Tužbom na tužbu: Srbija protiv Hrvatske
Objavljeno: Sre, 19. 11. 2008. 17:13 SUDIĆEMO SE JOŠ!
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ
Sve se urotilo protiv nevine Srbije: baš onog dana kad se iz nerazumljivih razloga u susednoj a uvek neprijateljskoj Hrvatskoj obeležavao datum navodnog „pada Vukovara“ bez obzira na istorijsku JNA činjenicu da je taj grad posle svega 86 dana oslobođen do temelja – nekakav Međunarodni sud pravde u Hagu usudio se da se proglasi nadležnim za besprizornu tužbu tzv. Hrvatske protiv ničim izazvane Srbije! Kako „Večernje novosti“ gorko ali gordo zaključuju sa naslovne strane: „Srbija ponovo na sudu pravde“Pišu: Petar Luković & Tomislav Marković
Srećom po Srbiju, ovaj podli hrvatski potez kojim se Srbija pokušava optužiti za genocid, rušenje hrvatskih gradova, ubistva civila, krađu kulturnih dobara – iste je večeri ućutkan miroljubivom izjavom izvesnog Vuka Jeremića, koji se samo za ovu priliku pojavio u Drugom dnevniku RTS i obznanio (hrvatski: obeznanio) da sledi kontratužba Srbije protiv Hrvatske, jer pomenuta zemlja „nije na adekvatan način odgovorila na ruku pomirenja“ pruženu (hrvatski: prženu) u nekoliko navrata kad smo im bratski poručivali da „ostavimo prošlost iza sebe“, da zaboravimo ko je koga napao, ko je koga držao pod opsadom, ko je kome rušio gradove, tko je tkome palio gume po Stradunu, tko je raketirao Zagreb. Zašto bismo se opterećivali takvim sitnicama kao što su masovne grobnice, ili Ovčara, ili Lovas, u času kad smo bili spremni da im oprostimo naše zločine?
Takva vrsta nezahvalnosti nije mogla proći nekažnjeno: u svom istorijskom gnevu, podržanom odgovarajućom televizijskom pantomimom, Vuk Jeremić je zapretio da će kontratužba „biti prilika da se čuje istina o zločinima koje je Hrvatska počinila nad Srbima tokom 1995. godine, ali i u Drugom svetskom ratu“. Podrazumeva se da će se ići još dublje u istoriju: ispitaće se zločini Hrvata iz svetlog srednjeg veka, mlađeg kamenog doba, kao i masakri nad srpskim dinosaurusima u Parku iz doba jure. Temeljiti Jeremić ništa nije prepustio slučaju: poručio je Hrvatima da će „morati da se suoče sa istinom pred Međunarodnim sudom pravde“. U doslovnom diplomatskom prevodu brat Jeremić je rekao: „Slažemo se, neka se utvrdi istina, neka se ova stvar stavi na sud istorije i na sud pravde i zbog toga ćemo im (Hrvatima) pružiti priliku da odgovore na tužbu Srbije za ratne zločine, za etničko čišćenje počinjeno na teritoriji Hrvatske 1995. godine“.
U žaru miroljubivih pretnji, lobotomirani Jeremić nekako je ispustio iz vida da su pre 1995. godine postojale još neke godine. Recimo, 1991, 1992, 1993, a naročito 1994. godina. Postoje izvesne indicije da se tokom te istorijske pauze (jeremićevski: ove stvari) dogodio srpski narod u Hrvatskoj preko svojih ratničkih ispostava: balvan-revolucije, SAO Krajine, Milana Martića, Milana Babića, srpskih dobrovoljaca i pesnika koji su pohodili najzapadnije srpske zemlje, paravojnih jedinica sa i bez kapetana Dragana, oklopnih vlakova kojima nisu trebale tračnice već su slobodanski lebdeli iznad šina, klanja hrvatskih civila, progona svih nesrba iz vekovnih srpskih zemalja, da bi u poslednjoj fazi mentalne razularenosti odbili plan Z4 (srpski: 3-4) kojim bi ova nakazna tvorevina dobila veću autonomiju od Vatikana. Sve je to pojeo Jeremićev nenadjebivi zaborav. Za njega, eventualni rat u Hrvatskoj u kojem, razume se, Srbija nikad nije učestvovala (Velimir Ilić u Novostima: „Nismo bili agresori, i čega bismo se bojali“), počeo je tek avgusta 1995. godine kad su Srbi u operaciji Oluja postali žrtve.
Ništa se nije dogodilo: Mačka šeta po photoshopu
PHOTO: STOCK
Kad bismo preveli Jeremića na zločinački hrvatski, on je u stvari očajan: taman smo bili velikodušno spremni da zaboravimo šta su sve naši hrvatski Srbi radili Hrvatima tokom nepostojeće četiri godine rata, umalo smo pristali da se ponašamo kao Milošević i zaboravimo da je Oluja ikada postojala, uveravali smo Hrvate da u vreme srpskog ludila nismo bili članica UN i da nismo potpisali Konvenciju o genocidu, samim tim ne možemo da odgovaramo za klanja i sranja naših sunarodnika koji se opuste, kreativno izbezume i puste mašti na volju čim saznaju da nisu članovi UN i da ih ne obavezuje Konvencija o genocidu. Taj genetski kod tuge koja ophrva nežnu srpsku dušu čim je izopće iz međunarodnih institucija logično se završava masakrom po receptu svetog vladike Nikolaja: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti“.
Nepravedni i nezasluženi Međunarodni sud pravde pravi se blesav: pa nije Srbija samu sebe isključila iz UN, već su to učinili naši vaskoliki neprijatelji, čime se naglo oslobodila pozitivna energija da stvari rešavamo u skladu sa vekovnom tradicijom – ubij, zakolji, da Hrvat ne postoji. Iskoristimo pruženu šansu dok nas ponovo ne prime u UN, kad ćemo, nažalost, silom prilika, morati da se prilagodimo pravilima zloglasnog međunarodnog poretka koji ne pokazuje baš nimalo razumevanja za opravdani genocid.
Nakon svega, ključni srpski argument odbrane jeste da „predmet hrvatske tužbe ne mogu biti događaji pre 27. aprila 1992. godine, kad je formirana SR Jugoslavija, budući da tužena država do tada nije postojala“. Sledom ovakve logike srpskog pravnog tima (predvođenog nepostojećim Tiborom Varadijem), možemo zaključiti: nije bilo napada JNA na Vukovar; isti grad se sam od sebe urušio u lukavom pokušaju da okrivi Varadijeve nalogodavce; nije bilo mrtvih u Vukovaru, sve je to perfidna fotomontaža formirana posle 27. aprila 1992. godine, kad je Photoshop počeo zaverenički da radi protiv kompjuterske Srbije; treba li ponoviti – Srbija nije bila u ratu, niti je rat bio u Srbiji (srećom); nikog nismo napali, kome se učinilo da Srbija ima agresorske ambicije, halucinirao je na sopstvenu odgovornost posmatrajući vukovarski Photoshop; Vukovar je danas živ i zdrav, ništa mu se nije desilo, ko ne veruje – neka pita Jeremića, jer 1991. nije u opisu njegovog radnog mesta.
A neka Hrvati znaju da tekma na Međunarodnom sudu pravde traje svih 90 minuta. Što bi za Press rekao advokat Toma Fila, savetnik aktuelnog vicepremijera Ivice Dačića: „Veoma je dobro što će Srbija uzvratiti kontratužbom jer mi imamo više osnova da njih gonimo, nego oni nas. Koliko stotina hiljada ljudi je samo proterano iz Hrvatske, a koliko je ubijeno. E to je neosporni genocid“.
S takvim savetničkim argumentima, Srbija spokojno čeka novo suđenje (hrvatski: navikli). Mnogo smo jaki!
http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=19202
Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
Moderator: anex
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#202 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
Gradonačelnik Beograda u ratu protiv Hrvata
Objavljeno: "E-novine", 22. novembar 2008.
ĐILAS MRZI OPROŠTAJE
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas - desna i leva finansijska ruka Borisa Tadića - odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija Staničića, ambasadora Hrvatske, valjda kao dimni signal da multimilioner Đilas saoseća sa izbeglicama iz „Oluje“ i sa njima deli bol (ali ne i pare) glede fascinantne srpske kontratužbe Međunarodnom sudu pravde
Piše: Petar Luković
Netom objavljen rat Borisa Tadića i njegovog Demokratskog stranačkog kartela protiv Hrvatske - ušao je u fazu tradicionalne srpske osvete po proverenom sistemu Slobodana Miloševića; svojevemeno je, tamo davne 1989, američki ambasador u Beogradu Voren Cimerman čekao punih godinu dana da se Predsednik Srbije umilostivi i primi ga u audijenciju; svega 19 godina docnije, novembra 2008, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas - desna i leva finansijska ruka Borisa Tadića - odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija Staničića, ambasadora Hrvatske, valjda kao dimni signal da multimilioner Đilas saoseća sa izbeglicama iz „Oluje“ i sa njima deli bol (ali ne i pare) glede fascinantne srpske kontratužbe Međunarodnom sudu pravde.
Ovde više nije reč o primenjenom primitivizmu pomenutog Đilasa, primitivizam je odavno njegovo srednje slovo - već o minimumu pristojnosti, naročito kad je u pitanju veleposlanik Ambasade koja je, po srpskom plamenom defaultu, poslednjih godina, kad god je bilo prilike, uvek bila kamenovana, paljena, razbijana i razjebana samom činjenicom da je bila „hrvatska“ odnosno „neprijateljska“ odnosno „ustaška“ odnosno „antisrpska“.
Ali, kako je Đilas samo vojnik Borisa Tadića i posilni Vuka Jeremića, za razumeti je potez ignorisanja kojim je pokušao da izbriše sve ono što je Tonči Stančić - jedan od najkultivisanijih ambasadora u Beogradu - činio godinama: pokušavao i uspevao da poveže pokidane niti saradnje između dve države, organizirao čitav niz manifestacija, konačno, vlastitu foto izložbu usred Beograda, što mu je uzvraćeno đilaštinom tipa „ko te jebe, kad si Hrvat“.
Sve to, razume se, nije bilo dovoljno da gradonačelnik Đilas nađe petnaest minuta dragocenog vremena za oproštajnu posetu za jednog od velikih prijatelja Beograda; politička mantra tadićevske propagande koja svakog Hrvata vidi kao potencijalnog ustašu, baš kao u vreme Slobodana Miloševića ili Vojislava Koštunice, dočekala je na primeru odlazećeg hrvatskog veleposlanika - svoju najbedniju sliku, zahvaljući Draganu Đilasu i njegovim nalogodavcima.
Kako ono beše 1996, majke ti: „Beograd je svet“?
Srećom, zahvaljujući Đilasu, Beograd je danas deo Demokratske stranke Borisa Tadića.
Malo li je?
Pitajte Tončija Staničića.
http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=19308
Objavljeno: "E-novine", 22. novembar 2008.
ĐILAS MRZI OPROŠTAJE
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas - desna i leva finansijska ruka Borisa Tadića - odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija Staničića, ambasadora Hrvatske, valjda kao dimni signal da multimilioner Đilas saoseća sa izbeglicama iz „Oluje“ i sa njima deli bol (ali ne i pare) glede fascinantne srpske kontratužbe Međunarodnom sudu pravde
Piše: Petar Luković
Netom objavljen rat Borisa Tadića i njegovog Demokratskog stranačkog kartela protiv Hrvatske - ušao je u fazu tradicionalne srpske osvete po proverenom sistemu Slobodana Miloševića; svojevemeno je, tamo davne 1989, američki ambasador u Beogradu Voren Cimerman čekao punih godinu dana da se Predsednik Srbije umilostivi i primi ga u audijenciju; svega 19 godina docnije, novembra 2008, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas - desna i leva finansijska ruka Borisa Tadića - odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija Staničića, ambasadora Hrvatske, valjda kao dimni signal da multimilioner Đilas saoseća sa izbeglicama iz „Oluje“ i sa njima deli bol (ali ne i pare) glede fascinantne srpske kontratužbe Međunarodnom sudu pravde.
Ovde više nije reč o primenjenom primitivizmu pomenutog Đilasa, primitivizam je odavno njegovo srednje slovo - već o minimumu pristojnosti, naročito kad je u pitanju veleposlanik Ambasade koja je, po srpskom plamenom defaultu, poslednjih godina, kad god je bilo prilike, uvek bila kamenovana, paljena, razbijana i razjebana samom činjenicom da je bila „hrvatska“ odnosno „neprijateljska“ odnosno „ustaška“ odnosno „antisrpska“.
Ali, kako je Đilas samo vojnik Borisa Tadića i posilni Vuka Jeremića, za razumeti je potez ignorisanja kojim je pokušao da izbriše sve ono što je Tonči Stančić - jedan od najkultivisanijih ambasadora u Beogradu - činio godinama: pokušavao i uspevao da poveže pokidane niti saradnje između dve države, organizirao čitav niz manifestacija, konačno, vlastitu foto izložbu usred Beograda, što mu je uzvraćeno đilaštinom tipa „ko te jebe, kad si Hrvat“.
Sve to, razume se, nije bilo dovoljno da gradonačelnik Đilas nađe petnaest minuta dragocenog vremena za oproštajnu posetu za jednog od velikih prijatelja Beograda; politička mantra tadićevske propagande koja svakog Hrvata vidi kao potencijalnog ustašu, baš kao u vreme Slobodana Miloševića ili Vojislava Koštunice, dočekala je na primeru odlazećeg hrvatskog veleposlanika - svoju najbedniju sliku, zahvaljući Draganu Đilasu i njegovim nalogodavcima.
Kako ono beše 1996, majke ti: „Beograd je svet“?
Srećom, zahvaljujući Đilasu, Beograd je danas deo Demokratske stranke Borisa Tadića.
Malo li je?
Pitajte Tončija Staničića.
http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=19308
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#203 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
Tajni transkript: Boris Tadić & Dobrica Ćosić
Objavljeno: Uto, 25. 11. 2008. 18:12
SIN NACIJE PROTIV OCA NACIJE
Kako tata kaže: Boris i Dobrica
PHOTO: COMBO
Kuloarske priče da je Dobrica Ćosić bio taj koji je ubedio Borisa Tadića da Ljiljana Smajlović-Ugrica postane ambasador u Kanadi dobile su svoju potvrdu u još jednom presretnutom telefonskom razgovoruDežurni presretač: Petar Luković
Prvi razgovor: 16,21 h
ĆOSIĆ (nenametljivo): Dobro jutro, predsedniče! Kako si?
TADIĆ (konfuzno): Dobro sam, nego ne znam s kim razgovaram. Tata, da nisi ti?
ĆOSIĆ (druželjubivo): Nije tata, sinko, ali kao da jeste. Ovde čika Dobrica, tvoj deda Gedža...
TADIĆ (uzbuđeno): Oprostite, čika Dobrice, što vas odmah nisam prepoznao. Učini mi se da je tatin glas, imate baš sličan volumen u tonalitetu, izvinite, neće se ponoviti. Nego, da vas pitam: kako junačko zdravlje? Trebate nam zdravi, čika Dobrice, Srbija se na vas oslanja već decenijama, briga o vašem zdravlju više nije vaša lična stvar već, rekao bih, nacionalno pitanje čija važnost...
ĆOSIĆ (skromno): Nemoj, Borise, da preteruješ: kao verni sluga Srbije ništa nisam vredniji od radnika koji zorom kreće u fabriku ili kosača na valovitom žitnom polju ili seoskih domaćina koji ustaju u cik zore ne bi li nahranili izgladnele domaće životinje. Ja samo volim Srbiju onako kako je i ti voliš: kao našu samohranu majku jedinicu.
TADIĆ (zbunjeno): Znam, čika Gedžo, ali dozvolite da brinem. Vi Srbiji dajete onu patinu bez koje bi ova država izgledala bezdušno: pogledajte, uostalom, tu Evropu u koju, nažalost, moramo da uđemo; nemaju oni Ćosića, čika Dobrice, nemaju!
ĆOSIĆ (pocrveneo): Baš juče kažem tvom ocu: „Ljubo, sin ti je div-junak“. A njemu milo, skida i briše naočare, vidim da se nadahnuo ponosom. Pravi sin pravog oca!
TADIĆ (pocrveneo): Nemojte, čika Gedžo, da preterujete: kao prvi među jednakima u Srbiji, svejedno što sam predsednik države i najjače stranke, nisam zaslužio tu čast da me pozovete telefonom i pitate kako sam. Dobro sam, uglavnom, ali daleko je to od zadovoljstva, dragi moj čika Dobrice.
ĆOSIĆ (zabrinuto): Zadovoljstvo je precenjeno, da ti kaže čika Gedža.
TADIĆ (otvoreno): Srbija je to osetila na sopstvenoj koži, a naročito danas kad nam otimaju Kosovo, o kojem ste vi, usuđujem se da kažem, ispisali krvavu istoriju svetskog stida. Tata mi je godinama glasno čitao vaše rečenice koje su mi se urezale u krvotok: „Naša zaostalost je naša ekonomska prednost“. Veličanstveno!
Ljuljao sam ga na kolenima: Dobrica, kućni prijatelj
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ
ĆOSIĆ (vizionarski): Sve za Srbiju!
TADIĆ (hladno): Nije, čika Gedžo, da nemam vremena za razgovor s vama, naprotiv, svaka vaša reč važnija je od stotine rečenica kojima me u minutu obasipaju, ali, upravo su kod mene neki tužni ministri iz EU, stalno se pitam, čika Dobrice, gde je nestala ta selekcija inteligencije u vremenima kad nam je pamet potrebna kao kruh.
ĆOSIĆ (oklevajući): Kruh?
TADIĆ (brzo se ispravljaući): Hleb, naravno, ostao mi kruh u glavi jer upravo spremamo kontratužbu protiv Hrvatske: za genocid, pljačku, silovanje nejači, rušenje Vukovara i uništenje srpskog Dubrovnika.
ĆOSIĆ (mirno): Neka, neka. Samo ti radi. Zvaće te čika Gedža malo kasnije. Može oko pet?
TADIĆ (slavodobitno): Jedva čekam, čika Dobrice.
Drugi razgovor: 17.02 h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja! Čika Dobrica!
TADIĆ (veselo): Tačan kao sat! Precizan, nezaustavljiv!
ĆOSIĆ (uzdržano): Nego, nešto mi sad pade na pamet: reče mi tvoj otac da imate probleme sa ambasadorima, otuđilo se to od svog naroda, daleko od domovine – daleko od srca.
TADIĆ (pošteno): Neki sam se dan žalio tati: svi bi u ambasadore! Malo sam razočaran, čika Dobrice, svako ko dođe na vlast odmah želi u inostranstvo! Je l' tako bilo i pod Titom?
ĆOSIĆ (obazrivo): S Titom nisam imao nikakvih kontakta.
TADIĆ (dobrodušno): Tata mi je pričao da ste s drugom Titom plovili „Galebom“ i obilazili sve one zemlje gde su vas dočekivali kao korifeje slobode i nesvrstanosti.
ĆOSIĆ (ljutito): Tata laže! Ljuba se malo izgubio poslednjih decenija – ne ljuti se, otac ti je – ali više ne zna šta priča. Ja jesam putovao „Galebom“, ali protiv svoje volje.
TADIĆ (užasnut): Kidnapovali su vas?
ĆOSIĆ (dramatično): Još strašnije: mogao sam da biram – ili da budem bačen u more ili da uživam.
Konačno slobodan: Boris Tadić, prijatelj kuće
PHOTO: BETA/MILAN OBRADOVIC
TADIĆ (mrmljajući): Ne želim da znam.
ĆOSIĆ (pravdajući se): Nisam imao izbora. Jeste, uživao sam, ali sam u sebi prezirao tu feštu komunističke pohlepe i raskoši. O tome sam, sećaš se, pisao u naknadnim dnevničkim beleškama, mora da ti je Ljuba to čitao.
TADIĆ (oprezno): Ne sećam se.
ĆOSIĆ (užurbano): Nemoj, Borise, molim te da se vraćamo u daleku, ružnu prošlost! Imao bih i ja negde da nađem tvoje izjave o Zoranu Đinđiću iz vremena kad je bio živ; čini mi se – a ti me ispravi ako grešim – da si i ti uživao na Đinđićevom „Galebu“ dok si u sebi prezirao tu vrstu bahatosti na koju u detinjstvu nisi navikao, otac te tome nije naučio, znam.
TADIĆ (posramljen): Ma, da vam objasnim...
ĆOSIĆ (agresivno): Da ja tebi nešto kažem: dok sam te godinama ljuljao na kolenima i pojao ti kosovski ciklus, onako brljiv kad si bio dete, zaluđen šnenoklama i kolačima, poslednja stvar koju sam mogao da slutim jeste da ćemo se jednog dana, kad odrasteš, a izrastao si, bogami, u srpskog lepotana, raspravljati o „Galebu“ i Titu. Srećom da nisi pomenuo Miloševića, jer da ti odmah kažem, Slobodana sam samo dvaput u životu video; jednom kad me je predložo da budem predsednik SRJ i drugi put kad me je smenio! Istina je da sam negde napisao da Srbija posle Pašića nije imala boljeg predsednika, ali moraš da znaš da sam tog dana imao starački proliv, srce mi je preskakalo, stomak zavijao, glava me bolela, širio sam zenice, imao grip, preživeo moždani udar i dobio hemoroide. Šteta je da moji kritičari o tome nisu obavešteni.
TADIĆ (dvostruko posramljen): Nije mi, čika Dobrice, bila namera da se vraćamo u prošlost, vidite i sami da sam Deklaracijom o pomirenju prošlost poslao u zaborav, tamo gde je prošlosti mesto, već sam samo hteo da vam objasnim da prosto ne znam šta ću sa ambasadorima. Kad biste samo vi imali nekakav razuman predlog...
ĆOSIĆ (spremno): Tvoj mi tata danima priča kako se onaj Dušan Bataković iz Kanade žali da mu je hladno, steže ga neka magla, smeta mu sneg, dosta mu je zimske garderobe; razumem Dušana – bio godinama ambasador u Atini među srpskim prijateljima, zalagao se za ujedinjenje Grčke i Srbije, šteta je, dragi moj Borise, što nije došlo do realizacije tog predivnog predloga; zamisli, danas, Srbija do Atine, Srbija do Krfa, Srbija do Tasosa, Srbija do Mediterana... Kakvu smo diplomatsku šansu propustili, nikad mi neće biti jasno.
TADIĆ (izvinjavaući se): Noćima o tome razmišljam. Tata mi je pričao o Miloševićevoj ideji da kad se ujedinimo – jedne godine imamo Grka a iduće godine Srbina za predsednika zajedničke države. Tata sve zna: kaže da je propuštena poslednja šansa da postanem predsednik GrkoSrbije, verovatno bi me zezali da se zovem Tadićopulos, ali mi ne bi smetalo, majke mi.
ĆOSIĆ (naučno): Toliko smo divnih prilika propustili da ponekad ne želim da se sećam. Dubrovnik – srpski autonomni grad, recimo. Vukovar – centar SAO države na tlu Hrvatske. Doboj – glavni grad centralne Bosne. Virovitica – najzapadnija srpska tvrđava. Split – glavni grad Srpskog Jadrana. Pa Rijeka, pa Opatija, pa Priština... tužno je, sinko, da smo bili tako blizu, a opet tako daleko. Srpska sudbina: dobitnici u miru, gubitnici u ratu u kojem nismo učestvovali.
TADIĆ (gledajući na sat): Nije da žurim, nego imam neke sastanke sa ovim evropskim budalama oko viznog režima...
ĆOSIĆ (umno): Vizni režim je precenjen.
TADIĆ (hitro): Slažem se, nego da se čujemo za sat, važi?
ĆOSIĆ (radosno): Nego šta!
Treći razgovor: 19.17h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja!
TADIĆ (neumorno): Čika Dobrice, svaka čast na tajmingu: baš sam u kancelariji, digao noge na sto, hvala Bogu da su svi otišli!
ĆOSIĆ (ozbiljno): Malopre sam se čuo s tvojim ocem i nešto mislimo, ne ljuti se, da je Kanada idealno mesto odakle treba da počnemo ofanzivu na Ameriku, sad kad je tamo onaj Pomama...
TADIĆ (ispravlja): Obama.
ĆOSIĆ (nezaustavljivo): Svejedno... Ljuba i ja mislimo da nam je u ovom trenutku napad sa severa Amerike neophodan; jeste Bataković bio dobar ali je on više mediteranski tip, pre bi mu legao Pariz nego Otava, takav je čovek, shvataš; a za Kanadu nam treba neko ko je naviknut na sarajevsku zimu, neko ljut, očeličen medijskom hladnoćom, racionalan, spreman da srpsku dijasporu stavi u stanje pripravnosti i prevede u SAO jedinice, neko ko odlično zna engleski i barata diplomatijom kao barutom; neko ko izgleda kao muškarac a predstavlja se ženom; genetska mešavina Smilje Avramov i Sonje Liht; čudovište na točkovima šiški...
TADIĆ (zateknut): Imamo li nekog takvog?
ĆOSIĆ (u speedu): Imamo! Ljiljana Smajlović-Ugrica!
TADIĆ (spušta noge sa stola): Čekajte malo, čika Gedžo. Ovih smo je dana smenili sa mesta glavne urednice „Politike“, ne znam koliko ima smisla...
ĆOSIĆ (uverljivo): Ima, ima! Ne samo da ćeš, dragi moj Borise, pokazati svoju širokogrudost prema ljudima koji su iz drugih partija već ćeš sebi obezbediti mesto u aveniji velikana koji svoje protivnike pripitomljavaju tako što ih pretvaraju u svoje najžešće prijatelje! Ljiljana, da ti kaže čika Gedža, nema nikakva čvrsta politička uverenja, da budem precizniji – njena jedina uverenja su vezana za mesto abasadora u Kanadi.
TADIĆ (koprca se): Ali, ona me je u „Politici“ žestoko kritikovala, svašta radila protiv mene...
Bermudski trougao: Boris, Ljuba, Dobrica
PHOTO: BETA
ĆOSIĆ (narodski): Politika je kurva, moj Borise. Naročito „Politika“. Prvo, ništa nije ona organizovala, već su joj smestili, a drugo – u svemu tome nije imala nikakve veze.
TADIĆ (očajnički): Ali, ona je pisala tekstove protiv mene!
ĆOSIĆ (odmereno): Jeste, ali je bila drogirana. Imam podatke da ju je silovao Vojislav Koštunica i pod pretnjom ucene ostvario svoje političke planove.
TADIĆ (očajnički nastavlja): Ali, ona je u „Politiku“ dovela Đorđa Vukadinovića i Antonića koji su godinu i više dana radili protiv mene, predsednika Demokatske stranke i predsednika Srbije.
ĆOSIĆ (ravnodušno): Silovali su i Antonića i Vukadinovića.
TADIĆ (duboko uzdahnuvši): Ne seri.
ĆOSIĆ (ledeno): Ne serem. Tata ti može potvrditi da su Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, uz pomoć Mlađana Dinkića silovali Antonića i Vukadinovića. Naročito je seksualno zločest bio Dinkić.
TADIĆ (prebledeo): Ali, Dinkić je sad uz mene.
ĆOSIĆ (praktično): To više nije važno. Prošlost je samo skrama za skicu budućnosti. Skica nije slika: bol ne znači bolest.
TADIĆ (zbunjen): Pa, šta da radimo.
ĆOSIĆ (mirno): Ljilana Smajlović je ambasador u Kanadi, Dušan Bataković u Francuskoj. Vidi gde ćeš Milana St. Protića. Od pre neki dan prešao je kod nas. Mislim da Švajcarska nije loša: em imamo onog metiljavog Maršićanina iz Koštuničine vojske, em je Švajcarska neutralna.
TADIĆ (konfuzan): Da pitam tatu?
ĆOSIĆ (hladnokrvno): Nema potrebe, ovo je poruka od mene i tate.
TADIĆ (pokušava da se sabere): Ali, šta će reći javnost?
ĆOSIĆ (lukavo): Javnost smo vi i ja, predsedniče. Nikad ne zaboravite: sve je prolazno, samo je Srbija večna.
TADIĆ (ushićeno): Aha.
ĆOSIĆ (nostalgično): A baš si bio sladak dok sam te ljuljao na kolenima. Srce od deteta!
TADIĆ (u šoku): Hvala, čika Dobrice.
ĆOSIĆ (racionalno): Čujemo se, Boki! 'Ajde zdravo!
Komentari članka (16) Dodaj novi komentar Kartel G17+ u akciji
Volimo te ko Isusa Krišta! Gradonačelnik Beograda u ratu protiv Hrvata
Đilas mrzi oproštaje Dirljiva ispovest ministra Milosavljevića
Dok žvaćem klasje
Objavljeno: Uto, 25. 11. 2008. 18:12
SIN NACIJE PROTIV OCA NACIJE
Kako tata kaže: Boris i Dobrica
PHOTO: COMBO
Kuloarske priče da je Dobrica Ćosić bio taj koji je ubedio Borisa Tadića da Ljiljana Smajlović-Ugrica postane ambasador u Kanadi dobile su svoju potvrdu u još jednom presretnutom telefonskom razgovoruDežurni presretač: Petar Luković
Prvi razgovor: 16,21 h
ĆOSIĆ (nenametljivo): Dobro jutro, predsedniče! Kako si?
TADIĆ (konfuzno): Dobro sam, nego ne znam s kim razgovaram. Tata, da nisi ti?
ĆOSIĆ (druželjubivo): Nije tata, sinko, ali kao da jeste. Ovde čika Dobrica, tvoj deda Gedža...
TADIĆ (uzbuđeno): Oprostite, čika Dobrice, što vas odmah nisam prepoznao. Učini mi se da je tatin glas, imate baš sličan volumen u tonalitetu, izvinite, neće se ponoviti. Nego, da vas pitam: kako junačko zdravlje? Trebate nam zdravi, čika Dobrice, Srbija se na vas oslanja već decenijama, briga o vašem zdravlju više nije vaša lična stvar već, rekao bih, nacionalno pitanje čija važnost...
ĆOSIĆ (skromno): Nemoj, Borise, da preteruješ: kao verni sluga Srbije ništa nisam vredniji od radnika koji zorom kreće u fabriku ili kosača na valovitom žitnom polju ili seoskih domaćina koji ustaju u cik zore ne bi li nahranili izgladnele domaće životinje. Ja samo volim Srbiju onako kako je i ti voliš: kao našu samohranu majku jedinicu.
TADIĆ (zbunjeno): Znam, čika Gedžo, ali dozvolite da brinem. Vi Srbiji dajete onu patinu bez koje bi ova država izgledala bezdušno: pogledajte, uostalom, tu Evropu u koju, nažalost, moramo da uđemo; nemaju oni Ćosića, čika Dobrice, nemaju!
ĆOSIĆ (pocrveneo): Baš juče kažem tvom ocu: „Ljubo, sin ti je div-junak“. A njemu milo, skida i briše naočare, vidim da se nadahnuo ponosom. Pravi sin pravog oca!
TADIĆ (pocrveneo): Nemojte, čika Gedžo, da preterujete: kao prvi među jednakima u Srbiji, svejedno što sam predsednik države i najjače stranke, nisam zaslužio tu čast da me pozovete telefonom i pitate kako sam. Dobro sam, uglavnom, ali daleko je to od zadovoljstva, dragi moj čika Dobrice.
ĆOSIĆ (zabrinuto): Zadovoljstvo je precenjeno, da ti kaže čika Gedža.
TADIĆ (otvoreno): Srbija je to osetila na sopstvenoj koži, a naročito danas kad nam otimaju Kosovo, o kojem ste vi, usuđujem se da kažem, ispisali krvavu istoriju svetskog stida. Tata mi je godinama glasno čitao vaše rečenice koje su mi se urezale u krvotok: „Naša zaostalost je naša ekonomska prednost“. Veličanstveno!
Ljuljao sam ga na kolenima: Dobrica, kućni prijatelj
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ
ĆOSIĆ (vizionarski): Sve za Srbiju!
TADIĆ (hladno): Nije, čika Gedžo, da nemam vremena za razgovor s vama, naprotiv, svaka vaša reč važnija je od stotine rečenica kojima me u minutu obasipaju, ali, upravo su kod mene neki tužni ministri iz EU, stalno se pitam, čika Dobrice, gde je nestala ta selekcija inteligencije u vremenima kad nam je pamet potrebna kao kruh.
ĆOSIĆ (oklevajući): Kruh?
TADIĆ (brzo se ispravljaući): Hleb, naravno, ostao mi kruh u glavi jer upravo spremamo kontratužbu protiv Hrvatske: za genocid, pljačku, silovanje nejači, rušenje Vukovara i uništenje srpskog Dubrovnika.
ĆOSIĆ (mirno): Neka, neka. Samo ti radi. Zvaće te čika Gedža malo kasnije. Može oko pet?
TADIĆ (slavodobitno): Jedva čekam, čika Dobrice.
Drugi razgovor: 17.02 h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja! Čika Dobrica!
TADIĆ (veselo): Tačan kao sat! Precizan, nezaustavljiv!
ĆOSIĆ (uzdržano): Nego, nešto mi sad pade na pamet: reče mi tvoj otac da imate probleme sa ambasadorima, otuđilo se to od svog naroda, daleko od domovine – daleko od srca.
TADIĆ (pošteno): Neki sam se dan žalio tati: svi bi u ambasadore! Malo sam razočaran, čika Dobrice, svako ko dođe na vlast odmah želi u inostranstvo! Je l' tako bilo i pod Titom?
ĆOSIĆ (obazrivo): S Titom nisam imao nikakvih kontakta.
TADIĆ (dobrodušno): Tata mi je pričao da ste s drugom Titom plovili „Galebom“ i obilazili sve one zemlje gde su vas dočekivali kao korifeje slobode i nesvrstanosti.
ĆOSIĆ (ljutito): Tata laže! Ljuba se malo izgubio poslednjih decenija – ne ljuti se, otac ti je – ali više ne zna šta priča. Ja jesam putovao „Galebom“, ali protiv svoje volje.
TADIĆ (užasnut): Kidnapovali su vas?
ĆOSIĆ (dramatično): Još strašnije: mogao sam da biram – ili da budem bačen u more ili da uživam.
Konačno slobodan: Boris Tadić, prijatelj kuće
PHOTO: BETA/MILAN OBRADOVIC
TADIĆ (mrmljajući): Ne želim da znam.
ĆOSIĆ (pravdajući se): Nisam imao izbora. Jeste, uživao sam, ali sam u sebi prezirao tu feštu komunističke pohlepe i raskoši. O tome sam, sećaš se, pisao u naknadnim dnevničkim beleškama, mora da ti je Ljuba to čitao.
TADIĆ (oprezno): Ne sećam se.
ĆOSIĆ (užurbano): Nemoj, Borise, molim te da se vraćamo u daleku, ružnu prošlost! Imao bih i ja negde da nađem tvoje izjave o Zoranu Đinđiću iz vremena kad je bio živ; čini mi se – a ti me ispravi ako grešim – da si i ti uživao na Đinđićevom „Galebu“ dok si u sebi prezirao tu vrstu bahatosti na koju u detinjstvu nisi navikao, otac te tome nije naučio, znam.
TADIĆ (posramljen): Ma, da vam objasnim...
ĆOSIĆ (agresivno): Da ja tebi nešto kažem: dok sam te godinama ljuljao na kolenima i pojao ti kosovski ciklus, onako brljiv kad si bio dete, zaluđen šnenoklama i kolačima, poslednja stvar koju sam mogao da slutim jeste da ćemo se jednog dana, kad odrasteš, a izrastao si, bogami, u srpskog lepotana, raspravljati o „Galebu“ i Titu. Srećom da nisi pomenuo Miloševića, jer da ti odmah kažem, Slobodana sam samo dvaput u životu video; jednom kad me je predložo da budem predsednik SRJ i drugi put kad me je smenio! Istina je da sam negde napisao da Srbija posle Pašića nije imala boljeg predsednika, ali moraš da znaš da sam tog dana imao starački proliv, srce mi je preskakalo, stomak zavijao, glava me bolela, širio sam zenice, imao grip, preživeo moždani udar i dobio hemoroide. Šteta je da moji kritičari o tome nisu obavešteni.
TADIĆ (dvostruko posramljen): Nije mi, čika Dobrice, bila namera da se vraćamo u prošlost, vidite i sami da sam Deklaracijom o pomirenju prošlost poslao u zaborav, tamo gde je prošlosti mesto, već sam samo hteo da vam objasnim da prosto ne znam šta ću sa ambasadorima. Kad biste samo vi imali nekakav razuman predlog...
ĆOSIĆ (spremno): Tvoj mi tata danima priča kako se onaj Dušan Bataković iz Kanade žali da mu je hladno, steže ga neka magla, smeta mu sneg, dosta mu je zimske garderobe; razumem Dušana – bio godinama ambasador u Atini među srpskim prijateljima, zalagao se za ujedinjenje Grčke i Srbije, šteta je, dragi moj Borise, što nije došlo do realizacije tog predivnog predloga; zamisli, danas, Srbija do Atine, Srbija do Krfa, Srbija do Tasosa, Srbija do Mediterana... Kakvu smo diplomatsku šansu propustili, nikad mi neće biti jasno.
TADIĆ (izvinjavaući se): Noćima o tome razmišljam. Tata mi je pričao o Miloševićevoj ideji da kad se ujedinimo – jedne godine imamo Grka a iduće godine Srbina za predsednika zajedničke države. Tata sve zna: kaže da je propuštena poslednja šansa da postanem predsednik GrkoSrbije, verovatno bi me zezali da se zovem Tadićopulos, ali mi ne bi smetalo, majke mi.
ĆOSIĆ (naučno): Toliko smo divnih prilika propustili da ponekad ne želim da se sećam. Dubrovnik – srpski autonomni grad, recimo. Vukovar – centar SAO države na tlu Hrvatske. Doboj – glavni grad centralne Bosne. Virovitica – najzapadnija srpska tvrđava. Split – glavni grad Srpskog Jadrana. Pa Rijeka, pa Opatija, pa Priština... tužno je, sinko, da smo bili tako blizu, a opet tako daleko. Srpska sudbina: dobitnici u miru, gubitnici u ratu u kojem nismo učestvovali.
TADIĆ (gledajući na sat): Nije da žurim, nego imam neke sastanke sa ovim evropskim budalama oko viznog režima...
ĆOSIĆ (umno): Vizni režim je precenjen.
TADIĆ (hitro): Slažem se, nego da se čujemo za sat, važi?
ĆOSIĆ (radosno): Nego šta!
Treći razgovor: 19.17h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja!
TADIĆ (neumorno): Čika Dobrice, svaka čast na tajmingu: baš sam u kancelariji, digao noge na sto, hvala Bogu da su svi otišli!
ĆOSIĆ (ozbiljno): Malopre sam se čuo s tvojim ocem i nešto mislimo, ne ljuti se, da je Kanada idealno mesto odakle treba da počnemo ofanzivu na Ameriku, sad kad je tamo onaj Pomama...
TADIĆ (ispravlja): Obama.
ĆOSIĆ (nezaustavljivo): Svejedno... Ljuba i ja mislimo da nam je u ovom trenutku napad sa severa Amerike neophodan; jeste Bataković bio dobar ali je on više mediteranski tip, pre bi mu legao Pariz nego Otava, takav je čovek, shvataš; a za Kanadu nam treba neko ko je naviknut na sarajevsku zimu, neko ljut, očeličen medijskom hladnoćom, racionalan, spreman da srpsku dijasporu stavi u stanje pripravnosti i prevede u SAO jedinice, neko ko odlično zna engleski i barata diplomatijom kao barutom; neko ko izgleda kao muškarac a predstavlja se ženom; genetska mešavina Smilje Avramov i Sonje Liht; čudovište na točkovima šiški...
TADIĆ (zateknut): Imamo li nekog takvog?
ĆOSIĆ (u speedu): Imamo! Ljiljana Smajlović-Ugrica!
TADIĆ (spušta noge sa stola): Čekajte malo, čika Gedžo. Ovih smo je dana smenili sa mesta glavne urednice „Politike“, ne znam koliko ima smisla...
ĆOSIĆ (uverljivo): Ima, ima! Ne samo da ćeš, dragi moj Borise, pokazati svoju širokogrudost prema ljudima koji su iz drugih partija već ćeš sebi obezbediti mesto u aveniji velikana koji svoje protivnike pripitomljavaju tako što ih pretvaraju u svoje najžešće prijatelje! Ljiljana, da ti kaže čika Gedža, nema nikakva čvrsta politička uverenja, da budem precizniji – njena jedina uverenja su vezana za mesto abasadora u Kanadi.
TADIĆ (koprca se): Ali, ona me je u „Politici“ žestoko kritikovala, svašta radila protiv mene...
Bermudski trougao: Boris, Ljuba, Dobrica
PHOTO: BETA
ĆOSIĆ (narodski): Politika je kurva, moj Borise. Naročito „Politika“. Prvo, ništa nije ona organizovala, već su joj smestili, a drugo – u svemu tome nije imala nikakve veze.
TADIĆ (očajnički): Ali, ona je pisala tekstove protiv mene!
ĆOSIĆ (odmereno): Jeste, ali je bila drogirana. Imam podatke da ju je silovao Vojislav Koštunica i pod pretnjom ucene ostvario svoje političke planove.
TADIĆ (očajnički nastavlja): Ali, ona je u „Politiku“ dovela Đorđa Vukadinovića i Antonića koji su godinu i više dana radili protiv mene, predsednika Demokatske stranke i predsednika Srbije.
ĆOSIĆ (ravnodušno): Silovali su i Antonića i Vukadinovića.
TADIĆ (duboko uzdahnuvši): Ne seri.
ĆOSIĆ (ledeno): Ne serem. Tata ti može potvrditi da su Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, uz pomoć Mlađana Dinkića silovali Antonića i Vukadinovića. Naročito je seksualno zločest bio Dinkić.
TADIĆ (prebledeo): Ali, Dinkić je sad uz mene.
ĆOSIĆ (praktično): To više nije važno. Prošlost je samo skrama za skicu budućnosti. Skica nije slika: bol ne znači bolest.
TADIĆ (zbunjen): Pa, šta da radimo.
ĆOSIĆ (mirno): Ljilana Smajlović je ambasador u Kanadi, Dušan Bataković u Francuskoj. Vidi gde ćeš Milana St. Protića. Od pre neki dan prešao je kod nas. Mislim da Švajcarska nije loša: em imamo onog metiljavog Maršićanina iz Koštuničine vojske, em je Švajcarska neutralna.
TADIĆ (konfuzan): Da pitam tatu?
ĆOSIĆ (hladnokrvno): Nema potrebe, ovo je poruka od mene i tate.
TADIĆ (pokušava da se sabere): Ali, šta će reći javnost?
ĆOSIĆ (lukavo): Javnost smo vi i ja, predsedniče. Nikad ne zaboravite: sve je prolazno, samo je Srbija večna.
TADIĆ (ushićeno): Aha.
ĆOSIĆ (nostalgično): A baš si bio sladak dok sam te ljuljao na kolenima. Srce od deteta!
TADIĆ (u šoku): Hvala, čika Dobrice.
ĆOSIĆ (racionalno): Čujemo se, Boki! 'Ajde zdravo!
Komentari članka (16) Dodaj novi komentar Kartel G17+ u akciji
Volimo te ko Isusa Krišta! Gradonačelnik Beograda u ratu protiv Hrvata
Đilas mrzi oproštaje Dirljiva ispovest ministra Milosavljevića
Dok žvaćem klasje
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#204 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
Kako država Srbija maltretira svoje građane
Objavljeno: Pet, 19. 12. 2008. 16:03
JEB'O VAS PASOŠ!
Jeb
Dva kao nijedan: Pasoši za internu upotrebu
PHOTO: FoNet/Nenad Ðorđević
Ako živite negde u dalekom svetu i ovih dana nameravate da dođete u Srbiju: znajte da postoji mogućnost da se više nikad ne vratite! Može i ovako; ako slučajno otpujete u Azerbejdžan za Novu godinu, možda u Azerbejdžanu ostanete zauvek! Ni to nije loše u poređenju sa ovom državom
Piše: Petar Luković
Kad bi se bilo gde u svetu desilo ono što se dogodilo u Srbiji – da nekakva vlada i nekakva skupština, u panici, tik uoči novogodišnjih praznika, u subotu, 20. decembra, odlučuju o produženju starih pasoša jer su napravili neviđeno sranje sa izdavanjem nove putne isprave, izazvali paniku među stanovništvom, doveli u pitanje dolazak desetina hiljada građana u zemlju, baš kao i odlazak velikog broja ljudi u inostranstvo – takva vlada i takva skupština ili bi kolektivno dali ostavku, ili bi ih razjareni građani linčovali, ili bi se predsednik vlade ritualno ubio mačetom jer takva vrsta monstruoznog maltretianja javnosti, kombinovana sa prezirom prema svakom članu takve nesrećne društvene zajednice, zaslužuje samo ekstremne mere.
Novi pasoš Srbije, govnjivo neodređene boje sa patriotskim kolor akcentom na prebijeno modrocrvenu, poseduje samo ćirilične napise „Republika Srbija” i „Pasoš”. Nigde engleskog jezika u obliku reči „Passport” ili makar naznake da je reč o putnoj ispravi; domaćinima u nekoj dalekoj zemlji može se s pravom učiniti da nije reč o pasošu već o propusnici za teretanu ili privremenoj dozvoli za salon lepote. U takmičenju za nacionalno minimalističko delo, oslobođeno svake pameti, novi pasoš Srbije nema konkurenciju. Nešto odvratnije odavno nije viđeno!
Naravno, Srbija nije deo sveta pa se kod nas, do poslednjeg časa, kako bi se napetost održala, vlada i skupština dogovaraju – kako da ponište odluku iz jula 2008, kad su u koalicionoj ekstazi, u delirijumu zbog Deklaracije o ljubavi između Borisa Tadića & Ivice Dačića, doneli zakon koji predviđa da stari (plavi) pasoši važe samo do decembra 2008. godine. Ispostavilo se, naravno, da slatkorečivi ministar policije Ivica Dačić i potpredsednik vlade, velikomučenik Božidar Đelić – koji su u ljubavnom transu obilazili stanice policije i obećavali da će sve biti u redu sa putnim ispravama – nemaju pojma kako u stvarnosti funkcioniše MUP birokratija zadužena za izdavanje novih, tamnocrvenih pasoša.
Slučajan podatak iz Smedereva – da bi ovim tempom svi građani koji žele pasoš u tom gradu isti mogli da dobiju već 2067. godine, u paketu sa umrlicom, nije bio dovoljan alarm da Dačić i Đelić učine nešto, bilo šta; da zaustave izdavanje novih isprava dok ne budemo imali dovoljan broj potrebnih mašina, ili ljudstva, ili policijskih stanica, ili da makar produže važnost starih pasoša, ili već nešto. Ne! Obojica su se mesecima kurčili da je ovo „neophodan korak ka Evropskoj uniji” i da voljena Tadićeva Srbija čini „sve što je u njenoj moći” da ispuni „visoke tehnološke standarde” potrebne ovdašnjoj MUP teksturi. Za to vreme, po beogradskim policijskim stanicama, hiljade građana praktično su isprobavale smisao reči „dušegupka”, čekajući satima u malim konclogorskim kancelarijama na atom vazduha; bilo je i onesvešćenih; Hitna pomoć u nekoliko je navrata spasavala buduće vlasnike pasoša; gužve su bile na ivci nereda – sve to zbog odluke vlade da nas ubedi kako je Srija efikasna, moderna država!
-.--.-Uočite razliku: Ćirilicom protiv latinice
Uočite razliku: Ćirilicom protiv latinice
Ispostavilo se, naravno, da Srbija nije u stanju da uradi ono što druge zemlje rade sasvim lako: izdavanje novih pasoša nigde i nikad nije bilo ovako neverovatno haotično, sporo, amatersko, ponižavajuće – kao u Srbiji kojom vlada Boris Tadić! Kad država nije u stanju da ispuni tako jednostavan zadatak, bolje da ne postoji!
Tako, međutim nije mislio ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, koji je već u julu, revnosno, pre roka, obavestio sve zemlje (njih ukupno 191) da će stari srski pasoši važiti samo do kraja 2008. godine! Ozbiljne države primile su poruku Vuka Jeremića zdravo za gotovo: ovog časa, čak i ako Skupština Srbije donese odluku da produži važenje starih, plavih pasoša do kraja 2009. godine, ona bi stupila na snagu osam dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“, što znači 29. decembra. Što praktično znači da isti Jeremić tokom dočeka Nove godine opet mora da obavesti 191 zemlju i javi im da smo se predomislilili i da ono što im je u julu rekao više ne važi! Toliko o državi Srbiji!
Panika među vlasnicima starih, ali, bogami, i novih pasoša nije bezraložna: u oktobru su, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, jednom našem građaninu oduzeta oba pasoša: u jednom je imao staru vizu za ulazak, a novi je, ponosno, držao uza se. Tamošnja policija, opravdano zbunjena činjenicom da se u dva pasoša pojavljuju dve zemlje (Srbija i Crna Gora; Srbija) problem je rešila tako što građaninu Srbije nije dozvolila da uđe u UAE.
-.-PHOTO: FoNet/VLADA SRBIJE-.-Baš me zabole, ja imam pasoš: Vučina Jeremić
Baš me zabole, ja imam pasoš: Vučina Jeremić
PHOTO: FoNet/VLADA SRBIJE
Na sajtu Ministarstva spoljnih poslova Srbije, prirodno, nema nikakvih informacija o problemu koji je iskrsao sa pasošima. Iako na stranici o putnim ispravama piše da će „blagovremeno obavestiti građane” o zameni postojećih, o tome nema ni reči, jer unos očigledno nije odavno ažuriran, pa tako piše da se „u dogledno vreme planira zamena postojećih putnih isprava”, iako je izdavanje novih dokumenata uveliko u toku. Ukratko, ako živite negde u dalekom svetu i nameravate da dođete u Srbiju: znajte da postoji mogućnost da se više nikad ne vratite!
Može i ovako: ako slučajno otpujete u Azerbejdžan za Novu godinu, možda u Azerbejdžanu ostanete zauvek! Ni to nije loše u poređenju sa ovom državom!
Srbija se pasošima saginjati neće!
Objavljeno: Pet, 19. 12. 2008. 16:03
JEB'O VAS PASOŠ!
Jeb
Dva kao nijedan: Pasoši za internu upotrebu
PHOTO: FoNet/Nenad Ðorđević
Ako živite negde u dalekom svetu i ovih dana nameravate da dođete u Srbiju: znajte da postoji mogućnost da se više nikad ne vratite! Može i ovako; ako slučajno otpujete u Azerbejdžan za Novu godinu, možda u Azerbejdžanu ostanete zauvek! Ni to nije loše u poređenju sa ovom državom
Piše: Petar Luković
Kad bi se bilo gde u svetu desilo ono što se dogodilo u Srbiji – da nekakva vlada i nekakva skupština, u panici, tik uoči novogodišnjih praznika, u subotu, 20. decembra, odlučuju o produženju starih pasoša jer su napravili neviđeno sranje sa izdavanjem nove putne isprave, izazvali paniku među stanovništvom, doveli u pitanje dolazak desetina hiljada građana u zemlju, baš kao i odlazak velikog broja ljudi u inostranstvo – takva vlada i takva skupština ili bi kolektivno dali ostavku, ili bi ih razjareni građani linčovali, ili bi se predsednik vlade ritualno ubio mačetom jer takva vrsta monstruoznog maltretianja javnosti, kombinovana sa prezirom prema svakom članu takve nesrećne društvene zajednice, zaslužuje samo ekstremne mere.
Novi pasoš Srbije, govnjivo neodređene boje sa patriotskim kolor akcentom na prebijeno modrocrvenu, poseduje samo ćirilične napise „Republika Srbija” i „Pasoš”. Nigde engleskog jezika u obliku reči „Passport” ili makar naznake da je reč o putnoj ispravi; domaćinima u nekoj dalekoj zemlji može se s pravom učiniti da nije reč o pasošu već o propusnici za teretanu ili privremenoj dozvoli za salon lepote. U takmičenju za nacionalno minimalističko delo, oslobođeno svake pameti, novi pasoš Srbije nema konkurenciju. Nešto odvratnije odavno nije viđeno!
Naravno, Srbija nije deo sveta pa se kod nas, do poslednjeg časa, kako bi se napetost održala, vlada i skupština dogovaraju – kako da ponište odluku iz jula 2008, kad su u koalicionoj ekstazi, u delirijumu zbog Deklaracije o ljubavi između Borisa Tadića & Ivice Dačića, doneli zakon koji predviđa da stari (plavi) pasoši važe samo do decembra 2008. godine. Ispostavilo se, naravno, da slatkorečivi ministar policije Ivica Dačić i potpredsednik vlade, velikomučenik Božidar Đelić – koji su u ljubavnom transu obilazili stanice policije i obećavali da će sve biti u redu sa putnim ispravama – nemaju pojma kako u stvarnosti funkcioniše MUP birokratija zadužena za izdavanje novih, tamnocrvenih pasoša.
Slučajan podatak iz Smedereva – da bi ovim tempom svi građani koji žele pasoš u tom gradu isti mogli da dobiju već 2067. godine, u paketu sa umrlicom, nije bio dovoljan alarm da Dačić i Đelić učine nešto, bilo šta; da zaustave izdavanje novih isprava dok ne budemo imali dovoljan broj potrebnih mašina, ili ljudstva, ili policijskih stanica, ili da makar produže važnost starih pasoša, ili već nešto. Ne! Obojica su se mesecima kurčili da je ovo „neophodan korak ka Evropskoj uniji” i da voljena Tadićeva Srbija čini „sve što je u njenoj moći” da ispuni „visoke tehnološke standarde” potrebne ovdašnjoj MUP teksturi. Za to vreme, po beogradskim policijskim stanicama, hiljade građana praktično su isprobavale smisao reči „dušegupka”, čekajući satima u malim konclogorskim kancelarijama na atom vazduha; bilo je i onesvešćenih; Hitna pomoć u nekoliko je navrata spasavala buduće vlasnike pasoša; gužve su bile na ivci nereda – sve to zbog odluke vlade da nas ubedi kako je Srija efikasna, moderna država!
-.--.-Uočite razliku: Ćirilicom protiv latinice
Uočite razliku: Ćirilicom protiv latinice
Ispostavilo se, naravno, da Srbija nije u stanju da uradi ono što druge zemlje rade sasvim lako: izdavanje novih pasoša nigde i nikad nije bilo ovako neverovatno haotično, sporo, amatersko, ponižavajuće – kao u Srbiji kojom vlada Boris Tadić! Kad država nije u stanju da ispuni tako jednostavan zadatak, bolje da ne postoji!
Tako, međutim nije mislio ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, koji je već u julu, revnosno, pre roka, obavestio sve zemlje (njih ukupno 191) da će stari srski pasoši važiti samo do kraja 2008. godine! Ozbiljne države primile su poruku Vuka Jeremića zdravo za gotovo: ovog časa, čak i ako Skupština Srbije donese odluku da produži važenje starih, plavih pasoša do kraja 2009. godine, ona bi stupila na snagu osam dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“, što znači 29. decembra. Što praktično znači da isti Jeremić tokom dočeka Nove godine opet mora da obavesti 191 zemlju i javi im da smo se predomislilili i da ono što im je u julu rekao više ne važi! Toliko o državi Srbiji!
Panika među vlasnicima starih, ali, bogami, i novih pasoša nije bezraložna: u oktobru su, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, jednom našem građaninu oduzeta oba pasoša: u jednom je imao staru vizu za ulazak, a novi je, ponosno, držao uza se. Tamošnja policija, opravdano zbunjena činjenicom da se u dva pasoša pojavljuju dve zemlje (Srbija i Crna Gora; Srbija) problem je rešila tako što građaninu Srbije nije dozvolila da uđe u UAE.
-.-PHOTO: FoNet/VLADA SRBIJE-.-Baš me zabole, ja imam pasoš: Vučina Jeremić
Baš me zabole, ja imam pasoš: Vučina Jeremić
PHOTO: FoNet/VLADA SRBIJE
Na sajtu Ministarstva spoljnih poslova Srbije, prirodno, nema nikakvih informacija o problemu koji je iskrsao sa pasošima. Iako na stranici o putnim ispravama piše da će „blagovremeno obavestiti građane” o zameni postojećih, o tome nema ni reči, jer unos očigledno nije odavno ažuriran, pa tako piše da se „u dogledno vreme planira zamena postojećih putnih isprava”, iako je izdavanje novih dokumenata uveliko u toku. Ukratko, ako živite negde u dalekom svetu i nameravate da dođete u Srbiju: znajte da postoji mogućnost da se više nikad ne vratite!
Može i ovako: ako slučajno otpujete u Azerbejdžan za Novu godinu, možda u Azerbejdžanu ostanete zauvek! Ni to nije loše u poređenju sa ovom državom!
Srbija se pasošima saginjati neće!
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#206 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
Tadić, ruski Deda Mraz
Objavljeno: Sre, 24. 12. 2008. 16:59
ELEMENTARNO, DRAGI BORISE!
Elementarno, dragi Borise!
Ja tebi sve, ti meni ništa: Tadić svečano predaje Srbiju Medvedevu
[img]
http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r ... 8847_6.jpg[/img]
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Nakon što Rusi preuzmu NIS u Pančevu, građanima će biti održan prigodan govor: „Vrhovna komanda Borisa Tadića izbrisala je vaš grad iz svog brojnog stanja. Vaš grad je žrtvovan za čast Naftnog sporazuma i Rusije. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! Živeo Medvedev, živeo Tadić“
Pišu: Petar Luković & Tomislav Marković
Rusofili u Srbiji mogu da odahnu: u sredu popodne, oko 14 sati, konačno je u Moskvi, u srcu naftnog Informbiroa, potpisan najsramniji ugovor u novijoj srpskoj istoriji; Boris Tadić je, kao da je reč o njegovom ličnom vlasništvu, voljenoj Rusiji poklonio Naftnu industriju Srbije (NIS) pod takvim ponižavajućim uslovima prema kojima je i nemačka kapitulacija u Prvom svetskom ratu izgledala časno. Ovde više nije reč samo o bednih 400 miliona evra za koliko je prodat 51 odsto NIS-a (vidi okvir: Ovo je sve rusko!), jer vredi podsetiti da je Srbija pod Koštunicom dr Vojislavom u duševnom ludilu pre nekoliko godina kupila Telekom Republike Srpske za suludih 600 miliona evra, mada je sledeća ponuda na tenderu bila čak 200 miliona niža; ovde je reč o političkom sporazumu koji sa ekonomijom i realnim cenama nema nikakve veze – sasvim prosto, Boris Tadić vraća nekakav dug Rusiji, poklanjajući joj maltene najvrednije što Srbija ima!
Ovo je sve rusko!
Zgrada NIS-a u Beogradu
Zgrada NIS-a u Novom Sadu
Rafinerija u Pančevu
Rafinerija u Novom Sadu
Rafinerija gasa u Elemiru kod Zrenjanina
497 benzinskih stanica
1.600 internih benzinskih stanica
44 stovarišta za snabdevanje kerozinom
Cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona
Oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorna ulja i auto-delove
Akcije u drugim kompanijama
Nalazišta nafte u Vojvodini
Nalazišta nafte u Angoli
11 hotela, motela i odmarališta
Za ovakvu iracionalnu odluku, da se ne zajebavamo, postoje samo tri racionalna objašnjenja: a) ili su Tadić & DS sasvim mentalno poremećeni, psihotično a šizofreno raspolućeni između Rusije i Putina, što je blisko istini ali nedovoljno da objasni ovakvu prodaju zemlje; b) ili je u pitanju osmocifrena provizija čijem neodoljivom šarmu ni najpošteniji srpski demokrata ne može da odoli; c) ili je u pitanju ucena s naglaskom na seksualne orgije animalnog tipa, jer ordinarni pornići više nisu nikakva novost za srpske i ruske tabloide.
Samo neko ko je sebe našao u jednoj od ovih abc-varijanti, mogao je da pristane na robovlasničke odredbe ugovora u kojem se nalaze i sledeći crni, naftni biseri.
Laž o investicijama
Tvrdnje Tadićevih zvaničnika da NIS neće biti kreditno zadužen, već da će kredit ići na teret „Gaspromnjefta“ – klasična je obmana. Ispostavilo se da će kupac (tj. Gaspromnjeft) obezbediti NIS-u „putem zajmova 500 miliona evra i to do 31. decembra 2012. godine”. Kamate za ovaj kredit dospevaće kvartalno i biće višestruko veće od onih koje bi NIS sada mogao da dobije od Evropske investicione banke. Kredit će se otplaćivati u roku od 14 godina. U članu 2 stoji doslovce da će „modernizacija NIS-a najverovatnije zahtevati investicije od 547 miliona evra” (487 za modernizaciju postrojenja, a 60 za ekološke projekte). U prilogu stoji da će obe strane „uložiti napore“ da se to ostvari, ali nema garancija da će tako biti.
Ovakva vrsta ugovora u kojem se pominju reči „najverovatnije“ i „uložiti napore“ predstavlja bizarnu inovaciju u svetu biznisa; čak i kad prodajete stari, cno-beli televizor na buvljoj pijaci, proglasiće vas budalom ako poslujete s kupcem koji vam kaže da će vam „najverovatnije“ platiti, nakon što „uloži napor“. Toliko o ekonomskom tadićizmu!
Vi trujete, mi plaćamo!
Srbija se u ugovoru sa Rusijom sagla do puzećeg položaja: samo iz te seksualno primajuće poze mogućno je Rusima garantovati ono što su Tadić & Comp. potpisali: recimo, klauzulom 6.3. ugovora Srbija se obavezala da će pokrivati ekološku štetu u vrednosti do 25 odsto kupoprodajne cene, odnosno do 100 miliona evra u svakom od ovih slučajeva! Prevedeno na jezik razuma znači da je Rusima dozvoljeno, čak se preporučuje, da svoju poznatu ekološku svest (šifra: Černobilj) što češće primenjuju u Srbiji; em je zabavno, em ih ništa ne košta. Srbija plaća! Ima se, može se!
Posebni je sadomazohizam klauzula 8.3, kojom se Srbija obavezala da „neće preduzimati nikakve sankcije protiv NIS-a u slučajevima zagađenja usled zastarelosti opreme sve do momenta modernizacije opreme“. Pri tome, logično, u ugovoru nije naveden rok za modernizaciju.
-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-Novogodišnja želja: Jedva čekam ekološku katastrofu
Novogodišnja želja: Jedva čekam ekološku katastrofu
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Kao šlag na torti u ovom gasnom samobičevanju izgleda član ugovora u kome se država obavezala „da će povući sve tužbe i zahteve protiv NIS-a od strane bilo kog državnog organa (MUP-a, javnih preduzeća, ekološke inspekcije), te garantuje da neće postojati bilo kakva odgovornost NIS-a“.
Opet prevedeno na jezik zaboravljenog zdravog razuma: ruski NIS je država u državi, za njih ne važe zakoni Srbije, u okviru ruskog NIS-a sve je dozvoljeno: masakri, silovanja, zakopavanje živih Čečena, masovno ubijanje radnika koji su verovali da su tehnološki višak, javna vešanja članova zabranjenog sindikata, sve, sve, sve!
Međutim, kako Tadić & DS Comp. brinu o građanima Srbije, uspeli su da se u teškim, nadčovečanskim pregovorima, junački izbore da jedini izuzetak od ovog svojevrsnog imuniteta bude slučaj „teške industrijske havarije”: po najnižim kriterijumima broja mrtvih – TIH (Teška Industrijska Havarija) podrazumeva bar 100.000 žrtava, taman koliko je današnje Pančevo pod budućim vlasništvom Rusa!
Da parafraziramo naftnog majora Gavrilovića: „Vrhovna komanda Borisa Tadića izbrisala je vaš grad iz svog brojnog stanja. Vaš grad je žrtvovan za čast Naftnog sporazuma i Rusije. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! Živeo Medvedev, živeo Tadić“.
Zakon ne važi za Ruse
Sukladno već prepoznatoj ideji da se Srbija svega svega odriče u korist Prijatelja, država Borisa Tadića se takođe obavezala da neće deliti dividendu za 2008. godinu (tokom koje je bila stopostotni vlasnik), te je jasno da je ovaj iznos, koji je prošle godine iznosio 50 miliona evra, dodatni poklon ruskoj strani. Bakšiš!
U završnim odredbama ugovora, Srbija je skroz skinula gaće: napismeno je priznala i potpisala „da za ovu prodaju ne važi srpski Zakon o privatizaciji“. Tako u članu 10.2 doslovce stoji da se „prodavac (Srbija) odriče svih prava na povlačenje ili raskid ugovora koje bi u drugim slučajevima imao usled kršenja važećih srpskih privatizacionih uslova”.
Ovo više nije ugovor već dobrovoljno ropstvo: samo neko ko se zove Boris Tadić može da potpiše papir kojim otvoreno priznaje da za The Russians nijedan zakon ne važi.
Ali, šta kaže Boris?
Boris kaže: „Uveren sam da imamo dobar sporazum koji na kraju treba da rezultira izgradnjom gasovoda 'Južni tok' i imamo određenu potvrdu ili garancije da će taj gasovod konačno doći u naše krajeve”. Kakva je to „određena potvrda“? Da li je to ono kad Medvedev šapuće na uho Borisu i kaže „majke mi“? Ili je „određena potvrda“ rusko obećanje da će gasovoda, ipak, jednog dana, biti?
I onda Boris sanjari: „Garancije su na nivou dokumenta koji ćemo potpisati predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev i ja, kao predsednik Srbije, gde će naše države stati iza realizacije ovih sporazuma”. Treba biti idiot pa poverovati da je Medvedev nekakva vlast ili stvarni predsednik Rusije; ono što Medvedev potpisuje jednako je svakom potpisu nepostojećeg Mirka Cvetkovića, fiktivnog srpskog premijera, večito zbunjenog šta mu se ovih meseci dešava.
-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-A sad nešto da prezalogajimo: Nafta na meniju
A sad nešto da prezalogajimo: Nafta na meniju
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Uporni Tadić ima dojavu o novim garancijama za gasovod, pa kaže: „Još jedna garancija, koja je možda veća i od svih ostalih, činjenica da je Evropi potrebno 200 milijardi kubnih metara gasa u narednih pet godina”. Znači li to da će Evropa ostati bez gasa ako gasovod ne ide preko Srbije – Tadić nije rekao; šta ako gasovod u Evropu bude išao preko Mađarske i Hrvatske, a?
A onda šta veli? Tadić je naveo i da je Srbija obezbedila „najveći mogući nivo garancija da će sva tri dela sporazuma biti poštovana“. Koje su to garancije, Tadić, naravno, nije objasnio, ali je zato požurio da obraduje buduće ruske robove zaposlene u NIS-u: „Imamo garancije i kada je u pitanju NIS. Štiteći standard naših ljudi koji rade u NIS-u, izborili smo se za socijalni program, koji je takođe bio predmet pregovora. Izborili smo se i za ekološku zaštitu, izborili smo se za garancije vezane za investicije. Tako da će više od 500 miliona evra u narednim godinama biti investirano u NIS”.
Da se podsetimo: ovih 500 miliona o kojima govori drogirani Tadić – jesu pare koje će Rusi uzeti iz kredita, a Srbija ga plaćati; a posebno, obratite pažnju na semantički lapsus lingue – glagol „izboriti“, kao da mi kupujemo NIS od Rusa, kao da smo se mi izborili za dobre uslove i cene, kao da nas Rusi ucenjuju a mi se ne damo!
-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-A da kupiš crno-beli TV: Prodavac i kupac
A da kupiš crno-beli TV: Prodavac i kupac
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Da se vratimo prodavcu onog crno-belog televizora koji bi u tadićevskom ushićenju uskliknuo da se „izborio“ za garancije vezane za „plaćanje“, sve pod uslovom da će budući kupac „najverovatnije uložiti napor“ da mu plati jebeni televizor!
Što bi rekao Šerlok Holms da je imao nesreću da mu Tadić bude pomoćnik: „Elementarno, dragi Borise!“.
P.S. Ako Boris Tadić ili neko iz vrha Demokratske stranke – Jeremić, Šutanovac, Milosavljević, Cvetković, Vlahović – ima nameru da proda bilo šta od svoje imovine (stan, kola, kompjuter, ribice, suprugu, decu, čačkalice, naftnu peć, upaljač na gas) pod identičnim uslovima sveže potpisanog ugovora sa Rusima, redakcija e-novina kupuje na neviđeno. Tražimo samo ono što su Rusi već dobili: da nam se policija, tužilaštvo, sudovi i ostali državni organi ne mešaju u kupoprodajne odnose; da nam je dozvoljeno da u centru grada eksperimentišemo sa ekološkim havarijama i da za njih država Srbija plaća odštetu; da za nas ne važe srpski zakoni; da nam budući prodavci obezbede kredit koji će oni sami plaćati; a naša najveća garancija biće „najverovatnije“ činjenica da ćemo „uložiti napor“ da poštujemo ugovor kojim mi dobijamo sve, a DS ništa! Tadić, pošteno!
Povezani članci:
Objavljeno: Sre, 24. 12. 2008. 16:59
ELEMENTARNO, DRAGI BORISE!
Elementarno, dragi Borise!
Ja tebi sve, ti meni ništa: Tadić svečano predaje Srbiju Medvedevu
[img]
http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r ... 8847_6.jpg[/img]
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Nakon što Rusi preuzmu NIS u Pančevu, građanima će biti održan prigodan govor: „Vrhovna komanda Borisa Tadića izbrisala je vaš grad iz svog brojnog stanja. Vaš grad je žrtvovan za čast Naftnog sporazuma i Rusije. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! Živeo Medvedev, živeo Tadić“
Pišu: Petar Luković & Tomislav Marković
Rusofili u Srbiji mogu da odahnu: u sredu popodne, oko 14 sati, konačno je u Moskvi, u srcu naftnog Informbiroa, potpisan najsramniji ugovor u novijoj srpskoj istoriji; Boris Tadić je, kao da je reč o njegovom ličnom vlasništvu, voljenoj Rusiji poklonio Naftnu industriju Srbije (NIS) pod takvim ponižavajućim uslovima prema kojima je i nemačka kapitulacija u Prvom svetskom ratu izgledala časno. Ovde više nije reč samo o bednih 400 miliona evra za koliko je prodat 51 odsto NIS-a (vidi okvir: Ovo je sve rusko!), jer vredi podsetiti da je Srbija pod Koštunicom dr Vojislavom u duševnom ludilu pre nekoliko godina kupila Telekom Republike Srpske za suludih 600 miliona evra, mada je sledeća ponuda na tenderu bila čak 200 miliona niža; ovde je reč o političkom sporazumu koji sa ekonomijom i realnim cenama nema nikakve veze – sasvim prosto, Boris Tadić vraća nekakav dug Rusiji, poklanjajući joj maltene najvrednije što Srbija ima!
Ovo je sve rusko!
Zgrada NIS-a u Beogradu
Zgrada NIS-a u Novom Sadu
Rafinerija u Pančevu
Rafinerija u Novom Sadu
Rafinerija gasa u Elemiru kod Zrenjanina
497 benzinskih stanica
1.600 internih benzinskih stanica
44 stovarišta za snabdevanje kerozinom
Cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona
Oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorna ulja i auto-delove
Akcije u drugim kompanijama
Nalazišta nafte u Vojvodini
Nalazišta nafte u Angoli
11 hotela, motela i odmarališta
Za ovakvu iracionalnu odluku, da se ne zajebavamo, postoje samo tri racionalna objašnjenja: a) ili su Tadić & DS sasvim mentalno poremećeni, psihotično a šizofreno raspolućeni između Rusije i Putina, što je blisko istini ali nedovoljno da objasni ovakvu prodaju zemlje; b) ili je u pitanju osmocifrena provizija čijem neodoljivom šarmu ni najpošteniji srpski demokrata ne može da odoli; c) ili je u pitanju ucena s naglaskom na seksualne orgije animalnog tipa, jer ordinarni pornići više nisu nikakva novost za srpske i ruske tabloide.
Samo neko ko je sebe našao u jednoj od ovih abc-varijanti, mogao je da pristane na robovlasničke odredbe ugovora u kojem se nalaze i sledeći crni, naftni biseri.
Laž o investicijama
Tvrdnje Tadićevih zvaničnika da NIS neće biti kreditno zadužen, već da će kredit ići na teret „Gaspromnjefta“ – klasična je obmana. Ispostavilo se da će kupac (tj. Gaspromnjeft) obezbediti NIS-u „putem zajmova 500 miliona evra i to do 31. decembra 2012. godine”. Kamate za ovaj kredit dospevaće kvartalno i biće višestruko veće od onih koje bi NIS sada mogao da dobije od Evropske investicione banke. Kredit će se otplaćivati u roku od 14 godina. U članu 2 stoji doslovce da će „modernizacija NIS-a najverovatnije zahtevati investicije od 547 miliona evra” (487 za modernizaciju postrojenja, a 60 za ekološke projekte). U prilogu stoji da će obe strane „uložiti napore“ da se to ostvari, ali nema garancija da će tako biti.
Ovakva vrsta ugovora u kojem se pominju reči „najverovatnije“ i „uložiti napore“ predstavlja bizarnu inovaciju u svetu biznisa; čak i kad prodajete stari, cno-beli televizor na buvljoj pijaci, proglasiće vas budalom ako poslujete s kupcem koji vam kaže da će vam „najverovatnije“ platiti, nakon što „uloži napor“. Toliko o ekonomskom tadićizmu!
Vi trujete, mi plaćamo!
Srbija se u ugovoru sa Rusijom sagla do puzećeg položaja: samo iz te seksualno primajuće poze mogućno je Rusima garantovati ono što su Tadić & Comp. potpisali: recimo, klauzulom 6.3. ugovora Srbija se obavezala da će pokrivati ekološku štetu u vrednosti do 25 odsto kupoprodajne cene, odnosno do 100 miliona evra u svakom od ovih slučajeva! Prevedeno na jezik razuma znači da je Rusima dozvoljeno, čak se preporučuje, da svoju poznatu ekološku svest (šifra: Černobilj) što češće primenjuju u Srbiji; em je zabavno, em ih ništa ne košta. Srbija plaća! Ima se, može se!
Posebni je sadomazohizam klauzula 8.3, kojom se Srbija obavezala da „neće preduzimati nikakve sankcije protiv NIS-a u slučajevima zagađenja usled zastarelosti opreme sve do momenta modernizacije opreme“. Pri tome, logično, u ugovoru nije naveden rok za modernizaciju.
-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-Novogodišnja želja: Jedva čekam ekološku katastrofu
Novogodišnja želja: Jedva čekam ekološku katastrofu
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Kao šlag na torti u ovom gasnom samobičevanju izgleda član ugovora u kome se država obavezala „da će povući sve tužbe i zahteve protiv NIS-a od strane bilo kog državnog organa (MUP-a, javnih preduzeća, ekološke inspekcije), te garantuje da neće postojati bilo kakva odgovornost NIS-a“.
Opet prevedeno na jezik zaboravljenog zdravog razuma: ruski NIS je država u državi, za njih ne važe zakoni Srbije, u okviru ruskog NIS-a sve je dozvoljeno: masakri, silovanja, zakopavanje živih Čečena, masovno ubijanje radnika koji su verovali da su tehnološki višak, javna vešanja članova zabranjenog sindikata, sve, sve, sve!
Međutim, kako Tadić & DS Comp. brinu o građanima Srbije, uspeli su da se u teškim, nadčovečanskim pregovorima, junački izbore da jedini izuzetak od ovog svojevrsnog imuniteta bude slučaj „teške industrijske havarije”: po najnižim kriterijumima broja mrtvih – TIH (Teška Industrijska Havarija) podrazumeva bar 100.000 žrtava, taman koliko je današnje Pančevo pod budućim vlasništvom Rusa!
Da parafraziramo naftnog majora Gavrilovića: „Vrhovna komanda Borisa Tadića izbrisala je vaš grad iz svog brojnog stanja. Vaš grad je žrtvovan za čast Naftnog sporazuma i Rusije. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! Živeo Medvedev, živeo Tadić“.
Zakon ne važi za Ruse
Sukladno već prepoznatoj ideji da se Srbija svega svega odriče u korist Prijatelja, država Borisa Tadića se takođe obavezala da neće deliti dividendu za 2008. godinu (tokom koje je bila stopostotni vlasnik), te je jasno da je ovaj iznos, koji je prošle godine iznosio 50 miliona evra, dodatni poklon ruskoj strani. Bakšiš!
U završnim odredbama ugovora, Srbija je skroz skinula gaće: napismeno je priznala i potpisala „da za ovu prodaju ne važi srpski Zakon o privatizaciji“. Tako u članu 10.2 doslovce stoji da se „prodavac (Srbija) odriče svih prava na povlačenje ili raskid ugovora koje bi u drugim slučajevima imao usled kršenja važećih srpskih privatizacionih uslova”.
Ovo više nije ugovor već dobrovoljno ropstvo: samo neko ko se zove Boris Tadić može da potpiše papir kojim otvoreno priznaje da za The Russians nijedan zakon ne važi.
Ali, šta kaže Boris?
Boris kaže: „Uveren sam da imamo dobar sporazum koji na kraju treba da rezultira izgradnjom gasovoda 'Južni tok' i imamo određenu potvrdu ili garancije da će taj gasovod konačno doći u naše krajeve”. Kakva je to „određena potvrda“? Da li je to ono kad Medvedev šapuće na uho Borisu i kaže „majke mi“? Ili je „određena potvrda“ rusko obećanje da će gasovoda, ipak, jednog dana, biti?
I onda Boris sanjari: „Garancije su na nivou dokumenta koji ćemo potpisati predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev i ja, kao predsednik Srbije, gde će naše države stati iza realizacije ovih sporazuma”. Treba biti idiot pa poverovati da je Medvedev nekakva vlast ili stvarni predsednik Rusije; ono što Medvedev potpisuje jednako je svakom potpisu nepostojećeg Mirka Cvetkovića, fiktivnog srpskog premijera, večito zbunjenog šta mu se ovih meseci dešava.
-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-A sad nešto da prezalogajimo: Nafta na meniju
A sad nešto da prezalogajimo: Nafta na meniju
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Uporni Tadić ima dojavu o novim garancijama za gasovod, pa kaže: „Još jedna garancija, koja je možda veća i od svih ostalih, činjenica da je Evropi potrebno 200 milijardi kubnih metara gasa u narednih pet godina”. Znači li to da će Evropa ostati bez gasa ako gasovod ne ide preko Srbije – Tadić nije rekao; šta ako gasovod u Evropu bude išao preko Mađarske i Hrvatske, a?
A onda šta veli? Tadić je naveo i da je Srbija obezbedila „najveći mogući nivo garancija da će sva tri dela sporazuma biti poštovana“. Koje su to garancije, Tadić, naravno, nije objasnio, ali je zato požurio da obraduje buduće ruske robove zaposlene u NIS-u: „Imamo garancije i kada je u pitanju NIS. Štiteći standard naših ljudi koji rade u NIS-u, izborili smo se za socijalni program, koji je takođe bio predmet pregovora. Izborili smo se i za ekološku zaštitu, izborili smo se za garancije vezane za investicije. Tako da će više od 500 miliona evra u narednim godinama biti investirano u NIS”.
Da se podsetimo: ovih 500 miliona o kojima govori drogirani Tadić – jesu pare koje će Rusi uzeti iz kredita, a Srbija ga plaćati; a posebno, obratite pažnju na semantički lapsus lingue – glagol „izboriti“, kao da mi kupujemo NIS od Rusa, kao da smo se mi izborili za dobre uslove i cene, kao da nas Rusi ucenjuju a mi se ne damo!
-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-A da kupiš crno-beli TV: Prodavac i kupac
A da kupiš crno-beli TV: Prodavac i kupac
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Da se vratimo prodavcu onog crno-belog televizora koji bi u tadićevskom ushićenju uskliknuo da se „izborio“ za garancije vezane za „plaćanje“, sve pod uslovom da će budući kupac „najverovatnije uložiti napor“ da mu plati jebeni televizor!
Što bi rekao Šerlok Holms da je imao nesreću da mu Tadić bude pomoćnik: „Elementarno, dragi Borise!“.
P.S. Ako Boris Tadić ili neko iz vrha Demokratske stranke – Jeremić, Šutanovac, Milosavljević, Cvetković, Vlahović – ima nameru da proda bilo šta od svoje imovine (stan, kola, kompjuter, ribice, suprugu, decu, čačkalice, naftnu peć, upaljač na gas) pod identičnim uslovima sveže potpisanog ugovora sa Rusima, redakcija e-novina kupuje na neviđeno. Tražimo samo ono što su Rusi već dobili: da nam se policija, tužilaštvo, sudovi i ostali državni organi ne mešaju u kupoprodajne odnose; da nam je dozvoljeno da u centru grada eksperimentišemo sa ekološkim havarijama i da za njih država Srbija plaća odštetu; da za nas ne važe srpski zakoni; da nam budući prodavci obezbede kredit koji će oni sami plaćati; a naša najveća garancija biće „najverovatnije“ činjenica da ćemo „uložiti napor“ da poštujemo ugovor kojim mi dobijamo sve, a DS ništa! Tadić, pošteno!
Povezani članci:
-
LAIBACH KUNST
- Posts: 310
- Joined: 06/10/2007 12:32
- Location: SARAJEVO
#207 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
"Pesak" da te pitam:
Gledao sam jednu emisiju gdje je gostovao Nenad Čanak.On tvrdi da je skoro sav taj NIS zapravo smješten u Vojvodini,a da njih (dakle Vojvođane) niko ništa ne pita oko toga.Da li je to moguće?
Gledao sam jednu emisiju gdje je gostovao Nenad Čanak.On tvrdi da je skoro sav taj NIS zapravo smješten u Vojvodini,a da njih (dakle Vojvođane) niko ništa ne pita oko toga.Da li je to moguće?
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#208 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
nije moguce. laze canak.
-
Giordano
- Posts: 444
- Joined: 12/07/2008 13:48
#209 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
LAIBACH KUNST wrote:"Pesak" da te pitam:
Gledao sam jednu emisiju gdje je gostovao Nenad Čanak.On tvrdi da je skoro sav taj NIS zapravo smješten u Vojvodini,a da njih (dakle Vojvođane) niko ništa ne pita oko toga.Da li je to moguće?
More biti da je Canak u pravu,je je,more biti!
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#210 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
dobro jutro, e-novina nema
Tajni transkript: Boris Tadić & Dobrica Ćosić Objavljeno: Uto, 25. 11. 2008. 18:12 SIN NACIJE PROTIV OCA NACIJE
SIN NACIJE PROTIV OCA NACIJE
Kuloarske priče da je Dobrica Ćosić bio taj koji je ubedio Borisa Tadića da Ljiljana Smajlović-Ugrica postane ambasador u Kanadi, dobile su svoju potvrdu u još jednom presretnutom telefonskom razgovoruDežurni presretač: Petar Luković
Prvi razgovor: 16,21 h
ĆOSIĆ (nenametljivo): Dobro jutro, predsedniče! Kako si?
TADIĆ (konfuzno): Dobro sam, nego ne znam s kim razgovaram. Tata, da nisi ti?
ĆOSIĆ (druželjubivo): Nije tata, sinko, ali kao da jeste. Ovde čika Dobrica, tvoj deda Gedža...
TADIĆ (uzbuđeno): Oprostite, čika Dobrice, što vas odmah nisam prepoznao. Učini mi se da je tatin glas, imate baš sličan volumen u tonalitetu, izvinite, neće se ponoviti. Nego, da vas pitam: kako junačko zdravlje? Trebate nam zdravi, čika Dobrice, Srbija se na vas oslanja već decenijama, briga o vašem zdravlju više nije vaša lična stvar već, rekao bih, nacionalno pitanje čija važnost...
ĆOSIĆ (skromno): Nemoj, Borise, da preteruješ: kao verni sluga Srbije ništa nisam vredniji od radnika koji zorom kreće u fabriku ili kosača na valovitom žitnom polju ili seoskih domaćina koji ustaju u cik zore ne bi li nahranili izgladnele domaće životinje. Ja samo volim Srbiju onako kako je i ti voliš: kao našu samohranu majku jedinicu.
TADIĆ (zbunjeno): Znam, čika-Gedžo, ali dozvolite da brinem. Vi Srbiji dajete onu patinu bez koje bi ova država izgledala bezdušno: pogledajte, uostalom, tu Evropu u koju, nažalost, moramo da uđemo; nemaju oni Ćosića, čika Dobrice, nemaju!
ĆOSIĆ (pocrveneo): Baš juče kažem tvom ocu: „Ljubo, sin ti je div-junak“. A njemu milo, skida i briše naočare, vidim da se nadahnuo ponosom. Pravi sin pravog oca!
TADIĆ (pocrveneo): Nemojte, čika Gedžo, da preterujete: kao prvi među jednakima u Srbiji, svejedno što sam Predsednik države i najjače stranke, nisam zaslužio tu čast da me pozovete telefonom i pitate kako sam. Dobro sam, uglavnom, ali daleko je to od zadovoljstva, dragi moj čika Dobrice.
ĆOSIĆ (zabrinuto): Zadovoljstvo je precenjeno, da ti kaže čika Gedža.
TADIĆ (otvoreno): Srbija je to osetila na sopstvenoj koži, a naročito danas kad nam otimaju Kosovo, o kojem ste vi, usuđujem se da kažem, ispisali krvavu istoriju svetskog stida. Tata mi je godinama glasno čitao vaše rečenice koje su mi se urezale u krvotok: „Naša zaostalost je naša ekonomska prednost“. Veličanstveno!
ĆOSIĆ (vizionarski): Sve za Srbiju!
TADIĆ (hladno): Nije, čika Gedžo, da nemam vremena za razgovor s vama, naprotiv, svaka vaša reč važnija je od stotine rečenica kojima me u minutu obasipaju, ali, upravo su kod mene neki tužni ministri iz EU, stalno se pitam, čika Dobrice, gde je nestala ta selekcija inteligencije u vremenima kad nam je pamet potrebna kao kruh.
ĆOSIĆ (oklevajući): Kruh?
TADIĆ (brzo se ispravljaući): Hleb, naravno, ostao mi kruh u glavi jer upravo spremamo kontratužbu protiv Hrvatske: za genocid, pljačku, silovanje nejači, rušenje Vukovara i uništenje srpskog Dubrovnika.
ĆOSIĆ (mirno): Neka, neka. Samo ti radi. Zvaće te čika Gedža malo kasnije. Može oko pet?
TADIĆ (slavodobitno): Jedva čekam, čika Dobrice.
Drugi razgovor: 17,02 h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja! Čika Dobrica!
TADIĆ (veselo): Tačan kao sat! Precizan, nezaustavljiv!
ĆOSIĆ (uzdržano): Nego, nešto mi sad pade na pamet: reče mi tvoj otac da imate probleme sa ambasadorima, otuđilo se to od svog naroda, daleko od domovine - daleko od srca.
TADIĆ (pošteno): Neki sam se dan žalio tati: svi bi u ambasadore! Malo sam razočaran, čika Dobrice, svako ko dođe na vlast odmah želi u inostranstvo! Jel' tako bilo i pod Titom?
ĆOSIĆ (obazrivo): S Titom nisam imao nikakvih kontakta.
TADIĆ (dobrodušno): Tata mi je pričao da ste s drugom Titom plovili „Galebom“ i obilazili sve one zemlje gde su vas dočekivali kao korifeje slobode i nesvrstanosti.
ĆOSIĆ (ljutito): Tata laže! Ljuba se malo izgubio poslednjih decenija - ne ljuti se, otac ti je - ali više ne zna šta priča. Ja jesam putovao „Galebom“, ali protiv svoje volje.
TADIĆ (užasnut): Kidnapovali su vas?
ĆOSIĆ (dramatično): Još strašnije: mogao sam da biram - ili da budem bačen u more ili da uživam.
TADIĆ (mrmljajući): Ne želim da znam.
ĆOSIĆ (pravdajući se): Nisam imao izbora. Jeste, uživao sam, ali sam u sebi prezirao tu feštu komunističke pohlepe i raskoši. O tome sam, sećaš se, pisao u naknadnim dnevničkim beleškama, mora da ti je Ljuba to čitao.
TADIĆ (oprezno): Ne sećam se.
ĆOSIĆ (užurbano): Nemoj, Borise, molim te da se vraćamo u daleku, ružnu prošlost! Imao bih i ja negde da nađem tvoje izjave o Zoranu Đinđiću iz vremena kad je bio živ; čini mi se - a ti me ispravi ako grešim - da si i ti uživao na Đinđićevom „Galebu“ dok si u sebi prezirao tu vrstu bahatosti na koju u detinjstvu nisi navikao, otac te tome nije naučio, znam.
TADIĆ (posramljen): Ma, da vam objasnim...
ĆOSIĆ (agresivno): Da ja tebi nešto kažem: dok sam te godinama ljuljao na kolenima i pojao ti kosovski ciklus, onako brljiv kad si bio dete, zaluđen šnenoklama i kolačima, poslednja stvar koju sam mogao da slutim jeste da ćemo se jednog dana, kad odrasteš, a izrastao si, bogami, u srpskog lepotana, raspravljati o „Galebu“ i Titu. Srećom da nisi pomenuo Miloševića: jer da ti odmah kažem, Slobodana sam samo dvaput u životu video; jednom kad me je predložo da budem Predsednik SRJ i drugi put kad me je smenio! Istina je da sam negde napisao da Srbija posle Pašića nije imala boljeg predsednika, ali moraš da znaš da sam tog dana imao starački proliv, srce mi je preskakalo, stomak zavijao, glava me bolela, širio sam zenice, imao grip, preživeo moždani udar i dobio hemoroide. Šteta je da moji kritičari o tome nisu obavešteni.
TADIĆ (dvostruko posramljen): Nije mi, čika Dobrice, bila namera da se vraćamo u prošlost, vidite i sami da sam Deklaracijom o pomirenju prošlost poslao u zaborav, tamo gde je prošlosti mesto, već sam samo hteo da vam objasnim da prosto ne znam šta ću sa ambasadorima. Kad biste samo vi imali nekakav razuman predlog...
ĆOSIĆ (spremno): Tvoj mi tata danima priča kako se onaj Dušan Bataković iz Kanade žali da mu je hladno, steže ga neka magla, smeta mu sneg, dosta mu je zimske garderobe; razumem Dušana - bio godinama ambasador u Atini među srpskim prijateljima, zalagao se za ujedinjenje Grčke i Srbije, šteta je, dragi moj Borise, što nije došlo do realizacije tog predivnog predloga; zamisli, danas, Srbija do Atine, Srbija do Krfa, Srbija do Tasosa, Srbija do Mediterana... Kakvu smo diplomatsku šansu propustili, nikad mi neće biti jasno.
TADIĆ (izvinjavaući se): Noćima o tome razmišljam. Tata mi je pričao o Miloševićevoj ideji da kad se ujedinimo - jedne godine imamo Grka a iduće godine Srbina za predsednika zajedničke države. Tata sve zna: kaže da je propuštena poslednja šansa da postanem predsednik GrkoSrbije, verovatno bi me zezali da se zovem Tadićopulos, ali mi ne bi smetalo, majke mi.
ĆOSIĆ (naučno): Toliko smo divnih prilika propustili da ponekad ne želim da se sećam. Dubrovnik - srpski autonomni grad, recimo. Vukovar - centar SAO države na tlu Hrvatske. Doboj - glavni grad centralne Bosne. Virovitica - najzapadnija srpska tvrđava. Split - glavni grad Srpskog Jadrana. Pa Rijeka, pa Opatija, pa Priština... tužno je, sinko, da smo bili tako blizu a opet tako daleko. Srpska sudbina: dobitnici u miru, gubitnici u ratu u kojem nismo učestvovali.
TADIĆ (gledajući na sat): Nije da žurim, nego imam neke sastanke sa ovim evropskim budalama oko viznog režima...
ĆOSIĆ (umno): Vizni režim je precenjen.
TADIĆ (hitro): Slažem se, nego da se čujemo za sat, važi?
ĆOSIĆ (radosno): Nego šta!
Treći razgovor: 19,17h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja!
TADIĆ (neumorno): Čika Dobrice, svaka čast na tajmingu: baš sam u kancelariji, digao noge na sto, hvala Bogu da su svi otišli!
ĆOSIĆ (ozbiljno): Malopre sam se čuo s tvojim ocem i nešto mislimo, ne ljuti se, da je Kanada idealno mesto odakle treba da počnemo ofanzivu na Ameriku, sad kad je tamo onaj Pomama...
TADIĆ (ispravlja): Obama.
ĆOSIĆ (nezaustavljivo): Svejedno... Ljuba i ja mislimo da nam je u ovom trenutku napad sa severa Amerike neophodan; jeste Bataković bio dobar ali je on više mediteranski tip, pre bi mu legao Pariz nego Otava, takav je čovek, shvataš; a za Kanadu nam treba neko ko je naviknut na sarajevsku zimu, neko ljut, očeličen medijskom hladnoćom, racionalan, spreman da srpsku dijasporu stavi u stanje pripravnosti i prevede u SAO jedinice, neko ko odlično zna engleski i barata diplomatijom kao barutom; neko ko izgleda kao muškarac a predstavlja se ženom; genetska mešavina Smilje Avramov i Sonje Liht; čudovište na točkovima šiški...
TADIĆ (zateknut): Imamo li nekog takvog?
ĆOSIĆ (u speedu): Imamo! Ljiljana Smajlović-Ugrica!
TADIĆ (spušta noge sa stola): Čekajte malo, čika Gedžo. Ovih smo je dana smenili sa mesta glavne urednice „Politike“, ne znam koliko ima smisla...
ĆOSIĆ (uverljivo): Ima, ima! Ne samo da ćeš, dragi moj Borise, pokazati svoju širokogrudost prema ljudima koji su iz drugih partija, već ćeš sebi obezbediti mesto u aveniji velikana koji svoje protivnike pripitomljavaju tako što ih pretvaraju u svoje najžešće prijatelje! Ljiljana, da ti kaže čika Gedža, nema nikakva čvrsta politička uverenja, da budem precizniji - njena jedina uverenja su vezana za mesto abasadora u Kanadi.
TADIĆ (koprca se): Ali, ona me je u „Politici“ žestoko kritikovala, svašta radila protiv mene...
ĆOSIĆ (narodski): Politika je kurva, moj Borise. Naročito „Politika“. Prvo, ništa nije ona organizovala, već su joj smestili, a drugo - u svemu tome nije imala nikakve veze.
TADIĆ (očajnički): Ali, ona je pisala tekstove protiv mene!
ĆOSIĆ (odmereno): Jeste, ali je bila drogirana. Imam podatke da ju je silovao Vojislav Koštunica i pod pretnjom ucene ostvario svoje političke planove.
TADIĆ (očajnički nastavlja): Ali, ona je u „Politiku“ dovela Đorđa Vukadinovića i Antonića koji su godinu i više dana radili protiv mene, predsednika Demokatske stranke i predsednika Srbije.
ĆOSIĆ (ravnodušno): Silovali su i Antonića i Vukadinovića.
TADIĆ (duboko uzdahnuvši): Ne seri.
ĆOSIĆ (ledeno): Ne serem. Tata ti može potvrditi da su Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, uz pomoć Mlađana Dinkića silovali Antonića i Vukadinovića. Naročito je seksualno zločest bio Dinkić.
TADIĆ (prebledeo): Ali, Dinkić je sad uz mene.
ĆOSIĆ (praktično): To više nije važno. Prošlost je samo skrama za skicu budućnosti. Skica nije slika: bol ne znači bolest.
TADIĆ (zbunjen): Pa, šta da radimo.
ĆOSIĆ (mirno): Ljilana Smajlović je ambasador u Kanadi, Dušan Bataković u Francuskoj. Vidi gde ćeš Milana St. Protića. Od pre neki dan prešao je kod nas. Mislim da Švajcarska nije loša: em imamo onog metiljavog Maršićanina iz Koštuničine vojske, em je Švajcarska neutralna.
TADIĆ (konfuzan): Da pitam tatu?
ĆOSIĆ (hladnokrvno): Nema potrebe, ovo je poruka od mene i tate.
TADIĆ (pokušava da se sabere): Ali, šta će reći javnost?
ĆOSIĆ (lukavo): Javnost smo vi i ja, predsedniče. Nikad ne zaboravite: sve je prolazno, samo je Srbija večna.
TADIĆ (ushićeno): Aha.
ĆOSIĆ (nostalgično): A baš si bio sladak dok sam te ljuljao na kolenima. Srce od deteta!
TADIĆ (u šoku): Hvala, čika Dobrice.
ĆOSIĆ (racionalno): Čujemo se, Boki! Ajde zdravo!
Tajni transkript: Boris Tadić & Dobrica Ćosić Objavljeno: Uto, 25. 11. 2008. 18:12 SIN NACIJE PROTIV OCA NACIJE
SIN NACIJE PROTIV OCA NACIJE
Kuloarske priče da je Dobrica Ćosić bio taj koji je ubedio Borisa Tadića da Ljiljana Smajlović-Ugrica postane ambasador u Kanadi, dobile su svoju potvrdu u još jednom presretnutom telefonskom razgovoruDežurni presretač: Petar Luković
Prvi razgovor: 16,21 h
ĆOSIĆ (nenametljivo): Dobro jutro, predsedniče! Kako si?
TADIĆ (konfuzno): Dobro sam, nego ne znam s kim razgovaram. Tata, da nisi ti?
ĆOSIĆ (druželjubivo): Nije tata, sinko, ali kao da jeste. Ovde čika Dobrica, tvoj deda Gedža...
TADIĆ (uzbuđeno): Oprostite, čika Dobrice, što vas odmah nisam prepoznao. Učini mi se da je tatin glas, imate baš sličan volumen u tonalitetu, izvinite, neće se ponoviti. Nego, da vas pitam: kako junačko zdravlje? Trebate nam zdravi, čika Dobrice, Srbija se na vas oslanja već decenijama, briga o vašem zdravlju više nije vaša lična stvar već, rekao bih, nacionalno pitanje čija važnost...
ĆOSIĆ (skromno): Nemoj, Borise, da preteruješ: kao verni sluga Srbije ništa nisam vredniji od radnika koji zorom kreće u fabriku ili kosača na valovitom žitnom polju ili seoskih domaćina koji ustaju u cik zore ne bi li nahranili izgladnele domaće životinje. Ja samo volim Srbiju onako kako je i ti voliš: kao našu samohranu majku jedinicu.
TADIĆ (zbunjeno): Znam, čika-Gedžo, ali dozvolite da brinem. Vi Srbiji dajete onu patinu bez koje bi ova država izgledala bezdušno: pogledajte, uostalom, tu Evropu u koju, nažalost, moramo da uđemo; nemaju oni Ćosića, čika Dobrice, nemaju!
ĆOSIĆ (pocrveneo): Baš juče kažem tvom ocu: „Ljubo, sin ti je div-junak“. A njemu milo, skida i briše naočare, vidim da se nadahnuo ponosom. Pravi sin pravog oca!
TADIĆ (pocrveneo): Nemojte, čika Gedžo, da preterujete: kao prvi među jednakima u Srbiji, svejedno što sam Predsednik države i najjače stranke, nisam zaslužio tu čast da me pozovete telefonom i pitate kako sam. Dobro sam, uglavnom, ali daleko je to od zadovoljstva, dragi moj čika Dobrice.
ĆOSIĆ (zabrinuto): Zadovoljstvo je precenjeno, da ti kaže čika Gedža.
TADIĆ (otvoreno): Srbija je to osetila na sopstvenoj koži, a naročito danas kad nam otimaju Kosovo, o kojem ste vi, usuđujem se da kažem, ispisali krvavu istoriju svetskog stida. Tata mi je godinama glasno čitao vaše rečenice koje su mi se urezale u krvotok: „Naša zaostalost je naša ekonomska prednost“. Veličanstveno!
ĆOSIĆ (vizionarski): Sve za Srbiju!
TADIĆ (hladno): Nije, čika Gedžo, da nemam vremena za razgovor s vama, naprotiv, svaka vaša reč važnija je od stotine rečenica kojima me u minutu obasipaju, ali, upravo su kod mene neki tužni ministri iz EU, stalno se pitam, čika Dobrice, gde je nestala ta selekcija inteligencije u vremenima kad nam je pamet potrebna kao kruh.
ĆOSIĆ (oklevajući): Kruh?
TADIĆ (brzo se ispravljaući): Hleb, naravno, ostao mi kruh u glavi jer upravo spremamo kontratužbu protiv Hrvatske: za genocid, pljačku, silovanje nejači, rušenje Vukovara i uništenje srpskog Dubrovnika.
ĆOSIĆ (mirno): Neka, neka. Samo ti radi. Zvaće te čika Gedža malo kasnije. Može oko pet?
TADIĆ (slavodobitno): Jedva čekam, čika Dobrice.
Drugi razgovor: 17,02 h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja! Čika Dobrica!
TADIĆ (veselo): Tačan kao sat! Precizan, nezaustavljiv!
ĆOSIĆ (uzdržano): Nego, nešto mi sad pade na pamet: reče mi tvoj otac da imate probleme sa ambasadorima, otuđilo se to od svog naroda, daleko od domovine - daleko od srca.
TADIĆ (pošteno): Neki sam se dan žalio tati: svi bi u ambasadore! Malo sam razočaran, čika Dobrice, svako ko dođe na vlast odmah želi u inostranstvo! Jel' tako bilo i pod Titom?
ĆOSIĆ (obazrivo): S Titom nisam imao nikakvih kontakta.
TADIĆ (dobrodušno): Tata mi je pričao da ste s drugom Titom plovili „Galebom“ i obilazili sve one zemlje gde su vas dočekivali kao korifeje slobode i nesvrstanosti.
ĆOSIĆ (ljutito): Tata laže! Ljuba se malo izgubio poslednjih decenija - ne ljuti se, otac ti je - ali više ne zna šta priča. Ja jesam putovao „Galebom“, ali protiv svoje volje.
TADIĆ (užasnut): Kidnapovali su vas?
ĆOSIĆ (dramatično): Još strašnije: mogao sam da biram - ili da budem bačen u more ili da uživam.
TADIĆ (mrmljajući): Ne želim da znam.
ĆOSIĆ (pravdajući se): Nisam imao izbora. Jeste, uživao sam, ali sam u sebi prezirao tu feštu komunističke pohlepe i raskoši. O tome sam, sećaš se, pisao u naknadnim dnevničkim beleškama, mora da ti je Ljuba to čitao.
TADIĆ (oprezno): Ne sećam se.
ĆOSIĆ (užurbano): Nemoj, Borise, molim te da se vraćamo u daleku, ružnu prošlost! Imao bih i ja negde da nađem tvoje izjave o Zoranu Đinđiću iz vremena kad je bio živ; čini mi se - a ti me ispravi ako grešim - da si i ti uživao na Đinđićevom „Galebu“ dok si u sebi prezirao tu vrstu bahatosti na koju u detinjstvu nisi navikao, otac te tome nije naučio, znam.
TADIĆ (posramljen): Ma, da vam objasnim...
ĆOSIĆ (agresivno): Da ja tebi nešto kažem: dok sam te godinama ljuljao na kolenima i pojao ti kosovski ciklus, onako brljiv kad si bio dete, zaluđen šnenoklama i kolačima, poslednja stvar koju sam mogao da slutim jeste da ćemo se jednog dana, kad odrasteš, a izrastao si, bogami, u srpskog lepotana, raspravljati o „Galebu“ i Titu. Srećom da nisi pomenuo Miloševića: jer da ti odmah kažem, Slobodana sam samo dvaput u životu video; jednom kad me je predložo da budem Predsednik SRJ i drugi put kad me je smenio! Istina je da sam negde napisao da Srbija posle Pašića nije imala boljeg predsednika, ali moraš da znaš da sam tog dana imao starački proliv, srce mi je preskakalo, stomak zavijao, glava me bolela, širio sam zenice, imao grip, preživeo moždani udar i dobio hemoroide. Šteta je da moji kritičari o tome nisu obavešteni.
TADIĆ (dvostruko posramljen): Nije mi, čika Dobrice, bila namera da se vraćamo u prošlost, vidite i sami da sam Deklaracijom o pomirenju prošlost poslao u zaborav, tamo gde je prošlosti mesto, već sam samo hteo da vam objasnim da prosto ne znam šta ću sa ambasadorima. Kad biste samo vi imali nekakav razuman predlog...
ĆOSIĆ (spremno): Tvoj mi tata danima priča kako se onaj Dušan Bataković iz Kanade žali da mu je hladno, steže ga neka magla, smeta mu sneg, dosta mu je zimske garderobe; razumem Dušana - bio godinama ambasador u Atini među srpskim prijateljima, zalagao se za ujedinjenje Grčke i Srbije, šteta je, dragi moj Borise, što nije došlo do realizacije tog predivnog predloga; zamisli, danas, Srbija do Atine, Srbija do Krfa, Srbija do Tasosa, Srbija do Mediterana... Kakvu smo diplomatsku šansu propustili, nikad mi neće biti jasno.
TADIĆ (izvinjavaući se): Noćima o tome razmišljam. Tata mi je pričao o Miloševićevoj ideji da kad se ujedinimo - jedne godine imamo Grka a iduće godine Srbina za predsednika zajedničke države. Tata sve zna: kaže da je propuštena poslednja šansa da postanem predsednik GrkoSrbije, verovatno bi me zezali da se zovem Tadićopulos, ali mi ne bi smetalo, majke mi.
ĆOSIĆ (naučno): Toliko smo divnih prilika propustili da ponekad ne želim da se sećam. Dubrovnik - srpski autonomni grad, recimo. Vukovar - centar SAO države na tlu Hrvatske. Doboj - glavni grad centralne Bosne. Virovitica - najzapadnija srpska tvrđava. Split - glavni grad Srpskog Jadrana. Pa Rijeka, pa Opatija, pa Priština... tužno je, sinko, da smo bili tako blizu a opet tako daleko. Srpska sudbina: dobitnici u miru, gubitnici u ratu u kojem nismo učestvovali.
TADIĆ (gledajući na sat): Nije da žurim, nego imam neke sastanke sa ovim evropskim budalama oko viznog režima...
ĆOSIĆ (umno): Vizni režim je precenjen.
TADIĆ (hitro): Slažem se, nego da se čujemo za sat, važi?
ĆOSIĆ (radosno): Nego šta!
Treći razgovor: 19,17h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja!
TADIĆ (neumorno): Čika Dobrice, svaka čast na tajmingu: baš sam u kancelariji, digao noge na sto, hvala Bogu da su svi otišli!
ĆOSIĆ (ozbiljno): Malopre sam se čuo s tvojim ocem i nešto mislimo, ne ljuti se, da je Kanada idealno mesto odakle treba da počnemo ofanzivu na Ameriku, sad kad je tamo onaj Pomama...
TADIĆ (ispravlja): Obama.
ĆOSIĆ (nezaustavljivo): Svejedno... Ljuba i ja mislimo da nam je u ovom trenutku napad sa severa Amerike neophodan; jeste Bataković bio dobar ali je on više mediteranski tip, pre bi mu legao Pariz nego Otava, takav je čovek, shvataš; a za Kanadu nam treba neko ko je naviknut na sarajevsku zimu, neko ljut, očeličen medijskom hladnoćom, racionalan, spreman da srpsku dijasporu stavi u stanje pripravnosti i prevede u SAO jedinice, neko ko odlično zna engleski i barata diplomatijom kao barutom; neko ko izgleda kao muškarac a predstavlja se ženom; genetska mešavina Smilje Avramov i Sonje Liht; čudovište na točkovima šiški...
TADIĆ (zateknut): Imamo li nekog takvog?
ĆOSIĆ (u speedu): Imamo! Ljiljana Smajlović-Ugrica!
TADIĆ (spušta noge sa stola): Čekajte malo, čika Gedžo. Ovih smo je dana smenili sa mesta glavne urednice „Politike“, ne znam koliko ima smisla...
ĆOSIĆ (uverljivo): Ima, ima! Ne samo da ćeš, dragi moj Borise, pokazati svoju širokogrudost prema ljudima koji su iz drugih partija, već ćeš sebi obezbediti mesto u aveniji velikana koji svoje protivnike pripitomljavaju tako što ih pretvaraju u svoje najžešće prijatelje! Ljiljana, da ti kaže čika Gedža, nema nikakva čvrsta politička uverenja, da budem precizniji - njena jedina uverenja su vezana za mesto abasadora u Kanadi.
TADIĆ (koprca se): Ali, ona me je u „Politici“ žestoko kritikovala, svašta radila protiv mene...
ĆOSIĆ (narodski): Politika je kurva, moj Borise. Naročito „Politika“. Prvo, ništa nije ona organizovala, već su joj smestili, a drugo - u svemu tome nije imala nikakve veze.
TADIĆ (očajnički): Ali, ona je pisala tekstove protiv mene!
ĆOSIĆ (odmereno): Jeste, ali je bila drogirana. Imam podatke da ju je silovao Vojislav Koštunica i pod pretnjom ucene ostvario svoje političke planove.
TADIĆ (očajnički nastavlja): Ali, ona je u „Politiku“ dovela Đorđa Vukadinovića i Antonića koji su godinu i više dana radili protiv mene, predsednika Demokatske stranke i predsednika Srbije.
ĆOSIĆ (ravnodušno): Silovali su i Antonića i Vukadinovića.
TADIĆ (duboko uzdahnuvši): Ne seri.
ĆOSIĆ (ledeno): Ne serem. Tata ti može potvrditi da su Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, uz pomoć Mlađana Dinkića silovali Antonića i Vukadinovića. Naročito je seksualno zločest bio Dinkić.
TADIĆ (prebledeo): Ali, Dinkić je sad uz mene.
ĆOSIĆ (praktično): To više nije važno. Prošlost je samo skrama za skicu budućnosti. Skica nije slika: bol ne znači bolest.
TADIĆ (zbunjen): Pa, šta da radimo.
ĆOSIĆ (mirno): Ljilana Smajlović je ambasador u Kanadi, Dušan Bataković u Francuskoj. Vidi gde ćeš Milana St. Protića. Od pre neki dan prešao je kod nas. Mislim da Švajcarska nije loša: em imamo onog metiljavog Maršićanina iz Koštuničine vojske, em je Švajcarska neutralna.
TADIĆ (konfuzan): Da pitam tatu?
ĆOSIĆ (hladnokrvno): Nema potrebe, ovo je poruka od mene i tate.
TADIĆ (pokušava da se sabere): Ali, šta će reći javnost?
ĆOSIĆ (lukavo): Javnost smo vi i ja, predsedniče. Nikad ne zaboravite: sve je prolazno, samo je Srbija večna.
TADIĆ (ushićeno): Aha.
ĆOSIĆ (nostalgično): A baš si bio sladak dok sam te ljuljao na kolenima. Srce od deteta!
TADIĆ (u šoku): Hvala, čika Dobrice.
ĆOSIĆ (racionalno): Čujemo se, Boki! Ajde zdravo!
-
Giordano
- Posts: 444
- Joined: 12/07/2008 13:48
#211 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
pesak wrote:dobro jutro, e-novina nema
Tajni transkript: Boris Tadić & Dobrica Ćosić Objavljeno: Uto, 25. 11. 2008. 18:12 SIN NACIJE PROTIV OCA NACIJE
SIN NACIJE PROTIV OCA NACIJE
Kuloarske priče da je Dobrica Ćosić bio taj koji je ubedio Borisa Tadića da Ljiljana Smajlović-Ugrica postane ambasador u Kanadi, dobile su svoju potvrdu u još jednom presretnutom telefonskom razgovoruDežurni presretač: Petar Luković
Prvi razgovor: 16,21 h
ĆOSIĆ (nenametljivo): Dobro jutro, predsedniče! Kako si?
TADIĆ (konfuzno): Dobro sam, nego ne znam s kim razgovaram. Tata, da nisi ti?
ĆOSIĆ (druželjubivo): Nije tata, sinko, ali kao da jeste. Ovde čika Dobrica, tvoj deda Gedža...
TADIĆ (uzbuđeno): Oprostite, čika Dobrice, što vas odmah nisam prepoznao. Učini mi se da je tatin glas, imate baš sličan volumen u tonalitetu, izvinite, neće se ponoviti. Nego, da vas pitam: kako junačko zdravlje? Trebate nam zdravi, čika Dobrice, Srbija se na vas oslanja već decenijama, briga o vašem zdravlju više nije vaša lična stvar već, rekao bih, nacionalno pitanje čija važnost...
ĆOSIĆ (skromno): Nemoj, Borise, da preteruješ: kao verni sluga Srbije ništa nisam vredniji od radnika koji zorom kreće u fabriku ili kosača na valovitom žitnom polju ili seoskih domaćina koji ustaju u cik zore ne bi li nahranili izgladnele domaće životinje. Ja samo volim Srbiju onako kako je i ti voliš: kao našu samohranu majku jedinicu.
TADIĆ (zbunjeno): Znam, čika-Gedžo, ali dozvolite da brinem. Vi Srbiji dajete onu patinu bez koje bi ova država izgledala bezdušno: pogledajte, uostalom, tu Evropu u koju, nažalost, moramo da uđemo; nemaju oni Ćosića, čika Dobrice, nemaju!
ĆOSIĆ (pocrveneo): Baš juče kažem tvom ocu: „Ljubo, sin ti je div-junak“. A njemu milo, skida i briše naočare, vidim da se nadahnuo ponosom. Pravi sin pravog oca!
TADIĆ (pocrveneo): Nemojte, čika Gedžo, da preterujete: kao prvi među jednakima u Srbiji, svejedno što sam Predsednik države i najjače stranke, nisam zaslužio tu čast da me pozovete telefonom i pitate kako sam. Dobro sam, uglavnom, ali daleko je to od zadovoljstva, dragi moj čika Dobrice.
ĆOSIĆ (zabrinuto): Zadovoljstvo je precenjeno, da ti kaže čika Gedža.
TADIĆ (otvoreno): Srbija je to osetila na sopstvenoj koži, a naročito danas kad nam otimaju Kosovo, o kojem ste vi, usuđujem se da kažem, ispisali krvavu istoriju svetskog stida. Tata mi je godinama glasno čitao vaše rečenice koje su mi se urezale u krvotok: „Naša zaostalost je naša ekonomska prednost“. Veličanstveno!
ĆOSIĆ (vizionarski): Sve za Srbiju!
TADIĆ (hladno): Nije, čika Gedžo, da nemam vremena za razgovor s vama, naprotiv, svaka vaša reč važnija je od stotine rečenica kojima me u minutu obasipaju, ali, upravo su kod mene neki tužni ministri iz EU, stalno se pitam, čika Dobrice, gde je nestala ta selekcija inteligencije u vremenima kad nam je pamet potrebna kao kruh.
ĆOSIĆ (oklevajući): Kruh?
TADIĆ (brzo se ispravljaući): Hleb, naravno, ostao mi kruh u glavi jer upravo spremamo kontratužbu protiv Hrvatske: za genocid, pljačku, silovanje nejači, rušenje Vukovara i uništenje srpskog Dubrovnika.
ĆOSIĆ (mirno): Neka, neka. Samo ti radi. Zvaće te čika Gedža malo kasnije. Može oko pet?
TADIĆ (slavodobitno): Jedva čekam, čika Dobrice.
Drugi razgovor: 17,02 h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja! Čika Dobrica!
TADIĆ (veselo): Tačan kao sat! Precizan, nezaustavljiv!
ĆOSIĆ (uzdržano): Nego, nešto mi sad pade na pamet: reče mi tvoj otac da imate probleme sa ambasadorima, otuđilo se to od svog naroda, daleko od domovine - daleko od srca.
TADIĆ (pošteno): Neki sam se dan žalio tati: svi bi u ambasadore! Malo sam razočaran, čika Dobrice, svako ko dođe na vlast odmah želi u inostranstvo! Jel' tako bilo i pod Titom?
ĆOSIĆ (obazrivo): S Titom nisam imao nikakvih kontakta.
TADIĆ (dobrodušno): Tata mi je pričao da ste s drugom Titom plovili „Galebom“ i obilazili sve one zemlje gde su vas dočekivali kao korifeje slobode i nesvrstanosti.
ĆOSIĆ (ljutito): Tata laže! Ljuba se malo izgubio poslednjih decenija - ne ljuti se, otac ti je - ali više ne zna šta priča. Ja jesam putovao „Galebom“, ali protiv svoje volje.
TADIĆ (užasnut): Kidnapovali su vas?
ĆOSIĆ (dramatično): Još strašnije: mogao sam da biram - ili da budem bačen u more ili da uživam.
TADIĆ (mrmljajući): Ne želim da znam.
ĆOSIĆ (pravdajući se): Nisam imao izbora. Jeste, uživao sam, ali sam u sebi prezirao tu feštu komunističke pohlepe i raskoši. O tome sam, sećaš se, pisao u naknadnim dnevničkim beleškama, mora da ti je Ljuba to čitao.
TADIĆ (oprezno): Ne sećam se.
ĆOSIĆ (užurbano): Nemoj, Borise, molim te da se vraćamo u daleku, ružnu prošlost! Imao bih i ja negde da nađem tvoje izjave o Zoranu Đinđiću iz vremena kad je bio živ; čini mi se - a ti me ispravi ako grešim - da si i ti uživao na Đinđićevom „Galebu“ dok si u sebi prezirao tu vrstu bahatosti na koju u detinjstvu nisi navikao, otac te tome nije naučio, znam.
TADIĆ (posramljen): Ma, da vam objasnim...
ĆOSIĆ (agresivno): Da ja tebi nešto kažem: dok sam te godinama ljuljao na kolenima i pojao ti kosovski ciklus, onako brljiv kad si bio dete, zaluđen šnenoklama i kolačima, poslednja stvar koju sam mogao da slutim jeste da ćemo se jednog dana, kad odrasteš, a izrastao si, bogami, u srpskog lepotana, raspravljati o „Galebu“ i Titu. Srećom da nisi pomenuo Miloševića: jer da ti odmah kažem, Slobodana sam samo dvaput u životu video; jednom kad me je predložo da budem Predsednik SRJ i drugi put kad me je smenio! Istina je da sam negde napisao da Srbija posle Pašića nije imala boljeg predsednika, ali moraš da znaš da sam tog dana imao starački proliv, srce mi je preskakalo, stomak zavijao, glava me bolela, širio sam zenice, imao grip, preživeo moždani udar i dobio hemoroide. Šteta je da moji kritičari o tome nisu obavešteni.
TADIĆ (dvostruko posramljen): Nije mi, čika Dobrice, bila namera da se vraćamo u prošlost, vidite i sami da sam Deklaracijom o pomirenju prošlost poslao u zaborav, tamo gde je prošlosti mesto, već sam samo hteo da vam objasnim da prosto ne znam šta ću sa ambasadorima. Kad biste samo vi imali nekakav razuman predlog...
ĆOSIĆ (spremno): Tvoj mi tata danima priča kako se onaj Dušan Bataković iz Kanade žali da mu je hladno, steže ga neka magla, smeta mu sneg, dosta mu je zimske garderobe; razumem Dušana - bio godinama ambasador u Atini među srpskim prijateljima, zalagao se za ujedinjenje Grčke i Srbije, šteta je, dragi moj Borise, što nije došlo do realizacije tog predivnog predloga; zamisli, danas, Srbija do Atine, Srbija do Krfa, Srbija do Tasosa, Srbija do Mediterana... Kakvu smo diplomatsku šansu propustili, nikad mi neće biti jasno.
TADIĆ (izvinjavaući se): Noćima o tome razmišljam. Tata mi je pričao o Miloševićevoj ideji da kad se ujedinimo - jedne godine imamo Grka a iduće godine Srbina za predsednika zajedničke države. Tata sve zna: kaže da je propuštena poslednja šansa da postanem predsednik GrkoSrbije, verovatno bi me zezali da se zovem Tadićopulos, ali mi ne bi smetalo, majke mi.
ĆOSIĆ (naučno): Toliko smo divnih prilika propustili da ponekad ne želim da se sećam. Dubrovnik - srpski autonomni grad, recimo. Vukovar - centar SAO države na tlu Hrvatske. Doboj - glavni grad centralne Bosne. Virovitica - najzapadnija srpska tvrđava. Split - glavni grad Srpskog Jadrana. Pa Rijeka, pa Opatija, pa Priština... tužno je, sinko, da smo bili tako blizu a opet tako daleko. Srpska sudbina: dobitnici u miru, gubitnici u ratu u kojem nismo učestvovali.
TADIĆ (gledajući na sat): Nije da žurim, nego imam neke sastanke sa ovim evropskim budalama oko viznog režima...
ĆOSIĆ (umno): Vizni režim je precenjen.
TADIĆ (hitro): Slažem se, nego da se čujemo za sat, važi?
ĆOSIĆ (radosno): Nego šta!
Treći razgovor: 19,17h
ĆOSIĆ (veselo): Opet ja!
TADIĆ (neumorno): Čika Dobrice, svaka čast na tajmingu: baš sam u kancelariji, digao noge na sto, hvala Bogu da su svi otišli!
ĆOSIĆ (ozbiljno): Malopre sam se čuo s tvojim ocem i nešto mislimo, ne ljuti se, da je Kanada idealno mesto odakle treba da počnemo ofanzivu na Ameriku, sad kad je tamo onaj Pomama...
TADIĆ (ispravlja): Obama.
ĆOSIĆ (nezaustavljivo): Svejedno... Ljuba i ja mislimo da nam je u ovom trenutku napad sa severa Amerike neophodan; jeste Bataković bio dobar ali je on više mediteranski tip, pre bi mu legao Pariz nego Otava, takav je čovek, shvataš; a za Kanadu nam treba neko ko je naviknut na sarajevsku zimu, neko ljut, očeličen medijskom hladnoćom, racionalan, spreman da srpsku dijasporu stavi u stanje pripravnosti i prevede u SAO jedinice, neko ko odlično zna engleski i barata diplomatijom kao barutom; neko ko izgleda kao muškarac a predstavlja se ženom; genetska mešavina Smilje Avramov i Sonje Liht; čudovište na točkovima šiški...
TADIĆ (zateknut): Imamo li nekog takvog?
ĆOSIĆ (u speedu): Imamo! Ljiljana Smajlović-Ugrica!
TADIĆ (spušta noge sa stola): Čekajte malo, čika Gedžo. Ovih smo je dana smenili sa mesta glavne urednice „Politike“, ne znam koliko ima smisla...
ĆOSIĆ (uverljivo): Ima, ima! Ne samo da ćeš, dragi moj Borise, pokazati svoju širokogrudost prema ljudima koji su iz drugih partija, već ćeš sebi obezbediti mesto u aveniji velikana koji svoje protivnike pripitomljavaju tako što ih pretvaraju u svoje najžešće prijatelje! Ljiljana, da ti kaže čika Gedža, nema nikakva čvrsta politička uverenja, da budem precizniji - njena jedina uverenja su vezana za mesto abasadora u Kanadi.
TADIĆ (koprca se): Ali, ona me je u „Politici“ žestoko kritikovala, svašta radila protiv mene...
ĆOSIĆ (narodski): Politika je kurva, moj Borise. Naročito „Politika“. Prvo, ništa nije ona organizovala, već su joj smestili, a drugo - u svemu tome nije imala nikakve veze.
TADIĆ (očajnički): Ali, ona je pisala tekstove protiv mene!
ĆOSIĆ (odmereno): Jeste, ali je bila drogirana. Imam podatke da ju je silovao Vojislav Koštunica i pod pretnjom ucene ostvario svoje političke planove.
TADIĆ (očajnički nastavlja): Ali, ona je u „Politiku“ dovela Đorđa Vukadinovića i Antonića koji su godinu i više dana radili protiv mene, predsednika Demokatske stranke i predsednika Srbije.
ĆOSIĆ (ravnodušno): Silovali su i Antonića i Vukadinovića.
TADIĆ (duboko uzdahnuvši): Ne seri.
ĆOSIĆ (ledeno): Ne serem. Tata ti može potvrditi da su Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, uz pomoć Mlađana Dinkića silovali Antonića i Vukadinovića. Naročito je seksualno zločest bio Dinkić.
TADIĆ (prebledeo): Ali, Dinkić je sad uz mene.
ĆOSIĆ (praktično): To više nije važno. Prošlost je samo skrama za skicu budućnosti. Skica nije slika: bol ne znači bolest.
TADIĆ (zbunjen): Pa, šta da radimo.
ĆOSIĆ (mirno): Ljilana Smajlović je ambasador u Kanadi, Dušan Bataković u Francuskoj. Vidi gde ćeš Milana St. Protića. Od pre neki dan prešao je kod nas. Mislim da Švajcarska nije loša: em imamo onog metiljavog Maršićanina iz Koštuničine vojske, em je Švajcarska neutralna.
TADIĆ (konfuzan): Da pitam tatu?
ĆOSIĆ (hladnokrvno): Nema potrebe, ovo je poruka od mene i tate.
TADIĆ (pokušava da se sabere): Ali, šta će reći javnost?
ĆOSIĆ (lukavo): Javnost smo vi i ja, predsedniče. Nikad ne zaboravite: sve je prolazno, samo je Srbija večna.
TADIĆ (ushićeno): Aha.
ĆOSIĆ (nostalgično): A baš si bio sladak dok sam te ljuljao na kolenima. Srce od deteta!
TADIĆ (u šoku): Hvala, čika Dobrice.
ĆOSIĆ (racionalno): Čujemo se, Boki! Ajde zdravo!
Je,je dragi moj "pesak",cim Ljiljana Smailovic_Ugrica dodje u Kanadu,taj napad sa sjevera bio bi prava katastrofa za USA,a
Batakovic neka napada na Grke iz Mediterana,pa ce se viditi za koju godinicu,dokle smo uznapredovali !
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#212 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
Senzacionalno otkriće srpskih medija
Objavljeno: "E-novine", 26. decembar 2008.
MLADIĆ MOŽE DA UBIJE!
Novogodišnje raspoloženje i dalje uzima žrtve po srpskim medijima i politici: nakon epohalnog posla stoleća u kojem Rusi dobijaju sve i još ponešto, na red je došao maslinastozeleni sukob (Ponoš – Šutanovac), a onda, logično, uvek aktuelni srpski heroj Ratko Mladić. U toku jednog dana saznali smo o đeneralu više detalja nego svih proteklih godina
Pišu: Petar Luković & Tomislav Marković
RTS i TVB92, ćerke firme Demokratske stranke, umalo nisu pokrenule porodičnu parnicu povodom nasledstva nad „ekskluzivnom informacijom iz pouzdanih izvora“; obe TV frakcije Borisa Tadića došle su u posed istog a navodno tajnog dokumenta o pikantnim detaljima iz života begunca Ratka M; obe TV frakcije pohvalile su se ekskluzivnošću – prvo je B92 objavila da jedina ima uvid u ovaj dosije, a nekoliko sati kasnije RTS je s ponošom objavila da ona jedina ima uvid u pomenuti dosije. Očigledno, politički pluralizam je konačno zahvatio i Službu koja sad ima više miljenika (komada dva). Budući da su i jedan i drugi izveštaj identični, svejedno je kom izvoru verujete: u obe varijante Mladić „odbacuje mogućnost da se dobrovoljno preda Haškom tribunalu. Posle višegodišnjeg skrivanja, odbegli general je tempirana bomba, koja lako može u smrt da povede i nedužne ljude iz svoje okoline. Ratni komandant Vojske Republike Srpske ne razmišlja o brojnim pozivima da dobrovoljno izađe pred Sud u Hag“.
Senzacionalno otkriće B92/RTS da je Ratko Mladić spreman da ubije „nedužne ljude iz svoje okoline“ ravna je saznanju da je papa katolik ili da zmija ima rep. O Mladiću se govori kao da nikada nikakav zločin nije počinio, kao da je tek sad poludeo od skrivanja i postao pretnja za građane Srbije, kojima je ovo upozorenje i upućeno. Zato u „ekskluzivnim materijalima“ nema ni pomena o Srebrenici i Sarajevu, nigde ni traga od osam hiljada likvidiranih u julu 1995. godine, nigde ni slova o 44 meseca granatiranja i ubijanja glavnog grada BiH. To za duet B92/RTS nije bitno.
Za njih su bitni sledeći špijunski detalji: „Tim za potragu došao je i do saznanja da se Mladić sve vreme ponašao kao iskusni ilegalac, da se po stanovima u kojima se krije nečujno kreće u vunenim čarapama, da ne dozvoljava glasan razgovor, a da zbog straha od bolesti i mogućnosti odlaska u bolnicu veoma vodi računa o higijeni. Takođe, dugo je insistirao na tome da ga posećuje porodica, redovno gledao televiziju, čak igrao i šah. Upućeni su ispričali da sa članovima obezbeđenja Mladić postupa prilično grubo, zahteva od njih da probaju hranu pre njega, kao i da ga redovno izveštavaju o tome gde su je i od koga kupili. Sistem Mladićevog obezbeđenja podrazumeva i da se članovi tog tima međusobno kontrolišu i prisluškuju, a neki bivši saradnici navodno su negodovali što su u ceo posao uvučena i njihova deca.“
Budimo, za promenu, racionalni: ako Služba, B92 i RTS znaju sve, čak i da se Mladić šetka po stanu u vunenim čarapama kaki boje, da povremeno levitira, igra šah, redovno gleda informativne programe RTS i B92 – kako je moguće da ne znaju gde se đeneral Ratko nalazi? Kako je moguće imati „uvid“ u intimne detalje asketskog života ratnog zločinca, a pretvarati se da ne znamo gde je i ko ga čuva?
Zanimljivo je da je nekoliko dana uoči Uvida, o Mladiću govorio neizbežni Boris Tadić, udvarajući se inteligenciji svojih podanika: „Građani Srbije veoma dobro znaju nešto što se neki prave da ne znaju, a to je da država Srbija ima ozbiljne tehničke teškoće da otkrije baš svakog haškog optuženika“. Budući da ne možemo da lociramo Mladića i Hadžića, makar je sreća je da „nemamo teškoća da otkrijemo“ detalje iz privatnog života bar jednog od njih. Kad sutra dvojac B92/RTS (što Tadić spoji, čak ni Služba ne razdvoji) otkrije da Hadžić nosi hulahopke u kojima se bešumno kreće ulicama, da on prvi proba hranu pre svog obezbeđenja, da se obezbeđenje prema njemu ponaša „prilično grubo“, da ga prisluškuju i seksualno zlostavljaju – nemojte očekivati previše. To što o njima znamo sve, ne znači da znamo gde su.
Ukratko, što više detalja znaš o životu zločinca, manje su šanse da zločinca lociraš, a kamoli da ga sretneš, a sasvim je izvesno da ga nikad nećeš uhapsiti.
Jebeš celinu, važni su detalji!
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
-
MA DAJ...
- Posts: 590
- Joined: 29/01/2007 17:01
#214 Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral
Pesak,ne radi Pescanikova int. stranica ...sta je reci?