Piše: Petar Luković
Godinama je zvanična Srbija, šarmantno kako samo ona ume, koristila Hrvatsku kao alibi uvek kad bi neki međunarodni nespretnjaković slučajno pomenuo naše heroje Mladića i Karadžića. Mantra “A što ne pitate Hrvate za Gotovinu?” postala je matrica kojom se objašnjavalo da, eto, nismo jedini na koje Hag upire prstom Karle Del Ponte, tešili smo se da je Hrvatska – mada Gotovinu nije isporučila – sve bliže tzv. Europskoj Uniji, iskreno se nadali da će Hag zaboraviti na Ratka i Radovana, možda i na Gorana Hadžića, verovali da sve dok Hrvatska nosi teški generalski teret – Srbija ima sportsku šansu, zajedno smo jači u ratu protiv antisrpskog (hrvatski: antihrvatskog) Tribunala!
Vijest da je Ante Gotovina uhićen na živopisnim Kanarskim ostrvima i da nas je tako Hrvatska ostavila na cedilu jer više nikakvih obaveza nema prema Hagu – u Srbiji je dočekana s povišenim stepenom panike, o čemu svedoči izjava saveznog ministra za ljudska prava Rasima Ljajića da će se sad “pojačati pritisci na Srbiju”. Eventualna patriotska radost zbog hapšenja “srpskog neprijatelja” zatamljena je patriotskom brigom zbog neizvesne sudbine dueta RR (Ratko/Radovan), sad ostavljenog u centru pažnje, bez ikakve nade da se pozovemo na Hrvatsku, kao prijatelja u nevolji. Videlo se to već 24 časa nakon dolaska generala Gotovine u Hag – kad je sveprisutna Karla Del Ponte od Vlade Srbije, po ko zna koji put, zatražila da joj se pošalje kompletan Mladićev vojni dosije, jer su naši uniformisani majstori, lukavi kao zmije, a mudri kao vrapci, Tužilaštvu poslali dosije iz kojeg su iscepali sve ono što im se nije dopadalo. Onda je ministar Rasim slavodobitno objavio da smo našli “osam nestalih stranica” iz famoznog dosijea, ali kako vrag ne spava, saznali smo da opet nigde nema Ukaza o penzionisanju đenerala Mladića, dokumenta koji je potpisao legendarni dr Koštunica.
Kako nema, pitao bi nadrkani čitalac “Ferala”, zbunjen činjenicom da je reč o državnom dokumentu koji je svojim ćiriličnim potpisom overio legalni dr Kalašnjikov? Lepo: nema, izgubljeno, sklonjeno, iscepano, obrisano, nestalo, pojela maca. Kad bi ovog časa, recimo, pitali Predsednika Vlade Srbije (hrvatski: Koštunica) seća li se da li je potpisao takav neki Ukaz – mogao bih da se opkladim u budući život sopstvenog polnog organa, po cenu da ga odseku sekirom, da bi vam Legalista rekao da o tome nema nikakvih informacija, da nije obavešten o postojanju Ukaza, da u vreme Ukaza, za koji nije ni čuo, nije ni bio u zemlji već u Hilandaru, da nema nikakvog razloga da se veruje da je baš on potpisao Ukaz, kad je u to doba bio samo Predsednik SRJ države i Predsednik Vojnog Saveta Odbrane, kakve on veze ima s vojskom, a posebno kakve veze ima Mladić sa našom slavnom armijom, kad je opštepoznato da je taj, kako-se-zove-Ratko, bio u vojsci Republike Srpske sa kojom Srbija nikakve veze nije imala, dabogda mi sove letele danju ako lažem!
Kolektivno pranje ruku od svakog dokumenta gde se pominje Mladić poprimilo je razmere numerološke paranoje – pa se jedino tako može razumeti izjava Ministarstva odbrane SCG da je “kompletan personalni dosije Ratka Mladića od 106 stranica” slat ministru Rasimu Ljajiću čak “sedam puta”, od toga “tri puta u poslednja četiti meseca”. Da li se hoće reći da je nesrećni Rasim lično trgao stranice i sakrivao ih u pantalone – ili je ovo vojni EPP, da nas se ubedi kako je 106 stranica jedino što je preživelo glede Mladića, saznaćemo kad se zahajca priča o Ukazu sa Koštuničinim potpisom.
U međuvremenu, omiljeno nogometno licitiranje s datumima kad će Mladić/Karadžić biti uhićeni u nekom od luksuznih manastirskih konačišta, pretvara se u veselu političku kladionicu; nakon obećanja Vlade Srbije da će Mladić sopstvena Kanarska ostrva videti u Hagu još marta 2004, potom jula 2004, zatim septembra i decembra 2004, ušli smo u 2005. kad se april video kao savršen prolećni month za uhićenje; jun je bio neizvestan, ali je zato 10.07. izgledao savršen zbog desetogodišnjice kolektivnog samoubojstva osam-devet-deset tisuća Muslimana, koji su se odlučili za ovaj patetični korak ne bi li optužili Mladića & njegove Srbe, koji u to vreme nisu ni čuli za Srebrenicu; dočekali smo deveti mjesec 2005. bez rezultata, ali je zato 14.12. izvestan koliko i plasman Hajduka u finale Kupa Šampiona u kojem ne učestvuje.
Kako danas stvari stoje (a više se izležavaju), mogućnost da se Mladić lično preda meri se kvotom beskonačno kurac; mogućnost da ga uhvate za isti kurac bliska je šansi da Koštunica prizna da je ikad potpisao bilo kakav dokument; mogućnost da Mladić bude uhapšen zajedno s dvadesetak članova sopstvenog obezbeđenja jednaka je šansi da Haški Tribunal na slobodu pusti Slobodana Miloševića i izvini mu se zbog nedolične krivične prijave; mogućnost da se drug Koštunica obraduje zbog uhićenja Mladića opisuje se kvotom billion milijardi iz keca u dvojku u susretu Gotovine sa Martićem, negde u zatvorskom dvorištu; mogućnost da se Ukaz o Mladićevom penzionisanju nađe ravan je rešenju kvadrature kruga ili izlasku Meseca iz zemaljske orbite; konačno, erotsko zadovoljstvo što Karadžić i Mladić nisu uhićeni – nema cenu, tko je kriv Gotovini što se baškario po španskim hotelima kad je mogao da boravi kod prečasnog Pahomija i zabavlja se sa nagim maloletnicima kojima sapun tokom tuširanja ispada iz ruku mnogo brže nego što bi to puritanci voleli da čuju.
Ukratko: sad kad smo finally sami, kad nas je Hrvatska bestidno otkačila i kad još jedino Srbiju povezuju sa zločincima, za koje se jedino zna da Srbija o njima ništa ne zna – što je historijska situacija u kojoj se moja domovina mnogo puta nalazila – jedino rešenje jeste da se odupremo, da nikako ne priznamo Ukaz, da svi kao jedan stanemo iza Koštuničine amnezije, iskreno uvereni da, ako nam uzmu Mladića/Karadžića, da su nam, u stvari, uzeli dušu, što će svaki Hrvat danas potvrditi jer bez Gotovine – nema života, sve je stalo, pretvorilo se u sivilo, utihnuli su mediji, life se sveo na preživljavanje u oskudici tragedije, što Srbija nikako neće dozvoliti uoči tzv. Međunarodne Nove Godine, Božića, Srpske Nove Godine, Svetog Jovana, Svetog Save i svih onih praznika koji nas u sledećih 45 dana očekuju – jer nije fer da se đeneral hapsi kad Crkva i narod slave.
A kako se kod nas, hvala ti Bože, večito slavi, praktično nema vremena za uhićenje: zar vas ne dotiče ova lepota pravoslavnog Ukaza?
Zamisli Balkan
-
zamisli srbiju
- Posts: 82
- Joined: 16/04/2005 04:39
- Contact:
#227
da pamtis, prijatelju 
pretekao si me 
ovaj text sam cuvao za sutra. Ali nema veze. Bitno je citati Peru i njegove analize serBskog drustva.
Pozzz
Imagine
pretekao si me ovaj text sam cuvao za sutra. Ali nema veze. Bitno je citati Peru i njegove analize serBskog drustva.
Pozzz
Imagine
-
da pamtis
- Posts: 1514
- Joined: 16/07/2005 14:10
#230
START, magazin BiH, 8. februar 2006.
Radovan Milićević, urednik portala http://www.ZamisliSrbiju.org:
Haag je zločine sakrio od srpske javnosti
Razgovarao: Almir Panjeta
Stotine fotografija, audio i videozapisi o ratnim zločinima, svjedočanstva, analize, izveštaji, tekstovi iz štampe, kao i govori i izjave srpskih političara od 1987. do 2006. mogu se naći na siteu http://www.ZamisliSrbiju.org, koji je u martu prošle godine pokrenula grupa entuzijasta kroz istoimeni projekat. O situaciji u Srbiji, problemima i prijetnjama, koje su imali nakon pokretanja ovog jedinstvenog dokumentacionog centra, razgovarali smo sa Radovanom Milićevićem, direktorom Regionalnog centra građanske akcije Lingva i urednikom portala http://www.ZamisliSrbiju.org.
Koliko su ljudi u Srbiji informirani o ratnim zločinima koji su u njihovo ime počinjeni u BiH?
Nažalost, u Srbiji vlada zavera ćutanja o zločinima koji su počinjeni tokom '90-tih u ime srpskog naroda i ta je zavera godinama prerasla u zločin ćutanja. Većina građana Srbije radije bira zaborav jer se time sa njih skida odgovornost za zločine koji su u njihovo ime i uz njihovu pomoć počinjeni ne samo u BiH, već i u Hrvatskoj i na Kosovu. Time što su prošlost i krivica preseljeni u Haag, oni su sklonjeni daleko od očiju srpske javnosti. Iz generacije građana koja je bila učesnik ili svedok dešavanja zločina, oni koji su želeli da znaju znali su i kada su ti zločini činjeni. Oni koji nisu želeli da znaju, ne žele to ni danas. A strategija vladajućeg srpskog političkog establišmenta jeste da prošlost i krivicu preseli u Haag i da je na taj način skloni daleko od očiju mlađih naraštaja.
Na Vašim siteovima može se vidjeti sve ono od čega javnost u Srbiji, ali i u ostalim ex-yu prostorima, bježi, kakve su bile prve reakcije?
Reakcije javnosti su u startu bile kontraverzne. Od pretećih poruka, do pohvala. Prezentacija je povodom Dana Evrope, od strane Delegacije Evropske komisije u SCG i Evropskog pokreta u Srbiji, 9. maja 2005. dobila prvu nagradu za najbolji sajt u SCG koji teži evropskim integracijama.
Na kakve probleme ste nailazili na početku rada?
Prvi ozbiljniji problemi pojavili su se nakon dva meseca od startovanja prezentacije, kada je postavljen Info-dokumentacioni centar sa fotografijama, audio i video zapisima o zločinima počinjenim u ime srpskih nacionalnih interesa u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu. U ID centru dominiraju zapisi vezani za zločine počinjene u BiH. Uostalom, svima je poznato da je na prostoru bivše Jugoslavije, najviše zločina počinjeno upravo na prostoru BiH, u Srebrenici, Sarajevu, Brčkom, Zvorniku, centralnoj Bosni, logorima Manjača, Trnopolje, Omarska i ostalim mnogobrojnim stratištima. Problem je bio sakupiti stotine fotografija, svedočanstava, audio i video zapisa, jer ih nema na srpskim sajtovima. Na sreću, uz pomoć prijatelja iz susednih republika, dozvolom za korišćenje u edukativne svrhe od strane relevantnih svetskih medija, uspeli smo da prikupimo solidnu arhivu navedenih dokumenata.
Je li bilo prijetnji?
Odmah po objavljivanju fotografija, audio i video zapisa, svedočanstava, diskusija na forumu, pojavile su se i pretnje. Svakodnevno je stizalo po desetak i više mail poruka sa pretećim sadržajem. Poruke su u najvećem broju slate sa mail adresa sa free servera. Bilo je onih sa srpskih provajdera, kao i par pretnji putem mobilnog telefona ili na moj privatni mail. Nisam nikoga tužio jer sam svestan da je besmisleno tužiti anonimne psiho-patološke kreature institucijama koje ne funkcionišu. Uostalom, tokom '90-tih navikao sam na represivnije metode pokušaja zastrašivanja, kao što su bila privođenja na informativne razgovore, hapšenje septembra '99, na desetine telefonskih pretnji, a sve iz razloga sto sam od početka sukoba u toku '90-tih, pokušavao kroz svoje angažovanje i delovanje u nevladinom sektoru da ukažem na pogubnost monstruozne politike Miloševićevog i Šešeljevog režima.
Da li Vam je bilo teško okupiti suradnike, je li bilo straha?
Program Zamisli Srbiju je prisutan skoro godinu dana. Strah nije postojao. Mladi ljudi koji sačinjavaju tim svesni su da beskompromisna transparentnost može izazvati probleme u korumpiranom društvu kakva je današnja Srbija. To je država u kojoj vodeću ulogu kreiranja sudbina ljudi imaju sive eminencije, centri moći kojima smeta istina o nama samima, o tome kakvi smo i kakva nam je prošlost. Međutim, ja kod svojih saradnika primećujem želju za istinom i prikazivanjem istine u njenom punom obliku. To je motiv koji nas spaja. Moji saradnici su svesni mladi ljudi koji prepoznaju suštinske probleme u Srbiji i koji se ne plaše da to javno iskažu.
Kakvo je danas političko okruženje u Kraljevu, mjestu iz kojeg djelujete?
Kraljevo se već duži niz godina nalazi u svojevrsnom vakuumu. Kada to kažem, mislim da je lošom politikom i lošim organizacionim sposobnostima čelnih ljudi opštine, Kraljevo dosta izgubilo. Danas u Kraljevu na vlasti imamo ljude koji su za više od dve godine vođenja opštine iza sebe ostavili samo sednice bez dnevnog reda, lošu organizaciju, manjak, bolje rečeno potpunu apstinenciju investicija i sliku očigledne nesposobnosti. Vladajuću većinu čine stranke koje su i u Republičkom parlamentu vlast, tako da je slika dve instance vlasti istovetna.
Kako su mještani Kraljeva reagirali na Vaše inicijative, objavljivanje činjenica iz bliske prošlosti, objavljivanje dokumentacije…
U svom gradu nisam nikada imao nikakvih neprijatnosti, barem od strane svojih sugrađana. Verovatno zbog višegodišnje doslednosti i istrajnosti na ukazivanju na probleme koji su i danas aktuelni u Srbiji. Suočavanje sa prošlošću, sa zločinima, sa istinom, bila mi je i ostala opsesija.
Zbog koje ste objavljene informacije imali najviše problema?
Objavljivanje video snimka ubistva bošnjačkih civila u Trnovu, koje sam dobio od prijatelja iz BiH, a koje se i danas nalazi na home page prezentacije, početkom juna prošle godine, izazvalo je najviše reakcija. Par dana nakon objavljivanja, počeli su konstantni problemi sa srpskim provajderom na kojem je prezentacija bila hostovana. Svakodnevno, sve do kraja decembra prošle godine, provajder je iz tehničkih razloga obarao forum na po više sati. Takođe, otvaranje topika Sarajevo, koji je izazvao ogromno interesovanje posetilaca, a koji je postavila i svakodnevno ga održava mlada, dinamična devojka iz Sarajeva Alma Telibećirević, dodatno je zasmetalo srpskim nacionalistima. Topik je, zahvaljujući Alminom entuzijazmu, postao svojevrsno svedočanstvo, hronologija ratnih dešavanja u Sarajevu od 5.aprila '92. do 22. decembra '95. Kulminacija reakcije na sadržaj prezentacije bila je u decembru, kada je provajder obarao forum i po 12 sati dnevno. Naravno, pošto smo znali da nisu u pitanju nikakvi tehnički razlozi najvećeg srpskog provajdera, već naredbe od strane viših instanci, promenili smo hosting prezentacije kod inostranog provajdera.
Na siteu tvrdite da u Srbiji postoje moćne strukture koje se kreću oko krupnog kapitala, krupnog kriminala i krupne politike kojima odgovara status quo, ko su konkretno ti ljudi?
Svakako da u Srbiji postoje moćne strukture kojima odgovara status quo i koje su veoma zabrinute činjenicom da će jednoga dana morati da se suoče sa strogim evropskim standardima koji bi mogli ugroziti njihove monopolske pozicije i profitabilne poslove. U odsustvu moderne vizije Srbije, revitalizovano je četništvo i srpska konzervativna misao, koji imaju dve osnovne karakteristike: neodustajanje od teritorija na koje polaže pravo srpski nacionalni projekat i promovisanje vrednosnog sistema čija je osnova antizapadanjaštvo. Ovu orijentaciju u društvu prati i politički radikalizam. Ne radi se samo o marginalnim konzervativnim i ekstremnim političkim snagama. One postaju snaga koja ima podršku institucija kao što su bezbednosne službe, Vojska, SANU, Srpska pravoslavna crkva. Uveren sam da su navedene institucije u sprezi sa kriminogenim strukturama, mnogobrojnim ratnim profiterima, zločincima, tajkunima, kao i sa većinom aktuelnih političara.
Nije teško steći dojam da su mladi u Srbiji, ali i u ostalim ex republikama, inertni i nezainteresirani za svoju budućnost. Kako to promijeniti?
Loša materijalna i socijalna situacija, politička nestabilnost, informisanje putem elektronskih i štampanih medija (koji su pod kontrolom interesnih grupa kojima radikalizacija društva odgovara) prouzrokovala je inertnost među mladim ljudima, doprinela širenju nacionalizma i ksenofobije i rezultirala nezainteresovanošću. Takav stav mladih ljudi rezultira opadanjem interesovanja za aktivnim društvenim angažovanjem i predstavlja ozbiljan problem s nesagledivim posledicama za krhku demokratiju u Srbiji. Verujem da je slična situacija i u ostalim republikama bivše Jugoslavije. Kako promeniti takav stav mladih? Siguran sam da do rešenja nagomilanih životnih problema mladi ne mogu doći bežanjem od stvarnosti i potpunom nezainteresovanošću za društveno-političkim angažovanjem. Mlad čovek mora da ima predstavu o okruženju u kojem se nalazi. Šansa bi postojala ako bi mladi rešavali svoje probleme aktivnijim i angažovanijim pristupom samom životu i problemima koje on sobom nosi. Ne može se govoriti o bilo kakvom poboljšanju stanja ako se pri tom ništa ne preduzima da bi se dostiglo ono što je zamišljeno.
Dovoljno je da grupa mladih ljudi pokaže stav, da pokaže da veruje da će se samo aktivnijim odnosom prema životnim problemima pronaći mogućnost da se stanje popravi. To je znak ohrabrenja, stimulans za ostale. Samo na takav način je moguće animirati letargičnu omladinu.
U kolikoj mjeri su mladi zainteresirani za suočavanje s istinom o bliskoj prošlosti?
Svakako su zainteresovaniji od starijih generacija. I to je ohrabrujuće. Za nepunih godinu dana na forum prezentacije Zamisli Srbiju registrovalo se oko 1.600 mladih, dok se broj posetilaca povećao za više desetina puta. A dominantne teme su za srpske prilike najkontraverzniji problemi - suočavanje sa istinom i saradnja sa Haškim tribunalom. Mislim da je to za medij koji nema podršku institucija svakako značajan broj. Ohrabrujuće je što se broj poseta uvećava za oko 30 odsto iz meseca u mesec.
Vjeruju li ljudi u Srbiji onome što se može naći na Vašem siteu?
Koncept foruma je komentatorski, što podrazumeva argumentovanu konstataciju ili predlog rešenja. Činjenica je da nijedan zločin u istoriji nije tako dokumentovan kao zločini na prostoru bivše Jugoslavije. Postoje podaci, brojevi, imena, datumi. Iz tog razloga, fotografije, audio i video zapise, svedočanstva, analize iz Info-dokumentacionog centra web prezentacije, niko ne moze poreći. To podrazumeva da i javnost veruje argumentovanim činjenicama na prezentaciji. Nije tajna da većinu medijskih kuća u Srbiji kontrolišu raznorazne interesne grupe, kao što su obaveštajne službe, političke stranke, kriminalni krugovi i ekonomski moćnici. Uzevši u obzir ovu činjenicu, nepoverenje mladih prema ovim medijima je potpuno razumljivo. Mediji u Srbiji su postali žuta i crna štampa koja ne može da se izbori sa tržištem. Upravo iz ovog razloga u martu prošle godine započeli smo realizaciju programa ZamisliSrbiju.org.
Koliko posjeta mjesečno ima Vaš site?
Prema statistici phpbb programa, kao i podacima najrelevantnijeg svetskog pretrazivaca http://www.alexa.com, imamo preko 70.000 poseta mesečno, s tim što se iz meseca u mesec broj poseta uvećava. Po broju poseta sajt se nalazi na 6. mestu od oko 50.000 sajtova sa područja ex YU republika (izvor: http://www.cepelin.net/top100/ ) i najposećeniji je nekomercijalni sajt na području jugoistočne Evrope.
Kako tumačite činjenicu da su isti ljudi koji su protestovali protiv Miloševića učestvovali i u protestima protiv NATO bombardiranja i na njima nosili Miloševićeve slike?
U Srbiji je sve na prodaju. Mali je broj onih koji se mogu pohvaliti principijelnošću. Ti kvaziumetnici, koji su pevali po mostovima u toku NATO intervencije '99., pokazali su tim činom svoje pravo lice. A to što su protestvovali tokom građanskih protesta '96/97., radili su iz razloga što su u tom trenutku verovali da je Miloševićev režim pred krahom. Takvi ljudi ne poseduju moralne kriterije. Nažalost, i danas se u Srbiji događa nešto slično. Licemerje, podaništvo i potkupljivost karakterišu većinu tzv. javnih ličnosti iz oblasti politike, kulture, novinarstva...
Kako ste reagirali na rasističke ispade skinheada na predavanju u Novom Sadu?
Naša reakcija je bila primerena datoj situaciji. U kratkom roku na sajt Zamisli Srbiju plasirana je vest o tom dešavanju, gde su učesnici foruma žestoko reagovali i ukazali na suštinu problema. Kao rezultat te reakcije ostao je i dalje aktuelan topik Neofašizam maršira Srbijom. Na ovaj način pokazali smo jasnu programsku koncepciju sajta, a borba protiv fašizma, rasizma, ksenofobije, propagiranje tolerancije i mira, jesu i definisani ciljevi prezentacije.
Otkud uopće skinheadi među Srbima kada se zna da su nacisti, između ostalog, odgovorni i za najveća stradanja Srba u historiji?
Paradoksalno je da u Srbiji ima mladih ljudi koji forsiraju ideologiju koja je sopstvenom narodu nanela zlo. Međutim, skinheadse treba posmatrati isključivo u kontekstu paradoksa, pa tako i njihovo postojanje ne treba da čudi. Neki ljudi imaju potrebu da usvajaju grupni identitet, jer je to način da nahrane hroničnu frustriranost i nesigurnost, da isprazne nagomilanu mržnju i agresivnost.
Vjerujete li da u Srbiji postoji političar koji ima snagu da je izvede iz trenutne situacije?
Prilično teško pitanje. Politička situacija u Srbiji je krajnje nestabilna. Praktično, malo je iskrenih demokratskih potencijala u političkim strankama i čelnim ljudima na političkoj sceni Srbije. Imamo korpus demokratskih stranaka, ali de facto u stvarnosti je sasvim drugačije. Međutim, nekakav izbor se mora napraviti. Za sada, najrealnije je da se protiv dalje radikalizacije srpskog društva izbori predsednik Srbije, Boris Tadić. Svakako da ne mogu da budem zadovoljan njegovim radom i delovanjem jer je Tadić učinio više poteza s kojima se ne mogu složiti. Ali, ne smemo da zanemarimo činjenicu da postoji očigledna opstrukcija prema njemu, kao predsedniku Srbije, od samih institucija sistema i vladajuće koalicije. Programski, najprihvatljiviji su mi Vesna Pešić, bivša predsednica Građanskog saveza Srbije, Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, koji svojom tolerantnom, doslednom i progresivnom politikom zaslužuju moje poverenje. U političare sa demokratskim potencijalom svakako treba svrstati i Čedomira Jovanovića, lidera najmlađe političke stranke u Srbiji.
Radovan Milićević, urednik portala http://www.ZamisliSrbiju.org:
Haag je zločine sakrio od srpske javnosti
Razgovarao: Almir Panjeta
Stotine fotografija, audio i videozapisi o ratnim zločinima, svjedočanstva, analize, izveštaji, tekstovi iz štampe, kao i govori i izjave srpskih političara od 1987. do 2006. mogu se naći na siteu http://www.ZamisliSrbiju.org, koji je u martu prošle godine pokrenula grupa entuzijasta kroz istoimeni projekat. O situaciji u Srbiji, problemima i prijetnjama, koje su imali nakon pokretanja ovog jedinstvenog dokumentacionog centra, razgovarali smo sa Radovanom Milićevićem, direktorom Regionalnog centra građanske akcije Lingva i urednikom portala http://www.ZamisliSrbiju.org.
Koliko su ljudi u Srbiji informirani o ratnim zločinima koji su u njihovo ime počinjeni u BiH?
Nažalost, u Srbiji vlada zavera ćutanja o zločinima koji su počinjeni tokom '90-tih u ime srpskog naroda i ta je zavera godinama prerasla u zločin ćutanja. Većina građana Srbije radije bira zaborav jer se time sa njih skida odgovornost za zločine koji su u njihovo ime i uz njihovu pomoć počinjeni ne samo u BiH, već i u Hrvatskoj i na Kosovu. Time što su prošlost i krivica preseljeni u Haag, oni su sklonjeni daleko od očiju srpske javnosti. Iz generacije građana koja je bila učesnik ili svedok dešavanja zločina, oni koji su želeli da znaju znali su i kada su ti zločini činjeni. Oni koji nisu želeli da znaju, ne žele to ni danas. A strategija vladajućeg srpskog političkog establišmenta jeste da prošlost i krivicu preseli u Haag i da je na taj način skloni daleko od očiju mlađih naraštaja.
Na Vašim siteovima može se vidjeti sve ono od čega javnost u Srbiji, ali i u ostalim ex-yu prostorima, bježi, kakve su bile prve reakcije?
Reakcije javnosti su u startu bile kontraverzne. Od pretećih poruka, do pohvala. Prezentacija je povodom Dana Evrope, od strane Delegacije Evropske komisije u SCG i Evropskog pokreta u Srbiji, 9. maja 2005. dobila prvu nagradu za najbolji sajt u SCG koji teži evropskim integracijama.
Na kakve probleme ste nailazili na početku rada?
Prvi ozbiljniji problemi pojavili su se nakon dva meseca od startovanja prezentacije, kada je postavljen Info-dokumentacioni centar sa fotografijama, audio i video zapisima o zločinima počinjenim u ime srpskih nacionalnih interesa u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu. U ID centru dominiraju zapisi vezani za zločine počinjene u BiH. Uostalom, svima je poznato da je na prostoru bivše Jugoslavije, najviše zločina počinjeno upravo na prostoru BiH, u Srebrenici, Sarajevu, Brčkom, Zvorniku, centralnoj Bosni, logorima Manjača, Trnopolje, Omarska i ostalim mnogobrojnim stratištima. Problem je bio sakupiti stotine fotografija, svedočanstava, audio i video zapisa, jer ih nema na srpskim sajtovima. Na sreću, uz pomoć prijatelja iz susednih republika, dozvolom za korišćenje u edukativne svrhe od strane relevantnih svetskih medija, uspeli smo da prikupimo solidnu arhivu navedenih dokumenata.
Je li bilo prijetnji?
Odmah po objavljivanju fotografija, audio i video zapisa, svedočanstava, diskusija na forumu, pojavile su se i pretnje. Svakodnevno je stizalo po desetak i više mail poruka sa pretećim sadržajem. Poruke su u najvećem broju slate sa mail adresa sa free servera. Bilo je onih sa srpskih provajdera, kao i par pretnji putem mobilnog telefona ili na moj privatni mail. Nisam nikoga tužio jer sam svestan da je besmisleno tužiti anonimne psiho-patološke kreature institucijama koje ne funkcionišu. Uostalom, tokom '90-tih navikao sam na represivnije metode pokušaja zastrašivanja, kao što su bila privođenja na informativne razgovore, hapšenje septembra '99, na desetine telefonskih pretnji, a sve iz razloga sto sam od početka sukoba u toku '90-tih, pokušavao kroz svoje angažovanje i delovanje u nevladinom sektoru da ukažem na pogubnost monstruozne politike Miloševićevog i Šešeljevog režima.
Da li Vam je bilo teško okupiti suradnike, je li bilo straha?
Program Zamisli Srbiju je prisutan skoro godinu dana. Strah nije postojao. Mladi ljudi koji sačinjavaju tim svesni su da beskompromisna transparentnost može izazvati probleme u korumpiranom društvu kakva je današnja Srbija. To je država u kojoj vodeću ulogu kreiranja sudbina ljudi imaju sive eminencije, centri moći kojima smeta istina o nama samima, o tome kakvi smo i kakva nam je prošlost. Međutim, ja kod svojih saradnika primećujem želju za istinom i prikazivanjem istine u njenom punom obliku. To je motiv koji nas spaja. Moji saradnici su svesni mladi ljudi koji prepoznaju suštinske probleme u Srbiji i koji se ne plaše da to javno iskažu.
Kakvo je danas političko okruženje u Kraljevu, mjestu iz kojeg djelujete?
Kraljevo se već duži niz godina nalazi u svojevrsnom vakuumu. Kada to kažem, mislim da je lošom politikom i lošim organizacionim sposobnostima čelnih ljudi opštine, Kraljevo dosta izgubilo. Danas u Kraljevu na vlasti imamo ljude koji su za više od dve godine vođenja opštine iza sebe ostavili samo sednice bez dnevnog reda, lošu organizaciju, manjak, bolje rečeno potpunu apstinenciju investicija i sliku očigledne nesposobnosti. Vladajuću većinu čine stranke koje su i u Republičkom parlamentu vlast, tako da je slika dve instance vlasti istovetna.
Kako su mještani Kraljeva reagirali na Vaše inicijative, objavljivanje činjenica iz bliske prošlosti, objavljivanje dokumentacije…
U svom gradu nisam nikada imao nikakvih neprijatnosti, barem od strane svojih sugrađana. Verovatno zbog višegodišnje doslednosti i istrajnosti na ukazivanju na probleme koji su i danas aktuelni u Srbiji. Suočavanje sa prošlošću, sa zločinima, sa istinom, bila mi je i ostala opsesija.
Zbog koje ste objavljene informacije imali najviše problema?
Objavljivanje video snimka ubistva bošnjačkih civila u Trnovu, koje sam dobio od prijatelja iz BiH, a koje se i danas nalazi na home page prezentacije, početkom juna prošle godine, izazvalo je najviše reakcija. Par dana nakon objavljivanja, počeli su konstantni problemi sa srpskim provajderom na kojem je prezentacija bila hostovana. Svakodnevno, sve do kraja decembra prošle godine, provajder je iz tehničkih razloga obarao forum na po više sati. Takođe, otvaranje topika Sarajevo, koji je izazvao ogromno interesovanje posetilaca, a koji je postavila i svakodnevno ga održava mlada, dinamična devojka iz Sarajeva Alma Telibećirević, dodatno je zasmetalo srpskim nacionalistima. Topik je, zahvaljujući Alminom entuzijazmu, postao svojevrsno svedočanstvo, hronologija ratnih dešavanja u Sarajevu od 5.aprila '92. do 22. decembra '95. Kulminacija reakcije na sadržaj prezentacije bila je u decembru, kada je provajder obarao forum i po 12 sati dnevno. Naravno, pošto smo znali da nisu u pitanju nikakvi tehnički razlozi najvećeg srpskog provajdera, već naredbe od strane viših instanci, promenili smo hosting prezentacije kod inostranog provajdera.
Na siteu tvrdite da u Srbiji postoje moćne strukture koje se kreću oko krupnog kapitala, krupnog kriminala i krupne politike kojima odgovara status quo, ko su konkretno ti ljudi?
Svakako da u Srbiji postoje moćne strukture kojima odgovara status quo i koje su veoma zabrinute činjenicom da će jednoga dana morati da se suoče sa strogim evropskim standardima koji bi mogli ugroziti njihove monopolske pozicije i profitabilne poslove. U odsustvu moderne vizije Srbije, revitalizovano je četništvo i srpska konzervativna misao, koji imaju dve osnovne karakteristike: neodustajanje od teritorija na koje polaže pravo srpski nacionalni projekat i promovisanje vrednosnog sistema čija je osnova antizapadanjaštvo. Ovu orijentaciju u društvu prati i politički radikalizam. Ne radi se samo o marginalnim konzervativnim i ekstremnim političkim snagama. One postaju snaga koja ima podršku institucija kao što su bezbednosne službe, Vojska, SANU, Srpska pravoslavna crkva. Uveren sam da su navedene institucije u sprezi sa kriminogenim strukturama, mnogobrojnim ratnim profiterima, zločincima, tajkunima, kao i sa većinom aktuelnih političara.
Nije teško steći dojam da su mladi u Srbiji, ali i u ostalim ex republikama, inertni i nezainteresirani za svoju budućnost. Kako to promijeniti?
Loša materijalna i socijalna situacija, politička nestabilnost, informisanje putem elektronskih i štampanih medija (koji su pod kontrolom interesnih grupa kojima radikalizacija društva odgovara) prouzrokovala je inertnost među mladim ljudima, doprinela širenju nacionalizma i ksenofobije i rezultirala nezainteresovanošću. Takav stav mladih ljudi rezultira opadanjem interesovanja za aktivnim društvenim angažovanjem i predstavlja ozbiljan problem s nesagledivim posledicama za krhku demokratiju u Srbiji. Verujem da je slična situacija i u ostalim republikama bivše Jugoslavije. Kako promeniti takav stav mladih? Siguran sam da do rešenja nagomilanih životnih problema mladi ne mogu doći bežanjem od stvarnosti i potpunom nezainteresovanošću za društveno-političkim angažovanjem. Mlad čovek mora da ima predstavu o okruženju u kojem se nalazi. Šansa bi postojala ako bi mladi rešavali svoje probleme aktivnijim i angažovanijim pristupom samom životu i problemima koje on sobom nosi. Ne može se govoriti o bilo kakvom poboljšanju stanja ako se pri tom ništa ne preduzima da bi se dostiglo ono što je zamišljeno.
Dovoljno je da grupa mladih ljudi pokaže stav, da pokaže da veruje da će se samo aktivnijim odnosom prema životnim problemima pronaći mogućnost da se stanje popravi. To je znak ohrabrenja, stimulans za ostale. Samo na takav način je moguće animirati letargičnu omladinu.
U kolikoj mjeri su mladi zainteresirani za suočavanje s istinom o bliskoj prošlosti?
Svakako su zainteresovaniji od starijih generacija. I to je ohrabrujuće. Za nepunih godinu dana na forum prezentacije Zamisli Srbiju registrovalo se oko 1.600 mladih, dok se broj posetilaca povećao za više desetina puta. A dominantne teme su za srpske prilike najkontraverzniji problemi - suočavanje sa istinom i saradnja sa Haškim tribunalom. Mislim da je to za medij koji nema podršku institucija svakako značajan broj. Ohrabrujuće je što se broj poseta uvećava za oko 30 odsto iz meseca u mesec.
Vjeruju li ljudi u Srbiji onome što se može naći na Vašem siteu?
Koncept foruma je komentatorski, što podrazumeva argumentovanu konstataciju ili predlog rešenja. Činjenica je da nijedan zločin u istoriji nije tako dokumentovan kao zločini na prostoru bivše Jugoslavije. Postoje podaci, brojevi, imena, datumi. Iz tog razloga, fotografije, audio i video zapise, svedočanstva, analize iz Info-dokumentacionog centra web prezentacije, niko ne moze poreći. To podrazumeva da i javnost veruje argumentovanim činjenicama na prezentaciji. Nije tajna da većinu medijskih kuća u Srbiji kontrolišu raznorazne interesne grupe, kao što su obaveštajne službe, političke stranke, kriminalni krugovi i ekonomski moćnici. Uzevši u obzir ovu činjenicu, nepoverenje mladih prema ovim medijima je potpuno razumljivo. Mediji u Srbiji su postali žuta i crna štampa koja ne može da se izbori sa tržištem. Upravo iz ovog razloga u martu prošle godine započeli smo realizaciju programa ZamisliSrbiju.org.
Koliko posjeta mjesečno ima Vaš site?
Prema statistici phpbb programa, kao i podacima najrelevantnijeg svetskog pretrazivaca http://www.alexa.com, imamo preko 70.000 poseta mesečno, s tim što se iz meseca u mesec broj poseta uvećava. Po broju poseta sajt se nalazi na 6. mestu od oko 50.000 sajtova sa područja ex YU republika (izvor: http://www.cepelin.net/top100/ ) i najposećeniji je nekomercijalni sajt na području jugoistočne Evrope.
Kako tumačite činjenicu da su isti ljudi koji su protestovali protiv Miloševića učestvovali i u protestima protiv NATO bombardiranja i na njima nosili Miloševićeve slike?
U Srbiji je sve na prodaju. Mali je broj onih koji se mogu pohvaliti principijelnošću. Ti kvaziumetnici, koji su pevali po mostovima u toku NATO intervencije '99., pokazali su tim činom svoje pravo lice. A to što su protestvovali tokom građanskih protesta '96/97., radili su iz razloga što su u tom trenutku verovali da je Miloševićev režim pred krahom. Takvi ljudi ne poseduju moralne kriterije. Nažalost, i danas se u Srbiji događa nešto slično. Licemerje, podaništvo i potkupljivost karakterišu većinu tzv. javnih ličnosti iz oblasti politike, kulture, novinarstva...
Kako ste reagirali na rasističke ispade skinheada na predavanju u Novom Sadu?
Naša reakcija je bila primerena datoj situaciji. U kratkom roku na sajt Zamisli Srbiju plasirana je vest o tom dešavanju, gde su učesnici foruma žestoko reagovali i ukazali na suštinu problema. Kao rezultat te reakcije ostao je i dalje aktuelan topik Neofašizam maršira Srbijom. Na ovaj način pokazali smo jasnu programsku koncepciju sajta, a borba protiv fašizma, rasizma, ksenofobije, propagiranje tolerancije i mira, jesu i definisani ciljevi prezentacije.
Otkud uopće skinheadi među Srbima kada se zna da su nacisti, između ostalog, odgovorni i za najveća stradanja Srba u historiji?
Paradoksalno je da u Srbiji ima mladih ljudi koji forsiraju ideologiju koja je sopstvenom narodu nanela zlo. Međutim, skinheadse treba posmatrati isključivo u kontekstu paradoksa, pa tako i njihovo postojanje ne treba da čudi. Neki ljudi imaju potrebu da usvajaju grupni identitet, jer je to način da nahrane hroničnu frustriranost i nesigurnost, da isprazne nagomilanu mržnju i agresivnost.
Vjerujete li da u Srbiji postoji političar koji ima snagu da je izvede iz trenutne situacije?
Prilično teško pitanje. Politička situacija u Srbiji je krajnje nestabilna. Praktično, malo je iskrenih demokratskih potencijala u političkim strankama i čelnim ljudima na političkoj sceni Srbije. Imamo korpus demokratskih stranaka, ali de facto u stvarnosti je sasvim drugačije. Međutim, nekakav izbor se mora napraviti. Za sada, najrealnije je da se protiv dalje radikalizacije srpskog društva izbori predsednik Srbije, Boris Tadić. Svakako da ne mogu da budem zadovoljan njegovim radom i delovanjem jer je Tadić učinio više poteza s kojima se ne mogu složiti. Ali, ne smemo da zanemarimo činjenicu da postoji očigledna opstrukcija prema njemu, kao predsedniku Srbije, od samih institucija sistema i vladajuće koalicije. Programski, najprihvatljiviji su mi Vesna Pešić, bivša predsednica Građanskog saveza Srbije, Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, koji svojom tolerantnom, doslednom i progresivnom politikom zaslužuju moje poverenje. U političare sa demokratskim potencijalom svakako treba svrstati i Čedomira Jovanovića, lidera najmlađe političke stranke u Srbiji.