bitanga_sa_otesa wrote: ↑19/10/2025 10:41
uglavnom se nije pucalo,policijski sat bio na snazi,a po tramvajima su rokali snajperom i kad je bilo primirje.dvojica jarana ranjeni ,sjecam se jer sam trebao ici s njima do grada ,mozda bi bio rahmetlija da sam otisao
Ma da, isto sve, zato nisam nešto posebno ni upamtio to.
Oguglao na snajpere i raskrsnice, postalo rutina.
Jedino iz tog perioda kraja 1995. godine što mi je bilo neoubičajeno je početak NATO udara, nekad tamo pred zoru, tup zvuk detonacija, eksplozije zelenkaste boje, osvjetljavale nebo, kao grmljavina. Znao sam da je nešto drugačije jer nije ličilo ni na šta do tada što se dešavalo. Tek kada su komšije sa viših spratova krenule prema podrumu, neko od njih je imao radio na baterije i sluša da je krenulo NATO bombardiranje. Samo kad se sjetim slavlja tada. Tu noć mi se stari vratio sa linije u Azićima, kaže komandanti im rekli da se sklone, počelo bombardovanje i bojali se da će početi udarati po našim linijama jer su blizu, teško je razaznati. Nakon par dana i to je postalo svakodnevnica. Kasnije smo išli do Obada i sa njega gledali nalete aviona i dim koji se diže sa područja Lukavice, Iza Vraca, na Jahorini, iza Lapišnice….
Kasnije jesen, zima, struje ima, nema, o tim pregovorima se znalo više iz priča među ljudima (a svakako je bilo puno pregovora do tada da niko nije ništa ni očekivao previše) jer kad dođe struja, zadnja je televizija bila, prioriteti su bili pegla, šporet, usisivač, veš mašina (ako ima i vode u tom periodu) pa tek onda na kraju TV i dok se naštima antena, i struja nestane. Pred kraj rata je duže bilo struje zbog kabla koji je provučen kroz tunel, ali opet nedovoljno je to sve bilo.
Tek kada sam prvi put u 3 i po godine vidio uličnu rasvjetu, tad mi je bilo jasno da je došlo nešto drugačije vrijeme, a do tada sve je bilo isto.
