#226
Posted: 15/12/2005 05:06
Piše: Petar Luković
Godinama je zvanična Srbija, šarmantno kako samo ona ume, koristila Hrvatsku kao alibi uvek kad bi neki međunarodni nespretnjaković slučajno pomenuo naše heroje Mladića i Karadžića. Mantra “A što ne pitate Hrvate za Gotovinu?” postala je matrica kojom se objašnjavalo da, eto, nismo jedini na koje Hag upire prstom Karle Del Ponte, tešili smo se da je Hrvatska – mada Gotovinu nije isporučila – sve bliže tzv. Europskoj Uniji, iskreno se nadali da će Hag zaboraviti na Ratka i Radovana, možda i na Gorana Hadžića, verovali da sve dok Hrvatska nosi teški generalski teret – Srbija ima sportsku šansu, zajedno smo jači u ratu protiv antisrpskog (hrvatski: antihrvatskog) Tribunala!
Vijest da je Ante Gotovina uhićen na živopisnim Kanarskim ostrvima i da nas je tako Hrvatska ostavila na cedilu jer više nikakvih obaveza nema prema Hagu – u Srbiji je dočekana s povišenim stepenom panike, o čemu svedoči izjava saveznog ministra za ljudska prava Rasima Ljajića da će se sad “pojačati pritisci na Srbiju”. Eventualna patriotska radost zbog hapšenja “srpskog neprijatelja” zatamljena je patriotskom brigom zbog neizvesne sudbine dueta RR (Ratko/Radovan), sad ostavljenog u centru pažnje, bez ikakve nade da se pozovemo na Hrvatsku, kao prijatelja u nevolji. Videlo se to već 24 časa nakon dolaska generala Gotovine u Hag – kad je sveprisutna Karla Del Ponte od Vlade Srbije, po ko zna koji put, zatražila da joj se pošalje kompletan Mladićev vojni dosije, jer su naši uniformisani majstori, lukavi kao zmije, a mudri kao vrapci, Tužilaštvu poslali dosije iz kojeg su iscepali sve ono što im se nije dopadalo. Onda je ministar Rasim slavodobitno objavio da smo našli “osam nestalih stranica” iz famoznog dosijea, ali kako vrag ne spava, saznali smo da opet nigde nema Ukaza o penzionisanju đenerala Mladića, dokumenta koji je potpisao legendarni dr Koštunica.
Kako nema, pitao bi nadrkani čitalac “Ferala”, zbunjen činjenicom da je reč o državnom dokumentu koji je svojim ćiriličnim potpisom overio legalni dr Kalašnjikov? Lepo: nema, izgubljeno, sklonjeno, iscepano, obrisano, nestalo, pojela maca. Kad bi ovog časa, recimo, pitali Predsednika Vlade Srbije (hrvatski: Koštunica) seća li se da li je potpisao takav neki Ukaz – mogao bih da se opkladim u budući život sopstvenog polnog organa, po cenu da ga odseku sekirom, da bi vam Legalista rekao da o tome nema nikakvih informacija, da nije obavešten o postojanju Ukaza, da u vreme Ukaza, za koji nije ni čuo, nije ni bio u zemlji već u Hilandaru, da nema nikakvog razloga da se veruje da je baš on potpisao Ukaz, kad je u to doba bio samo Predsednik SRJ države i Predsednik Vojnog Saveta Odbrane, kakve on veze ima s vojskom, a posebno kakve veze ima Mladić sa našom slavnom armijom, kad je opštepoznato da je taj, kako-se-zove-Ratko, bio u vojsci Republike Srpske sa kojom Srbija nikakve veze nije imala, dabogda mi sove letele danju ako lažem!
Kolektivno pranje ruku od svakog dokumenta gde se pominje Mladić poprimilo je razmere numerološke paranoje – pa se jedino tako može razumeti izjava Ministarstva odbrane SCG da je “kompletan personalni dosije Ratka Mladića od 106 stranica” slat ministru Rasimu Ljajiću čak “sedam puta”, od toga “tri puta u poslednja četiti meseca”. Da li se hoće reći da je nesrećni Rasim lično trgao stranice i sakrivao ih u pantalone – ili je ovo vojni EPP, da nas se ubedi kako je 106 stranica jedino što je preživelo glede Mladića, saznaćemo kad se zahajca priča o Ukazu sa Koštuničinim potpisom.
U međuvremenu, omiljeno nogometno licitiranje s datumima kad će Mladić/Karadžić biti uhićeni u nekom od luksuznih manastirskih konačišta, pretvara se u veselu političku kladionicu; nakon obećanja Vlade Srbije da će Mladić sopstvena Kanarska ostrva videti u Hagu još marta 2004, potom jula 2004, zatim septembra i decembra 2004, ušli smo u 2005. kad se april video kao savršen prolećni month za uhićenje; jun je bio neizvestan, ali je zato 10.07. izgledao savršen zbog desetogodišnjice kolektivnog samoubojstva osam-devet-deset tisuća Muslimana, koji su se odlučili za ovaj patetični korak ne bi li optužili Mladića & njegove Srbe, koji u to vreme nisu ni čuli za Srebrenicu; dočekali smo deveti mjesec 2005. bez rezultata, ali je zato 14.12. izvestan koliko i plasman Hajduka u finale Kupa Šampiona u kojem ne učestvuje.
Kako danas stvari stoje (a više se izležavaju), mogućnost da se Mladić lično preda meri se kvotom beskonačno kurac; mogućnost da ga uhvate za isti kurac bliska je šansi da Koštunica prizna da je ikad potpisao bilo kakav dokument; mogućnost da Mladić bude uhapšen zajedno s dvadesetak članova sopstvenog obezbeđenja jednaka je šansi da Haški Tribunal na slobodu pusti Slobodana Miloševića i izvini mu se zbog nedolične krivične prijave; mogućnost da se drug Koštunica obraduje zbog uhićenja Mladića opisuje se kvotom billion milijardi iz keca u dvojku u susretu Gotovine sa Martićem, negde u zatvorskom dvorištu; mogućnost da se Ukaz o Mladićevom penzionisanju nađe ravan je rešenju kvadrature kruga ili izlasku Meseca iz zemaljske orbite; konačno, erotsko zadovoljstvo što Karadžić i Mladić nisu uhićeni – nema cenu, tko je kriv Gotovini što se baškario po španskim hotelima kad je mogao da boravi kod prečasnog Pahomija i zabavlja se sa nagim maloletnicima kojima sapun tokom tuširanja ispada iz ruku mnogo brže nego što bi to puritanci voleli da čuju.
Ukratko: sad kad smo finally sami, kad nas je Hrvatska bestidno otkačila i kad još jedino Srbiju povezuju sa zločincima, za koje se jedino zna da Srbija o njima ništa ne zna – što je historijska situacija u kojoj se moja domovina mnogo puta nalazila – jedino rešenje jeste da se odupremo, da nikako ne priznamo Ukaz, da svi kao jedan stanemo iza Koštuničine amnezije, iskreno uvereni da, ako nam uzmu Mladića/Karadžića, da su nam, u stvari, uzeli dušu, što će svaki Hrvat danas potvrditi jer bez Gotovine – nema života, sve je stalo, pretvorilo se u sivilo, utihnuli su mediji, life se sveo na preživljavanje u oskudici tragedije, što Srbija nikako neće dozvoliti uoči tzv. Međunarodne Nove Godine, Božića, Srpske Nove Godine, Svetog Jovana, Svetog Save i svih onih praznika koji nas u sledećih 45 dana očekuju – jer nije fer da se đeneral hapsi kad Crkva i narod slave.
A kako se kod nas, hvala ti Bože, večito slavi, praktično nema vremena za uhićenje: zar vas ne dotiče ova lepota pravoslavnog Ukaza?
Godinama je zvanična Srbija, šarmantno kako samo ona ume, koristila Hrvatsku kao alibi uvek kad bi neki međunarodni nespretnjaković slučajno pomenuo naše heroje Mladića i Karadžića. Mantra “A što ne pitate Hrvate za Gotovinu?” postala je matrica kojom se objašnjavalo da, eto, nismo jedini na koje Hag upire prstom Karle Del Ponte, tešili smo se da je Hrvatska – mada Gotovinu nije isporučila – sve bliže tzv. Europskoj Uniji, iskreno se nadali da će Hag zaboraviti na Ratka i Radovana, možda i na Gorana Hadžića, verovali da sve dok Hrvatska nosi teški generalski teret – Srbija ima sportsku šansu, zajedno smo jači u ratu protiv antisrpskog (hrvatski: antihrvatskog) Tribunala!
Vijest da je Ante Gotovina uhićen na živopisnim Kanarskim ostrvima i da nas je tako Hrvatska ostavila na cedilu jer više nikakvih obaveza nema prema Hagu – u Srbiji je dočekana s povišenim stepenom panike, o čemu svedoči izjava saveznog ministra za ljudska prava Rasima Ljajića da će se sad “pojačati pritisci na Srbiju”. Eventualna patriotska radost zbog hapšenja “srpskog neprijatelja” zatamljena je patriotskom brigom zbog neizvesne sudbine dueta RR (Ratko/Radovan), sad ostavljenog u centru pažnje, bez ikakve nade da se pozovemo na Hrvatsku, kao prijatelja u nevolji. Videlo se to već 24 časa nakon dolaska generala Gotovine u Hag – kad je sveprisutna Karla Del Ponte od Vlade Srbije, po ko zna koji put, zatražila da joj se pošalje kompletan Mladićev vojni dosije, jer su naši uniformisani majstori, lukavi kao zmije, a mudri kao vrapci, Tužilaštvu poslali dosije iz kojeg su iscepali sve ono što im se nije dopadalo. Onda je ministar Rasim slavodobitno objavio da smo našli “osam nestalih stranica” iz famoznog dosijea, ali kako vrag ne spava, saznali smo da opet nigde nema Ukaza o penzionisanju đenerala Mladića, dokumenta koji je potpisao legendarni dr Koštunica.
Kako nema, pitao bi nadrkani čitalac “Ferala”, zbunjen činjenicom da je reč o državnom dokumentu koji je svojim ćiriličnim potpisom overio legalni dr Kalašnjikov? Lepo: nema, izgubljeno, sklonjeno, iscepano, obrisano, nestalo, pojela maca. Kad bi ovog časa, recimo, pitali Predsednika Vlade Srbije (hrvatski: Koštunica) seća li se da li je potpisao takav neki Ukaz – mogao bih da se opkladim u budući život sopstvenog polnog organa, po cenu da ga odseku sekirom, da bi vam Legalista rekao da o tome nema nikakvih informacija, da nije obavešten o postojanju Ukaza, da u vreme Ukaza, za koji nije ni čuo, nije ni bio u zemlji već u Hilandaru, da nema nikakvog razloga da se veruje da je baš on potpisao Ukaz, kad je u to doba bio samo Predsednik SRJ države i Predsednik Vojnog Saveta Odbrane, kakve on veze ima s vojskom, a posebno kakve veze ima Mladić sa našom slavnom armijom, kad je opštepoznato da je taj, kako-se-zove-Ratko, bio u vojsci Republike Srpske sa kojom Srbija nikakve veze nije imala, dabogda mi sove letele danju ako lažem!
Kolektivno pranje ruku od svakog dokumenta gde se pominje Mladić poprimilo je razmere numerološke paranoje – pa se jedino tako može razumeti izjava Ministarstva odbrane SCG da je “kompletan personalni dosije Ratka Mladića od 106 stranica” slat ministru Rasimu Ljajiću čak “sedam puta”, od toga “tri puta u poslednja četiti meseca”. Da li se hoće reći da je nesrećni Rasim lično trgao stranice i sakrivao ih u pantalone – ili je ovo vojni EPP, da nas se ubedi kako je 106 stranica jedino što je preživelo glede Mladića, saznaćemo kad se zahajca priča o Ukazu sa Koštuničinim potpisom.
U međuvremenu, omiljeno nogometno licitiranje s datumima kad će Mladić/Karadžić biti uhićeni u nekom od luksuznih manastirskih konačišta, pretvara se u veselu političku kladionicu; nakon obećanja Vlade Srbije da će Mladić sopstvena Kanarska ostrva videti u Hagu još marta 2004, potom jula 2004, zatim septembra i decembra 2004, ušli smo u 2005. kad se april video kao savršen prolećni month za uhićenje; jun je bio neizvestan, ali je zato 10.07. izgledao savršen zbog desetogodišnjice kolektivnog samoubojstva osam-devet-deset tisuća Muslimana, koji su se odlučili za ovaj patetični korak ne bi li optužili Mladića & njegove Srbe, koji u to vreme nisu ni čuli za Srebrenicu; dočekali smo deveti mjesec 2005. bez rezultata, ali je zato 14.12. izvestan koliko i plasman Hajduka u finale Kupa Šampiona u kojem ne učestvuje.
Kako danas stvari stoje (a više se izležavaju), mogućnost da se Mladić lično preda meri se kvotom beskonačno kurac; mogućnost da ga uhvate za isti kurac bliska je šansi da Koštunica prizna da je ikad potpisao bilo kakav dokument; mogućnost da Mladić bude uhapšen zajedno s dvadesetak članova sopstvenog obezbeđenja jednaka je šansi da Haški Tribunal na slobodu pusti Slobodana Miloševića i izvini mu se zbog nedolične krivične prijave; mogućnost da se drug Koštunica obraduje zbog uhićenja Mladića opisuje se kvotom billion milijardi iz keca u dvojku u susretu Gotovine sa Martićem, negde u zatvorskom dvorištu; mogućnost da se Ukaz o Mladićevom penzionisanju nađe ravan je rešenju kvadrature kruga ili izlasku Meseca iz zemaljske orbite; konačno, erotsko zadovoljstvo što Karadžić i Mladić nisu uhićeni – nema cenu, tko je kriv Gotovini što se baškario po španskim hotelima kad je mogao da boravi kod prečasnog Pahomija i zabavlja se sa nagim maloletnicima kojima sapun tokom tuširanja ispada iz ruku mnogo brže nego što bi to puritanci voleli da čuju.
Ukratko: sad kad smo finally sami, kad nas je Hrvatska bestidno otkačila i kad još jedino Srbiju povezuju sa zločincima, za koje se jedino zna da Srbija o njima ništa ne zna – što je historijska situacija u kojoj se moja domovina mnogo puta nalazila – jedino rešenje jeste da se odupremo, da nikako ne priznamo Ukaz, da svi kao jedan stanemo iza Koštuničine amnezije, iskreno uvereni da, ako nam uzmu Mladića/Karadžića, da su nam, u stvari, uzeli dušu, što će svaki Hrvat danas potvrditi jer bez Gotovine – nema života, sve je stalo, pretvorilo se u sivilo, utihnuli su mediji, life se sveo na preživljavanje u oskudici tragedije, što Srbija nikako neće dozvoliti uoči tzv. Međunarodne Nove Godine, Božića, Srpske Nove Godine, Svetog Jovana, Svetog Save i svih onih praznika koji nas u sledećih 45 dana očekuju – jer nije fer da se đeneral hapsi kad Crkva i narod slave.
A kako se kod nas, hvala ti Bože, večito slavi, praktično nema vremena za uhićenje: zar vas ne dotiče ova lepota pravoslavnog Ukaza?
pretekao si me 
