Citati koje bi podijelili s drugima

[Entropio]

"Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

Ne treba mi niko

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

Niko mi ne treba

Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

Niko mi ne treba

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

Niko mi ne treba...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti..."

M. Živković

[Entropio]

"Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš."

Miladin Berić

[frameni]

“... Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili....”

Jens Kristian Grendal -“Tišina u oktobru”

[frameni]

Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne moze. Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime. Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih...

Desanka Maksimovic

[de facto.]

Mnogi se ljudi tuže da im prodje cjeli vijek tražeći životu njegov smisao, ako uopšte postoji i nije drugdje nego u samom traženju. (Jovan Dučić)

[de facto.]

...život je neshvatljivo čudo,jer se neprestano troši i osipa,a ipak traje i stoji čvrsto... (Ivo Andrić)

[de facto.]

Ne shvataj ništa ozbiljno,jer život stavlja odviše teške terete na one koji ga ozbiljno shvataju. (Muhamed Sems-ed-Din Hazif)

[de facto.]

Život je komedija onima koji misle, a tragedija onima koji osjećaju. (Pikaso)

Ovaj mi je jedan od najboljih

[Aleluja]

Da li bi ljudi mogli biti bolji?
Mogli bi, ali niko neće prvi da počne.
Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji?
I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi postali još gori!

[dark_killer]

Čudno je da to nisi naslutio prije mnogo godina … prije mnogo stoljeća, vjekova, odavno, odavno … jer si postojao, sam samcat, kroz sve vječnosti! Zbilja je čudno da nisi naslutio da su tvoj svijet i sve u njemu samo snovi, priviđenja, izmišljotine! Čudno je, jer je sve to tako otvoreno i pomamno ludo … kao svi snovi: bog koji je mogao stvoriti dobru djecu isto tako lako kao i rđavu, a ipak je radije stvorio rđavu; koji je mogao svakog od njih učiniti sretnim, a ipak nije stvorio nijednoga sretnika; koji je učinio da iznad svega cijene svoj gorki život, a ipak ga je tako škrtački skratio; koji je svojim anđelima poklonio vječno blaženstvo, a od svoje ostale djece traži da to zasluže; koji je svojim anđelima dao život bez bola, a svoju ostalu djecu ukleo svirepim nevoljama i umnim i tjelesnim boleštinama; koji priča o pravdi, a izmislio je pakao … priča o milosti, a izmislio je pakao … priča o zlatnim pravilima i oproštenju pomnoženom sa sedamdeset puta sedam, a izmislio je pakao: koji drugima priča o vrlinama, a sâm ih nema; koji se mršti na zlodjela, a sam ih sve čini; koji je po svojoj volji stvorio čovjeka, a zatim pokušava odgovornost za čovjekova djela prebaciti na čovjeka, umjesto da je časno stavi na njeno mjesto, na sebe samog; i na kraju krajeva, savršeno božanski bandoglavo poziva tog jadnog roba, o kojega se tako ogriješio, da ga obožava … "-Mark Twain

[de facto.]

Kad je čaša pri dnu, priznam sebi da je on jedino što mi je vrijedilo..
Odzvanja mi njegov smijeh, osjetim njegov dah na svojim usnama..
i znam da on negdje tamo isto pati... al' jebeš ga... nije nam se dalo......

[de facto.]

Umije li iko da te gleda kao da mu je čitav svijet u tvom tijelu?
Da zaboravi da udahne, da te rimuje sa hiljadu sazviježđa...
Da te nasmije do plača,da te rasplače do smeha... Umije li iko da je ovoliko tvoj?

[de facto.]

"Ti mene uopste ne poznaješ."rekoh mu...."Misliš? Kad si nervozna kažiprstom desne ruke igraš se sa pramenovima kose,kad kupuješ čokoladicu uvijek ćeš izabrati kesten,nikad kokos,kad si tužna pališ jednu cigaretu za drugom,a kad voliš ćutiš više nego ikad.I ja ću te pustiti da ćutiš.Samo nemoj progovoriti prekasno.

novi najdraži

[de facto.]

Neko će reći da sam egocentrična. Ja doista vrtim svoj svijet oko same sebe. I mogu biti i na dnu, i tamo ću biti svoja. I bit ću ponosna i dok bradom budem doticala dno. Takva sam. Neka me osude...ako žele. Neka pričaju. Njima na volju. Konzervativne duše. Moralisti. A da me pogledaju u oči? E.... to je već zanat...

[de facto.]

‎Ona te,prijatelju, jednostavno natjera da je zavoliš i da je voliš. Ona te, prijatelju, zgazi. Do kraja. Uništi te. Bez milosti.. Ali čini to tako da je unatoč svemu i dalje voliš. Kažu mi da je jednom voljela i da se zaklela da neće više nikada.

[vesela_sveska]

‎Ona te,prijatelju, jednostavno natjera da je zavoliš i da je voliš. Ona te, prijatelju, zgazi. Do kraja. Uništi te. Bez milosti.. Ali čini to tako da je unatoč svemu i dalje voliš. Kažu mi da je jednom voljela i da se zaklela da neće više nikada.

[hanny12]

"Da umjesto kiše pada sreća s neba, kakvi smo mi ljudi, kišobrane bi nosili."

Mukinović Admir

[Entropio]

Zadnje vesti

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj

A ti si htela i htela

A ja sam pitao
Zašto

A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako čini žena

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota

Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu

Duško Trifunović

[zgiba]

"Samo su mrtvi vidjeli kraj rata." Platon

"Obrazovanje, to je ono, što ostane, nakon što osoba zaboravi sve, što je naučila u školi.

Rat se sastoji u tome da se ljudi, mada jedni druge ne poznaju, međusobno ubijaju na zapovijed ljudi koji se vrlo dobro poznaju, a uzajamno se ne ubijaju.

Ludost: raditi istu stvar iznova x puta i očekivati drukčije rezultate." Albert Einstein

[frameni]

Daljina je kao vreme. Njome možemo da izmerimo samo materijalne stvari, kao što se sati mere kapima vode što padaju u klepsidru, ili peskom koji curi na dno peščanog sata. Ali, ko meri daljine duše? Mogu da se nalazim vrlo daleko od Iskaj, ali ću uvek biti blizu. Dokle god traje naša ljubav, bićemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne, možemo deliti postelju i istovremeno biti daleki kao dve zvezde iz različitih galaksija.

Eduardo Santo: Pastir i zvezde

[de facto.]

Entropio

[de facto.]

A ti, mila...
Samo baneš u snove s nekog puta dalekog...
I tad se zbunim...Tad se potpuno sludim...
Jer...
Na javi sam te ljubio strepeći da ne probudim nekog...
A u snovima te ljubim strepeći da sebe ne probudim...

[de facto.]

" Znaš prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim baš volio. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio, al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto. Baš njoj sam najviše boli donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vraćao , a ustvari bježao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sljedećem dokazao da sam đubre. I najgore od svega, kad god bi se vratio, ona je bila tu. A sada..“

„A šta sada? Prebolio si je?“

„Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkohol ubije zadnji komad mene.“

„Zašto joj sada ne odeš i kažeš sve?“

„Eh vidiš. Uspio sam šta sam htio. Otišla je od mene. Sad kad se vratim , više je nema. Kažu da voli drugog, znam da to nije istina.“

„Idi do nje onda.“

„Ne mogu.“

„Zašto?“

„Uključila je razum, prijatelju. Shvatila je da sam ipak preveliko đubre i da je ne mogu voljet nikad. Voljet onako, klasično. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek ću očekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteže doć i zagrlit, mada znam da ona meni bi.“

„Tebe je nemoguće shvatiti!“

„Eh prijatelju, znam.. To čujem često. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije.“

„'Ko !? ..“

„Pa ona, druže...“

[de facto.]

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi.
Izbrisati je, da ne boli.
Lakše bi se podnosio dan što traje,ne bi se mjerio onim što više ne postoji.
Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.Dave se i osporavaju, neprestano.

[Aleluja]

Bako sutra ti donosimo koku, neka sine, bolje pijetla!