Naravno.
Zato danas u cijeloj desetomilionskoj Srbiji ima tek 700 Jevreja (nezvanično do 3000).
Intervju: Filip David, književnik i scenarista
Zemlje nekažnjenih zločina
Novi film Gorana Paskaljevića Kad svane dan govori o Judenlager Zemlin, logoru za Jevreje i Rome koji su, na beogradskom Starom sajmištu, nacisti podigli u decembru 1941. Supotpisnik scenarija za Dane govori zašto je film u Srbiji dočekan na nož i proglašen antisrpskim, zašto je postalo rizično kazati da ste Jevrejin ili da ste iz partizanske porodice...
Nakon kanadske, francuske, italijanske i španske publike, krajem prošle godine, i Beograđani su dobili priliku da pogledaju najnoviji film Gorana Paskaljevića, Kad svane dan. Paskaljevićev film – koji je bio srpski kandidat za filmsku nagradu Oskar – govori o Judenlager Zemlin, logoru za Jevreje i Rome koji su, na beogradskom Starom sajmištu, nacisti podigli u decembru 1941. Zajedno sa rediteljem Goranom Paskaljevićem, scenario potpisuje pisac Filip David, muziku Vlatko Stefanovski a, pored Mustafe Nadarevića, u filmu se pojavljuju Nebojša Glogovac, Mira Banjac, Predrag Ejdus, Meto Jovanovski, Nada Šargin, Zafir Hadžimanov, Rade Kojadinović, Marko Jeremić, Aron Balazs…
“Film Kad svane dan dobrim delom je nastao kao autentična priča o čoveku koji, u svojim sedamdesetim godinama, saznaje da su njegovi biološki roditelji – jevrejska porodica Vajs – 1942. stradali u nacističkom logoru na beogradskom Starom sajmištu” – kaže Filip David. “Miša Brankov – glumi ga Mustafa Nadarević – te je 1941. sklonjen kod jedne srpske porodice koja ga je, nakon stradanja Vajsovih, usvojila i odgojila kao sina. Pored toga, otac glavnog junaka – kompozitor Isak Vajs – ostavlja nedovršen koncert koji će, mnogo godina kasnije, Miša Brankov dovršiti i izvesti upravo na mestu na kome se nekada nalazio Judenklager Zemlin.”
DANI: Ali ne na način na koji je planirao.
DAVID: Tako je. Umesto zamišljenog simfonijskog orkestra, uz prisustvo rabina i svega desetak Jevreja koji se tu okupljaju svake godine na dan osnivanja logora, taj koncert izvodi mali romski orkestar. Nažalost, san glavnog junaka završava na isti način na koji u stvarnom životu završava dugogodišnja namera ovdašnje Jevrejske opštine da na mestu nacističkog logora iz 1941. podigne muzej holokausta ili muzej tolerancije. Verovali ili ne, u jednom momentu se pojavila informacija da bi se na toj zemlji, umesto obeležja, mogao podići – tržni centar! Samo je oštra reakcija Jevrejske opštine tu ludost uspela da spreči. Videćemo dokle... Bilo kako bilo, dovršivši delo svog oca i uspevši da ga izvede, glavni junak filma ipak ostvaruje ono što je želeo: emocionalni kontakt sa svojim stradalim roditeljima.
DANI: Inače, javnost malo toga zna o Starom sajmištu, nacističkom logoru za Jevreje i Rome.
DAVID: Staro sajmište se nalazi u centru Beograda, ispod Brankovog mosta i Beograđani zaista o njemu veoma malo znaju. Reč je o jednom od prvih velikih stratišta na kome je, od decembra 1941. do proleća 1942, stradalo sedam hiljada ljudi. Zatočeni Jevreji i Romi su ubacivani u takozvanu dušegupku, kamion koji je, za te potrebe, u Beograd stigao direktno iz Berlina; čim bi ušli, jedan od vozača je spajao auspuh sa kabinom i ljudi su – dok se kamion kretao Beogradom, do Jajinaca, gde su ih čekale unapred iskopane rake – umirali u najtežim mukama. U filmu se ne govori o tome...
DANI: Zašto?
DAVID: Kad svane dan je film o brutalnosti i nasilju bez brutalnosti i nasilja. Priča je jednostavna, bez velike polemičnosti. Mustafa Naderević je u svakom kadru, pa bi se moglo reći da je u pitanju i neka vrsta monodrame. Budući da smo gledaocima ipak morali da objasnimo poreklo logora Staro sajmište, u filmu imate scenu u kojoj glavni junak, stigavši u Jevrejski muzej i dobivši podatke o svojoj porodici, saznaje i da su na teritoriji tadašnje Nezavisne države Hrvatske – kojoj je pripadao Zemun – uz veliku podršku i pomoć srpskih kolaboracionističkih vlasti, nacisti 1941. osnovali Judenlager. Eto, to je jedina rečenica u kojoj se spominje Milan Nedić. Nažalost, to je bilo dovoljno da film bude dočekan na nož, da se proglasi antisrpskim... Iako glavnog junaka spašava i odgaja upravo srpska porodica!
DANI: Pročitala sam da je, poslije prikazivanja filma u Torontu, od dijela publike reditelj Goran Paskaljević bio izvrijeđan kao antisrbin.
DAVID: Jeste. Najpre su krenule primedbe kako je, navodno, srpskim novcem napravljen antisrpski film; pored toga, postavilo se pitanje zašto snimamo film o Starom sajmištu a ne, recimo, o takozvanom Prolaznom logoru za antifašiste – većinom Srbe – nastalom nakon što je u Beogradu nad Jevrejima i Romima sprovedeno konačno rešenje. Naprosto, ljudima izgleda ne možete objasniti da to nije tema ovog filma. Ili, još gore, često imam utisak da se ovde ne prihvata činjenica da su zatočenici Starog sajmišta takođe bili srpski građani. Uostalom, mnogi od njih su govorili su da su Srbi Mojsijeve vere.
DANI: Nažalost, ne prihvata se ni to ko je bio Milan Nedić.
DAVID: To je posebna priča. Već početkom 1942, Srbija je bila Juden fraj, zemlja očišćena od Jevreja. Naravno, zahvaljujući Nemcima, ali to istrebljenje nije moglo biti sprovedeno bez saradnje sa okupacionim vlastima Milana Nedića. Nedićeva vlast je bila ta koja je pravila spiskove Jevreja, oduzimala im imovinu, hapsila ih. Rade Konstantinović mi je pričao kako su Nedićevi žandarmi iz njegovog razreda, iz beogradske gimnazije, izveli dvojicu jevrejskih učenika koji su kasnije završili na Starom sajmištu... Znate, vreme okupacije je velika tema...
DANI: Jedan od junaka u vašem filmu kaže kako je “okupacija iz korena izmenila naš život”.
DAVID: To govori Jevrejin koji je do okupacije iskreno verovao da je deo ovog društva, da je građanin Srbije, da ima ista prava kao ostali; e, onda se to izmenilo; odjednom, postajući svesni da ne pripadaju toj zajednici i da ih iz nje, bez ikakve njihove krivice, neko nasilno izdvaja, ti su ljudi na najsuroviji način bili suočeni sa stvarnošću. Naprosto, čovek to ne može da objasni! Milan Nedić je vrlo prilježno pristupio ostvarenju rasnih zakona i čak je, u jednoj izjavi komandantu okupacionih snaga Beograda, rekao da u Srbiji neće biti mira sve dok i poslednji Jevrejin ne bude sklonjen. Ta je pronađeno u nemačkim dokumentima... U Mein Kampfu, Hitler kaže da nacionalsocijalizam nije zasnovan na činjenicama, nego na emocijama i da nikakvi fakti ne mogu da mu naude. E, to je naš slučaj! Ljudima možete da prikazujete žrtve holokausta, Srebrenice, da pokazujete leševe, grobove, ali će i dalje postojati oni koji će to negirati, govoriti da su u pitanju izmišljotine...
DANI: Problem je u tome što čovjek odbija da se suoči sa činjenicom da je neko ko je njegove vjere i nacije počinio zvjerstvo ili... Glumac Bora Stjepanović mi je jednom rekao kako je nekom svom profesoru sa Akademije pričao šta se događalo u Bosni, u Sarajevu. “Verujem ti”, odgovorio mu je, “ali to ne smem sebi da priznam. Jer, ako bih priznao, morao bih da zaključim da smo najgori narod na svetu.”
DAVID: Verujem da je prvenstveno reč o onome o čemu je govorio Boro Stjepanović. U Srbiji imate mnogo ljudi čiji su preci bili deo Nedićeve žandarmerije, pripadali četničkom pokretu, devedesetih podržavali Slobodana Miloševića i sada je teško suočiti se sa činjenicom da su te ideologije u svojoj osnovi imale isto – zločin, etničko čišćenje, takozvano humano preseljenje stanovništva, genocid, istrebljenje... Danas je kazati da ste Jevrejin ili da ste iz partizanske porodice veoma rizično. Izmenila se slika. Na poslednjem, prošlogodišnjem popisu stanovništva, u Srbiji se svega sedamstotina ljudi izjasnilo kao Jevreji, što je u Savezu jevrejskih opština izazvalo šok. Naime, u njihovoj evidenciji ih je barem tri hiljade.
DANI: Nije za utjehu, ali su na posljednjem popisu nestali i Crnogorci – njih čak 44 procenata!
DAVID: To znači da je u pitanju strah; ljudi se plaše... Dugo već, u Srbiji je na delu pokušaj revizije istorije koji ide u pravcu negiranja partizanskog, antifašističkog pokreta i rehabilitacije Draže Mihailovića. Iako, uzgred, u našem zakonu piše da ljudi osuđeni za ratne zločine nemaju pravo na rehabilitaciju. Početak revizije istorije kreće sa Dražom Mihailovićem, posle koga na red dolaze Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević... Zahvaljujući udžbenicima istorije, propagandi, ali i državnoj politici, oko Nedića su mišljenja u Srbiji prilično podeljena. Naime, i dalje se veruje da je Nedić bio ne koloboracionista i kvisling, nego “srpska majka”, spasilac i heroj. I tu nastaje konfuzija. Cilj našeg filma je da podseti na strašan zločin koji se dogodio u vreme Nedićeve kolaboracionističke vlade, da ih opomene i upozori da na mestu stratišta, kao sav civilizovan svet, naprave memorijalni centar, da ga nekako obeleže.
DANI: Ako zaboravite prošlost, nemate budućnosti, jedna je od osnovnih poruka Vašeg filma?
DAVID: Tako je. Ma koliko se trudili, istorija se ne može sakriti... Govoreći o filmu, Mustafa Nadarević kaže da su ovo zemlje nekažnjenih zločina. To se odnosi na prošlost, ali i na sadašnjost. Istorijske zablude i prećutkivanje dovode do ponavljanja grešaka. Mislim da velika odgovornost za to leži na srpskim istoričarima, piscima istorijskih knjiga i udžbenika iz kojih su izbačene gotovo sve tamne stranice naše istorije; nećete ih naći. Ovde, recimo, niko ne govori o držanju Srpske pravoslavne crkve 1936, 1937. ili 1938, o patrijarhu Varnavi koji je u Službenom glasniku SPC objavio hvalospeve na račun Hitlera; ili to da je još 1940. – dakle, pre okupacije – Jugoslavija uvela antijevrejske zakone, numerus klauzus, zabranu Jevrejima da se bave određenim zanimanjima... Videli ste: ovih dana je obeležena godišnjica balkanskih ratova i, osim nekoliko izuzetaka, niko od istoričara nije govorio o stravičnim zločinima koje su u to vreme napravile srpska i crnogorska vojska. A o tome su pisali Dimitrije Tucović i Lav Trocki, koji je, kao dopisnik ruskih novina, nekako uspeo da dođe do Makedonije, do Kumanova i bude svedok užasnog masakr nad Albancima, Turcima i muslimanima. Idući tragom balkanskih ratova, Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir je 1913. napravila izveštaj koji je, kada je reč o etničkom čišćenju i počinjenim zločinima, po Srbiju bio katastrofalan. Svet je bio zgrožen! Ipak, početak Prvog svetskog rata je te stvari gurnuo u drugi plan.
DANI: Na početku razgovora ste rekli da je priča na osnovu koje je nastao film djelimično autentična; šta to znači?
DAVID: To znači da je scenario nastao na osnovu svedočenja malog broja preživelih Jevreja koji su, zahvaljujući srpskim porodicama, uspele da prežive okupaciju i Drugi svestki rat. Pored toga, u filmu možete pronaći i deo istorije moje porodice.
DANI: I sami ste preživjeli nešto slično?
DAVID: Jesam. Kao sudija u Sremskoj Mitrovici, moj otac je, odmah nakon uvođenja antijevrejskih zakona, bio oteran na prisilni rad. Zajedno sa majkom, nekako je ipak uspeo da se dočepa Beograda koji je napustio videvši da se i tu sprovodi masovni progon Jevreja. Iako nije bio član KPJ, pridružio se partizanima, a majku i mene – koji sam u to vreme imao godinu dana – ostavio je u selo Manđelos, u podnožje Fruške Gore, gde je 1942. rođen moj brat. Prihvatila nas je srpska porodica Kalinić i sve vreme okupacije smo nosili njihovo prezime. Zvao sam se Filip Kalinić. Zanimljivo, celo selo je znalo ko smo, ali – bez obzira na činjenicu da je kazna za skrivanje Jevreja bila smrt, spaljivanje kuće ili čak celog sela – niko nas nije odao. Tako smo preživeli. Naravno, bilo je i drugačijih slučajeva.
DANI: Kakvih?
DAVID: Imate, recimo, slučaj glumca Predraga Ejdusa koji u filmu Kad svane dan glumi rabina i koji priča istinitu priču o stradanju svoje porodice. Naime, neka beogradska familija je krila Ejdusove dedu i baku sve dok ih jednoga dana neko od suseda nije prijavio Gestapou; ti ljudi su uhapšeni, odvedeni na Staro sajmište i pogubljeni. Dakle, bilo je i toga... Preko devedeset procenata jevrejskog stanovništva Srbije je stradalo na Starom sajmištu, u Topovskim šupama, a ostatak je preživelo zahvaljujući Srbima. Neki od tih Srba su kasnije proglašeni Pravednicima među narodima, titulom koja se dodeljuje ljudima spremnim na žrtvu. U Srbiji ćete teško naći bilo koju jevrejsku porodicu koja nije imala sličnu tragediju. I porodica moje majke je stradala u Kragujevcu, u tom strašnom kragujevačkom oktobru 1941...
DANI: Poslije Drugog svjetskog rata, jeste li se viđali sa porodicom Kalinić?
DAVID: Imali smo kontakt dok su moji roditelji bili živi; kasnije se to pokidalo, izgubilo... I žao mi je zbog toga. Što sam stariji, sve više imam želju da ih posetim, da ih ponovo vidim.... Tamo sam proveo rano detinjstvo. Sećam se bežanja, skrivanja pred nemačkim i ustaškim racijama... Prva priča koju sam napisao – imao sam devet godina, išao u drugi razred osnovne škole – govorila je o bežanju pred nacistima. Među četiri hiljade pristiglih radova, osvojio sam prvu nagradu: fotoaparat koji nikada nisam upotrebio; nije bilo filmova. Mnogo godina kasnije, dramski pisac, Gordan Mihić mi je rekao da je i sam učestvovao na istom konkursu i osvojio drugu nagradu – fudbalsku loptu. Bolje je prošao... Hoću da kažem da je izbeglički život na sve nas ostavio traga. U svom novom romanu bih želeo da opišem to bežanje, skrivanje, život u strahu...
DANI: Zašto tek sada?
DAVID: Prvo, živeo sam u uverenju da su stradanje Jevreja i okupacijski dani opštepoznata stvar, da ljudi saosećaju, da se solidarišu sa patnjom; nažalost, uverio sam se da nije tako...
DANI: Da li je ta tema za Vas bila traumatična pa ste je toliko dugo izbjegavali, to sam htjela da pitam?
DAVID: Pitate me s pravom... Verujem da u nameri da napišem taj roman ima i nekog ličnog ogorčenja pred činjenicom da se ovde godinama s indignacijom odbija svaki razgovor o stradanju Jevreja; to se doživljava kao nešto što je, naprosto, jevrejska sudbina. A to nije pošteno.... Davno sam zamolio majku da sećanja na to kroz šta je prošla moja porodica zapiše ili da mi ih ispriča. Ali, iako bi to trebalo da bude roman zasnovan na faktografiji, umesto pisanja porodične istorije, voleo bih da pronađem neki umetnički ugao, da roman dobije odgovarajući ton. A nekako sam uvek na ivici umetničkog dela i teoretskih razmišljanja koja bih želeo da izbegnem. To je teško, znate... Posebno što sam sve više ubeđen da ono što se događalo 1941. nije izolovan slučaj; sve je povezano – kako sa onim što je prethodilo, tako i sa onim što se događalo devedesetih. Poslednjih godina mnogo čitam tu vrstu literature i pokušavam da otkrijem kako se moglo dogoditi da su neka deca, na pravdi Boga, izvučena iz svojih kuća, oterana u logore i ubijena u dušegupkama. Istovremeno, pokušavam da otkrijem poreklo zla, odakle ono dolazi, može li se izdvojiti...
DANI: I, može li?
DAVID: Gledajući Ajhmana u Jerusalimu, Hana Artent je zaključila da je zlo banalno i da se holokaust ne može ponoviti. Nažalost, videli smo da se ratovi, zločini, genocid – to zlo – ponavljaju, što znači da u tome ima i nečeg metafizičkog. Tema mog romana je zlo...
Kada razmišljam o zlu, uvek se setim Ratka Mladića koji, pre nego što će ih poslati u sigurnu smrt, srebreničkoj deci nudi bombone. Tako su se prema jevrejskoj i romskoj deci ponašali oni koju su ih uterivali u gasne komore, u krematorije... U romanu Gec i Majer, David Albahari se bavi psihom vozača kamiona-dušegupke i njegovog pomoćnika. Kako je moguće da takvi ljudi postoje?! U svetskoj populaciji imate određeni procenat ljudi koji nemaju savesti; oni su predvodnici u zločinu. I nije čudno to što su tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije iz zatvora oslobađani i slati na ratišta ljudi osuđeni na najteža krivična dela; oni nemaju nikakvu grižu savesti.
DANI: Počeli ste, dakle, da pišete roman o zlu; kada bi on mogao da se pojavi?
DAVID: Iskreno, ne znam... Zlo je velika tema i čovek se uvek pita da li je sposoban da se sa tim suoči, da se toga poduhvati. Rekao sam – hajde, pokušaću i neka to bude moja testamentarna knjiga. Ne pišem ni mnogo ni često ali, što sam stariji, što više posmatram užas oko sebe i preživljavam nešto što sam verovao da se neće ponoviti, to sam više time opsednut. Čini mi se da je zlo ostalo jedina velika i prava tema naše civilizacije. Ne samo drugima, nego i sebi čovek mora da pokuša da objasni šta se to u ljudima pokrene, kakvo zlo ih natera da počine zverstva, da krenu da istrebe ceo jedan narod. Zbog čega se to stalno ponavlja i zašto uvek postoji dobar deo onih koji ostaju ravnodušni prema stradanju i patnji drugoga? Normalnom čoveku je teško da na ta pitanja da odgovor, zar ne?
