granicu na Drini. Mislim da sam ja za to spreman i bio bih na čelu kolone. Ako su puškomitraljezi postavljeni na granici samo radi zavaravanja, onda neka ih sklone, a ako su postavljeni da pucaju, neka pucaju prvo u mene. Ovo više ne može da se izdrži! Ne bih se više bavio politikom ukoliko bi vlast priznala Hrvatsku i Bosnu u avnojevskim granicama. Onda se ne isplati ni živeti“, govorio je Nikolić.
Za ratne neuspjehe optuživao je Slobodana Miloševića, njegovu suprugu i partiju.
„Miloševiću je lepo umeo da sedi i pije viski i puši cigarete u svom kabinetu i da razmišlja o tome kome šta od teritorija treba da pripadne. Trebalo bi da ode na Majevicu, da vidi kako izgledaju turski napadi na Majevici, kakvi su napadi na Grahovo, na Glamoč. Da vidi koliko je mladih ljudi tamo poginulo zato što Peti muslimanski korpus nije razbijen onda kada je bio u rasulu. Kada je naša vojska stigla u prve ulice Bihaća, iz Beograda je stiglo naređenje da se vojska povuče iz Bihaća. Nije teško muslimanima da tamo obezbede još 10.000 mudžahedina, oni toga imaju ko pleve. Muslimani su narod koji se za svoje zarobljenike uopšte ne interesuje. U razmeni traže isključivo tela poginulih, njih smatraju pravim ljudima. Sve to Milošević posmatra iz internacionalističkih pozicija svoje supruge koja mu je preuzela državu, kuću i partiju. Zaboravlja da je Hitler imao najbolji bunker na svetu pa ga na kraju rata više nije bilo među živima“, prijetio je Nikolić.
Neposredno pred pad tzv. Republike Srpske Krajine Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj su zbog incidenta u Gnjilanu osuđeni su na po dva mjeseca zatvora. Robijaški debi Nikolić je mirno podnio.
„Milošević je moje telo ograničio na zatvor, ali ja ne robujem telu, priznajem samo stanje duha. Kad ne čitam, zatvorim oči i prolazim put od Beograda do Kragujevca, preko Topole. Svratim i do majčinog i očevog rodnog sela, do jabuke koju je moj otac kalemio pre 45 godina. Šta o tome zna Milošević? Kakve će on porodične slike da mota po glavi kada zamenimo uloge? Šta o tome zna komunista, bez vere, bez sreće, koji ima kućnu vešticu i kućnog cvrčka? Putujem u Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu, ponovo obilazim četnike u Hercegovini, Sarajevu, Goraždu, zastanem na Poljinama gde smo Šešelj i ja za dlaku izbegli maljutku. Ko bi se toj pogibije više obradovao – Milošević, Izetbegović, Tuđman?“, govorio je Nikolić.
Ekstremniji od Vučića, vojvoda Nikolić je je i nakon Dejtona ukazivao na greške koje su učinjene odbijanjem njegovih prijedloga.
„Kada uđeš u rat, ideš da pobediš, ideš do kraja. Kada je general Milovanović doterao Peti muslimanski korpus u Bihać i kada ih je ostalo još petnaestak hiljada, ja sam u Skupštini Srbije kazao da svih 15.000 treba da se pobiju. Odmah su skočili, kažu: ‘Evo, fašiste ponovo dižu glavu, zašto da se pobiju toliki ljudi?’. Ja sam rekao da će ih biti 50.000 ako ih sada ne pobijemo. Taj Peti korpus je sve popalio, poklao sve što je mogao da pokolje. Mi smo bili protiv potpisivanja Dejtonskog sporazuma, ali on je realnost. Dakle, kaša je skuvana i mi Srbi moraćemo dugo da je srčemo. Mi nikada nećemo odustati od toga da Republika Srpska Krajina i Republika Srpska budu u sastavu današnje države“, govorio je Nikolić na tribini u Australiji 12. novembra 1995. godine.
Drinom je proteklo mnogo vode. Nikolić je postao „naprednjak“ i predsjednik države, nije ispunio svoje obećanje da će napustiti politiku ako Srbija prizna avnojevske granice Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U snovima vjerovatno više ne obilazi četnike u Sarajevu i Goraždu i više nije spreman da žrtvuje život za ujedinjenje „srpskih zemalja“. Zajedno sa svojim saborcem Vučićem bije bitku za ulazak u Evropsku uniju i tako transformisani opet pokušavaju da politički i lično profitiraju.
TAKO SU GOVORILI VUČIĆ I NIKOLIĆ
Vučić: „Vešto montiranim slikama iz Srebrenice vodi se medijska antisrpska histerija“
Aleksandar Vučić predlagao je da za jednog ubijenog Srbina ubije sto muslimana. Tomislav Nikolić je tvrdio da treba pobiti svih 15.000 muslimana u Bihaću. Te ideje realizovane su u Srebrenici, sredinom jula 1995. godine.
Radio televizija Srbije je 11. jula 2001. godine na Dan sjećanja na srebreničke žrtve emitovala BBC-jev film o Srebrenici „Krik iz groba“.
„Emitovanje ovog filma predstavlja zločin. Na delu je neviđena medijska antisrpska histerija koju diktira DOS. Film o Srebrenici je napravljen da bi se Srbi smučili sebi samima. U toj medijskoj kampanji vlast iskopava leševe kosovskih Albanaca i ta priča je izmišljena i potpuno neverovatna”, govorio je Vučić.
On je u Skupštini Srbije tražio da se formira anketni odbor koji će da utvrdi ko je naredio da se emituje film o Srebrenici koji, po njemu, predstavlja sramotu i hajku na srpski narod.
Kada je 2005. godine emitovan film Škorpioni na kojem se vidi kako pripadnici ove jedinice brutalno ubijaju Srebreničane, Nikolić je izjavio da se ta “krivica ne može tovariti narodu i državi” i tražio hitnu sjednicu Skupštine Srbije na kojoj bi se donijela rezolucija o srpskim zločinima.
