Takozvani komandanti/generali

[Danguba]

Alija i MM ekipa su bili prvi. Znam ja sve to vrlo dobro. I ti isti su onda nastavili dodavati nove.

Alija i Alici bili najveci zlocinci.
Ti si imao bas srece sve to prezivjeti.

[_BataZiv_0809]

Pisi imena... neka se zna. Ovako je sve rekla kazala niko od toga nema koristi. Njima je sramota a ne tebi/nama...

Evo meni odmah pade na pamet sin od Rasima Delica, jes se debeli bio uzjebo nije znao od hrsuzlika dje goni....a kompleksaš teski jer je bio onako poružan.

Kcerka od Puške nije dala gledat u sebe, stisni samo okom je okrzni ili pogledaj nekog frajera kojeg je ona "zapikala"....e u njihovom slucaju karma je kučka....dodje đavo po svoje.

Za Magode ne moram ni spominjati, vidimo danas podmladak.

Ovo ovako na prvu sto mi naumpade a vezano za SG, pisite vi o svojim Opstinama bolje znate.

Sta se desilo sa njom?
Je li ministar Magoda sin od ratnog komandanta?

[Mirza777]

Kroz historiju nema drzave koja nije imala tih stvari. Ni naša BiH nije izuzetak toga. Ne znam zasto se ljudi cude kad slusaju o takvim stvarima. Vijekovima je to tako bilo i uvijek će biti. Svaka opština je imala tih izuzetaka pa i na primjer kod nas u Krajini

[suspect_zero]

Pisi imena... neka se zna. Ovako je sve rekla kazala niko od toga nema koristi. Njima je sramota a ne tebi/nama...

Evo meni odmah pade na pamet sin od Rasima Delica, jes se debeli bio uzjebo nije znao od hrsuzlika dje goni....a kompleksaš teski jer je bio onako poružan.

Kcerka od Puške nije dala gledat u sebe, stisni samo okom je okrzni ili pogledaj nekog frajera kojeg je ona "zapikala"....e u njihovom slucaju karma je kučka....dodje đavo po svoje.

Za Magode ne moram ni spominjati, vidimo danas podmladak.

Ovo ovako na prvu sto mi naumpade a vezano za SG, pisite vi o svojim Opstinama bolje znate.

Sta se desilo sa njom?
Je li ministar Magoda sin od ratnog komandanta?

Koliko Čaršija prica bolesna je nešto, za Pusku se vec odavno zna da ima karcinom.

Nije ministar sin od Muhidina Dine Magode ( koji je poginuo odmah na pocetku rata '92) bila ih cini mi se cetvorica brace ovaj od jednog. Taj podmladak je kasnije na racun poginule familije udario u silu, slicno kao Miladini. Ne bi Ibro danas provodio silu na racun svojih ratnih zasluga, kad je rat poceo mislim da je imao oko 8-9 godina.

[DebelinJoe]

https://crna-hronika.info/ko-je-hase-ti ... eri/759990

Ahmed Džinović, osnivač i predsjednik Organizacije Panter danas je rekao kako su pripadnici ove grupe u pedofiliji uhvatili Haseta Tirića.

I mnogo zanimljivije...

Hase Tirić je direktor Sarajevo Gasa i bivši komadant “Crnih labudova”.
Tirić je od ranije poznat javnosti, a pogotovo pripadnicima ARBiH. Crni labudovi (“120. lahka brigada GŠ Armije R BiH Crni labudovi”) bili su specijalna jedinica unutar Armije Republike Bosne i Hercegovine.

Pripadnici Crnih labudova imali su reputaciju za hrabrost na ratištu. Jedan od najdugotrajnijih komadanata bio je upravo Hase Tirić. Tirić je nakon rata bio direktor Terapijske zajednice Kampus, menadžer nekoliko fudbalera, a od 1. marta 2024. godine je direktor KJKP “Sarajevogas” d.o.o Sarajevo.

Uh, jbttttt...

[DebelinJoe]

Jeste četo, ali najsposobniji četo kojeg je agresor imao.




Krivac jer Sarajevo nije deblokirano na pravcu Visoko - Ilijaš - Vogošća.

Preuzeto sa neke agresorske FB stranice. Zanimljivo je da je najsposobniji oficir VRS bio komandanat Petog korpusa, ali hebaiga, agresorska sila nebeska .

На данашњи дан 2. септембра 1957. године у Бањалуци рођен је генерал-мајор Драган Јосиповић.

Завршио је Војну академију Копнене војске -смјер интендантске службе. У Војсци Републике Српске је од њеног оснивања гдје је обављао функције:
-командант Илијашке лаке пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у Илијашу
-командант Оперативне групе "Вогошћа" Војске Републике Српске у Вогошћи
-командант 3. сарајевске пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у Вогошћи
-начелник штаба за заштиту предсједника Републике Српске,
-замјеник начелника Генералштаба Војске Републике Српске у Бијељини
-командант 5. корпуса Војске Републике Српске, Соколац и
-замјеник помоћника начелника Генералштаба Војске Републике Српске за позадину у Бијељини.

Током одбране Републике Српске рањаван је чак девет пута:
-јун 1992. година, прострел десне руке метком из аутоматског пјешадијског оружја у Чекрчићима код Илијаша;
-јул 1992. гелер у кичмуу Љешеву код Илијаша; -септембар 1992. гелер у главу, Влашково код Илијаша;
-март 1993. гелер у поткољеницу, објекат Мачак, Нишићка висораван код Олова;
-септембар 1993. гелер у ногу на брду Жуч код Сарајева;
-фебруар 1994. гелер у врат, Брда код Средњег; -јул 1994. гелер у кољено, Мошевачко брдо, Нишићка висораван код Олова;
-новембар 1994. гелери у ногу и раме, Караула код Олова и
-јул 1995. гелери у руку и у груди, у селу Љубина код Илијаша.

За заслуге у одбрани Републике Српске одликован је Орденом Карађорђеве звијезде трећег реда и Орденом Карађорђеве звијезде првог реда.

Са породицом живи у Суботици.

[Danguba]

To ti neki rođak?

[Messier]

9 puta lik ranjen u 3 godine,od cekrcica do ilijasa

cuj geler u vrat

i cek,dobio je crnog djordja prvog i treceg reda odlikovanje?

a drugog..?

[suspect_zero]

Srpska mitologija opet jača od grčke

[Dozer]

јун 1992. година, прострел десне руке метком из аутоматског пјешадијског оружја у Чекрчићима код Илијаша;
-јул 1992. гелер у кичмуу Љешеву код Илијаша;
-септембар 1992. гелер у главу, Влашково код Илијаша;
-март 1993. гелер у поткољеницу, објекат Мачак, Нишићка висораван код Олова;
-септембар 1993. гелер у ногу на брду Жуч код Сарајева;
-фебруар 1994. гелер у врат, Брда код Средњег;
-јул 1994. гелер у кољено, Мошевачко брдо, Нишићка висораван код Олова;
-новембар 1994. гелери у ногу и раме, Караула код Олова и
-јул 1995. гелери у руку и у груди, у селу Љубина код Илијаша.

Juni - Juli 92 - hajde, Ok, prostrijel zaraste brzo ako nije pogodjena kost.
Juli 92 - geler u kicmu...? Prije ce biti kakav kamen da ga je udario, ili je bila povrsinka rana. Da je dobio geler i kicmu, nema sanse da bi bio sposoban da u septembru dobije novi geler u glavu.
Ali, i taj u glavu je bio vjerovatno samo neko okrznuce, jer da je probio lobanju, sigurno ne bi bio sposoban za novi geler u martu 93 u potkoljenicu.
Septembar 93 opet geler u nogu, i to na Zuci. Koliko smo mi granata ispalili na Zuci...10? 15?
Onda opet geler u februaru 94, sad u vrat... pa jos 1 u julu u koljeno, da bi fasovo jos 1 u novembru u nogu i rame.
I na kraju jos po 1 u ruku i prsa 95...

Sve zajedno kad se pogleda, sve su bile povrsinka laksa ranjavanja, ogrebotine. Jer, da nije tako, onaj u kicmu bi ga ostavio u kolicima. Ako ne taj, onda bi mu dohakao onaj u glavu.
Ali, mozda je bio Raaambo...

[DebelinJoe]

Srpska mitologija opet jača od grčke

U srpskoj mitologiji devedesetih Ilijaš ima status koji kod Bošnjaka ima Bužim. Dakle, malo mjesto sa svih strana okruženo korpusima neprijateljske vojske i na kojem je neprijatelj svaki put slomio zube. Ružno je porediti, ali kod Srba ovaj Josipović ima onaj status koji kod Bošnjaka ima Izet Nanić, dakle neka vrsta Terminatora.

A što se tiče Ilijaša, istina je da ga Armija BiH nije uspjela zauzeti, iako je bio okružen snagama Prvog, Drugog, Trećeg, Šestog i Sedmog korpusa ARBiH. Dijelom zbog činjenice da je srpsko stanovništvo u Ilijašu bilo naoružano do zuba, sa preko 6000 vojnika. Na drugoj strani je bila jako slabo naoružana i slabo opremljena 126.brigada, ismijavana od drugih jedinica ARBiH i nazivana "sirotinjska," "poderana brigada," "ničija,", "izbjeglička brigada" i slično.

https://veterani.ba/naslovna/2021/10/sj ... im-spahic/

Hašim Spahić iako formalno komandant, on je bio komandanat samo na papiru. On je u pogledu logistike u potpunosti ovisio o volji i milosti lokalnih političkih moćnika u Brezi i Visokom. Treba li reći da su i vojne i političke strukture u Brezi i Visokom bile korumpirane i pokvarene do daske. Jedan događaj iz sredine 1993. i dalje se prepričava među borcima i narodom sa ilijaškog područja. U jeku agresorske ofanzive na Ravni Nabožić i Čemersku planinu u komandu 126. brigade stigao je faks iz Visokog. Na tom faksu bila je ponuda za granatiranje agresorskih položaja: Ispaljivanje minobacačke granate toliko i toliko i dojč maraka, djelovanje haubice toliko i toliko, Nora toliko i toliko dojč maraka. Nema džabe ni u stare babe, pogotovo kada su Visočani u pitanju.

Na drugoj strani,



Agresoru je MTS dostavljan viljuškarom, njihovi komandanti nisu dobivali faks sa narudžbenicom za granate.

A ovaj agresorski rambo - terminator je možda imao sreću jer su sa druge strane komandovale gnjide poput Talijana ili Vahida Karavelića. Dobro je iko živ ostao ko nas je "branio."

[Dozer]

Budi precizniji - ko nam je komandovao.

[trocadero]

U srpskoj mitologiji devedesetih Ilijaš ima status koji kod Bošnjaka ima Bužim. Dakle, malo mjesto sa svih strana okruženo korpusima neprijateljske vojske i na kojem je neprijatelj svaki put slomio zube. Ružno je porediti, ali kod Srba ovaj Milanović ima onaj status koji kod Bošnjaka ima Izet Nanić, dakle neka vrsta Terminatora.

A što se tiče Ilijaša, istina je da ga Armija BiH nije uspjela zauzeti, iako je bio okružen snagama Prvog, Drugog, Trećeg, Šestog i Sedmog korpusa ARBiH. Dijelom zbog činjenice da je srpsko stanovništvo u Ilijašu bilo naoružano do zuba, sa preko 6000 vojnika. Na drugoj strani je bila jako slabo naoružana i slabo opremljena 126.brigada, ismijavana od drugih jedinica ARBiH i nazivana "sirotinjska," "poderana brigada," "ničija,", "izbjeglička brigada" i slično.

https://veterani.ba/naslovna/2021/10/sj ... im-spahic/

Hašim Spahić iako formalno komandant, on je bio komandanat samo na papiru. On je u pogledu logistike u potpunosti ovisio o volji i milosti lokalnih političkih moćnika u Brezi i Visokom. Treba li reći da su i vojne i političke strukture u Brezi i Visokom bile korumpirane i pokvarene do daske. Jedan događaj iz sredine 1993. i dalje se prepričava među borcima i narodom sa ilijaškog područja. U jeku agresorske ofanzive na Ravni Nabožić i Čemersku planinu u komandu 126. brigade stigao je faks iz Visokog. Na tom faksu bila je ponuda za granatiranje agresorskih položaja: Ispaljivanje minobacačke granate toliko i toliko i dojč maraka, djelovanje haubice toliko i toliko, Nora toliko i toliko dojč maraka. Nema džabe ni u stare babe, pogotovo kada su Visočani u pitanju.

Na drugoj strani,



Agresoru je MTS dostavljan viljuškarom, njihovi komandanti nisu dobivali faks sa narudžbenicom za granate.

A ovaj agresorski rambo - terminator je možda imao sreću jer su sa druge strane komandovale gnjide poput Talijana ili Vahida Karavelića. Dobro je iko živ ostao ko nas je "branio."

Hej Joe, braaavo!
Ne bih da dužim ,samo pogrešna ilustracija. Taj MTS na slici je trebao biti dostavljen ABiH u Butmir kontejnerima UN, samo što je ta pošiljka pala. Što ne znači da neke druge nisu prošle.
Pozdrav bratu Dozeru, vidim još uvjek nepokolebljiv i u punoj snazi za forumašenja na širokom frontu.

[Danguba]

Srpska mitologija opet jača od grčke

Завршио је Војну академију Копнене војске -смјер интендантске службе.

Pa nije cudo sto su ih nasi komandanti postari tukli gdje su stigli.

[Danguba]

Hej Joe, braaavo!
Ne bih da dužim ,samo pogrešna ilustracija. Taj MTS na slici je trebao biti dostavljen ABiH u Butmir kontejnerima UN, samo što je ta pošiljka pala. Što ne znači da neke druge nisu prošle.
Pozdrav bratu Dozeru, vidim još uvjek nepokolebljiv i u punoj snazi za forumašenja na širokom frontu.

Mozes misliti da vam je 6 sanduka municije sto bi neko(AKO JE) dostavio braniocima BiH a vama JNA ostavila citave magacine oruzja, municije i granata i sta ste uradili, 1000+godina robije jer niste znali posteno ratovati protiv deset puta slabijeg ''neprijatelja''.

Da je municija i oruzje podijeljeno na ravne casti(sto je trebalo), mnogi bi se sada dopisivali iz Krusevca a ne iz Bratunca.

[trocadero]

Šta se pališ odmah, vidi ti to sa kolegom. Od hiljada fotografija on nabasa baš na ovu?

Ružno je porediti, ali kod Srba ovaj Milanović ima onaj status koji kod Bošnjaka ima Izet Nanić, dakle neka vrsta Terminatora.

Molim te priupitaj ga i ko mu je ovaj Milanović?

[TheMule]

Jeste četo, ali najsposobniji četo kojeg je agresor imao.




Krivac jer Sarajevo nije deblokirano na pravcu Visoko - Ilijaš - Vogošća.

Preuzeto sa neke agresorske FB stranice. Zanimljivo je da je najsposobniji oficir VRS bio komandanat Petog korpusa, ali hebaiga, agresorska sila nebeska .

На данашњи дан 2. септембра 1957. године у Бањалуци рођен је генерал-мајор Драган Јосиповић.

Завршио је Војну академију Копнене војске -смјер интендантске службе. У Војсци Републике Српске је од њеног оснивања гдје је обављао функције:
-командант Илијашке лаке пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у Илијашу
-командант Оперативне групе "Вогошћа" Војске Републике Српске у Вогошћи
-командант 3. сарајевске пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у Вогошћи
-начелник штаба за заштиту предсједника Републике Српске,
-замјеник начелника Генералштаба Војске Републике Српске у Бијељини
-командант 5. корпуса Војске Републике Српске, Соколац и
-замјеник помоћника начелника Генералштаба Војске Републике Српске за позадину у Бијељини.

Током одбране Републике Српске рањаван је чак девет пута:
-јун 1992. година, прострел десне руке метком из аутоматског пјешадијског оружја у Чекрчићима код Илијаша;
-јул 1992. гелер у кичмуу Љешеву код Илијаша; -септембар 1992. гелер у главу, Влашково код Илијаша;
-март 1993. гелер у поткољеницу, објекат Мачак, Нишићка висораван код Олова;
-септембар 1993. гелер у ногу на брду Жуч код Сарајева;
-фебруар 1994. гелер у врат, Брда код Средњег; -јул 1994. гелер у кољено, Мошевачко брдо, Нишићка висораван код Олова;
-новембар 1994. гелери у ногу и раме, Караула код Олова и
-јул 1995. гелери у руку и у груди, у селу Љубина код Илијаша.

За заслуге у одбрани Републике Српске одликован је Орденом Карађорђеве звијезде трећег реда и Орденом Карађорђеве звијезде првог реда.

Са породицом живи у Суботици.

Ih, ovo neki Aleksandar makedonsk - pardon - srpski

Ko bi reko da nacelnik staba za zastitu Psihologa i zamjenik nacelnika generalstaba citave vojske, nakon citanja izvjestaja i izvsavanja duznosti u stabu, ima vremena da skace po rovovima oko Sarajeva. Kako li je to islo, sta mislite? Predas duznost u Bijeljni (mislio sam da im je stab bio u BL?) recimo u 1 ujutro, onda na helikopter do Pala, pa onda do Vogosce, i onda na kotu 850. Popijes kafu u rovu u 10 ujutru, pa onda opet nazad u Bijeljinu na duznost.

Alal mu vera, zasluzio je Орден Карађорђеве звијезде првог реда x10

[Better Man]

Srpska mitologija opet jača od grčke

U srpskoj mitologiji devedesetih Ilijaš ima status koji kod Bošnjaka ima Bužim. Dakle, malo mjesto sa svih strana okruženo korpusima neprijateljske vojske i na kojem je neprijatelj svaki put slomio zube. Ružno je porediti, ali kod Srba ovaj Josipović ima onaj status koji kod Bošnjaka ima Izet Nanić, dakle neka vrsta Terminatora.

A što se tiče Ilijaša, istina je da ga Armija BiH nije uspjela zauzeti, iako je bio okružen snagama Prvog, Drugog, Trećeg, Šestog i Sedmog korpusa ARBiH. Dijelom zbog činjenice da je srpsko stanovništvo u Ilijašu bilo naoružano do zuba, sa preko 6000 vojnika. Na drugoj strani je bila jako slabo naoružana i slabo opremljena 126.brigada, ismijavana od drugih jedinica ARBiH i nazivana "sirotinjska," "poderana brigada," "ničija,", "izbjeglička brigada" i slično.

https://veterani.ba/naslovna/2021/10/sj ... im-spahic/

Hašim Spahić iako formalno komandant, on je bio komandanat samo na papiru. On je u pogledu logistike u potpunosti ovisio o volji i milosti lokalnih političkih moćnika u Brezi i Visokom. Treba li reći da su i vojne i političke strukture u Brezi i Visokom bile korumpirane i pokvarene do daske. Jedan događaj iz sredine 1993. i dalje se prepričava među borcima i narodom sa ilijaškog područja. U jeku agresorske ofanzive na Ravni Nabožić i Čemersku planinu u komandu 126. brigade stigao je faks iz Visokog. Na tom faksu bila je ponuda za granatiranje agresorskih položaja: Ispaljivanje minobacačke granate toliko i toliko i dojč maraka, djelovanje haubice toliko i toliko, Nora toliko i toliko dojč maraka. Nema džabe ni u stare babe, pogotovo kada su Visočani u pitanju.

Na drugoj strani,



Agresoru je MTS dostavljan viljuškarom, njihovi komandanti nisu dobivali faks sa narudžbenicom za granate.

A ovaj agresorski rambo - terminator je možda imao sreću jer su sa druge strane komandovale gnjide poput Talijana ili Vahida Karavelića. Dobro je iko živ ostao ko nas je "branio."

Kenan Jusufbašić, tadašnji načelnik Općine Visoko i njegovi najbliži saradnici poput Rašida Kalote, Vahida heće su najgora ološ, koja je odlučivala o svemu u ratu, oni nisu dozvolili da ARBiH uđe u selo Čekrčići, a da ne govorim o drugim stvarima. Da je pravde, trebali su svi ono završiti pred vojnim sudom.

[DebelinJoe]

Cro verzija bitke za Poljine.

https://www.index.hr/mobile/vijesti/cla ... 11040.aspx

Koliko je Hrvata u ovoj borbi poginulo, niko tOčno ne zna. Ali su momački zavaljeni.

[DebelinJoe]

Jednom je Sefer plastično objasnio šta je značila funkcija "načelnika glavnog štaba..." Značilo je da on upravlja sa nekoliko pristorija koje su bile dodijeljene GŠ-a i ljudima koji su tu radili. Sefer je rekao da je on bio šef kafe kuharici u štabu i nikome više.


https://avaz.ba/vijesti/bih/996844/neob ... ske-u-ratu

[DebelinJoe]

Ovo je bio pravi komandant. Nije bio pizdun kao Talijan ili Karavelić.

Dan kada je Avdo Palić ušao u Sarajevo
Avdo Palić danas slovi za jednog od najvećih heroja bošnjačkog naroda, a njegova rečenica „Ja sam taj Avdo, kojeg tražite“, izgovorena u lice dželatima 1995. godine, urezana je u kolektivnu svijest.
Međutim, dvije godine prije nego će ga VRS kukavički kidnapovati, Avdo Palić je bio jedan od učesnika Bošnjačkog sabora. U pratnji svojih saboraca iz opkoljene Žepe uspio je doći i ući u opkoljeno Sarajevo.
Na snimku sa Sabora možemo vidjeti trenutak dolaska delegacije iz Srebrenice, Goražda i Žepe, kada je kompletna dvorana ustala i aplauzom pozdravila heroje koji su iz opkoljenih enklava ušli u prijestolnicu Republike pod opsadom.
Kako je tada pisao sedmični list Lilijan „na čelu kolone išao je skromno obučeni vojnik za kojeg bi malo ko mogao i pretpostaviti da je to, čovjek živa legenda, komandant odbrane Žepe Avdo Palić-Palo, pred kojim se generali stide“.
Upravo je za ovaj list Palić dao prvi novinski intervju, koji su zabilježili Mensur Brdar i Izet Mustafić, a objavljen je u izdanju Ljiljana od 6. oktobra 1993. godine.
Intervju prenosimo u cijelosti:
LJILJAN: Razgovaramo s legendarnim komandantom oružanih snaga Žepe, prilikom njegovog boravka na posljednjem zasjedanju Skupštine RBiH i Bošnjačkog sabora. Ovo je prvi intervju za novine kojeg je nepobjedivi komandant Žepe dao. Naravno, najprije nas zanima kako su Žepljaci stigli u Sarajevo?
PALIĆ: Iznenađujuće dobro. Direktno iz Žepe u Sarajevo.
LJILJAN: Recite nam kako je u Žepi? Vi ste komandant odbrane Žepe?
PALIĆ: Pa, sad je relativno dobro. Imamo uvijek nešto hrane, uspjeli smo odbraniti i sačuvati narod. Trenutno, poslije zadnje četničke ofenzive, u Žepi je ostalo oko šestnaest hiljada stanovnika. Život se polahko normalizuje. Osnovna škola radi. Žepa je bila mjesna zajednica, sad će, ako Bog da, biti opština. Bio sam prosvjetni radnik. U Žepi će uskoro početi sa radom srednja škola. Kadra ima, djece, fala Bogu, ima i učiće bosanski jezik i našu historiju, a ne tuđu kao do sada.
LJILJAN: Po onome što je Žepa do sada uradila, sasvim je izvjesno, ući će u sve udžbenike vojne strategije i ratovanja, ali i u sve nacionalne udžbenike bošnjačkog naroda. Do sada smo o herojstvu Žepe slušali samo iz šturih izvještaja radio-amatera. Kažite, molim Vas, za čitaoce Ljiljana, kako se Žepa branila i odbranila?
PALIĆ: Odbrana Žepe traje već punih 17 mjeseci. Mi ovdje nećemo pričati o nama, ali o našim herojima hoćemo. Sve što se u Žepi kreće čudom je ostalo živo. Moje procjene su da je po glavi stanovnika u Žepi palo najmanje dvije tone eksploziva. Nema šta nisu pokušali. Jedino atomska bomba nije upotrebljavana protiv nas. Prvi mjeseci pružanja otpora agresoru u Žepi, sežu na sam početak agresije. Narod je bio goloruk. Prvo oružje je bila vjerovali ili ne, drveće, stijene, par lovačkih pušaka, nekoliko pušaka iz stanice milicije, dakle 10 do 15 pušaka ukupno. Time smo počeli. Tenk na čelu kolone zaustavili smo dugačkim oborenim stablom. Tad su četnici doživjeli svoj prvi veći poraz. Bio je to 4. juni prošle godine. Izgubili su tada 364 četnika. Uništen je kompletan bataljon četnika sa punom opremom. Uvukli smo ih u jedan kanjon gdje su se pokušali braniti, ali se nisu odbranili. Stijenama, trupcima stabala, i pojedinačnom paljbom smo ih uništili. Svaki metak je bio pun pogodak. U nas nije bilo rafalne paljbe. Tada smo došli do jedne malo veće količine naoružanja. Nama je pet hiljada metaka značilo mnogo. Zarobili smo protivavionske strijele kojima smo onemogućili da nas bombardiraju u niskom letu, a sa većih visina nisu bili precizni. To je sačuvalo Žepu. U zadnjoj ofenzivi, koristeći jedan mitraljez i stalno ga premještajući simulirali smo više mitraljeskih gnijezda. Pješadijskim oružjem smo pucali kroz improvizirane cijevi da bi izgledalo kao da pucamo PAM-om. Na razne načine smo se dovijali. Kod nas se pucalo da pogodiš. Nije bilo metka koji je promašio. Sjećam se da smo jednog dana bili došli u situaciju da smo ostali sa samo osam metaka. Da, dobro ste čuli, sa osam metaka. Jedan naš borac našao je mrtva četnika na kome je bilo 800 komada metaka. Dragi Allah nam se, vidite, u gotovo bezizlaznoj situaciji, smilovao.
LJILJAN: Koji Vam je dan u proteklih 17 mjeseci bio najteži? Je li bilo takvih dana ili su svi bili najteži?
PALIĆ: Najteži dan koji sam ja kao komandant zapamtio je 15. septembar prošle godine, kada smo ostali, ne bez municije, nego bez nekih naših hrabrih ljudi. Poginuli su mi tada Fadil Turković i Adem Zimić, ranjeno mi je 11 boraca. Ranjen je komandir čete. Izdržali smo tri dana uzastopne strahovite četničke napade. Četnici su imali naredbu da po svaku cijenu zauzmu taj vrh bez obzira na žrtve. Bio je to njihov treći pokušaj da zauzmu kotu koju smo branili. Bile su to specijalne četničke jedinice iz Knina, Bosanske krajine, Niša… Tad su doživjeli veliki poraz. Sami su se međusobno ubijali. Kota koja je bila jako važna je odbranjena. S nje se mogla kontrolisati Cerska i Srebrenica. Prilikom zadnje ofenzive, kada su osam dana opsjedali Žepu, nisu pokušali napasti ovu kotu. Svuda smo ih spremno dočekali. Nažalost, i mi smo imali gubitaka. Tada nam je poginuo komandant trećeg bataljona. Ranjenici su nosili ranjenike. To je istina o Žepi.
LJILJAN: Pored četničke, za Žepljake je posebnu opasnost predstavljala glad. Kako ste se prehranili?
PALIĆ: Veliki neprijatelj nam je bila glad. U Žepu ništa nije dolazilo. Prvi konvoj sa hranom je došao nakon 9 mjeseci, u januaru ove godine. Četnici su neprekidno propagandom širili laži kako u Žepi ima dovoljno hrane i zaustavljali konvoje. Bio je to psihološki pritisak na nas. Borci nisu jeli po pet i više dana. Jeo je samo onaj ko je morao jesti. Čuvala se hrana za onog ko treba da ide na liniju. Narod je hranu raspoređivao kako je najbolje mogao rasporediti. Izgledali smo jadno. Ljudi su umirali, djeca pogotovo. No, unatoč svemu tome, mi smo uz Božiju pomoć izdržali i zahvaljujemo se svima koji su nam na bilo koji način pomogli. Zahvaljujemo se Žepljacima u Sarajevu i svuda po svijetu.
LJILJAN: Možete li nam opisati situaciju nakon dolaska UNPROFOR-a u Žepu, da li je bolje ili gore sa njima?
PALIĆ: Ne možemo se puno osloniti na snage UN da će nas braniti od četnika. Nismo baš najsigurniji. Međutim, nećemo zaboraviti ni ono dobro što su uradili. Ipak pružili su nam neku pomoć. Pomoć koju su nam pružili u prvih deset dana nakon njihova dolaska je sve što su dosada učinili. UNPROFOR i naša strana su potpisali sporazum po kojem smo dobili manje nego što je bilo dogovoreno. Srbi se nisu povukli unatoč ultimatumu koji im je UNPROFOR uputio. Četnici sada uz pomoć UNPROFOR-a pokušavaju izvući naše oružje koje miruje i koje smo izvukli iz dogovorene zone. Četnici koriste sve načine da ga izvuku iz Žepe, ali na to nikad nećemo pristati. Ne vjerujemo ni četnicima ni UNPROFOR-u. Mi smo najsigurniji u sebe. Nećemo odbiti bilo čiju pomoć, moramo se sami braniti. U zoni još uvijek ima oružanih četničkih provokacija. Oni pucaju PAM-ovima, PAT-ovima, pješadijskim naoružanjem, povremeno granatiraju itd. Stavljali smo primjedbe UNPROFOR-u zbog četničkih provokacija, ali nejma velike fajde od tih naših primjedbi. UNPROFOR je statičan, daleko je od onoga što bi morao raditi i za što je dobio mandat.
LJILJAN: Koji su trenutno najveći problemi u Žepi?
PALIĆ: U pitanju je problem smještaja velikog broja nezbrinutih ljudi. Mnogi ljudi još uvijek žive po šumama. Kako ih pripremiti za zimu, obezbjediti bilo kakav krov nad glavom, nahraniti… Nešto hrane smo prikupili a nešto i dobili. Biće još, nadamo se.
LJILJAN: Kako dalje i šta dalje?
PALIĆ: Ovdje u Sarajevo smo došli da kažemo da bez teritorijalnog povezivanja i sa Goraždem, i sa Sarajevom, i sa Srebrenicom Žepa ne može opstati. Mi ćemo se i dalje braniti. Hoćemo da živimo sa svim narodima i mi još nikoga nismo napali. U Žepi se vodi isključivo odbrambena borba. Branićemo se i očuvati naša ognjišta. Ali mi ne možemo pristati na tri metra asfalta kao koridor. Naš koridor sa ostalim Bošnjacima mora biti nepovrediva teritorija u kontinuitetu. Žepu niko ne smije izdati.
Avdu Palića, pukovnika Armije Republike Bosne i Hercegovine i komandanta odbrane Žepe, zarobila je VRS 27. jula 1995. tokom pregovora o evakuaciji civila, a ubili su ga 5. septembra iste godine. Do kraja je ostao uz svoj narod, svjestan da će njegov život biti cijena za živote Žepljaka.

[Tromblon]

Ovo je bio pravi komandant. Nije bio pizdun kao Talijan ili Karavelić.

Dan kada je Avdo Palić ušao u Sarajevo
Avdo Palić danas slovi za jednog od najvećih heroja bošnjačkog naroda, a njegova rečenica „Ja sam taj Avdo, kojeg tražite“, izgovorena u lice dželatima 1995. godine, urezana je u kolektivnu svijest.
Međutim, dvije godine prije nego će ga VRS kukavički kidnapovati, Avdo Palić je bio jedan od učesnika Bošnjačkog sabora. U pratnji svojih saboraca iz opkoljene Žepe uspio je doći i ući u opkoljeno Sarajevo.
Na snimku sa Sabora možemo vidjeti trenutak dolaska delegacije iz Srebrenice, Goražda i Žepe, kada je kompletna dvorana ustala i aplauzom pozdravila heroje koji su iz opkoljenih enklava ušli u prijestolnicu Republike pod opsadom.
Kako je tada pisao sedmični list Lilijan „na čelu kolone išao je skromno obučeni vojnik za kojeg bi malo ko mogao i pretpostaviti da je to, čovjek živa legenda, komandant odbrane Žepe Avdo Palić-Palo, pred kojim se generali stide“.
Upravo je za ovaj list Palić dao prvi novinski intervju, koji su zabilježili Mensur Brdar i Izet Mustafić, a objavljen je u izdanju Ljiljana od 6. oktobra 1993. godine.
Intervju prenosimo u cijelosti:
LJILJAN: Razgovaramo s legendarnim komandantom oružanih snaga Žepe, prilikom njegovog boravka na posljednjem zasjedanju Skupštine RBiH i Bošnjačkog sabora. Ovo je prvi intervju za novine kojeg je nepobjedivi komandant Žepe dao. Naravno, najprije nas zanima kako su Žepljaci stigli u Sarajevo?
PALIĆ: Iznenađujuće dobro. Direktno iz Žepe u Sarajevo.
LJILJAN: Recite nam kako je u Žepi? Vi ste komandant odbrane Žepe?
PALIĆ: Pa, sad je relativno dobro. Imamo uvijek nešto hrane, uspjeli smo odbraniti i sačuvati narod. Trenutno, poslije zadnje četničke ofenzive, u Žepi je ostalo oko šestnaest hiljada stanovnika. Život se polahko normalizuje. Osnovna škola radi. Žepa je bila mjesna zajednica, sad će, ako Bog da, biti opština. Bio sam prosvjetni radnik. U Žepi će uskoro početi sa radom srednja škola. Kadra ima, djece, fala Bogu, ima i učiće bosanski jezik i našu historiju, a ne tuđu kao do sada.
LJILJAN: Po onome što je Žepa do sada uradila, sasvim je izvjesno, ući će u sve udžbenike vojne strategije i ratovanja, ali i u sve nacionalne udžbenike bošnjačkog naroda. Do sada smo o herojstvu Žepe slušali samo iz šturih izvještaja radio-amatera. Kažite, molim Vas, za čitaoce Ljiljana, kako se Žepa branila i odbranila?
PALIĆ: Odbrana Žepe traje već punih 17 mjeseci. Mi ovdje nećemo pričati o nama, ali o našim herojima hoćemo. Sve što se u Žepi kreće čudom je ostalo živo. Moje procjene su da je po glavi stanovnika u Žepi palo najmanje dvije tone eksploziva. Nema šta nisu pokušali. Jedino atomska bomba nije upotrebljavana protiv nas. Prvi mjeseci pružanja otpora agresoru u Žepi, sežu na sam početak agresije. Narod je bio goloruk. Prvo oružje je bila vjerovali ili ne, drveće, stijene, par lovačkih pušaka, nekoliko pušaka iz stanice milicije, dakle 10 do 15 pušaka ukupno. Time smo počeli. Tenk na čelu kolone zaustavili smo dugačkim oborenim stablom. Tad su četnici doživjeli svoj prvi veći poraz. Bio je to 4. juni prošle godine. Izgubili su tada 364 četnika. Uništen je kompletan bataljon četnika sa punom opremom. Uvukli smo ih u jedan kanjon gdje su se pokušali braniti, ali se nisu odbranili. Stijenama, trupcima stabala, i pojedinačnom paljbom smo ih uništili. Svaki metak je bio pun pogodak. U nas nije bilo rafalne paljbe. Tada smo došli do jedne malo veće količine naoružanja. Nama je pet hiljada metaka značilo mnogo. Zarobili smo protivavionske strijele kojima smo onemogućili da nas bombardiraju u niskom letu, a sa većih visina nisu bili precizni. To je sačuvalo Žepu. U zadnjoj ofenzivi, koristeći jedan mitraljez i stalno ga premještajući simulirali smo više mitraljeskih gnijezda. Pješadijskim oružjem smo pucali kroz improvizirane cijevi da bi izgledalo kao da pucamo PAM-om. Na razne načine smo se dovijali. Kod nas se pucalo da pogodiš. Nije bilo metka koji je promašio. Sjećam se da smo jednog dana bili došli u situaciju da smo ostali sa samo osam metaka. Da, dobro ste čuli, sa osam metaka. Jedan naš borac našao je mrtva četnika na kome je bilo 800 komada metaka. Dragi Allah nam se, vidite, u gotovo bezizlaznoj situaciji, smilovao.
LJILJAN: Koji Vam je dan u proteklih 17 mjeseci bio najteži? Je li bilo takvih dana ili su svi bili najteži?
PALIĆ: Najteži dan koji sam ja kao komandant zapamtio je 15. septembar prošle godine, kada smo ostali, ne bez municije, nego bez nekih naših hrabrih ljudi. Poginuli su mi tada Fadil Turković i Adem Zimić, ranjeno mi je 11 boraca. Ranjen je komandir čete. Izdržali smo tri dana uzastopne strahovite četničke napade. Četnici su imali naredbu da po svaku cijenu zauzmu taj vrh bez obzira na žrtve. Bio je to njihov treći pokušaj da zauzmu kotu koju smo branili. Bile su to specijalne četničke jedinice iz Knina, Bosanske krajine, Niša… Tad su doživjeli veliki poraz. Sami su se međusobno ubijali. Kota koja je bila jako važna je odbranjena. S nje se mogla kontrolisati Cerska i Srebrenica. Prilikom zadnje ofenzive, kada su osam dana opsjedali Žepu, nisu pokušali napasti ovu kotu. Svuda smo ih spremno dočekali. Nažalost, i mi smo imali gubitaka. Tada nam je poginuo komandant trećeg bataljona. Ranjenici su nosili ranjenike. To je istina o Žepi.
LJILJAN: Pored četničke, za Žepljake je posebnu opasnost predstavljala glad. Kako ste se prehranili?
PALIĆ: Veliki neprijatelj nam je bila glad. U Žepu ništa nije dolazilo. Prvi konvoj sa hranom je došao nakon 9 mjeseci, u januaru ove godine. Četnici su neprekidno propagandom širili laži kako u Žepi ima dovoljno hrane i zaustavljali konvoje. Bio je to psihološki pritisak na nas. Borci nisu jeli po pet i više dana. Jeo je samo onaj ko je morao jesti. Čuvala se hrana za onog ko treba da ide na liniju. Narod je hranu raspoređivao kako je najbolje mogao rasporediti. Izgledali smo jadno. Ljudi su umirali, djeca pogotovo. No, unatoč svemu tome, mi smo uz Božiju pomoć izdržali i zahvaljujemo se svima koji su nam na bilo koji način pomogli. Zahvaljujemo se Žepljacima u Sarajevu i svuda po svijetu.
LJILJAN: Možete li nam opisati situaciju nakon dolaska UNPROFOR-a u Žepu, da li je bolje ili gore sa njima?
PALIĆ: Ne možemo se puno osloniti na snage UN da će nas braniti od četnika. Nismo baš najsigurniji. Međutim, nećemo zaboraviti ni ono dobro što su uradili. Ipak pružili su nam neku pomoć. Pomoć koju su nam pružili u prvih deset dana nakon njihova dolaska je sve što su dosada učinili. UNPROFOR i naša strana su potpisali sporazum po kojem smo dobili manje nego što je bilo dogovoreno. Srbi se nisu povukli unatoč ultimatumu koji im je UNPROFOR uputio. Četnici sada uz pomoć UNPROFOR-a pokušavaju izvući naše oružje koje miruje i koje smo izvukli iz dogovorene zone. Četnici koriste sve načine da ga izvuku iz Žepe, ali na to nikad nećemo pristati. Ne vjerujemo ni četnicima ni UNPROFOR-u. Mi smo najsigurniji u sebe. Nećemo odbiti bilo čiju pomoć, moramo se sami braniti. U zoni još uvijek ima oružanih četničkih provokacija. Oni pucaju PAM-ovima, PAT-ovima, pješadijskim naoružanjem, povremeno granatiraju itd. Stavljali smo primjedbe UNPROFOR-u zbog četničkih provokacija, ali nejma velike fajde od tih naših primjedbi. UNPROFOR je statičan, daleko je od onoga što bi morao raditi i za što je dobio mandat.
LJILJAN: Koji su trenutno najveći problemi u Žepi?
PALIĆ: U pitanju je problem smještaja velikog broja nezbrinutih ljudi. Mnogi ljudi još uvijek žive po šumama. Kako ih pripremiti za zimu, obezbjediti bilo kakav krov nad glavom, nahraniti… Nešto hrane smo prikupili a nešto i dobili. Biće još, nadamo se.
LJILJAN: Kako dalje i šta dalje?
PALIĆ: Ovdje u Sarajevo smo došli da kažemo da bez teritorijalnog povezivanja i sa Goraždem, i sa Sarajevom, i sa Srebrenicom Žepa ne može opstati. Mi ćemo se i dalje braniti. Hoćemo da živimo sa svim narodima i mi još nikoga nismo napali. U Žepi se vodi isključivo odbrambena borba. Branićemo se i očuvati naša ognjišta. Ali mi ne možemo pristati na tri metra asfalta kao koridor. Naš koridor sa ostalim Bošnjacima mora biti nepovrediva teritorija u kontinuitetu. Žepu niko ne smije izdati.
Avdu Palića, pukovnika Armije Republike Bosne i Hercegovine i komandanta odbrane Žepe, zarobila je VRS 27. jula 1995. tokom pregovora o evakuaciji civila, a ubili su ga 5. septembra iste godine. Do kraja je ostao uz svoj narod, svjestan da će njegov život biti cijena za živote Žepljaka.

Talijan je za Karavelica ratnik. I Talijan nije trebao biti komandant korpusa, nego na terenu. Ovako je bio na pogrešnom mjestu i ulozi u kojoj se blago rečeno nije snašao. A Karavelic je bio potpuna katastrofa. Nadobudni, egoisticni neznalica.

[DebelinJoe]

Ovo je bio pravi komandant. Nije bio pizdun kao Talijan ili Karavelić.

Dan kada je Avdo Palić ušao u Sarajevo
Avdo Palić danas slovi za jednog od najvećih heroja bošnjačkog naroda, a njegova rečenica „Ja sam taj Avdo, kojeg tražite“, izgovorena u lice dželatima 1995. godine, urezana je u kolektivnu svijest.
Međutim, dvije godine prije nego će ga VRS kukavički kidnapovati, Avdo Palić je bio jedan od učesnika Bošnjačkog sabora. U pratnji svojih saboraca iz opkoljene Žepe uspio je doći i ući u opkoljeno Sarajevo.
Na snimku sa Sabora možemo vidjeti trenutak dolaska delegacije iz Srebrenice, Goražda i Žepe, kada je kompletna dvorana ustala i aplauzom pozdravila heroje koji su iz opkoljenih enklava ušli u prijestolnicu Republike pod opsadom.
Kako je tada pisao sedmični list Lilijan „na čelu kolone išao je skromno obučeni vojnik za kojeg bi malo ko mogao i pretpostaviti da je to, čovjek živa legenda, komandant odbrane Žepe Avdo Palić-Palo, pred kojim se generali stide“.
Upravo je za ovaj list Palić dao prvi novinski intervju, koji su zabilježili Mensur Brdar i Izet Mustafić, a objavljen je u izdanju Ljiljana od 6. oktobra 1993. godine.
Intervju prenosimo u cijelosti:
LJILJAN: Razgovaramo s legendarnim komandantom oružanih snaga Žepe, prilikom njegovog boravka na posljednjem zasjedanju Skupštine RBiH i Bošnjačkog sabora. Ovo je prvi intervju za novine kojeg je nepobjedivi komandant Žepe dao. Naravno, najprije nas zanima kako su Žepljaci stigli u Sarajevo?
PALIĆ: Iznenađujuće dobro. Direktno iz Žepe u Sarajevo.
LJILJAN: Recite nam kako je u Žepi? Vi ste komandant odbrane Žepe?
PALIĆ: Pa, sad je relativno dobro. Imamo uvijek nešto hrane, uspjeli smo odbraniti i sačuvati narod. Trenutno, poslije zadnje četničke ofenzive, u Žepi je ostalo oko šestnaest hiljada stanovnika. Život se polahko normalizuje. Osnovna škola radi. Žepa je bila mjesna zajednica, sad će, ako Bog da, biti opština. Bio sam prosvjetni radnik. U Žepi će uskoro početi sa radom srednja škola. Kadra ima, djece, fala Bogu, ima i učiće bosanski jezik i našu historiju, a ne tuđu kao do sada.
LJILJAN: Po onome što je Žepa do sada uradila, sasvim je izvjesno, ući će u sve udžbenike vojne strategije i ratovanja, ali i u sve nacionalne udžbenike bošnjačkog naroda. Do sada smo o herojstvu Žepe slušali samo iz šturih izvještaja radio-amatera. Kažite, molim Vas, za čitaoce Ljiljana, kako se Žepa branila i odbranila?
PALIĆ: Odbrana Žepe traje već punih 17 mjeseci. Mi ovdje nećemo pričati o nama, ali o našim herojima hoćemo. Sve što se u Žepi kreće čudom je ostalo živo. Moje procjene su da je po glavi stanovnika u Žepi palo najmanje dvije tone eksploziva. Nema šta nisu pokušali. Jedino atomska bomba nije upotrebljavana protiv nas. Prvi mjeseci pružanja otpora agresoru u Žepi, sežu na sam početak agresije. Narod je bio goloruk. Prvo oružje je bila vjerovali ili ne, drveće, stijene, par lovačkih pušaka, nekoliko pušaka iz stanice milicije, dakle 10 do 15 pušaka ukupno. Time smo počeli. Tenk na čelu kolone zaustavili smo dugačkim oborenim stablom. Tad su četnici doživjeli svoj prvi veći poraz. Bio je to 4. juni prošle godine. Izgubili su tada 364 četnika. Uništen je kompletan bataljon četnika sa punom opremom. Uvukli smo ih u jedan kanjon gdje su se pokušali braniti, ali se nisu odbranili. Stijenama, trupcima stabala, i pojedinačnom paljbom smo ih uništili. Svaki metak je bio pun pogodak. U nas nije bilo rafalne paljbe. Tada smo došli do jedne malo veće količine naoružanja. Nama je pet hiljada metaka značilo mnogo. Zarobili smo protivavionske strijele kojima smo onemogućili da nas bombardiraju u niskom letu, a sa većih visina nisu bili precizni. To je sačuvalo Žepu. U zadnjoj ofenzivi, koristeći jedan mitraljez i stalno ga premještajući simulirali smo više mitraljeskih gnijezda. Pješadijskim oružjem smo pucali kroz improvizirane cijevi da bi izgledalo kao da pucamo PAM-om. Na razne načine smo se dovijali. Kod nas se pucalo da pogodiš. Nije bilo metka koji je promašio. Sjećam se da smo jednog dana bili došli u situaciju da smo ostali sa samo osam metaka. Da, dobro ste čuli, sa osam metaka. Jedan naš borac našao je mrtva četnika na kome je bilo 800 komada metaka. Dragi Allah nam se, vidite, u gotovo bezizlaznoj situaciji, smilovao.
LJILJAN: Koji Vam je dan u proteklih 17 mjeseci bio najteži? Je li bilo takvih dana ili su svi bili najteži?
PALIĆ: Najteži dan koji sam ja kao komandant zapamtio je 15. septembar prošle godine, kada smo ostali, ne bez municije, nego bez nekih naših hrabrih ljudi. Poginuli su mi tada Fadil Turković i Adem Zimić, ranjeno mi je 11 boraca. Ranjen je komandir čete. Izdržali smo tri dana uzastopne strahovite četničke napade. Četnici su imali naredbu da po svaku cijenu zauzmu taj vrh bez obzira na žrtve. Bio je to njihov treći pokušaj da zauzmu kotu koju smo branili. Bile su to specijalne četničke jedinice iz Knina, Bosanske krajine, Niša… Tad su doživjeli veliki poraz. Sami su se međusobno ubijali. Kota koja je bila jako važna je odbranjena. S nje se mogla kontrolisati Cerska i Srebrenica. Prilikom zadnje ofenzive, kada su osam dana opsjedali Žepu, nisu pokušali napasti ovu kotu. Svuda smo ih spremno dočekali. Nažalost, i mi smo imali gubitaka. Tada nam je poginuo komandant trećeg bataljona. Ranjenici su nosili ranjenike. To je istina o Žepi.
LJILJAN: Pored četničke, za Žepljake je posebnu opasnost predstavljala glad. Kako ste se prehranili?
PALIĆ: Veliki neprijatelj nam je bila glad. U Žepu ništa nije dolazilo. Prvi konvoj sa hranom je došao nakon 9 mjeseci, u januaru ove godine. Četnici su neprekidno propagandom širili laži kako u Žepi ima dovoljno hrane i zaustavljali konvoje. Bio je to psihološki pritisak na nas. Borci nisu jeli po pet i više dana. Jeo je samo onaj ko je morao jesti. Čuvala se hrana za onog ko treba da ide na liniju. Narod je hranu raspoređivao kako je najbolje mogao rasporediti. Izgledali smo jadno. Ljudi su umirali, djeca pogotovo. No, unatoč svemu tome, mi smo uz Božiju pomoć izdržali i zahvaljujemo se svima koji su nam na bilo koji način pomogli. Zahvaljujemo se Žepljacima u Sarajevu i svuda po svijetu.
LJILJAN: Možete li nam opisati situaciju nakon dolaska UNPROFOR-a u Žepu, da li je bolje ili gore sa njima?
PALIĆ: Ne možemo se puno osloniti na snage UN da će nas braniti od četnika. Nismo baš najsigurniji. Međutim, nećemo zaboraviti ni ono dobro što su uradili. Ipak pružili su nam neku pomoć. Pomoć koju su nam pružili u prvih deset dana nakon njihova dolaska je sve što su dosada učinili. UNPROFOR i naša strana su potpisali sporazum po kojem smo dobili manje nego što je bilo dogovoreno. Srbi se nisu povukli unatoč ultimatumu koji im je UNPROFOR uputio. Četnici sada uz pomoć UNPROFOR-a pokušavaju izvući naše oružje koje miruje i koje smo izvukli iz dogovorene zone. Četnici koriste sve načine da ga izvuku iz Žepe, ali na to nikad nećemo pristati. Ne vjerujemo ni četnicima ni UNPROFOR-u. Mi smo najsigurniji u sebe. Nećemo odbiti bilo čiju pomoć, moramo se sami braniti. U zoni još uvijek ima oružanih četničkih provokacija. Oni pucaju PAM-ovima, PAT-ovima, pješadijskim naoružanjem, povremeno granatiraju itd. Stavljali smo primjedbe UNPROFOR-u zbog četničkih provokacija, ali nejma velike fajde od tih naših primjedbi. UNPROFOR je statičan, daleko je od onoga što bi morao raditi i za što je dobio mandat.
LJILJAN: Koji su trenutno najveći problemi u Žepi?
PALIĆ: U pitanju je problem smještaja velikog broja nezbrinutih ljudi. Mnogi ljudi još uvijek žive po šumama. Kako ih pripremiti za zimu, obezbjediti bilo kakav krov nad glavom, nahraniti… Nešto hrane smo prikupili a nešto i dobili. Biće još, nadamo se.
LJILJAN: Kako dalje i šta dalje?
PALIĆ: Ovdje u Sarajevo smo došli da kažemo da bez teritorijalnog povezivanja i sa Goraždem, i sa Sarajevom, i sa Srebrenicom Žepa ne može opstati. Mi ćemo se i dalje braniti. Hoćemo da živimo sa svim narodima i mi još nikoga nismo napali. U Žepi se vodi isključivo odbrambena borba. Branićemo se i očuvati naša ognjišta. Ali mi ne možemo pristati na tri metra asfalta kao koridor. Naš koridor sa ostalim Bošnjacima mora biti nepovrediva teritorija u kontinuitetu. Žepu niko ne smije izdati.
Avdu Palića, pukovnika Armije Republike Bosne i Hercegovine i komandanta odbrane Žepe, zarobila je VRS 27. jula 1995. tokom pregovora o evakuaciji civila, a ubili su ga 5. septembra iste godine. Do kraja je ostao uz svoj narod, svjestan da će njegov život biti cijena za živote Žepljaka.

Talijan je za Karavelica ratnik. I Talijan nije trebao biti komandant korpusa, nego na terenu. Ovako je bio na pogrešnom mjestu i ulozi u kojoj se blago rečeno nije snašao. A Karavelic je bio potpuna katastrofa. Nadobudni, egoisticni neznalica.

Talijan je bio čovjek iz Banja Luke, sa strane, nije poznavao ni grad ni njegovu okolinu niti ljude kojima je bio okružen. Nije ga nešto vjerovatno nešto ni pretjerano briga ni za ljude ni za naselja okolo. Njemu je bilo dobro, pored njega je bilo meze, bilo veselog društva i lijepih, mladih žena. A da je imao vojničkog znanja...Vjerujem da ja imao, pitanje je zašto to znanje nije iskoristio na pravi način.

Slažem se za sve navedeno za Karavelića.



Kakva odvratna njuška...

[Stari_Jarac]

Bivša JNA je bila mastodont koji se degenerisao još puno prije raspada bivše SFRJ. Oficiri i podoficiri JNA su bili najgori mogući ološ (čast izuzetcima kojih je jako malo) selektiran tako da su birani najgori primitivci iz najvećih pripizdina bivše države, manijaci, sadisti, kompleksaši željni moći i vlasti. Oni koji to nisu bili sistem školovanja i obuke ih je nastojao prevaspitati u ove prethodno pobrojane. Jedini zadatak uz more privilegija i enormno visoke plate i penzije im je bio sačuvati državu koja im je to omogućila, kako su ga izvršili vidimo danas. Jedino zajedničko u čemu su svi bili dobri je bilo sadističko zlostavljanje dječaka, čitaj regruta koji su tek stekli punoljetstvo i vlastitih žena i djece. Očekivati da će ti takvi odbraniti zemlju, narod i izboriti slobodu bilo je iluzorno.

[DebelinJoe]

Evo slike najveće pizde i kukavice u Armiji BiH. Galib Dervišić, komandant Žepča.



Evo i prigodnog teksta o najvećem činu kukavičluka u našim redovima.

https://infobiro.ba/article/1151746/ubi ... edin-avdic

Predaja Galiba Dervišića, komandanta 319. brigade u Žepču, zajedno sa užim dijelom komande, mnogi smatraju za glavni razlog gubitka velikog dijela teritorije žepačke opštine. Odgovor na pitanja, zašto se komandant predao i da li je mogao braniti grad, potražili smo kod Refika Lende, komandanta Operativne grupe “Bosna” koji je sa žepačkom komandom cijelo vrijeme održavao vezu i Muradifa Mekića, načelnika štaba Trećeg korpusa. REFIK LENDO: - Na sastancima koje sam redovno održavao sa Harisom Ćatićem, komandantom 318. brigade i Galibom Dervišićem, komandantom 319. brigade, vršili smo procjenu mogućih sukoba sa HVO. Znali smo da je takav sukob neizbježan, ali zbog velike zone odgovornosti prema četnicima, željeli smo da ga što više odložimo. Za cijelu godinu dana rata HVO nije dao da zaposjednemo njihove linije prema četnicima, na kojima oni nisu vršili nikakve akcije. To su linije Hatkinih njiva i Bočinje, na kojima su četnici sada izgradili pontonski most. Na tim sastancima smo ipak izradili planove za mogući sukob. U periodu od 21. do 23. juna ustaše su intenzivirale ukopavanja na dijelu teritorije pri ulazu u Žepče, čime bi kontrolisali ulaz u grad i naselje Željezno Polje gdje je stacioniran jedan naš izuzetno jak bataljon. Ova ukopavanja su pokušali nama prikazati kao obuku. Naredili smo komandantu bataljona u Željeznom polju da spriječi ta ukopavanja, a komandant Galib je pokušao da pregovara sa Lozančićem (tada smo željeli da izbjegnemo sukobe, ali je već bilo kasno). Sukob je i otpočeo na tom prostoru. Prema razrađenim planovima, data je pripravnost svim jedinicama i 24. juna počelo je puškaranje u gradu. Sve što se u Žepču odvijalo prvih sedam dana bilo je pod našom kontrolom. Dolaskom četničkih snaga i tenkova preko pontonskog mosta u rejonu Hatkinih njiva situacija se promijenila. Oko pet hiljada izbjeglica iz pravca Novog Šehera stiglo je u Žepče i ušlo u tzv. tampon zonu. Nahrupili su i u komandu brigade i rejon razmještanja jedinica, tako da ih je neprijatelj faktički iskoristio kao živi štit. Ucjenjivali su komandu da će ukoliko se ne preda napraviti strašan masakr nad civilima. Naredio sam Galibu, da odredi ljude koji će izvesti izbjeglice iz zona razmještaja jedinica i da snage rasporedi po izrađenom planu. Naredio sam mu da ne ide ni na kakve pregovore, rekao sam mu “Ubiće te Galibe! Ne budi lud”! Osjetio sam da ga je uhvatila panika i naredio sam načelniku štaba brigade da preuzme komandu, ali on nije htio da primi dužnost. Prije početka sukoba, u Žepče sam poslao i dva oficira iz Operativne grupe da koordiniraju rad, ali sada nisam mogao računati na njih. Koliko sam ja preko sredstava veze mogao ocijeniti, cijelu komandu je zahvatila užasna panika, tenkovi su prišli u neposrednu blizinu grada i četnički komandanti su prijetili masakrom nad civilima. Zvao sam, vikao da ne nasjedaju četničkim ucjenama, da se ni jedan vojnik ne smije predati, jer grad se može i mora održati. Ali bilo je kasno. Predali su se zajedno sa zaštitnim vodom i obezbjeđenjem Vojne policije. Dio komande koji je ostao priseban, skupio je rasute jedinice i izvršio proboj bez ikakvih gubitaka. Jedinice su organizovane, spojene, komanda ponovo postoji. Sve što se dogodilo u Žepču, desilo se zbog nesposobnosti, neodlučnosti i potpunom vojničkom nesnalaženju komandanta Galiba, jer Žepče se moglo braniti sigurno do dolaska svježih snaga. MURADIF MEKIĆ: - Dvadeset i osmog maja održani su pregovori sa Lozančićem i Jukićem o organizovanju zajedničke borbe kojem smo prisustvovali Stjepan Šiber, Galib Dervišević i ja. U tim razgovorima shvatili smo da imamo posla sa izuzetno vještim i ljigavim sagovornikom koji izbjegava razgovor o konkretnim pitanjima. Čak je gospodin Lozančić pitao gospodina Šibera koliko je on legitiman da pregovara jer ga smatra za pokriće o prisustvu Hrvata u komandi ARBiH. Zbog toga on i pregovore u Međugorju posmatra kao farsu. Ja sam rekao da gospodina Šibera uvažavam kao pretpostavljenog starješinu i pokušao da vratim razgovor na vojnička pitanja. Rekli su da su ljuti jer ih nismo obavijestili o akciji na Krsnom polju i da je sada isuviše dubok jaz između naroda za neku zajedničku akciju. Tražio sam da nam barem daju artiljerijsku podršku, ali je to glatko odbijeno. Onda me je pitao da li Hrvatsko vijeće obrane smatram za neprijateljsku silu, odgovorio sam da ono to nije sve dok to ne pokaže na terenu. Insistirao sam da mi odgovori zašto je išao na pregovore u Doboj, što je on ljigavo diplomatski izbjegao i prebacio razgovor na situaciju u Zenici. Izjavio je da smatra da će Zenica biti hrvatski Ahmići i da to znatno opterećuje odnose između HVO i ARBiH i da je zbog svega toga zajednička akcija nemoguća. Nakon sastanka, rekao sam Galibu da smatram da će sukob uskoro sigurno izbiti, a on je odgovorio “Što se mene tiče, bolje danas, nego sutra”. Ipak sam još tada stekao utisak da je sklon popuštanju radi mira u kući. Mislim da je sve što se odigralo u Žepču, direktni proizvod njegovog nesnalaženja i neznanja. U svom balansiranju i popustljivosti otišao je u krajnost, koju nijedan komandant sebi ne može da dozvoli. Uhvatila ga je bezrazložna panika, jer tenkovi bez pješadije nisu mogli ući u grad. takav tenk je samo staro gvožđe, a ulazak pješadije se vrlo lako čvrstom komandom nad jedinicama mogao spriječiti. Smatram da Galib jednostavno nije htio da se bori, jer iskupljivanje da zbog zaštite civila mora predati komandu, smatram izuzetno jeftinim. Ovako, izgubio je najsvetije što jedan oficir ima - vojničku čast. Prema našim podacima Galib se sa komandom još uvijek nalazi u zarobljeništvu u Žepču. _______________ DISCLAIMER Tekst koji je dostupan u INFOBIRO arhivi izvorno je nastao tokom ratnog perioda. Izvorne nosioce autorskih prava nije bilo moguće jasno utvrditi. Digitalizacija i širenje sadržaja / tekstova iz periodičnih publikacija iz perioda rata namjenjena je isključivo u obrazovne i nekomercijalne svrhe, s ciljem očuvanja historijskih zapisa i omogućavanja pristupa informacijama koje bi u protivnom mogle biti izgubljene u duhu Direktive 2012/28/EU Europskog parlamenta i Vijeća Europe od 25.10.2012.godine o određenim dozvoljenim korištenjima djela siročadi Direktiva 2012/28/EU. Ako ste vi nosilac autorskih prava ili znate ko drži prava na ovaj materijal, molimo vas da nas kontaktirate kako bismo poduzeli odgovarajuće korake.