Izmišljanje nove tradicije
PRŠTI SEKULARNA STAZA
e-novine:
http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=20609
Aleksej Kišjuhas
26. 12. 2008. 15:25
Tradicije su praktično uvek nešto promenljivo i fluidno, nešto što evoluira i menja se. I što je, skoro po pravilu, kratkotrajnije nego što većina ljudi misli. Do zabune dolazi jer se tradicije predstavljaju kao statični, praiskonski i vanvremenski fenomeni. Dok istoričari, antropolozi i etnografi uredno demonstriraju promenljivost i recentnost tradicija. Škotski kilt koji danas smatramo tradicionalnim, zapravo je proizvod 18. veka. Kukuruz za „tradicionalnu” proju ili paprike za „tradicionalni” paprikaš donešene su iz Amerika. Konačno, i sam Božić i najveći deo verskih rituala koji ga prate zapravo su nakalemljeni na još starije, predhrišćanske i mnogo sekularnije običaje
Prštanje bele staze će u Sarajevu ove godine biti posve prigušeno ili aktivno onemogućeno. Razlog svemu nije globalno zagrevanje, već činjenica da Deda Mraz, kažu, „nema nikakvu ulogu u bošnjačkoj tradiciji”. Naime, zvaničnici sarajevskih predškolskih ustanova neće blagonaklono gledati na podelu novogodišnjih paketića od strane ljudi obučenih u crveno-bele kostime i sa higijenskim vatama po licu.
Ceo slučaj prouzrokovao je mnogo komentara o nacionalnoj podeljenosti Bosne, o Istoku i Zapadu, o multukulturalnosti, toleranciji, vaspitanju, dečjim pravima, i tako tome. Ipak, vrlo retko je spominjan osnovni razlog celog džumbusa. A ime ovog namrgođenog slona u dnevnoj sobi kojeg je malo ko izvoleo primetiti jeste – religija. Odsustvo crveno-belog debeljka iz svetih knjiga, a njegovo prisustvo u doba godine napumpanog religijom, osnovni je lažni problem. Ali na ovo se valja vratiti kasnije.
Jer, prvo što bode oči jeste pozivanje na tradiciju i navodno odsustvo iste u slučaju Deda Mraza. Ovo pre svega svedoči o arbitrarnosti pri odabiru datuma od kojeg se tradicija meri. Naime, novogodišnje paketiće su Deda Mrazovi delili barem tri-četiri decenije bez prestanka, te se i o dotičnom Dedi takođe može govoriti u kontekstu tradicionalnosti i običajnosti. Ironično, ali dugotrajnost u tradicijama zapravo ne igra naročitu ulogu: na prostoru Balkana bilo je mnoštvo dugotrajni(ji)h a danas sasvim zaboravljenih tradicija, na čiju reaktivaciju niko ne poziva. Najčešće, srećom. Dugotrajnost tradicije tek je ideološka i legitimacijska zvrčka celog društvenog rituala, a koja je neretko i fabrikovana. Takođe, opaska o „nikakvoj ulozi” Deda Mraza posebno je žalosna. Koliko bezdušnosti je potrebno da bi se malom Sarajliji, koji krupnih očiju u vrtiću čeka na čokoladu i igračkicu, reklo da cela fešta i nema neku naročitu ulogu? Konačno, da li je narandža ili banana koju će podeliti neki hodža ili pop zaista nešto „tradicionalnije” od automobilčića kojeg udeljuje junak sa flašica koka-kole?
Dakle, neophodno je razumeti sledeću činjenicu. Tradicije su praktično uvek nešto promenljivo i fluidno, nešto što evoluira i menja se. I što je, skoro po pravilu, kratkotrajnije nego što većina ljudi misli. Do zabune dolazi jer se tradicije predstavljaju kao statični, praiskonski i vanvremenski fenomeni, dok istoričari, antropolozi i etnografi uredno demonstriraju promenljivost i recentnost tradicija. Škotski kilt koji danas smatramo tradicionalnim, zapravo je proizvod 18. veka. Kukuruz za „tradicionalnu” proju ili paprike za „tradicionalni” paprikaš donešene su iz Amerika. Konačno, i sam Božić i najveći deo verskih rituala koji ga prate, zapravo su nakalemljeni na još starije, predhrišćanske i mnogo sekularnije običaje. Ironično, ali sekularni Deda Mraz, to jest ceremonija razmene darova, zapravo je bliža izvornim ritualima koje su ljudi obavljali u ovo doba godine. Hrišćanski dodatak u vidu svetog Nikole zapravo je recentniji kičoliki dodatak na puno drevniju, to jest tradicionalniju praksu.
Međutim, kao i u slučaju nedavne srbijanske kritike Noći veštica, religijom zadojeni i crkvi dodvoravajući funkcioneri zapravo dobro znaju šta rade. Ili to barem implicitno osećaju. Jer, Deda Mraz zaista jeste super-heroj koji je posve subverzivan prema verskim uverenjima i praksama. Nastao iz pera političkih karikaturista krajem 19. veka, u Sjedinjenim Državama i kontekstu stroge odvojenosti crkve i države, a uglavljen upravo u doba godine karakteristične religijske prenadraženosti, Deda Mraz je gotovo paradigma sekularnog kontranapada na verske praznike. I to vrlo uspešnog kontranapada. Ništa čudno: dopadljivi debeljko koji sankama šparta nebom, zastajkujući tek da deci podeli poklone, sigurno je privlačniji junak od namrgođenih svetaca i idola bilo koje konfesije, a koji često dele samo moralne pridike. Drugim rečima, napad na Deda Mraza zapravo je – bilo posredni, bilo neposredni – napad na sekularizam. I, nažalost, sarajevski slučaj u tome nije nimalo usamljen. Međutim, kada i političari prihvate i u politiku pretvore religijska osporavanja sekularnih praksi i heroja – posredi je moćan indikator klerikalizacije društva.
Pojavom Deda Mraza i sličnih sekularnih junaka u doba Ramadana, Božića i Nove godine, crkveni idoli i običaji zaista popuštaju pred onim sekularnim. Pokušaji da se Deda Mraz pretvori u Božić Batu ili svetog Nikolu osuđeni su na neuspeh. Jelka, pokloni i Deda Mraz bliži su izvornim društvenim funkcijama rituala u zimsko doba: označavanju završetka radova, i okupljanju porodice čiji članovi jedni drugima žele puno sreće u narednom privrednom ciklusu i uopšte dobu koje predstoji. Ljudi su vremenom, nakon par milenijuma hrišćanstva, ukapirali da ritualna okupljanja i razmene darova uopšte ne moraju imati religiozni karakter. Da je praznike ne samo moguće, već i sasvim poželjno, učiniti svetovnim. Bez straha, ali i bez izbegavanja odgovornosti, zbog uverenja da komadiće masnog mesa ili gutljaje alkoholnih pića broji neko ko sedi na oblaku.
A definitivna subverzija Deda Mraza sastoji se u još nečem. Trenutak kada deca ukapiraju da Deda Mraz ne postoji i da su ih roditelji obmanjivali je istinski oslobađajuć. Jer se ista vrsta mentalne slobode od natprirodnih pretpostavki može primeniti i na ostale super-heroje o kojima roditelji obmanjuju svoju decu. Jer, deca će jednog dana saznati istinu o Deda Mrazu. Važno je da se tog dana sete i svega što su im roditelji pričali o Isusu, Muhamedu i njima sličnim junacima.
...predpostavljam da je ovo krajnji domet tvog intelekta...cijenim tvoje mišljenje.
pa ne mogu da vjerujem...cuj "prvo se predstavi" 
Doduse,ti si se praaavo predstavio !