Ad blocker detected: Our website is made possible by displaying online advertisements to our visitors. Please consider supporting us by disabling your ad blocker on our website.
Паша мој,
Слабо ти мене нешто конташ Тај покер апарат је за мене имао више "симболичну "него материјалну вриједност.Јебо он матер своооју колико сам само пара и живаца оставио на њима прије рата.Сан ми је био да га "прекуцам" али не даде ми се.После сам по њему млатио 5 сати непрекидно мања-већа и дохаках му Нико сречнији од мене, и више ме после није интересовао могао сам га комотно бацити!
А не можеш поредити уникатни клавир и ноге од стола.Па тај клавир има душу. Да није био тежак ко слон спасио бих ја њему живот, па не би завршио на ломачи.Свирао би сад неко на њему а можда бих га и вратио власнику, шта знаш
То да је наших на Добрињи доста настрадало у тркељисану апсолутно тачно.Чак више него у директним ватреним окршајима.А немој мислити да су ови твоји нешто имуни на то! Па навео си негдје примјер неког вашег који је ето као погинуо у борби а он добио метак у леђа вукући врећу шечера из Неџарића...пратим ја пратим...
Иначе све је то ситна буранија у односу на Мандића, Тинтора или рецимо Фикру кога величаш као људину а не кокошара, који се подобро нахапао!
@trokadero, je li u Junu 1992 godine , nakon zauzimanja dijela Aerodromskog naselja, kod vas u VRS-e bilo govora, planova ili akcija iz Nedzarića ka Dobrinji 5.
trocadero wrote:Паша мој,
Слабо ти мене нешто конташ Тај покер апарат је за мене имао више "симболичну "него материјалну вриједност.Јебо он матер своооју колико сам само пара и живаца оставио на њима прије рата.Сан ми је био да га "прекуцам" али не даде ми се.После сам по њему млатио 5 сати непрекидно мања-већа и дохаках му Нико сречнији од мене, и више ме после није интересовао могао сам га комотно бацити!
А не можеш поредити уникатни клавир и ноге од стола.Па тај клавир има душу. Да није био тежак ко слон спасио бих ја њему живот, па не би завршио на ломачи.Свирао би сад неко на њему а можда бих га и вратио власнику, шта знаш
То да је наших на Добрињи доста настрадало у тркељисану апсолутно тачно.Чак више него у директним ватреним окршајима.А немој мислити да су ови твоји нешто имуни на то! Па навео си негдје примјер неког вашег који је ето као погинуо у борби а он добио метак у леђа вукући врећу шечера из Неџарића...пратим ја пратим...
Иначе све је то ситна буранија у односу на Мандића, Тинтора или рецимо Фикру кога величаш као људину а не кокошара, који се подобро нахапао!
Paša moj solidni,
Vidim da dobro pratiš moje pisanje i tačno je da je jedan "naš" fasovao metak u leđa vukući vreću šećera iz jedne kuće u Nedžarićima.Sad ga veličaju čak mu i ljiljana dali.Nekulturno bi bilo da napišem šta mislim i o njemu i o njegovom zlatnom ljiljanu.Ja Fikru poštujem kao čovjeka sa gardom i mudima,on nije trkeljisao srpske kuće po Stojčevcu i Koloniji.On je uzimao "kulturno" .Dođe profiter tipa Alemko ili privatnici iz Butmira sa kamionima robe na Igman i na Osmicama parkiraju kamione , siđu do komande da uplate 10 % vrijednosti robe na ime "Armija BiH - IV MTBR".Onda ih proprati vojna policija,organizuje prenos robe i šta je tu sporno? Od tih 10 % Fikro je vjerovatno sebi uzimao par procenata.Fikro nije gnjavio civile niti nejač i niko mu te stvari ne može spočitavati.Poslije rata je uložio te pare i vilu na jezeru,uvalio se u opštinu,par upravnih odbora.Sad je ugledni privrednik.To ugledni staviti pod znake navoda.Toliko o njemu.
Što se tiče "vaših" kokošara,bio sam na Trgu Pere Kosorića kad su romanijci dovukli Dajc pred Strojorad i tovare mašine i televizije.Niko im nije rekao da su naši bunkeri 150 dalje i da ih vidimo kao na dlanu.Rezultat,četvorica sokočana na sokolačkom groblju "Zejtinlik" uz natpis "zahvalna otadžbina".Lično dao sam skroman prilog rešetanju kokošara.Bili su izrešetani ko Boni i Klajd.Dan ili dva prije toga je bila smjena na Grbavici i koliko im se žurilo u pljačku da se nisu raspitali ni gdje su linije,yebo im frižider mater.Već sam pisao o tome kako nisam pucao u uniformisanog čovjeka koji je u sred dana ušao u radnje pod željinim stadionom i odvukao biciklo i smotan ćilim.Vidio sam ga da ulazi samo nisam primjetio iz kojeg pravca.Mislio sam neka naša fukara i vjeruj mi da sam se ponadao da će ga "tvoji" zveknuti.Zadržao se par minuta i ode prema Grbavici.Dok sam se snašao i nanišanio - zamače mi van vidokruga.Čitav dan sam proveo čekajući sljedećeg koji dođe ali ništa.Bi ga sastavio s merakom...
Dobrinja je bila specifična,linije blizu a prozora dosta.Još da je bilo spratova kao na Alipašinom polju,niko živ ne bi ostao.Mislim na kokošare.
Repetitor wrote:Jeste,jeste postavili ste punkt.
Zali Boze cestitih boraca sto nisu imali vremena da se izorganizuju pa da vas sve pobiju.
Svojim sam ocima gledao koliko je taj punkt bio supalj,i sta ste sve iznosili kroz njega.
A da ne pricam koliko se unosilo.
Pa jedna osoba hrvatske nacionalnosti,koja je cijeli rat svercovala(ispocetka robom sa Stupa) kada ste pokusali da ga zaustavite na punktu,bacio vam je dvije bombe a vi se razbjezali kuda koji...
Evo dok pisem ovo podsjeti me na jednu scenu sa Igamana,kad su se tako Sklapovci poceli udarati nogama u guzicu.Zbog cega? Zbog jednog pijanog cetnika koji je zalutao i u po frke bahnuo iz sume ...
@PM
kao sto rekoh,niko od navedenih(koje si naveo) nije doprinio(po mom misljenju) da se njihovim zalaganjem stabilizuju linije u Dobrinji.
Ja koliko znam,samo su krali,pljackali i vazda bili nadrogirani.
Prije nego bilo sta napisem, da se zahvalim "Nekako sa proljeca" na postavljenom novinskom isjecku iz ratnih novina "Dobrinja" o Dalili Tufo. Bili smo veliki prijatelji. Zajedno od pocetka agresije, dok nas nije rastavilo moje ranjavanje , a njena pogibija u toku oporavljanja od istog. Zadnji put sam je vidio i razgovarao sa njom na 10 minuta prije ranjvanja. To je bio moj posljednji razgovor sa njom.
O njenoj pogibiji sam saznao u bolnici.
Veoma vazno je ovdje istaci, cisto radi istine i historije koja se na neki nacin pise i na ovim stranicama, imena jos nekih djevojaka kao sto su Lejla (inace najbolja Dalilina prijatejica), koja je svojim angazmanom dala veliki doprinos u odbrani na samom pocetku agresije. Samo da se ne zaboravi.
Kada sam odlucio pisati na ovoj temi o svemu ovome, znao sam da cu dozivjeti emocionalni sok, koji usput sada prozivljavam i sav se tresem dok pisem, ipak sam skupio malo snage da to ucinim.
Za Dobrinju me veze cijelo moje djetinjstvo, moje tinejdjerske godine, kao i vrijeme provedeno u njoj za vrijeme agresije. A, sudbina kao sudbina, dala mi je da i sada kada uveliko gazim cetrdesete sam jos uvijek tu. U Dobrinji.
Nocas kada pokusavam da izvucem iz sjecanja i memorije dogadjaje vezane za Dobrinju, kako sa pocetka agresije, njenog toka, karaja same i danas, nekako se osjecam usplahireno. Godinama sam pokusavao da sve to poslozim i u razgovoru "samim sa sobom" postavim stvari na svoje mjesto nije mi nikako polazilo za rukom.
Citam sva vasa pisanja, kometare i rasprave u vezi ovog naselja tokom agresije i pokusavam podvuci crtu ispod koje bih dosao do odredjenog rezultata svih zbivanja iz tog perioda agresije.
Nisam nikada imao namjeru, ako nista onda na ovom forumu napisati ovo, ali ja sam (mrzim inace ovo "ja sam") bio bukvalno od prvih barikada pa do samog pocetka agresije i njenog daljeg toka u odbrani RBiH, potom (ako se neko sjeca od raje sa Dobrinje) bacanja (mog) bombe na pripadnike JA u klubu igara u Dobrinji 3 pred sami pocetak agresije, kada su slavili neku slavu i sa krstevima i kokardama na kapama pjevali cetnicke pjesme, smatram se pripadnikom snaga otpora i za nekog ko sebi dozvoljava da pise o tim ratnim dogadjajima.
Medjutim nikada nisam sebi uzimao za pravo da pisem i govorim o odbrani Dobrinje tokom agresije u globalu. Veci dio mog skromnog ucesca u odbrani vezan je za Dobrinju II, tako da nemam pravo govoriti o ostalim dijelovima naselja. Iako sam tokom agresije bio i na ostalim dijelovima linije odbrane, uglavnom po par dana, smatram da nisam kompetentan da o tome pisem.
Ali ono sto sebi dajem za pravo da pisem jeste sljedece. Dobrinja se je prvenstveno odbranila na pocetku agresije sopstvenim snagama. A, kada pisem snagama, mislim na momke koji su stali u odbranu naselja naoruzani onim cime se je imalo. Imalo se je od automatskih pusaka, papovki, tandjara, pistolja pa do rucno napravljenog oruzja.
Branilo se je na pocetku sa tim sto se je imalo i odbranilo je se. Nije bilo lako, ali za RBiH vala i nije bilo tesko. Sjecam se i danas da se ne sjecam jesam li prvih mjeseci agresije uopce spavao. Sjecam se svih nasmijanih lica raje koja su bila tu. Pocev od Bube, Duleta, Ljubise, Cibre, Ismara, Slavise, Raleta, Harkana, Kine, Gare, Gorana pa recimo do poginulog Marinka. Malo, ali ih je bilo puno. Bili su nasmijani i sretni i veseli. Bez obzira sto je trajala agresija i ginulo se na svakom koraku. Sjecam se da smo svako jutro sa pocetka agresije, nakon neprospavane noci, docekivali jos sretniji nego sto smo bili jutro prije.
Sjecam se da smo sa rajom iz Dobrinje III komunicirali tokom noci zvizdukom, u nedostaku radio sredstava. Sjecam se da nam je pocetkom agresije ulica Avde Cuka bila nepoznanica. Znali smo da tamo nisu cetnici, ali nismo znali brani li je iko od nase raje. Nazalost ja sam to na najgori moguci nacin saznao 27.06.1992. godine. Ranjen sam tesko pogodjen sa 19 metaka. Ipak, prije toga sam saznao da i taj dio Dobrinje ima ko da brani.
Helem, da ne duzim vise, jer imam osjecaj da sam podobro skrenuo (hahahaahah), zelim da vam kazem da sam ponosan na vas sviju koji ste branili i odbranili Dobrinju, takodje i na sve one koji su nam pomogli na bilo koji nacin u odbrani iste, a specijalno Specijalnoj jedinici MUP-a RBiH, pocev od od dolaska preko brda Mojmila sa MTS-om pa do direktnog ucesca u odbrani u borbenim dejstvima.
Drago mi je vidjeti vas danas u prolazu da ste zdravi i zivi.
hamza_sa wrote:Prije nego bilo sta napisem, da se zahvalim "Nekako sa proljeca" na postavljenom novinskom isjecku iz ratnih novina "Dobrinja" o Dalili Tufo. Bili smo veliki prijatelji. Zajedno od pocetka agresije, dok nas nije rastavilo moje ranjavanje , a njena pogibija u toku oporavljanja od istog. Zadnji put sam je vidio i razgovarao sa njom na 10 minuta prije ranjvanja. To je bio moj posljednji razgovor sa njom.
O njenoj pogibiji sam saznao u bolnici.
Veoma vazno je ovdje istaci, cisto radi istine i historije koja se na neki nacin pise i na ovim stranicama, imena jos nekih djevojaka kao sto su Lejla (inace najbolja Dalilina prijatejica), koja je svojim angazmanom dala veliki doprinos u odbrani na samom pocetku agresije. Samo da se ne zaboravi.
Kada sam odlucio pisati na ovoj temi o svemu ovome, znao sam da cu dozivjeti emocionalni sok, koji usput sada prozivljavam i sav se tresem dok pisem, ipak sam skupio malo snage da to ucinim.
Za Dobrinju me veze cijelo moje djetinjstvo, moje tinejdjerske godine, kao i vrijeme provedeno u njoj za vrijeme agresije. A, sudbina kao sudbina, dala mi je da i sada kada uveliko gazim cetrdesete sam jos uvijek tu. U Dobrinji.
Nocas kada pokusavam da izvucem iz sjecanja i memorije dogadjaje vezane za Dobrinju, kako sa pocetka agresije, njenog toka, karaja same i danas, nekako se osjecam usplahireno. Godinama sam pokusavao da sve to poslozim i u razgovoru "samim sa sobom" postavim stvari na svoje mjesto nije mi nikako polazilo za rukom.
Citam sva vasa pisanja, kometare i rasprave u vezi ovog naselja tokom agresije i pokusavam podvuci crtu ispod koje bih dosao do odredjenog rezultata svih zbivanja iz tog perioda agresije.
Nisam nikada imao namjeru, ako nista onda na ovom forumu napisati ovo, ali ja sam (mrzim inace ovo "ja sam") bio bukvalno od prvih barikada pa do samog pocetka agresije i njenog daljeg toka u odbrani RBiH, potom (ako se neko sjeca od raje sa Dobrinje) bacanja (mog) bombe na pripadnike JA u klubu igara u Dobrinji 3 pred sami pocetak agresije, kada su slavili neku slavu i sa krstevima i kokardama na kapama pjevali cetnicke pjesme, smatram se pripadnikom snaga otpora i za nekog ko sebi dozvoljava da pise o tim ratnim dogadjajima.
Medjutim nikada nisam sebi uzimao za pravo da pisem i govorim o odbrani Dobrinje tokom agresije u globalu. Veci dio mog skromnog ucesca u odbrani vezan je za Dobrinju II, tako da nemam pravo govoriti o ostalim dijelovima naselja. Iako sam tokom agresije bio i na ostalim dijelovima linije odbrane, uglavnom po par dana, smatram da nisam kompetentan da o tome pisem.
Ali ono sto sebi dajem za pravo da pisem jeste sljedece. Dobrinja se je prvenstveno odbranila na pocetku agresije sopstvenim snagama. A, kada pisem snagama, mislim na momke koji su stali u odbranu naselja naoruzani onim cime se je imalo. Imalo se je od automatskih pusaka, papovki, tandjara, pistolja pa do rucno napravljenog oruzja.
Branilo se je na pocetku sa tim sto se je imalo i odbranilo je se. Nije bilo lako, ali za RBiH vala i nije bilo tesko. Sjecam se i danas da se ne sjecam jesam li prvih mjeseci agresije uopce spavao. Sjecam se svih nasmijanih lica raje koja su bila tu. Pocev od Bube, Duleta, Ljubise, Cibre, Ismara, Slavise, Raleta, Harkana, Kine, Gare, Gorana pa recimo do poginulog Marinka. Malo, ali ih je bilo puno. Bili su nasmijani i sretni i veseli. Bez obzira sto je trajala agresija i ginulo se na svakom koraku. Sjecam se da smo svako jutro sa pocetka agresije, nakon neprospavane noci, docekivali jos sretniji nego sto smo bili jutro prije.
Sjecam se da smo sa rajom iz Dobrinje III komunicirali tokom noci zvizdukom, u nedostaku radio sredstava. Sjecam se da nam je pocetkom agresije ulica Avde Cuka bila nepoznanica. Znali smo da tamo nisu cetnici, ali nismo znali brani li je iko od nase raje. Nazalost ja sam to na najgori moguci nacin saznao 27.06.1992. godine. Ranjen sam tesko pogodjen sa 19 metaka. Ipak, prije toga sam saznao da i taj dio Dobrinje ima ko da brani.
Helem, da ne duzim vise, jer imam osjecaj da sam podobro skrenuo (hahahaahah), zelim da vam kazem da sam ponosan na vas sviju koji ste branili i odbranili Dobrinju, takodje i na sve one koji su nam pomogli na bilo koji nacin u odbrani iste, a specijalno Specijalnoj jedinici MUP-a RBiH, pocev od od dolaska preko brda Mojmila sa MTS-om pa do direktnog ucesca u odbrani u borbenim dejstvima.
Drago mi je vidjeti vas danas u prolazu da ste zdravi i zivi.
Meni je drago da si ziv junacino - pa citav sarzer je u tebi zavrsio
Evo ti jedna fotka posvecena - mozda bi je treb'o stavit u avatar
hamza_sa wrote:
Ranjen sam tesko pogodjen sa 19 metaka.
Hamza za pricu.
Ti ili si dobre vitre dao ili ti nije ravan Terminator T-1000. Jak si k'o zemlja.
Ili Allah za tebe ima neki plan, nama nejasan.
Mozda je tvoj zadatak da ovakvim pricama odrzis svetost nase borbe za opstanak ili slobodu.
hamza_sa wrote:Prije nego bilo sta napisem, da se zahvalim "Nekako sa proljeca" na postavljenom novinskom isjecku iz ratnih novina "Dobrinja" o Dalili Tufo. Bili smo veliki prijatelji. Zajedno od pocetka agresije, dok nas nije rastavilo moje ranjavanje , a njena pogibija u toku oporavljanja od istog. Zadnji put sam je vidio i razgovarao sa njom na 10 minuta prije ranjvanja. To je bio moj posljednji razgovor sa njom.
O njenoj pogibiji sam saznao u bolnici.
Veoma vazno je ovdje istaci, cisto radi istine i historije koja se na neki nacin pise i na ovim stranicama, imena jos nekih djevojaka kao sto su Lejla (inace najbolja Dalilina prijatejica), koja je svojim angazmanom dala veliki doprinos u odbrani na samom pocetku agresije. Samo da se ne zaboravi.
Kada sam odlucio pisati na ovoj temi o svemu ovome, znao sam da cu dozivjeti emocionalni sok, koji usput sada prozivljavam i sav se tresem dok pisem, ipak sam skupio malo snage da to ucinim.
Za Dobrinju me veze cijelo moje djetinjstvo, moje tinejdjerske godine, kao i vrijeme provedeno u njoj za vrijeme agresije. A, sudbina kao sudbina, dala mi je da i sada kada uveliko gazim cetrdesete sam jos uvijek tu. U Dobrinji.
Nocas kada pokusavam da izvucem iz sjecanja i memorije dogadjaje vezane za Dobrinju, kako sa pocetka agresije, njenog toka, karaja same i danas, nekako se osjecam usplahireno. Godinama sam pokusavao da sve to poslozim i u razgovoru "samim sa sobom" postavim stvari na svoje mjesto nije mi nikako polazilo za rukom.
Citam sva vasa pisanja, kometare i rasprave u vezi ovog naselja tokom agresije i pokusavam podvuci crtu ispod koje bih dosao do odredjenog rezultata svih zbivanja iz tog perioda agresije.
Nisam nikada imao namjeru, ako nista onda na ovom forumu napisati ovo, ali ja sam (mrzim inace ovo "ja sam") bio bukvalno od prvih barikada pa do samog pocetka agresije i njenog daljeg toka u odbrani RBiH, potom (ako se neko sjeca od raje sa Dobrinje) bacanja (mog) bombe na pripadnike JA u klubu igara u Dobrinji 3 pred sami pocetak agresije, kada su slavili neku slavu i sa krstevima i kokardama na kapama pjevali cetnicke pjesme, smatram se pripadnikom snaga otpora i za nekog ko sebi dozvoljava da pise o tim ratnim dogadjajima.
Medjutim nikada nisam sebi uzimao za pravo da pisem i govorim o odbrani Dobrinje tokom agresije u globalu. Veci dio mog skromnog ucesca u odbrani vezan je za Dobrinju II, tako da nemam pravo govoriti o ostalim dijelovima naselja. Iako sam tokom agresije bio i na ostalim dijelovima linije odbrane, uglavnom po par dana, smatram da nisam kompetentan da o tome pisem.
Ali ono sto sebi dajem za pravo da pisem jeste sljedece. Dobrinja se je prvenstveno odbranila na pocetku agresije sopstvenim snagama. A, kada pisem snagama, mislim na momke koji su stali u odbranu naselja naoruzani onim cime se je imalo. Imalo se je od automatskih pusaka, papovki, tandjara, pistolja pa do rucno napravljenog oruzja.
Branilo se je na pocetku sa tim sto se je imalo i odbranilo je se. Nije bilo lako, ali za RBiH vala i nije bilo tesko. Sjecam se i danas da se ne sjecam jesam li prvih mjeseci agresije uopce spavao. Sjecam se svih nasmijanih lica raje koja su bila tu. Pocev od Bube, Duleta, Ljubise, Cibre, Ismara, Slavise, Raleta, Harkana, Kine, Gare, Gorana pa recimo do poginulog Marinka. Malo, ali ih je bilo puno. Bili su nasmijani i sretni i veseli. Bez obzira sto je trajala agresija i ginulo se na svakom koraku. Sjecam se da smo svako jutro sa pocetka agresije, nakon neprospavane noci, docekivali jos sretniji nego sto smo bili jutro prije.
Sjecam se da smo sa rajom iz Dobrinje III komunicirali tokom noci zvizdukom, u nedostaku radio sredstava. Sjecam se da nam je pocetkom agresije ulica Avde Cuka bila nepoznanica. Znali smo da tamo nisu cetnici, ali nismo znali brani li je iko od nase raje. Nazalost ja sam to na najgori moguci nacin saznao 27.06.1992. godine. Ranjen sam tesko pogodjen sa 19 metaka. Ipak, prije toga sam saznao da i taj dio Dobrinje ima ko da brani.
Helem, da ne duzim vise, jer imam osjecaj da sam podobro skrenuo (hahahaahah), zelim da vam kazem da sam ponosan na vas sviju koji ste branili i odbranili Dobrinju, takodje i na sve one koji su nam pomogli na bilo koji nacin u odbrani iste, a specijalno Specijalnoj jedinici MUP-a RBiH, pocev od od dolaska preko brda Mojmila sa MTS-om pa do direktnog ucesca u odbrani u borbenim dejstvima.
Drago mi je vidjeti vas danas u prolazu da ste zdravi i zivi.
hamza_sa wrote:Prije nego bilo sta napisem, da se zahvalim "Nekako sa proljeca" na postavljenom novinskom isjecku iz ratnih novina "Dobrinja" o Dalili Tufo. Bili smo veliki prijatelji. Zajedno od pocetka agresije, dok nas nije rastavilo moje ranjavanje , a njena pogibija u toku oporavljanja od istog. Zadnji put sam je vidio i razgovarao sa njom na 10 minuta prije ranjvanja. To je bio moj posljednji razgovor sa njom.
O njenoj pogibiji sam saznao u bolnici.
Veoma vazno je ovdje istaci, cisto radi istine i historije koja se na neki nacin pise i na ovim stranicama, imena jos nekih djevojaka kao sto su Lejla (inace najbolja Dalilina prijatejica), koja je svojim angazmanom dala veliki doprinos u odbrani na samom pocetku agresije. Samo da se ne zaboravi.
Kada sam odlucio pisati na ovoj temi o svemu ovome, znao sam da cu dozivjeti emocionalni sok, koji usput sada prozivljavam i sav se tresem dok pisem, ipak sam skupio malo snage da to ucinim.
Za Dobrinju me veze cijelo moje djetinjstvo, moje tinejdjerske godine, kao i vrijeme provedeno u njoj za vrijeme agresije. A, sudbina kao sudbina, dala mi je da i sada kada uveliko gazim cetrdesete sam jos uvijek tu. U Dobrinji.
Nocas kada pokusavam da izvucem iz sjecanja i memorije dogadjaje vezane za Dobrinju, kako sa pocetka agresije, njenog toka, karaja same i danas, nekako se osjecam usplahireno. Godinama sam pokusavao da sve to poslozim i u razgovoru "samim sa sobom" postavim stvari na svoje mjesto nije mi nikako polazilo za rukom.
Citam sva vasa pisanja, kometare i rasprave u vezi ovog naselja tokom agresije i pokusavam podvuci crtu ispod koje bih dosao do odredjenog rezultata svih zbivanja iz tog perioda agresije.
Nisam nikada imao namjeru, ako nista onda na ovom forumu napisati ovo, ali ja sam (mrzim inace ovo "ja sam") bio bukvalno od prvih barikada pa do samog pocetka agresije i njenog daljeg toka u odbrani RBiH, potom (ako se neko sjeca od raje sa Dobrinje) bacanja (mog) bombe na pripadnike JA u klubu igara u Dobrinji 3 pred sami pocetak agresije, kada su slavili neku slavu i sa krstevima i kokardama na kapama pjevali cetnicke pjesme, smatram se pripadnikom snaga otpora i za nekog ko sebi dozvoljava da pise o tim ratnim dogadjajima.
Medjutim nikada nisam sebi uzimao za pravo da pisem i govorim o odbrani Dobrinje tokom agresije u globalu. Veci dio mog skromnog ucesca u odbrani vezan je za Dobrinju II, tako da nemam pravo govoriti o ostalim dijelovima naselja. Iako sam tokom agresije bio i na ostalim dijelovima linije odbrane, uglavnom po par dana, smatram da nisam kompetentan da o tome pisem.
Ali ono sto sebi dajem za pravo da pisem jeste sljedece. Dobrinja se je prvenstveno odbranila na pocetku agresije sopstvenim snagama. A, kada pisem snagama, mislim na momke koji su stali u odbranu naselja naoruzani onim cime se je imalo. Imalo se je od automatskih pusaka, papovki, tandjara, pistolja pa do rucno napravljenog oruzja.
Branilo se je na pocetku sa tim sto se je imalo i odbranilo je se. Nije bilo lako, ali za RBiH vala i nije bilo tesko. Sjecam se i danas da se ne sjecam jesam li prvih mjeseci agresije uopce spavao. Sjecam se svih nasmijanih lica raje koja su bila tu. Pocev od Bube, Duleta, Ljubise, Cibre, Ismara, Slavise, Raleta, Harkana, Kine, Gare, Gorana pa recimo do poginulog Marinka. Malo, ali ih je bilo puno. Bili su nasmijani i sretni i veseli. Bez obzira sto je trajala agresija i ginulo se na svakom koraku. Sjecam se da smo svako jutro sa pocetka agresije, nakon neprospavane noci, docekivali jos sretniji nego sto smo bili jutro prije.
Sjecam se da smo sa rajom iz Dobrinje III komunicirali tokom noci zvizdukom, u nedostaku radio sredstava. Sjecam se da nam je pocetkom agresije ulica Avde Cuka bila nepoznanica. Znali smo da tamo nisu cetnici, ali nismo znali brani li je iko od nase raje. Nazalost ja sam to na najgori moguci nacin saznao 27.06.1992. godine. Ranjen sam tesko pogodjen sa 19 metaka. Ipak, prije toga sam saznao da i taj dio Dobrinje ima ko da brani.
Helem, da ne duzim vise, jer imam osjecaj da sam podobro skrenuo (hahahaahah), zelim da vam kazem da sam ponosan na vas sviju koji ste branili i odbranili Dobrinju, takodje i na sve one koji su nam pomogli na bilo koji nacin u odbrani iste, a specijalno Specijalnoj jedinici MUP-a RBiH, pocev od od dolaska preko brda Mojmila sa MTS-om pa do direktnog ucesca u odbrani u borbenim dejstvima.
Drago mi je vidjeti vas danas u prolazu da ste zdravi i zivi.
Meni je drago da si ziv junacino - pa citav sarzer je u tebi zavrsio
Evo ti jedna fotka posvecena - mozda bi je treb'o stavit u avatar
Hahahahahahahaah!
Slika je dobra, ali ipak ovo je samo isjecakiz filma.
Inace kada mi se je to desilo i kada sam prebacen u bolnicu Kosevo, u samo par dana sam imao 7 teskih operacija. Nazalost povrede su bile mnogobrojne. Rafal me je kosio pocev od stopala, nogu, stomaka, pluca, lijeve ruke, vrata, brade pa do glave, a jedan dio metaka je bio rasprskavajuci, tako da su mi najvece povrede zadali metci u stomaku i nogama, koji su nakon ulaska u tijelo eksplodirali.
Bio sam smjesten na intezivnoj njezi i vjerovao ili ne kada su napokon dozvolilii majci da me posjeti, noc prije provociranja kome, jadnica me nije prepoznala.
Samo da napomenem u svemu ovome, da su mi doktori na svim revizijama invalidnosti punih usta rekli da su to lakse ozljede. ))
I za kraj, da ne pisem o sebi vise i da se ne hvalim dalje (hahahah), ali cu napisati radi mladje raje koja ovo citaju da mi je ovo bilo drugo ranjavanje po redu, jer sam samo mjesec dana ranije vec bio ranjen u nogu, da sam poslije ovog do kraja agresije bio ranjavan jos tri puta.
I da sa ovim zavrsimo jer nisam tema ja, nego Dobrinja i svi njeni hrabri branioci, kojima kao suborac i prijatelj skidam kapu do poda i dan danas se osjecam ponosan jer sam pocascen sto sam dozivio i prezivio sa njima svo zlo koje nas je snaslo.
Ma zajebavam se, dragi Hamza
Znam da je bio pravi srpski seac Svaka tebi cast pa si to izdur'o...
A ovo:
a jedan dio metaka je bio rasprskavajuci, tako da su mi najvece povrede zadali metci u stomaku i nogama, koji su nakon ulaska u tijelo eksplodirali.
je samo malkice netacno. Nisu oni bili rasprskavajuci, nego nisu ispaljeni s velike daljine, a pogodili meko tkivo i izazvali tzv. hidro-sok.
To ti je kada radi prevelike brzine zrna dolazi do reakcije mesa i organa koji to ne mogu amortizovati, pa se onda oko zrna velicine 7-8-9mm desava pucanje tkiva velicine 10-15 cm. Recimo, 5,56 zrna ovo uredno rade, ali mogu i druga, poput "sijacevog", ako se ispune neki uslovi poput male daljine i ugla. Nazalost, tebe je to snaslo.
Ovako nekako ti je to izgledalo u stomaku, a onda nije tesko razumjeti zasto su doktori mislili da ti je nesto i eksplodiralo u njemu
Last edited by Dozer on 13/09/2013 23:21, edited 1 time in total.
Dozer wrote:Ma ne bi, mufljuze
Takvi crnjaci i zajebancije su nas odrzavali u normali, vjerov'o ili ne.
pa kazem opsovo bi ti pa bi se nasmijao
imam jednog jarana koji je na glup nacin osto invalid - sjeo je u zbun van puta da se odmori nadajuci se da nije to minirano i kako on kaze bilo je "meha leti" poderana ledja guzica noge ( - potkoljenica)
i tako u ratu ga zajebavam - kao on meni prijeti da ce me bubnut štakom - ja njemu velim đesi Dzonson nisam te prepozno sa 3 noge
Nekako s proljeća wrote:@trokadero, je li u Junu 1992 godine , nakon zauzimanja dijela Aerodromskog naselja, kod vas u VRS-e bilo govora, planova ili akcija iz Nedzarića ka Dobrinji 5.
Од почетка рата се причало о заузимању "петице". Сад неких великих напада према њој се не сјећам! Керим је написао да је он тих дана испред Д5 поваљао округло 100 нишких специјалаца, колико ли му је вјеровати
Vidim da dobro pratiš moje pisanje i tačno je da je jedan "naš" fasovao metak u leđa vukući vreću šećera iz jedne kuće u Nedžarićima.Sad ga veličaju čak mu i ljiljana dali.Nekulturno bi bilo da napišem šta mislim i o njemu i o njegovom zlatnom ljiljanu.Ja Fikru poštujem kao čovjeka sa gardom i mudima,on nije trkeljisao srpske kuće po Stojčevcu i Koloniji.On je uzimao "kulturno" .Dođe profiter tipa Alemko ili privatnici iz Butmira sa kamionima robe na Igman i na Osmicama parkiraju kamione , siđu do komande da uplate 10 % vrijednosti robe na ime "Armija BiH - IV MTBR".Onda ih proprati vojna policija,organizuje prenos robe i šta je tu sporno? Od tih 10 % Fikro je vjerovatno sebi uzimao par procenata.Fikro nije gnjavio civile niti nejač i niko mu te stvari ne može spočitavati.Poslije rata je uložio te pare i vilu na jezeru,uvalio se u opštinu,par upravnih odbora.Sad je ugledni privrednik.To ugledni staviti pod znake navoda.Toliko o njemu.
ostao..
Паша мој!
Добро си ме насмијао за Фикру, нећу више о њему да не кваримо тему
Видиш и ја "поштујем" Кему Чаушевића. Имао човјек гард и муда узимао на проценте лопатом па сад нема шта нема!
Културно је он то радио није он кокошар да скелом шверцује стоку преко Дрине
Dozer wrote:Ma zajebavam se, dragi Hamza
Znam da je bio pravi srpski seac Svaka tebi cast pa si to izdur'o...
A ovo:
a jedan dio metaka je bio rasprskavajuci, tako da su mi najvece povrede zadali metci u stomaku i nogama, koji su nakon ulaska u tijelo eksplodirali.
je samo malkice netacno. Nisu oni bili rasprskavajuci, nego nisu ispaljeni s velike daljine, a pogodili meko tkivo i izazvali tzv. hidro-sok.
To ti je kada radi prevelike brzine zrna dolazi do reakcije mesa i organa koji to ne mogu amortizovati, pa se onda oko zrna velicine 7-8-9mm desava pucanje tkiva velicine 10-15 cm. Recimo, 5,56 zrna ovo uredno rade, ali mogu i druga, poput "sijacevog", ako se ispune neki uslovi poput male daljine i ugla. Nazalost, tebe je to snaslo.
Ovako nekako ti je to izgledalo u stomaku, a onda nije tesko razumjeti zasto su doktori mislili da ti je nesto i eksplodiralo u njemu
Nazalost moram te demantovati. Ne radi te tvoje tvrdnje (potkrijepljene video klipom) za koju i sam znam, ali recimo zarad dijelova istih koje i dan danas nosim u sebi, a i nekih koje su mi godinama nakon ranjavanja vadili iz tijela 100% sam uvjeren da se radi o rasprskavajucim metcima.
Jedan dobar komad i dan danas nosim u butini lijeve i noge. Prilijepio se je uz kost, a izgleda kao testera i mogu ti reci kako godine odmicu stvara mi velike probleme.
I jos da potkrijepim svoju tvrdnju o rasprskavajucim, imam jos par ozlijeda na licu kao posljedicu pucanja istih, vjerovatno u dodiru sa puskom (koju su uzgred poslije mog ranjavanja morali baciti u staro gvozdje), pa tako doktori kazu izmedju ostalog da imam nagrdjenost brade i arkade, a nisam direktno pogodjen.
Samo da dodam da mi rat u nasoj RBiH nije prvi u zivotu, tako da sam se sa ratnim povredama susretao i ranije.
Ono sto mi je ostalo specificno i smijesno u vezi tog ranjavanja, ne znam koliko je ljudi koji citaju ovo i koji su dozivjeli ranjavanje u glavu (moram vam reci da je to nesto stvarno cudno), kada su me dovukli u bolnicu i doktori pokusavali ostvariti komunikaciju samnom, jedan od njih me je pitao znam li sta je se desilo, ja sam mu rekao u onom soku u kojem sam se nalazio, da je pored mene pao tromblon.
Ali, hajde da ne pisem vise o sebi, jer kao sto sam vec napomenuo ovo nije tema o meni, nego o herojskoj Dobrinj.
Nekako s proljeća wrote:@trokadero, je li u Junu 1992 godine , nakon zauzimanja dijela Aerodromskog naselja, kod vas u VRS-e bilo govora, planova ili akcija iz Nedzarića ka Dobrinji 5.
Од почетка рата се причало о заузимању "петице". Сад неких великих напада према њој се не сјећам! Керим је написао да је он тих дана испред Д5 поваљао округло 100 нишких специјалаца, колико ли му је вјеровати
Sto se tice planova za uzimanje D5, od decembra '92-ge ih sigurno nije bilo, mozda na pocetku rata. Iz Nedzarica
se malo "cackalo" po Stupu i to je to.
Sto se tice niskih specijalaca, prvi put cujem da su bili u Nedzaricima, da jesu znao bi. Bili su Arkanovci kratko na
pocetku. On bi sigurno volio da ih je povaljao, al' jbg, nije mu se pruzila prilika
@Hamza
Ne znam...tesko mi povjerovati za rasprskavajuci za sijac... da se nije radilo o rikosetima koji su se rasipali pred tvojim tijelom, od asfalt, pusku...?
Trocadero, jeste li imali rasprskavajucu municiju za sijac? Znam za pancirna i zapaljiva zrna, ali ne i rasprskavajuca...
Dozer wrote:@Hamza
Ne znam...tesko mi povjerovati za rasprskavajuci za sijac... da se nije radilo o rikosetima koji su se rasipali pred tvojim tijelom, od asfalt, pusku...?
Trocadero, jeste li imali rasprskavajucu municiju za sijac? Znam za pancirna i zapaljiva zrna, ali ne i rasprskavajuca...
Ne znam za Sarajevo ali jesu ... 100%. Negdje su ih zvali "kokice", negdje dum-dum (iako to nije dum-dum, ali hajd')...
Тај покер апарат је за мене имао више "симболичну "него материјалну вриједност.Јебо он матер своооју колико сам само пара и живаца оставио на њима прије рата.Сан ми је био да га "прекуцам" али не даде ми се.После сам по њему млатио 5 сати непрекидно мања-већа и дохаках му 
