Svakodnevnica u Sarajevu...
Neki kažu da mi ne stoji kačket. Eto, imao sam taj jedan i ukradoše mi ga...
Idem kući neku noć, izgladnio, pa rekoh da nešto prizalogajim – i prisjede mi. Ostao mi burek u ruci, dok teatralno mašem autima na glavnoj cesti da mi bar neko priskoči u pomoć, ali ništa. Desetak auta je prošlo dok sam kao luđak skakao između njih da mi pomognu (možda i zato što sam baš izgledao kao luđak nisu ni stali, ali eto baš u tom trenutku mi je trebala njihova pomoć). ŠTA SE ZAPRAVO DESILO? Malo prije tog famoznog nastupa na cesti, prišao mi momčić, trunko viši od mene, osušio se jadan sav, i hladno me zaskočio i prislonio nož na grkljan (ćao, prijatelju, pa bar da se upoznamo, a ne da me tako zaustavljaš). Polako on mene „kolje“, traži novac, telefon, neko blago, a kod mene blaga ni za lijeka. Malo smo se tako naguravali, daj – ne dam, daj – ne dam, pali na pod, on sve jače i jače zabijao nož u moje jadno grlo i na kraju me ubode u nogu. Bravo majstore, jesi i pogodio. Ustanem brzo, otrgnem se nekako i tad nastupam na cesti, a on, legenda, opušteno me gleda, garant konta: „Vidi ove budale, misli da će mu neko pomoći.“ Bio je i u pravu, niko ništa. I tako taj kulturni, dobro odgojeni i nimalno nasilan momak kreće opet prema meni. Podigao nož i kao da me zove na još jedan meč. Neka, hvala prijatelju, odoh ja glavom bez obzira. Trčim preko tramvajskih šina, skoro se sam zaklao na one špage/žice od stubova, a on bi kao opet za mnom. Mislim se: Pa gdje ćeš nesrećo sad, hajde kući, odmori malo, pa sutra ćeš opet da me kolješ. Srećom, neki momci stoje na drugoj strani, priđem im, ali oni kao ništa nisu vidjeli (previše se ljudi drogira u ovom gradu da bi me iko shvatio ozbiljno). Gleda mene moj pajdo sa pola puta i napokon se herojski okrene i ode, a ja gledam za onim kačketom, što mi je u mukotrpnoj borbi spao... Uze mi drugar kačket i pobježe u mrak. Nastavim polako kući, kao da se ništa nije dogodilo, jer da vas napadnu u Sarajevu, pa to je svakodnevnica. Ovde djecu u vrtićima uče kako se barata pištoljima u ovakvim slučajevima. A ja dijete iz malog grada, znam čitavo porodično stablo svih građanja, pa kontam i ovde neki fini ljudi.
Uglavnom, razmišljam hoću li zvati policiju, jer kakve fajde od njih, ali eto, hajde da ih zvrcnem, možda mi kojim čudom pomognu. Nazvao ih, prespojili me jedno tristo puta (srećom nije rana duboka, inače bi iskrvario). Čekaj, čekaj, čekaj... prošlo je već dvadesetak minuta, nigdje nikog. Sve razmišljam da onaj „soko“ ne vreba iz mraka, pa da me opet ne bocne. Zovnem opet dotičnu gospodu, mislim ako nećete dolaziti da kući idem, kad kaže meni jedan ljubazni gospodin: „Stani ba, posl'o sam ti ih!“ Hvala ti kao bratu, stvarno nisi trebao. Parkira se neko crni autić kraj mene (da se bolje razumijem u auta rekao bih vam koji, ovako mogu samo reći da nije imalo nikakvih oznaka na sebi) i čuje se glas iz njega: „Jes' nas ti zvao?“ Ako ste policija, valjda jesam, a kakve sam sreće možda sam i ekipu za kidnapovanje naručio. Izlaze dva gospodina (ugledah policijsku uniformu, odma mi lakše, došlo mi da ih izljubim). Ko si, šta si, šta radiš, šta studiraš, odakle si... Hajde hoće čiko da se malo bolje upoznamo, neki odnos da ostvarimo, valjda će doći na red i ovaj momčić što bocka po gradu. Nakon toga priča on sa nekim bitnijim na telefon, objašnjava mu situaciju, kad gospodin hoće da razgovara sa mnom. Pita me: „Gdje živiš u Ključu?“ Rekoh, sad kad ti kažem automatski ćeš riješiti slučaj. Nebitno. Ja kao povrijeđen, pa sam valjda zaslužio i neku medicinsku pomoć, valjda. Kaže meni gospon policajac: „Nismo te mi dužni voziti u hitnu, ali eto odvest ćemo te. Ipak ti činimo veeelikuuu uslugu!“ Hvala vam na utrošenom vremenu i trudu. Krenem da ih poljubim za tu uslugu, ali hajd' neću. Došli u hitnu. Jeee. Grey's Anatomy i ti fazoni, sad će nosila, sad će frka, ali ništa. Ipak mogu da hodam, pa sam valjda zato uskraćen filmskih scena, jer tako inače kod nas bude u bolnicama i hitnim pomoćima, samo što bi žanr takvih serija kod nas bio KOMEDIJA. „Hitno“ oni mene primiše, to skače, to se baca ko će mi prvi spasiti nogu, amputacije, ponovno prišivanje noge... Šalim se. Ništa, doktor malo očistio ranu, kaže: „Koliko ja mogu reći dobro je to, ali ne znam mora li se to šiti.“ Ma šij majstore, goblen mi uradi odmah... Pošto stručnjaci nisu bili sigurni šta učiniti sa mnom, uputiše me hitno za KUM (to vam je kao ono baš bitno, kad te tamo upute auuu, ima nešto da ti bude). Mene sad tu malo prpa, jer zadnji put kad sam bio na KUM-u, završio na operaciji slijepog crijeva (bravo za sve doktore tada, stvarno su bili odlični, ali ozbiljno. Hvala im). Uzmem tu uputnicu, gledam medicinskog „nešto“, gleda on mene, gledam ja njega... Reko idemo li? Pita on GDJE?! Na Bjelašnicu ili Igman, dobro bi mi došlo malo svježeg zraka! Pa jarane u taj KUM. Njihove riječi: „A ne, ne, nisi ti dovoljno hitan slučaj da bi te mi vozili. Imamo samo dva vozila.“ Pitam ga šta ako je nož ovog narkića bio zaražen, ako neko kravlje ludilo pokupim, a on će ti meni (da me utješi): „Da je zaražen, ti si se onda već zarazio.“ Wohooo... Prilazi mi policajac i govori: „Mi smo s tobom završili, rekao nadređeni da te mi nemamo šta voziti u KUM.“ E tu već i ja malo otišao od sebe, pa postavljam pitanja o državnom uređenju i zakonima, na koje mi ni ona trojica ne znaju odgovoriti. Inače, za one koji ne znaju, mi imamo tri predsjednika. Ne jedan, ne dva, tri. Šta ćeš, sve dobri političari, pa se nismo mogli odlučiti za jednog da nas krade, pa daj trojicu, još nek bude jedan naš, jedan njihov, i još jedan od onih trećih. Nego, pustimo se politike, nemam ja pojma o tome, čuj oni lažu, čuj oni kradu. Ne do dragi Bog, Allah, sveta Marija i ostali nebeski zastupnici.
E, pošto sam ranjen, a stvarno bi htio da me neko trzne bar kući, a neće ni to, onda im kažem da se odričem medicinske pomoći, to je za slabiće, ja sam se sa lavovima borio... usput, nije ovo prvi put da me neko napadne i prijeti mi nožićem, imam ja kolegu koji me u sedam dana dva puta napao, pa na kraju i prijatelji postali. Ja njemu: đes' bodač, a on meni: evo me sirotinjo. Ali ovaj samo prijeti, ne bocka. Uglavnom hoću neku izjavu da dam, red bi bio. Saopštim tu mudru misao policajcima, ali neće policija ni u policiju da me vozi. Nisu oni taxi služba. Pa da hoću taxi izvještaj da dam, zvao bih taxi službu. Nekako se mi dogovorimo, skoro pa mi naplatiše, ajd' reko, dat ću im nešto za gorivo. Došli smo u postaju, nije baš kako sam očekivao FBI, CIA, CSI Miami, ali hajde, zadovoljan ja s onim što imamo. Ulazimo, dočekuje nas delegacija, drug komadant, inspektor Rex... Drug komadant je stvarno bio ljubazan, tako mi neku spiku prosuli, kad u po' frke: „Jesi li pio?“ Gdje ću lagati drugu komadantu zbog par pivica: -„Jesam“ -„Koliko?“ -„Nešto malo“ Kaže komadant nekom tamo rendžeru da donese alko-test. Reko šta ću sad, kad ja budala, bez veze se zabrinuo, nemaju u policiji alko-test. Nastavlja se istraživanje: -„Jesi li ga vidio?“ -„Nisam, imao je kapuljaču!“ Slučaj riješen, predmet se odbacuje, sljedeći! Dobro, dobro... bil' mene ko kući odbacio. Gledaju me. Oprostite molim Vas što sam skoro zaklan, uboden u nogu, nemam sredstava za daljnje liječenje i što sam Vas uopće uznemiravao večeras, ali hajde bar do pola puta. Naredi komadant ovima što su me dovezli, da me i vrate. Auuu, bolje da niste druže komadante. Šta mi se vozač tog motornog vozila nagovorio, kuku meni, jadna mi majka. Pa nisam ti ja taxi služba, nije ti ovo privatni prevoz, nije ti ovo gradski prevoz (a ja ga mislio zvati sutradan da me trzne do faxa, dobro da mi je čiko objasnio neke stvari). Ali, kako sam vam spomenuo gore za auto, nije mi bilo baš jasno, pa odlučim da upitam gospon galamdžiju u kakvom automobilu se mi vozimo. Na početku mu nije bilo jasno pitanje, ali imam ja vremena na pretek, imaš ti mene ipak još voziti do stana, pa mu objasni kako nema oznaka da je policija, kako nema rotaciju... kad me lik zeznu za rotaciju, iščupa je negdje ispod sjedišta, upali je i vrišti. To je ličilo na ove niskobudžetne spotove pjevačica koje nemaju baš neke vokalne sposobnosti. Vozimo se mi tako pod rotacijom, ludilo u klubu, prolazimo kroz crveno, ja ono izbacio glavu kroz prozor wohooo idemo ludo, idemo jako... Dovezli me na mjesto zločina i kulturno mi reče ovaj, već moj privatni vozač: „Izlazi napolje!“ MNOGO STE KULTURNI ZA JEDAN ORGAN VLASTI to je bio moj jedini komentar. Dođem u stan, legnem da spavam i onda se sjetim... imam još pola bureka u torbi. Najedem se kao čovjek i zaspem kao zaklan, više kao zboden, ali hajde... Nadam se da će po meni ulicu nazvati, bar mi toliko duguju, te da će me odlikovati značkom „Zlatni nož“, a djeci ću pričati kako sam pobio pola ruske mafije i da su me oni uboli u nogu.
OVOM PRILIKOM ŽELIM DA SE ZAHVALIM SVIMA VAMA KOJI STE OVO PROČITALI. ZNAM DA SAM ODUŽIO NA DUGO I NA ŠIROKO, ALI NE ZNAM DRUGAČIJE. POZDRAVLJA VAS MLADIĆ, TRAGIČNE SUDBINE KOJI SE NAKO OVOG DOGAĐAJA POVLAČI I SELI IZ SARAJEVA...
