Forum Klix.ba

luckylaka wrote:Nakon sto odgleda Cika Jovu na Tv1 mozda samo za poruciti Tihic,Zlatku,Barisi,Harisu i ostalim BiH neprrijateljima,,da bog da vam djeca docekala ono sto je doceko Jovan Divjak,,

Grupa francuskih intelektualaca poslala je pismo Bariši Čolaku, ministru pravde Bosne i Hercegovine, u kojem traže da pomogne generalu Armije BiH i heroju odbrane Sarajeva Jovanu Divjaku koji se nalazi u kućnom pritvoru u Austriji iščekujući rešenje u vezi sa zahtjevom Srbije za izručenje na osnovu poternice za navodne zločine u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine.

Pismo prenosimo u cjelini:


Otvoreno pismo gospodinu Bariši Čolaku
Ministru pravde Bosne i Hercegovine

Pariz, 28. juni

Gospodine Ministre


Mi, pravnici, predavači i umjetnici, mi smo oni građani Francuske koji su, od aprila 1992. godine ukazivali na agresiju koju je Bosna i Hercegovina trpjela i oni koji su bili uz opkoljenu prijestolnicu. Otada smo neprestano zaokupljeni povratkom mira i jačanju prava u vašoj zemlji.

Zbog toga smo ogorčeni zbog sudbine koja je danas namijenjena generalu Divjaku. Njegova hrabra i energična uloga, koju je odigrao u obrani Sarajeva, koje je bilo pod paljbom paravojnih formacija i Jugoslavenske narodne armije koja je izdala svoje ideale, je priznata u svijetu na šta su i danas ponosni stanovnici grada. Njegovo udruženje Obrazovanje Gradi BiH pomaže djeci, žrtvama rata, bez obzira na njihovo porijeklo i religiju.

Već tri mjeseca je Jovan Divjak zadržan u Austriji i ne može se vratiti u Sarajevo, zbog naloga za hapšenje Srbije, koji, međutim, Interpol ne smatra valjanim. Tužiteljstvo iz Beograda mu pripisuje, bez ikakvih dokaza, odgovornost za ubijene u Dobrovoljačkoj ulici za vrijeme dogovorenog povlačenja jedne kolone JNA, 3. maja 1992. godine. Ejup Ganić, koji je u to vrijeme bio potpredsjednik Vlade, uhapšen je u Londonu 2010. godine po istoj optužnici ali britanski sud je smatrao da je optužnica politički motivirana, da nije zasnovana ni na jednom ozbiljnom dokazu, i oslobodila ga je 27. jula .

Tada, kao ministar pravde, niste zahtijevali ekstradiciju Ejupa Ganića, bilo kao optuženog ili samo osumnjičenog. Dakle, ne razumijemo zbog čega ste sada, u ime Bosne i Hercegovine, podnijeli zahtjev za ekstradiciju Jovana Divjaka, jer ni njegova odgovornost u tim događanjima nije dokazana. Godine 2006. tužilac tužiteljstva Bosne i Hercegovine je pokrenuo istragu o slučaju Dobrovoljačka ulica. Ako ona obuhvata spisak onih koje Srbija sumnjiči, onda je na njemu devetnaest osoba, a ne samo Jovan Divjak.

Ovaj zahtjev za ekstradiciju, koji ste uputili austrijskom pravosuđu, ne samo da ide u prilog opasnim tvrdnjama vašeg kolege iz Beograda, već on znači to da bosansko sudstvo usmjerava sve svoje napora samo na jedno ime. Ova vaša inicijativa zapanjuje evropsko javno mnijenje time više što protiv Divjaka bosansko državno tužiteljstvo, koje ga je već ranije saslušalo kao svjedoka, nije ni podiglo optužnicu. S druge strane, on je jasno rekao da želi da se što prije vrati u Sarajevo, gdje bi, kao slobodan čovjek, bio spreman na svako novo saslušanje na zahtjev istražnih organa. Dakle, vaš zahtjev je neprimjeren. Osim toga, vaš zahtjev je neprikladan, jer on usporava austrijske suce da donesu odluku o neosnovanom karakteru zahtjeva srbijanskog suda za ekstradiciju.

Nadamo se da ovaj zahtjev nema neki unutarnji politički motiv i da ćete ga odmah povući. Ne usuđujemo se čak ni pomisliti da možete učiniti slučaj Divjak posebnim i da ćete pokrenuti njegovog progon zato što on ima ubjeđenja drugačija od vaših i zato što se on bori za jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu štiteći prava i slobode njenih građana bez obzira na njihovu etničku i stranačku pripadnost.

Suočen sa dva protivnička zahtjeva Beograda i Sarajeva, austrijski sud je odlučio, 22. juna, da konsultira pravne instance obje zemlje, prije nego što odluči čiji će zahtjev prevagnuti. Ovakva procedura sa hipotetičkim rezultatom može jako produžiti zadržavanje Jovana Divjaka sve dok dvije zemlje ne razjasne svoje sporove. Gospodine Ministre, odustajući od svog zahtjeva, vi možete, vi morate, ubrzati njegov povratak. Bilo bi dakle dovoljno da austrijskopravosudje, kao što su to učinile njihove britansko 27. jula 2010. kada se radilo o gospodinu Ejupu Ganiću, proglasi zahtjev Beograda neprihvatljiv. To bi im bilo utoliko lakše, što Srbija nije u međuvremenu dostavila nijedan valjan dokaza. Svaki pametni promatrač vidi da njeno ogorčenje protiv generala Divjaka samo godi ekstremistima, pristalicama „etničkog čišćenja“ i nostalgičarima za „velikom Srbijom“, koji su teško podnijeli hapšenje Ratka Mladića.

Bosansko pravosuđe bi iz ovoga izašlo ojačano. Najprije bi vratilo slobodu Jovanu Divjaku, koji samo želi potvrditi svoju čast, vratiti se porodici, raditi u svojoj Fondaciji u interesu budućih generacija i ostati u svom gradu, koji je branio po cijenu života. Takođe bi moglo zahvaljujući njegovom iskazu kao i iskazu drugih protagonista produbiti svoju vlastitu istragu i doći do istine o događanjima u Dobrovoljačkoj ulici. I na kraju bi bosansko pravosuđe otklonilo sa sebe sumnju da se upustilo u političke igre nedostojne jedne demokratske države koja se, jednog dana, želi pridružiti Evropskoj zajednici.

Zadovoljenje pravde prema žrtvama je neophodan uvjet za izmirenje među narodima, pod uvjetom da ne bude instrument za suprotne ciljeve. Europa neće odobriti pokušaje da se prepravlja ratna historija i da se izmiruju privatni računi preko iskrivljenih pravnih procesa. Gospodine Ministre, odmah treba dati riječ pravu.

Antoine Garapon, sudija i Generalni Sekretar ’Institut des Hautes Études sur la Justice, Florence Hartmann, autor, bivši izvještač sa Balkana i bivša savjetnica Tuziteljice MKSJ i MKS za Rwandu, Louis Joinet, pravnik i bivši nezavisni pravni ekspert pri UN, Maguy Marin, koregrafkinja, Ariane Mnouchkine, pozorišna rediteljka i direktorica Théâtre du Soleil, Olivier Py, pozorišni reditelj i direktor Théâtre national de l’Odéon-Théâtre de l’Europe, François Tanguy, pozorišni reditelj, Théâtre du Radeau, Emmanuel Wallon, profesor analitičke politike na Pariskom Univerzitet, Monique Chemillier-Gendreau, profesorica Javnog Prava i političkih nauka na Pariskom Univerzitet, Jean-Louis Fournel i Pierre Bayard, profesori na Pariskom Univerzitet, Jack Ralite, bivše ministar i senator iz Seine-Saint-Denis.

http://www.slobodnaevropa.org/content/f ... 49841.html

ahuseino wrote:Sto li se G-dja Jenkins ne trudi pitam se... Ona ono bjese bosanski filantropist, "najpoznatiji" Bosanac.
Ovako ispada bas na nacionalnoj osnovi. E bas mi je drago da uziva u stecenoj slavi, bogatstvu, i druzenju sa dzetseterima tipa Ganic et. al.


I 'dje sad lijepa Emina? ...i "Svi smo mi Ejup", porodica, folovi, golovi... Bosanska simbolika.

Sto je najgore sjebase me... mene mi radi, i mog upiranja i utezanja radi Ejupa, a ono ispada fakat - najnizi zajednicki djelilac je plemenska pripadnost.

Ja bi sad pa sad - mjenjo Jovu za Ejupa. Nekako Ejup nije opravdao ono sto mu je dato, kad je njemu trebalo. Izigralo moje povjerenje.

Zna li ko koji je najbolji nacin za doniranje za nekakvu odbranu generalu Divjaku?

ahuseino wrote:Sto li se G-dja Jenkins ne trudi pitam se... Ona ono bjese bosanski filantropist, "najpoznatiji" Bosanac.
Ovako ispada bas na nacionalnoj osnovi. E bas mi je drago da uziva u stecenoj slavi, bogatstvu, i druzenju sa dzetseterima tipa Ganic et. al.


I 'dje sad lijepa Emina? ...i "Svi smo mi Ejup", porodica, folovi, golovi... Bosanska simbolika.

Sto je najgore sjebase me... mene mi radi, i mog upiranja i utezanja radi Ejupa, a ono ispada fakat - najnizi zajednicki djelilac je plemenska pripadnost.

Ja bi sad pa sad - mjenjo Jovu za Ejupa. Nekako Ejup nije opravdao ono sto mu je dato, kad je njemu trebalo. Izigralo moje povjerenje.

Zna li ko koji je najbolji nacin za doniranje za nekakvu odbranu generalu Divjaku?

brucos7 wrote:

Pored ziva Komsica, Izetbegovica, Lagumdzije, Tihica, Radoncici i inih politicara "koji srce i dusu daju za ovaj narod" ti se nasao prozivati gosp. Jenkins. Ma jarane, onda vise nista da ne uradi za BiH, trebao joj dici spomenik, jer da nije nje i Harisa sada bi tamnoputi zatvorenici u zatvoru u Londonu redaljku pravili na dr. Ganicu. Dakle, daj da prozivamo one koji MORAJU da se brinu o Jovi, koji su placeni za to i kojima je, ocito, vaznija fotelja nego jedan general. Zalosno.

Co0l wrote:

ahuseino wrote:Sto li se G-dja Jenkins ne trudi pitam se... Ona ono bjese bosanski filantropist, "najpoznatiji" Bosanac.
Ovako ispada bas na nacionalnoj osnovi. E bas mi je drago da uziva u stecenoj slavi, bogatstvu, i druzenju sa dzetseterima tipa Ganic et. al.


I 'dje sad lijepa Emina? ...i "Svi smo mi Ejup", porodica, folovi, golovi... Bosanska simbolika.

Sto je najgore sjebase me... mene mi radi, i mog upiranja i utezanja radi Ejupa, a ono ispada fakat - najnizi zajednicki djelilac je plemenska pripadnost.

Ja bi sad pa sad - mjenjo Jovu za Ejupa. Nekako Ejup nije opravdao ono sto mu je dato, kad je njemu trebalo. Izigralo moje povjerenje.

Zna li ko koji je najbolji nacin za doniranje za nekakvu odbranu generalu Divjaku?

Pa nije valjda drzava spala na to da pojedinci poput Sanele rade njen posao!?
Za razliku od perioda kada je finansirala Ganicev boravak u Londonu Sanela ne raspolaze vise bas tolikim finansijskim sredstvima jer se razvela od muza koji je ustvari i bio glavni finansijer,ona je bila samo eksponirana tu.Mislim da vise uopste i ne zivi u Evropi.
Ako treba ikog prozivat za zapostavljanje Divjaka to su oni koji imaju ogromne plate a koji ne mrdnu prstom da se za covjeka nesto uradi,barem i simbolicno,da mu se ode u neku posjetu ili nesto slicno,ako se vec stvari pravne prirode ne mogu pozurivati.Jbt,kad je ilija Jurisic bio u Beogradu zatvoren vise se radilo za njega i veca se hampa dizala (opravdano,da ne bude zabune)a u odnosu na generala Divjaka on je neko za koga izvan Tuzle je malo ko cuo prije hapsenja.

Co0l wrote:

ahuseino wrote:Sto li se G-dja Jenkins ne trudi pitam se... Ona ono bjese bosanski filantropist, "najpoznatiji" Bosanac.
Ovako ispada bas na nacionalnoj osnovi. E bas mi je drago da uziva u stecenoj slavi, bogatstvu, i druzenju sa dzetseterima tipa Ganic et. al.


I 'dje sad lijepa Emina? ...i "Svi smo mi Ejup", porodica, folovi, golovi... Bosanska simbolika.

Sto je najgore sjebase me... mene mi radi, i mog upiranja i utezanja radi Ejupa, a ono ispada fakat - najnizi zajednicki djelilac je plemenska pripadnost.

Ja bi sad pa sad - mjenjo Jovu za Ejupa. Nekako Ejup nije opravdao ono sto mu je dato, kad je njemu trebalo. Izigralo moje povjerenje.

Zna li ko koji je najbolji nacin za doniranje za nekakvu odbranu generalu Divjaku?

Pa nije valjda drzava spala na to da pojedinci poput Sanele rade njen posao!?
Za razliku od perioda kada je finansirala Ganicev boravak u Londonu Sanela ne raspolaze vise bas tolikim finansijskim sredstvima jer se razvela od muza koji je ustvari i bio glavni finansijer,ona je bila samo eksponirana tu.Mislim da vise uopste i ne zivi u Evropi.
Ako treba ikog prozivat za zapostavljanje Divjaka to su oni koji imaju ogromne plate a koji ne mrdnu prstom da se za covjeka nesto uradi,barem i simbolicno,da mu se ode u neku posjetu ili nesto slicno,ako se vec stvari pravne prirode ne mogu pozurivati.Jbt,kad je ilija Jurisic bio u Beogradu zatvoren vise se radilo za njega i veca se hampa dizala (opravdano,da ne bude zabune)a u odnosu na generala Divjaka on je neko za koga izvan Tuzle je malo ko cuo prije hapsenja.

vee-jay wrote:
Cuj nije, pa da nije, nebi Sanela vadila Ejupa... Zasto bi sada odjednom drzave trebalo biti vise

ahuseino wrote: Ti izgleda znas nesto sto ja ne znam. Ja mislio Ejupov boravak bio tretman Londonskog magistrata, ne G-dje Jenkins.
Ona je polozila kauciju ne? Pa onda dobila to i nazad po odluci magistrata ne?
Ako je G-dja - sada G-djica, ex-Jenkins zao mi je.

Vjerujem da se nije ostalo golo, a nije ona ni duzna, naravno, nego eto pravim usporedbu i pitam se. Ako o simbolizmu pricamo, da ona i nema vise tih moneta (ja vjerujem da ima), more pokazati podrsku na drugi nacin.

Od nasih nepoticara, foteljasa, stokrlicara se ne treba puno nadat', jal' - sto nece, sto ne smiju, sto nemaju kicme itd... Slabo ce on ista docekati od njih do slijedecih izbora, kada se neko drugi bude trebao prodavat'.

P.S. Za Jurisica se trebalo puno vise i expeditivnije uraditi - covjek odleza 2 godine, ali opet se medijski nije ni blizu uradilo koliko za Ganica.

ahuseino wrote:

brucos7 wrote:

Pored ziva Komsica, Izetbegovica, Lagumdzije, Tihica, Radoncici i inih politicara "koji srce i dusu daju za ovaj narod" ti se nasao prozivati gosp. Jenkins. Ma jarane, onda vise nista da ne uradi za BiH, trebao joj dici spomenik, jer da nije nje i Harisa sada bi tamnoputi zatvorenici u zatvoru u Londonu redaljku pravili na dr. Ganicu. Dakle, daj da prozivamo one koji MORAJU da se brinu o Jovi, koji su placeni za to i kojima je, ocito, vaznija fotelja nego jedan general. Zalosno.

Svi ti - zivi, sto ih nabroja nisu nista uradili ni za tog doktora, nego je uradila Sanela glede kaucije. Hare je samo u svrhu izborno kampanjske marketing prostitucije doso da ga saceka sa vozilom pred kapijom, i da ga 'doleti' dole.
Stoga mojne Haretu davat' kredit gdje nije duzan.
Sanela nije ostala laHka za tih 200 ili kolikovec tisuca jer se kaucija vraca po pojavljivanju doticne osobe na sudu.

Oni koji moraju mozda ne mogu, mozda mogu - mozda prave svoj sud, ili racun - ne znam, vlada nije ujedinjena pa tako to i slabo mozes ocekivati... govna...

Oni koji MOGU - trebali bi, a nece - i to je zalosno. Ono sto je uradila - uradila je za jednog Ejupa, a evo nesto nece za jednog Jovu, tako mi ispada.

brucos7 wrote:

ahuseino wrote:

brucos7 wrote:

Pored ziva Komsica, Izetbegovica, Lagumdzije, Tihica, Radoncici i inih politicara "koji srce i dusu daju za ovaj narod" ti se nasao prozivati gosp. Jenkins. Ma jarane, onda vise nista da ne uradi za BiH, trebao joj dici spomenik, jer da nije nje i Harisa sada bi tamnoputi zatvorenici u zatvoru u Londonu redaljku pravili na dr. Ganicu. Dakle, daj da prozivamo one koji MORAJU da se brinu o Jovi, koji su placeni za to i kojima je, ocito, vaznija fotelja nego jedan general. Zalosno.

Svi ti - zivi, sto ih nabroja nisu nista uradili ni za tog doktora, nego je uradila Sanela glede kaucije. Hare je samo u svrhu izborno kampanjske marketing prostitucije doso da ga saceka sa vozilom pred kapijom, i da ga 'doleti' dole.
Stoga mojne Haretu davat' kredit gdje nije duzan.
Sanela nije ostala laHka za tih 200 ili kolikovec tisuca jer se kaucija vraca po pojavljivanju doticne osobe na sudu.

Oni koji moraju mozda ne mogu, mozda mogu - mozda prave svoj sud, ili racun - ne znam, vlada nije ujedinjena pa tako to i slabo mozes ocekivati... govna...

Oni koji MOGU - trebali bi, a nece - i to je zalosno. Ono sto je uradila - uradila je za jednog Ejupa, a evo nesto nece za jednog Jovu, tako mi ispada.

Ti ili previse citas avaz ili je nesto drugo. Kakva bolan izborna kampanja!? pa zar kontas (ili neces da kontas) da nije bilo Harisa, odnosno Sanele, odnosno Arnauta da bi danas Ganic (kojeg, uzgred, nista ne simpatisem) tamburao po londonskim celijama. I koliko znam, jedini Haris nije docekao Ganicija na aerodrom, a znamo da se od misava koji se tada nisu ni oglasavali, a kamo li koji dinar dali (Cerici, Tihici...) nije moglo prolaziti Sarajevskim aerodromom...
Dakle, opet ponavljam, daj Boze da Komsic, Izetbegovic ili Lagumdzija u svrhu "svoje kampanje" urada za generala Divjaka ono sto su ovi uradili za Ganica. Da mogu (ili da hoce) do sada bi ti uradili. Ali ocito su im draza njihova skupa putovanja, sesije, kongresi, bogati vozni park, fotelje, ministarstva... A mi smo ih birali.

Co0l wrote:

ahuseino wrote: Ti izgleda znas nesto sto ja ne znam. Ja mislio Ejupov boravak bio tretman Londonskog magistrata, ne G-dje Jenkins.
Ona je polozila kauciju ne? Pa onda dobila to i nazad po odluci magistrata ne?
Ako je G-dja - sada G-djica, ex-Jenkins zao mi je.

Vjerujem da se nije ostalo golo, a nije ona ni duzna, naravno, nego eto pravim usporedbu i pitam se. Ako o simbolizmu pricamo, da ona i nema vise tih moneta (ja vjerujem da ima), more pokazati podrsku na drugi nacin.

Od nasih nepoticara, foteljasa, stokrlicara se ne treba puno nadat', jal' - sto nece, sto ne smiju, sto nemaju kicme itd... Slabo ce on ista docekati od njih do slijedecih izbora, kada se neko drugi bude trebao prodavat'.

P.S. Za Jurisica se trebalo puno vise i expeditivnije uraditi - covjek odleza 2 godine, ali opet se medijski nije ni blizu uradilo koliko za Ganica.

Kao sto i sam priznajes nije duznost tamo neke Sanele da se angazuje oko Divjaka i njoj zamjeriti sto to ne radi u mjeri u kojoj je radila kad je Ganic bio u slicnoj situaciji je isto kad bi tebe sad neko optuzio sto se ne angazujes vise oko Divjakovog povratka kuci.

ahuseino wrote:
Nije bas isto, radi se o desetinama nijansi... mogucnosti. Ja nisam visestruki milioner. Sada zvucim pravo zatucano, ono naski.

Ne nije duzna, kao sto sam rekao, ali jeste dovoljno mocna. I nije ona 'neka' - vec je postala nas predstavnik, vise-manje na tom filantropskom nivou, i vjerujem da je to njen vid borbe za nasu stvar.

Da budem dzavoljev advokat... kada govorite vlada je trebala uraditi nesto... da - bilo koja normalna vlada u svijetu. Ali kada ti pola vlade ima multiple personality disorder, ili sizofreniju ili tako nesto, a druga polovina bi k'o i nesto uradila... moze li se puno sta exponirati ako pola vladinog tijela smatra Generala zlocincem i slaze se sa svojom maticom. I onda treba postaviti nekakav ujedinjeni front i 'poslati' nesto ispred vlade... Koje bolan vlade? Kakve vlade? Cije vlade? - "Nase"? ... "Njihove"?

Mislim da ne bude da ih branim, ne niposto, ali da li je moguce da ima nekih prakticnih razloga? Samo kao dzavoljev advokat pitam.

Mozda se i trguje nasim starim predstavnicima, ne znam.

Grupa francuskih intelektualaca pisala austrijskom ministru vanjskih poslova: Sloboda Jovana Divjaka je moralna obaveza

Autor Slobodna Evropa 2011-07-06 13:13:00

“Mi, francuski građani zgroženi smo položajem u kojem se našao general Divjak”, kaže se u pismu
Nakon otvorenog pisma ministru pravde BiH Boriši Čolaku, grupa francuskih intelektualaca uputila je sličnu poruku Michaelu Spindeleggeru, austrijskom ministru evropskih i međunarodnih poslova.
Eminentne osobe
“Mi, francuski građani zgroženi smo položajem u kojem se trenutno našao general Jovan Divjak”, pišu na početku svog pisma, među ostalim i: sudac Antoine Garapon, generalni sekretar Instituta visokih pravnih nauka, spisateljica Florence Hartmann, ratna dospisnica sa Balkana, bivša savjetnica glavnoj Haškoj tužiteljici, Louis Joinet, sudac, bivši nezavisni stručnjak pri UN-u, Jean-Luc Godard, filmski reditelj, Monique Chemillier-Gendreau, profesor emeritus javnog prava i političkih nauka na Univerzitetu Paris Diderot, Ivo Vajgl bivši ministar vanjskih poslova Slovenije, Alain Lamassoure, evropski izaslanik i bivši francuski ministar, i mnogi drugi.
Francuski pravnici, akademski radnici, umjetnici, parlamentarni zastupnici podsjećaju da je Jovo Divjak imao lucidnosti i hrabrosti napustiti Jugoslovensku narodnu armiju (JNA) čim se “izgubila” u etničkom čiščenju.
Nakon što je postao jedna od najpopularnijih figura odbrane Sarajeva, tokom četrdeset mjeseci opsade Sarajeva, Jovan Divjak se u mirovini posvetio svom Udruženju "Obrazovanje gradi BiH" u korist ratne siročadi bez obzira na njihovo porijeklo. Njegova borba za miroljubivi suživot naroda Balkana mu je donijela u Francuskoj Legiju časti 2001. godine.

Navodeći kako je Divjak uhapšen 3. marta 2011 godine na aerodromu u Beču, na osnovu naloga Srbije, Francuzi napominju i da postoje mnogobrojna svjedočenja i dokazi o tome da se ovaj visoki oficir u Dobrovoljačkoj zalagao za prekid vatre, a ne za zločin.

“Tražimo od nadležnih vlasti u Beču da smjesta okončaju ovu proceduru. General Divjak nikad nije ni trebao biti uhapšen, imajući u vidu da se njegovo ime ne nalazi ni u jednoj bazi podataka Interpola, organizacije koja je izričito odbila da proglasi pravovaljanim nalog za izručenje kojeg je izdala Srbija”, navode u otvorenom pismu austrijskom ministru francuski javni radnici i uglednici.

Na osnovu slučaja Ejupa Ganića, u otvorenom se pismu kaže da je “austrijsko pravosuđe moglo odlučiti da Jovan Divjak bude odmah oslobođen, tim prije što Srbija nije predala nijedan valjan dokaz o navodnom Divjakovom zločinu.”
Moralni skandal
Svaki novi dan Divjakovog “kućnog pritvora” pojačava moralnom skandalu i političke opasnosti optužbe koja je smišljena samo da i dalje raspiruje mržnju i podjele regiona shrvanog ratom, piše u otvorenom pismu.

Francuski intelektualci pozivaju austrijsko pravosuđe da se hitno izjasni o zahtjevima za izručenje koje su dostavile i Srbija i BiH. Podcrtavaju moralnu obavezu da se Jovanu Divjaku omogući povratak u Sarajevo, jer “do hapšenja, Divjak je slobodno putovao Evrope da bi kroz svoje Udruženje, branio interes budućih generacija.

http://www.slobodnaevropa.org/content/k ... 42280.html
Knjiga Jovana Divjaka
Ništa ne sme nadvisiti Kaptol (21. deo)

06.07.2011
* Moram kazati Amerikancima da je trenutačna obustava rata u BiH imperativ. Napominjem da se to može ostvariti jedino pritiskom na Miloševića, koji autoritativno može narediti vođama bosanskih Srba da prekinu genocid, urbidi, kulturocid, ekocid, a u slučaju da pritisak ne uspe, NATO treba hitno izvršiti bombardovanje vojnih ciljeva srpske vojske.

* Milošević je glavni krivac za raspad Jugoslavije i sadašnji rat u Bosni i Hrvatskoj, tumačim američkom senatoru. Rat mu se”izmakao”, više ga ne može kontrolisati političkim sredstvima, i njegov se strahoviti eho vraća i na srpski narod, koji sada, kao i drugi narodi, trpi bedu, razaranje, pogibelj, sramotu.....

D’Amato sluša pažljivo: “Da, možda ste u pravu, premda moj prijatelj g. Milan Panić drugačije opisuje situaciju. Po njegovoj oceni Srbi su u Hrvatskoj i Bosni potpuno obespravljeni.

Ništa ne sme nadvisiti Kaptol

25.09.1992.
Petak je, 25. septembar. Letim za Vašington.

26.09.1992.
U 10,00 ujutro sam gost Insituta za strategijska istraživanja, vojno–civilne organizacije koja prati, ceni, analizira vojno–političku situaciju na kriznim žarištima sveta i o svojim zaključcima i predlozima obaveštava Pentagon i američku Vladu. U kabinetu sam na čijim su stalcima, pločama i držačima izvešene desetine karata. Uočavam da ih je najviše sa podacima sa prostora ex–Jugoslavije, posebno iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bogato su dopunjene šemama, grafičkim pokazateljima, fotosima sa ratišta.

Sedim sa prevodiocem Markom, a nasuprot meni dvedesetak stručnih saradnika, mladih ljudi, tridesetogodišnjaka. Slušaju pažljivo moja izlaganja, a samo dvojica ih, vidim, prilježno beleže.

Najpre traže od mene da im opišem vojnu situaciju u Bosni i Hercegovini i, ako mi je znano, u Hrvatskoj. Govorim dosta uzbuđeno, a ljut sam na sebe što je tako. Ovde osećanja uopšte nisu važna, ovde je sve racionalizirano. Nabrajam suštinska pitanja i svako posebno ekspliciram:

a) Početno angažiranje JNA;podrška paravojnim sastavima bosanskohercegovačkih Srba; proterivanje Muslimana iz niza okupiranih gradova; uspostavljanje srpske vlasti na područjima sa većinskim muslimanskim življem; krajem 1991. i početkom 1992. godine.
b) Naoružavanje članova SDS u kasarnama od strane JNA, u 1991. godini
c) Upad dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore u BiH (jedinica Arkana, Šešelja, Jovića, i dr.) i vršenje masakra nad nesrpskim stanovništvom: mart, april, maj 1992.
d) Organizovanje logora za ne-Srbe (Manjača, “Keratrem”, Brčko, i dr);
e) Velika vojna nadmoć dobro naoružane srpske vojske; komandni kadar na platnom spisku Generalštaba JNA u Beogradu;
f) Nastanak otpora neprijatelju; samoorganizovanje građana po naseljima, kvartovima i gradovima: dobrovoljačke organizacije Zelene beretke, Patrotska liga i dr.; formiranje TO njihovim “uvezivanjem” u jednu celinu; stvaranje Armije RBiH, kao legalnog organizovanja građana BiH u odbrani od agresije;
g) Komparacija oružane moći agresora, ARBiH i HVO.

Dok objašnjavam stanje stvari, uočavam da svaki čas neko izlazi iz kabineta, pa se zatim vraća sa nekim papirima i šemama koje onda kače po zidovima.

Pomalo gubim koncentraciju, jer mi se čini da oni ne pridaju osobitu važnost onom o čemu govorim. Ipak, moram im još kazati da je trenutačna obustava rata u BiH imperativ. Napominjem da se to može ostvariti jedino pritiskom na Miloševića, koji autoritativno može narediti vođama bosanskih Srba da prekinu genocid, urbidi, kulturocid, ekocid, a u slučaju da pritisak ne uspe, NATO treba hitno izvršiti bombardovanje vojnih ciljeva srpske vojske. To je brži i efikasniji način od skidanja embarga na naoružanje. Šta je alternativa ovome predlogu? Krvav, višegodišnji rat, dve do tri stotine hiljada poginulih i ranjenih, sveobuhvatno etničko očišćenje prostora BiH, uništenje 45–50 posto stambenog fonda i najmanje 30–40 posto industrijskih kapaciteta, te “poplava” stotina hiljada izbeglica po Evropi i svetu.

Izlaganje sam završio u istinskom transu! Potpuno sam se slomio pred realnom vizurom kataklizme kojoj uzroke i posledice znam, kao što znam i kako se ona može preduprediti, ako oni koji imaju snage i moći shvate šta se “iza gore valja”, o čemu sam ih sada upoznao. Totalno iscrpljen, posle tri sata izlaganja, čekao sam reakciju američkih eksperata za strategijska pitanja Evrope i Balkana.

I ona je stigla – da načinimo pauzu, popijemo kafu i pojedemo suhe kekse!? “Veoma ste se zamorili posle iscrpnog izlaganja” - bio je komentar šefa američkog tima. I Marko se zamorio prevodeći. Nije mu lako da sledi bujicu mog kazivanje, moje (da li?) poslednje šanse da apelujem na kompetentnom mestu za pomoć i razumevanje agresije na RBiH.

Sledeća dva sata sam odgovarao na pitanja eksperata. Iz strukture pitanja sam brzo zaključio da oni itekako dobro poznaju vojnu situaciju u zemlji. Nekim su me dovodili u neprijatnu situaciju, kao npr. onim: “Koliko teritorije u BiH vojno kontrolišete?” Odgovorio sam: „50-60%“.

Ispred karte BiH koja je bila kolorisana u tri boje, Januš Bugajski, jedan od prisutnih eksperata, pokazujući teritorije pod kontrolom tri vojske, rekao je: “Prema našim saznanjima muslimanska vojska kontroliše 20–22% teritorija Bosne, HVO 25%. Znatan dio Posavine i prelaze na Savi, bez borbe, Hrvati su ustupili Srbima. Znamo da je u Hrvatskoj zadržan veći dio naoružanja i municije namijenjen za odbranu vaše domovine. Znamo da je HVO odustao od učešća u deblokadi Sarajeva. Pogledajte ovaj pregled naoružanja i vojne tehnike s kojom raspolaže HVO. Ne znam da li vi imate ove podatke. Zajedničkim borbenim djejstvima vaše i hrvatske vojske situacija bi bila znatno povoljnija i perspektive mnogo bolje.” O mnogo čemu iz njegovog izlaganja ja u Glavnom štabu u Sarajevu “nemam pojma”, a ne znam da li neko, ipak, to zna.

Bugajskom sam replicirao na termin “muslimanska vojska” kojeg je upotrebljavao u govoru. “Gospodine, moram iskazati neslaganje sa vašim stavom o muslimanskoj vojsci. Armija RBIH je multinacionalnog sastava. Činjenica je da je u sastavu Armije veći broj Muslimana, ali oni su većinski narod u Bosni i Hercegovini, ali to ne ne znači i da je to muslimanska vojska. U Glavnom štabu Oružanih snaga ima 12% Srba i 18% Hrvata. Politička platforma Predsedništva za odbranu BiH jasno govori o multinacionalnom karakteru oslobodilačke vojske i jednakopravnosti Muslimana, Srba i Hrvata u toj borbi. Srpska i hrvatska vojska su jednonacionalne, Armija BiH to nije!” – izgovorio sam u jednom dahu i povišenim tonom.

Na to je Wales, koji se na početku razgovora predstavio kao vođa ekspertnog tima, reagovao, uz širok “filmski” osmeh pun belih zuba: “Gospodine pukovniče, nemate razloga za ljutnju. Naši izvori govore da u vašoj vojsci ima najviše Muslimana. Nama pojam multinacionalnosti nije baš blizak. I treba da se svi građani uključe u odbranu zemlje, bez obzira kojoj naciji pripadaju. Morate shvatiti da mi u Americi imamo problema u shvaćanju kakvo je pravo stanje kod vas. Za jedne je to građanski rat, drugi tvrde da je u pitanju konflikt triju religija, treći da je to rat između plemena. Vas smo pozvali, kao i mnoge druge, da nam objasnite šta se dešava na prostorima Jugoslavije i kod vas u Bosni.

Naši partneri u Evropi nemaju zajedničke ocjene i stavove u vezi sa sukobom u BiH. Vlade Francuske, Velike Britanije i Rusije krivicu za konflikte prebacuju na Muslimane, koji su se odcijepili od SFRJ sa ciljem da organizuju islamsku državu. Znamo da treba odmah prekinuti sa ratom, ali ne znamo kako to treba učiniti. Vojna intervencija u ovom času, prema našoj procjeni, nije moguća. To je veoma složeno tehničko pitanje. Zahtijeva duge pripreme, ogromna materijalna sredstva, a snage sa kojima raspolaže Beograd nisu bezazlene. Ipak, ono najvažnije, nema političkog dogovora velikih sila za intervenciju!” - kazao je, nimalo optimistično, Wales.

Ipak, ostavio je za kraj malo nade. “Veliko vam hvala na vašoj informaciji i odgovorima koje ste nam dali. Izvršićemo analize podataka koje ste izložili i naših sa kojima raspolažemo, i o tome ćemo izvijestiti naše starješine. Prvi zaključak se sam od sebe nameće: konflikt...

„Rat, gospodine, agresija na RBiH!“ - glasno mu oponiram, što Marko revnosno prevodi, a Wales, ne obazirući se, nastavlja: „...mora odmah prestati uz političke i druge metode. Ako to ne uradimo, on se može odužiti u nedogled i proširiti na veći prostor. Vama i vašoj vojsci želim da izdržite. Vi imate pozitivna iskustva gerilskog ratovanja iz Drugog svetskog rata, pa to treba iskoristiti!”- zaključio je Wales.

Opraštajući se od ovih ljudi, pozvao sam ih da dođu u Bosnu i Hercegovinu i da se na licu mesta uvere u strahote rata, u stradanje građana, čitavih porodica, dece, iznemoglih staraca i starica. Da vide na delu genocid i kulturocid. Uveren sam da bi nakon toga bosansko nebo zaparali borbeni avioni Zapada i sasuli tone bombi na leglo zla i nesreće.

Istog dana, posle podne, primljen sam od republikanskog senatora iz države Njujork, gospodina Alphonsa D’Amata. Prostorija kroz koju prolazim do kabineta je puna fotosa, umetničkih slika i raznih trofeja i zahvalnica. Rečiti primer da senator neguje imidž “sretne italijanske porodice” koja je među prvim Evropljanima naselila Ameriku. Na mnogobrojnim fotografijama su deca, ljudi, konji, automobili, igranje golfa i dr.

Na vratima kabineta dočekao me prosed čovek šezdesetih godina, visine oko 180 cm, elegantno obučen, nasmešen. Pravi gospodin, po mojoj meri gospodstva. Neočekivano srdačan pozdrav i dobrodošlica: “Kada su mi ponudili da sa Vama razgovaram o stanju u Vašoj zemlji, to sam rado prihvatio. Pročitao sam Vašu biografiju, i podatke mojih saradnika o Vama. Pročitao sam i Burnsov članak u New York Timesu u kome piše o Vašem heroizmu u odbrani Sarajeva. Čestitam vam. Dobro došli u Ameriku i meni u posetu. Spreman sam da Vas saslušam, gospodine pukovniče!”

Obradovao me ovakav prijem. Nagoveštavao je da ovo neće biti samo jedna kurtoazna poseta, pro forme! I, naravno, to je odmah u meni, emotivcu, pobudilo tremu pred šansom koja se ukazala. Trebao mi je koji časak da se smirim i da moje izlaganje bude tečnije, bez zamuckivanja. Senatoru sam pružio informaciju gotovo identičnu onoj koju sam izložio u Centru za strategijska istraživanja. Akcent izlaganja sam stavio na genezu agresije JNA i Jugoslavije na Republiku Hrvatsku i Republiku Bosnu i Hercegovinu. “Generator svega lošeg od smrti Josipa Broza Tita je Slobodan Milošević” - počeo sam drugi deo izlaganja. Odmah sam shvatio da senator pokazuje veće interesovanje.

Okarakterisao sam Miloševića kao samozvanca, čoveka golemih ambicija, koji se direktno umešao u rad državnih institucija, SFRJ, sudstva, ostvario je uticaj nad vojskom i policijom, i zakočio demokratske promene u jugoslovenskim republikama. Na proslavi na Kosovu polju 1989. godine neuvijeno je izrekao misao da svi Srbi treba da žive u jednoj državi i taj cilj, ako bude trebalo, ostvariti i ratom, što je docnije i učinio.

Nakon demokratskih izbora 1990. godine, Slovenija i Hrvatska su najavile osamostaljenje, jer nisu htele, ni mogle, podnositi Miloševićevu velikodržavničku i velikosrpsku aroganciju i dominaciju. On ih je pokušao vojnom silom prisiliti na ostanak u jugoslovenskoj zajednici, koja to više u suštini nije ni bila. Kad u tome nije uspeo, otvorio je “Pandorinu kutiju” i uveo rat na jugoslovenske prostore, posebno krvav u Bosni i Hercegovini, ne htevši prihvatiti nikakva politička rešenja krize, kao npr. ono o labavoj konfederaciji, kojeg su ponudili političari Izetbegović i Gligorov. Milošević je glavni krivac za raspad Jugoslavije i sadašnji rat u Bosni i Hercegovini. Rat mu se”izmakao”, više ga ne može kontrolisati političkim sredstvima, i njegov se strahoviti eho vraća i na srpski narod, koji sada, kao i drugi narodi, trpi bedu, razaranje, pogibelj, sramotu.....

D’Amato sluša pažljivo (!), povremeno nešto beleži, a kad ga je sekretarica htela telefonski spojiti sa nekim, odbio je da ga priključe “dok ne završi razgovor.”

“Da, možda ste u pravu, premda moj prijatelj g. Milan Panić (premijer savezne vlade SRJ – nap. autora) drugačije opisuje situaciju. Po njegovoj oceni Srbi su u Hrvatskoj i Bosni potpuno obespravljeni. Neka moja saznanja su slična Vašim. Mnogo toga saznao sam iz pisanja novinara Roya Gatmana o logorima koje su Srbi formirali za nesrpsko stanovništvo. Razgovor sa Vama me obavezuje da se više angažujem u rešavanju pitanja vezanog za agresiju. Eto, kao prvi korak, potvrđujem da je izvršena agresija na Bosnu i da ću na taj način tumačiti u Senatu rat u Bosni i zalagati se da pomognemo građanima Bosne i Hercegovine u odbrani demokratije”.

Ove reči su mi pale kao melem na dušu. Bio sam zadovoljan i sobom, i senatorom! Fotografisanje, uz tradicionalno rukovanje, označilo je kraj ovog uspešnog susreta.

Potom jurnjava na drugi kraj Vašingtona. Organizovana je konferencija za štampu, koja je upriličena u prostorijama Američkog inicijativnog instituta za javna politička istraživanja (American Enterprise Institute for Public Policy Research). Prisutno je 15 novinara iz Njusvika, Vašington posta, Vašington tajma, Tajmsa, Njujork Tajmsa, Asošieted Presa, i Ivica Mišić prilježno pomaže, drži uvodno slovo i hvali me na “sva usta”, preteruje.

Iznosim sud o agresiji na Bosnu i Hercegovinu, o odgovornosti međunarodne zajednice za stradanja ljudi, posebno Muslimana, o zahtevu da se zaustavi agresija na Republiku BiH i poduzme vojna intervencija vazduhoplovnih snaga NATO-a po oklopno-mehanizovanim jedinicama, vatrenim položajima artiljerije, skladištima municije i vojnim industrijskim postrojenjima srpske soldateske.

Stekao sam dojam da novinari nestrpljivo čekaju kraj izaganja, pa krenu lavina pitanja; „Kako se Srbin našao u štabu muslimanske vojske?“ „Koji su materijalni dokazi o učešću JNA, paravojnih jedinica i dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore u agresiji na BiH?“ „Da li su Muslimani organizovali zatvore za Srbe?“ „Kako ćete se odbraniti od tehničke nadmoćnije srpske vojske?“ „Kakvo je stanje demokratije u BiH?“ „ Da li Hrvatska pomaže BiH u odbrani od agresije?“ „Kakva je vojna pomoć potrebna i šta bi trebala poduzeti američka administracija?“

Na ova, meni već rutinska pitanja nije bilo teško i komplikovano odgovoriti. Povremeno je u dijalog “uskakao” Mišić, pojašnjavajući pri tome političke stavove vlade Bosne i Hercegovine.

Ohrabrio me kratak susret sa dvojicom američkih novinara, koji su kraće vreme izveštavali iz Sarajeva. Saglasili su se s mojom ocenom o stanju na ratištu u BiH i o tome što bi SAD trebalo da poduzmu da se sadašnje stanje radikalno promeni u pravcu mira.

Tek što je press-konferencija završena, žurimo na novi sastanak kod gospođe Denich, članice Kogresa, kod koje me je čekao Šaćirbej. Dok je kod D’Amata vladao savršen red, kod kongresmenke je bio „savršen“ haos. Svuda po prostoriji razbacane novine, knjige, kutije sa aktima, posvuda razbacani spisi. Stratište. Videvši moje iznenađenje, kojeg nisam uspeo prikriti, gospođa je pobednički izgovorila: “Samo se ja mogu u ‘ovome’ snaći. Da je urednije nikad mi to ne bi pošlo za rukom!”, pa me uvela u kabinet, identično savršenog haosa.

Kabinet je manjih dimenzija, na zidovima su opet neizbežni mnogobrojni fotosi, verovatno članova porodice. Ranije mi je saopšteno da potiče negde iz Dalmacije, da su njeni, nakon Prvog svetskog rata, emigrirali u SAD. Komuniciramo na čudnoj mešavini francuskog, srpskohrvatskog i engleskog jezika. Začudo, dobro se sporazumevamo, nema zabuna.

“O Vama znam ono što mi je poslano iz bosanske misije u Ujedinjenim nacijama. Zvao me i gospodin Šaćirbej. Prihvatila sam razgovor sa Vama, jer želim da se sa izvora obavijestim o tome šta se događa u Bosni i Hercegovini. Većina kongresmena procjenjuje da se radi o građanskom ratu, da je to unutrašnja stvar Jugoslavije i da je Evropa kriva što je priznala samostalnost Sloveniji i Hrvatskoj.. No, ipak, da saslušam Vaše ocjene stanja u Jugoslaviji i Bosni, to će mi pomoći u većem angažovanju u rješavanju konflikta u vašoj zemlji.” - rekla je Denicheva.

Bio sam obeshrabren saznanjem da američki kongresmeni imaju tako površna znanja o Bosni. Ohrabrila me, ipak, spremnost da saznaju istinu, kao što je to, sada, upravo, činila naša uvažena domaćica.

“Gospođo Denich, Bosna i Hercegovina je punopravan član UN, a ta organizacija, umesto da nas zaštiti prema slovu vlastite Povelje, usvaja rezoluciju kojom nam zabranjuje uvoz oružja čak i u odbrambene svrhe. Na taj način posredno pomaže agresora, koji je „do zuba“ naoružan”.
Kongresmenka pažljivo sluša, povremeno me prekidala, da bi razmenila misli sa prisutnim sekretarom, pa me ponovo podsticala da nastavim.

Na kraju mi je postavila i nekoliko pitanja, “da sebi razjasni neke nedoumice”, tako je kazala. Slično obećanju D’Amata, i ona je ljubazno obećala da će se više angažirati “u ovoj stvari” i založiti sa kolegama, istomišljenicima, da Kongres razmotri pitanje pomoći građanima Bosne i Hercegovine da prežive strahote rata. “Prva stvar koju svi moramo uraditi jeste – zaustaviti rat u vašoj zemlji! Katastrofalno je za civilizaciju da se na kraju XX veka konflikti rešavaju oružjem. Bog nam je podario život da bi se voleli i živeli u sreći, a ne da ga jedni drugima uzimamo.” - završila je gospođa Denich. Sledilo je rukovanje i fotografisanje.

Otišao sam s uverenjem da je razumela i shvatila moju, našu, argumentaciju i da će stvarno pomoći u naporu da se rat okonča.

Kasnije, u spasu svoje hotelske postelje, odmaram telo i prebirem današnje događaje. Sumiram iskustva. Sad imam predstavu kako nas “vide i doživljavaju” Amerikanci. Nažalost, njihova predstava o Bosni je veoma konfuzna. Na promenu mišljenja senatora i kongresmena, kao i građana Amerike, mogu uticati samo angažovani, agresivni i uporni, svakodnevni napori naših diplomata na javnoj sceni Amerike. Angažman oca i sina Šaćirbegovića na tom planu nije dovoljan. Srpska propaganda odnosi pobedu u sejanju neistine i konfuzije na ovom tlu. Ovde u USA i nemaju velikih ličnih razloga da se brinu za “tamo neka plemena”. Situacija vapi za timom naših eksperta u OUN koji bi meritorno, stručno “prostirali” fakta o Bosni i ratu, ali i delovali preventivno u suzbijanju nepoželjnih efekata srpske “istine” o nama. Objektivni članci u tiražnim novinama Amerike su od najveće koristi za našu stvar. Novinarima je potrebno omogućiti još masovniji i sigurniji dolazak i boravak u Bosni. Velika većina američkih novinara, posle ratnog iskustva u Sarajevu, postaju srčani ambasadori Bosne i Hercegovine u novinama, na televiziji i radiju. Reč novinara u pisanim i elektronskim medijima je moćna. To moramo više koristiti nego što je sada slučaj.

27.09.1992.
Nakon kiše, dolazi sunce! Posle izuzetno napornog jučerašnjeg dana, danas je za mene slobodan dan. Dan odmora i neobaveznog, turističkog susreta sa Vašingtonom i njegovim izuzetno bogatim kulturnim sadržajima. Grad–park, pa još na reci Potomac! Urbana sredina sa avenijama i bulevarima, s ulicama uređenim “pod konac”, kako se to inače kaže kod nas. Panoramu grada krase prepoznatljiva zdanja Bele kuće, Kaptola, Kongesa, Pentagona, Obeliska, Kongresne biblioteke, Nacionalne galerije ....

Šetam vašingtonskim urednim avenijama. Javne zgrade starinske arhitekture nisu više od tri sprata, a ove novije, moderne od 12 spratova. “Ni jedna zgrada ne sme biti viša od visine Kaptola” - objašnjava prevodilac Marko.

28.09.1992.
Dan povratka! Good bye, America! Nemam više treme na aerodromima, u avionima, sa stjuardima i stjuardesama, gradovima, oceanom .... Ni let preko Atlantika nije više događaj. Čovek se navikne.

Na pariškom aerodromu “Charles de Gaulle” menjam avion i nastavljam let u Cirih. Dalje, za sada, ne mogu. Nemamo rezervisane karte. Nalazimo se na tzv. listi čekanja. Provešću jedno posle podne i noć u ovom švajcarskom gradu, na istoimenom jezeru.

U hotelu uzimam mapu grada, molim recepcionera da primi poruku s aerodroma o terminu leta za Zagreb, i krenuh u obilazak grada. Informacije utisnute na mapi kazuju da je jezero dugo 40 km, da Cirih ima 700.000 stanovnika, da je smešten na n/v od 410–415 metara. Ima univerzitet već 150 i nešto više godina, katedralu iz XI veka, brojne prirodne i umetničke spomenike, velike prodavnice i robne kuće, ekskluzivne butike, predivne restorane. Pleni lepotom i čistoćom! Eh, Njujork i njegova peksinluk!! (tur. prljavština – nap. autora).

U šetnji gradom nailazim na redakcije ciriških novina. Nudim im vruće bosanske teme, eventualno intervju. Bilo bi nam obostrano korisno. Urednici ne iskazuju interesovanje. Ostaje dilema, da li je to zbog mog nesavršenog francuskog jezika, ili je to ona poslovična filozofija švajcarskog neutralizma. To, u okolnostima barbarizma kojem smo izloženi i pod čijom stegom živimo, poprima oblik sebične samodovoljnosti i ravnodušja? A ideal naših demokratskih političara je “Bosna k’o Švajcarska”!?

29.09.1992.
Evo nas, konačno, ponovo na jednom od naših jezičnih prostora. U Zagrebu smo, nakon ugodnog leta koji je trajao sat i petnaest minuta. Na aerodromu nas čeka Hasan Efendić, prvi komandant TO RBiH. Toplo i srdačno se pozdravljamo. Nismo se videli tri puna meseca od njegovog razrešenja sa funkcije komandanta. Sada obavlja dužnost koordinatora vojnih aktivnosti Republike Hrvatske i Republike Bosne i Hercegovine u Zagrebu.

Večeras sam «voljno», pa se koristim prilikom da posetim porodicu Đapo-Šefketa, suprugu mu Dženanu i kćerku Selmu. Pre sedam, osam godina doselili su u Zagreb kako bi Selmi omogućili školovanje u Međunarodnom centru za decu sa oštećenim sluhom. Naše prijateljstvo traje od početka sedamdesetih i danas je veoma čvrsto. Uložili su svu roditeljsku ljubav i svaki drugi trud da Selma prevaziđe stanje gluhonemosti. Posebno ih poštujem zbog uložene žrtve za kćerku.

Susret je dirljiv. Suze u očima, dugi i čvrsti zagrljaji. Suze zbog ovog susreta, prvog od aprila 1992, ali i zbog činjenice da smo Vera i ja bili sa njima od prvog momenta njihove borbe za Selmu.

U prvim trenucima razgovora Šefket je iskazao uverenje koje o meni stvorio početkom agresije na Sarajevo. „Nisam sumnjao u ispravnost tvoje odluke. Znao sam! Znali smo Dženana i ja, i njen brat Bakir Krivošija, da ćeš ostati sa nama. Dobro je, shvatio si brzo prave namere JNA. Divno je da su ostali i tvoji sinovi. To je dobro za nas sve, za naš zajednički život.” – emotivno govori Šefket, dok Dženana priprema večeru.

A Selma, sada već porasla, lepa devojka, gleda u mene i ja, pažljivim praćenjem pomaka njenih usnica, razaznajem pitanje: “Ka–ko su Že–li––mir i Vla–di–mir? Ka–ko je te–ta Ve–ra?” Prelepa Selma! Milo moje dete!

Lepo je u belom svetu, ali je još lepše kod kuće. A “kuća moja” večeras je dom Đapovih. Kako mi je toplo ovde, kako sam zadovoljan! Opuštam se i veselim, zapravo šalim. “Vodili me Bosanci u Ameriku kao ono Cigani medveda po vašarima. I to, srpskog medveda!” Šefket se ljuti: “Kad ćeš se jednom uozbiljiti, Jovo? Bio si u zvaničnoj državnoj delegaciji Bosne i Hercegovine i od toga ne smeš praviti neukusne šale. Bosanci iskreno računaju na tebe!” Da zabašurim neugodan trenutak, pitam ga kada će “dole”, kod nas? Odgovara mi da se u Zagrebu angažovao na prikupljanju pomoći za Bosnu i na zbrinjavanju bosanskih invalida, kojih je “nažalost sve više”, pa kada to odradi, “eto me dolje!” Razgovor se otegao do duboko u noć. Prisećali smo se vremena porodičnog druženja i osobenog prijateljstva porodicâ Đapo, Krivošija i Divjak u Sarajevu.

Rastanak je dirljiv, s obećanjem skorog viđenja u Sarajevu!

* Ostale delove možete pročitati OVDE.
http://www.slobodnaevropa.org/section/j ... /1818.html

pici wrote:ne znam jel bilo al eto nek se nadje pri ruci.....

http://www.slobodnaevropa.org/content/k ... 42280.html
Knjiga Jovana Divjaka

Jeste,bilo je al hvala u svakom slucaju

Čitalac wrote:Ljudi, ne znam da li pratite, Slobodna Evropa prenosi u nastavcima delove Divjakovog neobjavljenog rukopisa o ratu, vrlo interesantno štivo!

http://www.slobodnaevropa.org/section/j ... /1818.html

AliceInChains wrote: Valjda ce se sa Tadicem raspravljati o ovom slucaju!

Co0l wrote:

ahuseino wrote:
Nije bas isto, radi se o desetinama nijansi... mogucnosti. Ja nisam visestruki milioner. Sada zvucim pravo zatucano, ono naski.

Ne nije duzna, kao sto sam rekao, ali jeste dovoljno mocna. I nije ona 'neka' - vec je postala nas predstavnik, vise-manje na tom filantropskom nivou, i vjerujem da je to njen vid borbe za nasu stvar.

Da budem dzavoljev advokat... kada govorite vlada je trebala uraditi nesto... da - bilo koja normalna vlada u svijetu. Ali kada ti pola vlade ima multiple personality disorder, ili sizofreniju ili tako nesto, a druga polovina bi k'o i nesto uradila... moze li se puno sta exponirati ako pola vladinog tijela smatra Generala zlocincem i slaze se sa svojom maticom. I onda treba postaviti nekakav ujedinjeni front i 'poslati' nesto ispred vlade... Koje bolan vlade? Kakve vlade? Cije vlade? - "Nase"? ... "Njihove"?

Mislim da ne bude da ih branim, ne niposto, ali da li je moguce da ima nekih prakticnih razloga? Samo kao dzavoljev advokat pitam.

Mozda se i trguje nasim starim predstavnicima, ne znam.

Nije isto al manje ces pogrijesti ako kritikujes nase 'prominentne' politicare za to sto se general Divjak ne moze vratiti kuci nego osobe poput Sanele ili tebe Ako ti opet moram objasnjavati zasto je to tako onda i ne vrijedi da ti ista objasnjavam.
Da li ima prakticnih razloga zasto je to tako,kao sto se pitas,tesko da iko sa sigurnoscu moze sada znati.Ali preleti zadnjih par strana ove teme pa ti se mozda nametne neka od teorija vezana za to.

Co0l wrote:

AliceInChains wrote: Valjda ce se sa Tadicem raspravljati o ovom slucaju!

Bez Tadicevog znanja i odobrenja potjernica za Divjakom ne bi mogla ni biti izdata.A danas ga je prakticno i izjednacio sa Mladicem:

Onda je na pitanje novinara o hapšenju Jovana Divjaka, Ilije Jurišića i Ejupa Ganića kazao:

"Imam veliku rezervu i ne osjećam bilo kakvu naklonost ni saosjećanje prema osobama optuženim za ratne zločine. A, jedino su sudovi nadležni da odlučuju o tim pitanjima, kao i u procesima protiv Karadžića i Mladića i stoga nisam pristalica da se iznose određeni stavovi prije okončanja postupaka. Jer, ljudi imaju različita osjećanja pa je tako 'gospodin Mladić' nevin za ljude u Srbiji...''

http://www.sarajevo-x.com/bih/politika/clanak/110706074#

Tako da je njegov stav o tom slucaju vise nego jasan-diplomatski i izokola izjednaciti krivicu.

ahuseino wrote:

Co0l wrote:

ahuseino wrote:
Nije bas isto, radi se o desetinama nijansi... mogucnosti. Ja nisam visestruki milioner. Sada zvucim pravo zatucano, ono naski.

Ne nije duzna, kao sto sam rekao, ali jeste dovoljno mocna. I nije ona 'neka' - vec je postala nas predstavnik, vise-manje na tom filantropskom nivou, i vjerujem da je to njen vid borbe za nasu stvar.

Da budem dzavoljev advokat... kada govorite vlada je trebala uraditi nesto... da - bilo koja normalna vlada u svijetu. Ali kada ti pola vlade ima multiple personality disorder, ili sizofreniju ili tako nesto, a druga polovina bi k'o i nesto uradila... moze li se puno sta exponirati ako pola vladinog tijela smatra Generala zlocincem i slaze se sa svojom maticom. I onda treba postaviti nekakav ujedinjeni front i 'poslati' nesto ispred vlade... Koje bolan vlade? Kakve vlade? Cije vlade? - "Nase"? ... "Njihove"?

Mislim da ne bude da ih branim, ne niposto, ali da li je moguce da ima nekih prakticnih razloga? Samo kao dzavoljev advokat pitam.

Mozda se i trguje nasim starim predstavnicima, ne znam.

Nije isto al manje ces pogrijesti ako kritikujes nase 'prominentne' politicare za to sto se general Divjak ne moze vratiti kuci nego osobe poput Sanele ili tebe Ako ti opet moram objasnjavati zasto je to tako onda i ne vrijedi da ti ista objasnjavam.
Da li ima prakticnih razloga zasto je to tako,kao sto se pitas,tesko da iko sa sigurnoscu moze sada znati.Ali preleti zadnjih par strana ove teme pa ti se mozda nametne neka od teorija vezana za to.

Jel' ti znas sta je retoricko pitanje? Znas li ga prepoznati?
Mislim, da ne trosis energiju da mi objasnjavas ... prepoznas i mirna Bosna.

Cuj "manje pogrijesiti". Nema tu greske, radi ko koliko moze. Oni ocigledni nece, ili ne mogu, ili ne znaju, ili nemaju muda, ili trguju... proberi sebi. Ako se na vrijeme pomiris sa cinjenicom da to slabo moze sta, onda mozes ranije poceti misliti o alternativama i planu B
Mozda neki medijski pritisak od strane popular culture, naroda, TV-a, privatnih prominentnih lica. Dal' je to izvodivo, zahvalno? (retoricko pitanje )