Kad sam bio mali igrali smo fudbala s kamenom pa me je jedan takav pogodio posred čela. I danas nosim uspomenu na te dane. Kad sam bio mali trenirao sam fudbal u Želji. Jedne prilike je naišao Ivica Osim i ja sam mu rekao "Dobar dan", on mi je uzvratio pozdrav i pomilovao me po kosi, onako u prolazu. Bilo je to pred deset ljudi, mojih vršnjaka, malo je reći da su mi lale iz ušiju rasle.
Kad sam bio mali išao sam s rajom u rezdelije, trešnje, jabuke, kruške... Nismo znali u šta da stavimo ono što bi nabrali pa bi stavljali u majicu i ponosni bi se vracali kuci sa bogatim plijenom. Nekad se ne bi zavrsilo hepiendom jer bi nas vlasnik zaganjao pa bi u masovnoj bjezaniji obicno neko pao s tresnje, slomio ruku ili bi se u trku razbio i raskrvario koljena. Kad sam bio mali isli smo biciklima na Vrelo Bosne, imali smo obicne Pony-je, kad se pojavio BMX to je bila revolucija. Kad sam bio mali pili smo "kolu" iz staklene flaše i utrkivali se ko će jače podrignut. Igrali smo žmire, žandara i lopova, "ganje", između dvije vatre, janjine (trule kobile), limuna i narandže, klisa, pravili fišeke i krali cijevi s gradilišta pa se nemilice gađali što fišecima što onim bijelim bobama, krali smo špere sa gradilišta koje su služile kao sto za stoni tenis, organizovali turnire u fudbalu, tenisu, košarci, igrali klikera imao sam omiljenog "porculanera" kojim sam mnoge "opeljugao" ispred škole i kojeg sam ljubomorno čuvao godinama. Igrali smo pola-cijelo, slike-bijelo, skupljali autiće i popunjavali albume .... Pravili smo logore, bunkere, razna skrovišta, gdje bi čuvali pse lutalice i pokoju mačku, donosili bi od kuće mlijeka i hljeba, kada bi neki od njih odlutao tražili bi ga danima. Špijunirali susjednu raju misleći da su ga oni ukrali. Znalo se i to desiti pa bi dolazilo do rasprava i tuča. Svoju čast smo branili na svakom koraku.
Na raspustu bi dolazili uvijek neki likovi iz inostranstva, uglavnom iz Amerike, Njemačke, Beograda, pa bi ih uvodili u raju, razmjenjivali bi informacije o romanima, smišljali nove igre i jedva čekali da svane novo jutro da opet budemo zajedno povazdan na ulici. Kad bi doslo vrijeme da nas novi prijatelji a bogami i simpatije (bilo je tu i djevojaka u koje smo se svi redom zaljubljivali) napuste bili bi tuzni ali ponosni.
Postavljali smo kontejnere ispred koša koji su nam služili kao odskočna daska pa se zatrkivali s loptom i skakali na njih da bi zakucali. Bilo je tu lomova ruku, nogu....
Dogodovštine na snijegu su posebna priča.
Starija braća i sestre su nas vodili u kino, to su bili vanserijski dozivljaji puni ushicenja, bojali smo se cigana koji su nakon predstave ispred kina izigravali Brus Li-ja.
S prvim mrakom virili smo ljudima koji zive u prizemlju kroz prozor, u nadi da cemo nekoga zateci "na djelu". Medjutim, obicno bi ugledali samo soc-realisticki prizor, ženu u šlafruku, sa viklerima na glavi, kako pere sudje i muža za stolom masnog od bataka. Jednom nas je neki brko opazio i rekao "Sta viris jebem li ti majku" na sta sam mu ja odgovorio "Jebem i ja tebi", istrcao je iz prizemlja i zaganjao nas. Uspio sam pobjeci ali taj strah nikad necu zaboraviti, kad sam legao u krevet osluškivao sam kretanje lifta i čekao kada će zajebani brko pozvoniti na moja vrata.
Igrali smo partizana i Njemaca, djevojcice su bile medicinske sestre. Nisam nikad htio da budem Švabo a obožavao sam da budem ranjen kako bi me partizanke njegovale.
Volio sam djevojčicama da zadižem suknjice, da ih štipnem za guzu ili grudi pa sam zbog toga jednom čak zaglavio kod direktora, skupa sa još par kolega.
Na sreću izvukli smo se bez ozbiljnijih sankcija ali mi je ta navika ostala i dan danas.
Kad sam bio baš mali bojao sam se cigana i mraka. Plašio sam se da će me ciganka ukrasti, staviti u torbu i odvesti sa sobom u šumu. Kad bi cigani pozvonili na vrata sakrivao bih se iza kauča ili u ormar i ne bih izlazio dok me tata ili mama ne obavjeste da je prošla opasnost.
Najsretniji sam bio kad sam se jedno probudio i na jastuku ugledao plastični šmajser koji svjetli kad pritisneš obarač i proizvodi zvuke kao i automati koje sam do tada vidjao na filmu. Donio mi tata iz Štokholma. Tada sam znao da mi više cigani ništa ne mogu.
Drugi put me obuzelo slično ushićenje kada mi je tata, a ko drugi, donio fudbalsku loptu iz Mađarske. Pravu pravcatu "buba-maru".
Bilo je tu i stvari koje nisu baš lijepe po mene.
Jedne prilike smo otišli da se igramo u podrum, nas desetak, bilo je tu i starije raje.. Jedan je uhvatio mene i stalno me gurao na neku Nerminu, bio je toliko uporan da me skroz prislonio uz nju. Ona se, jadnica, branila ali je bila prolonjena uza zid a ja nisam mogao da se otrgnem pošto je ovaj bio dosta jači od mene. Ni to mu nije bilo dovoljno nego mi je na foru skinuo šorts i gaće i ostavio me tako da gologuz stojim pred Nerminom.
Nikad više u životu nisam osjetio takav stid.
Ustvari jesam još jednom, sačekivali smo žene na ulici, iz zasjede bi iskakali, trčali za njima i udarali ih po guzici. Pljesneš je po dupetu i protrčiš... I to je kao plus u raji.
Opet na nagovor starijih.
Međutim, jedna je bila spretna i uhvatila me za ruku, dok sam se otimao takvu mi je šamarčinu spucala da mi je obraz bridio još par sati nakon toga. Rekla mi je "Znam ja tebe, reći ću tvojoj majci šta radiš". Sjećam se da sam joj rekao "Nemojte teta molim vas, neću više nikad".
Imao je taj šamar vaspitno-popravni karakter ali samo privremeno.
,a kad sam malčice porasla ,šišala se na "lokice" 
