Kosovska sveska: Kraj priče o inferiornim Albancima
Nema više kikirikija, nema više semenki
Piše: Adriatik Kelmendi
Photo: Stock
Srpska paranoja je uvek bio Albanac, koji bi se jednog dana mogao meriti sa Srbinom, takmičiti se direktno sa njim, pokušati da ga pobedi ili da bude pobeđen; Albanac koji nije prodavac semenki, drvoseča, poslastičar, već jednostavno ravnopravan sa ostalima. A ravnopravni Albanac znači i kraj Srpske težnje da manipuliše Albancima u interesu Srbije. Kraj ideje vlasti Beograda nad Kosovom
Photo: Arben Llapashtica
„Kikiriki, semenke, sveža ljmunada…“
Po meni, ove četiri reči, napisane na naslovnoj strani „Kurira“ uspele su reći više od stotina i hiljada novinarskih članaka, emisija, knjiga i konferencija o srpsko-albanskim odnosima u poslednjih 50 godina.
Stavljene u usta Edija Rame, uoči njegove posete u Beogradu, ove reči izgleda da pokazuju suštinu srpskog kompleksa: Albancu, ti možeš biti i premijer zemlje koja je kandidat za članstvo u Evropskoj Uniji, ali za nas ne možeš biti dostojniji od jednog prodavaca semenki na ulici, poslastičara ili drvoseče!
Gospodar i sluga
Suprotno verovanju, barem među Albancima, verujem da Srbi, istorijski, nikad nisu mrzeli Albance više nego Hrvate ili Slovence. Ili su ih mrzeli podjednako.
Ali dok su ove narode smatrali kao direktnog konkurenta da budu prvi u regionu, Albance nisu ni izračunali.
U srpskom širem pogledu na svet (ponekad su i ostali narodi u bivšoj Jugoslaviji delili isto mišljenje, ali njihovi odnosi sa Albancima su bili druge prirode nego sa Srbima) Albanac je crna ovca među slavenskim narodima Jugoslavije, sa drugačijim jezikom, sa drugom verom, sa manje obrazovanja, i siroče sa državom majkom u bunkeru, zatvorenom u sebe i zaraćenoj sa celim svetom.
I kao takav, iako je preziran, Albanac je međutim bio tolerisan, sve dok je on za Srbe sekao drva za zimu, dok je obezbeđivao svež hleb u gradskoj peći ili ih je osvežavao limunadom i sladoledom. Znači, dok je funkcionisao odnos gospodar-sluga. Toliko!
Photo: trstenik.net
S druge strane, košmar i srpska panika, bio je neki drugi model Albanca. Onaj koji bi jednog dana mogao da se meri sa Srbinom, da se takmiči direktno sa njim, probati da pobedi ili da bude pobeđen.
Jednostavno: ravnopravan Albanac.
Rođenje novog Albanca
“Albanski jezik nije više samo jezik drvoseča, čistača ulica, radnika i poljoprivrednika, već je jezik stotina hiljada učenika osnovnih i srednjih škola, hiljada studenata, desetina fakultetskih profesora, ali i jezik doktora nauka, inženjera, lekara i drugih akademskih građana...”
Ove reči Rexhai Surroi-ja (novinar, pisac i ambasador Jugoslavije u Boliviji i Meksiku), tada u svojstvu potpresednika Izvršnog veća Kosova, u vreme kada se osnivao Univerzitet u Prištini - uključuju čudesno upozorenje za srpsku noćnu moru.
Bila je to godina 1969, dok je počinjala era novog Albanca sa Kosova. Obrazovanog Albanca. Albanca koji je kompetentan, konkurentan i iznad svega - ponosan. Albanca koji je svestan prava koja mu pripadaju i ne okleva da radi na njihovom ostvarenju. Ravnopravnog Albanca.
Svaki obrazovani Albanac značio je korak prema kraju srpske vlasti na Kosovu.
Uz pomoć ono malo Albanaca koji su završili studije u Beogradu, Zagrebu i drugde, tada je već omogućeno stvaranje Univerziteta u Prištini na albanskom jeziku, i od tada ovaj će se broj umnožiti da bi se zauzele vodeće pozicije u raznim institucijama i omogućilo otvaranje novih institucija.
Albanac postaje nezavisan i pomaže napredak Kosova.
Svaki albanski učitelj koji bi se zaposlio značilo je jedan srpski učitelj manje. Svaki albanski lekar, srpski lekar manje, svaki albanski novinar, srpski novinar manje, svaki albanski sudija, srpski sudija manje, svaki delegat, ambasador ili albanski ministar, jedan sprski delegat, ambasador i ministar manje.
Photo: Max Res
Iako je zakon bio jedan te isti - jugoslovenski. Ali, taj isti zakon drugačije je tumačio albanski učitelj od onog srpskog. Albanski lekar i srpski lekar, novinar, sudija, delegat, ambasador ili ministar... I onda su radili da se i taj zakon promeni.
Generacija obrazovanih Albanaca na pozicijama u bivšoj Jugoslaviji, uticala je da samopouzdanje među stanovništvom raste i da se traži više - sve do prava da se vlada Kosovom. Da Kosovo postane republika, da bude nezavisno ili da ima pravo da se udruži sa državom majkom.
Albanac sa Kosova više nije sebe smatrao slugom.
Ravnopravan Albanac, znači i Albanac koji će se brinuti sam o sebi i teritoriji za koju veruje da mu pripada. To su tokom tih godina veoma jasno shvatili i Srbi, a onda je došao Slobodan Miloševića da to izmeni u praksi.
Nije slučajno da je Milošević počeo da sprovodi povratak srpske vlasti na Kosovu, pogađajući obrazovanog Albanca, Albanca kojeg je smatrao (gotovo) ravnopravnim. On je zatvorio vrata Skupštine Kosova, ali su albanski delegati proglasili republiku i Ustavnu deklaraciju. Zatvorio je škole i fakultete. Proterao sa posla sve direktore, lekare, sudije, policajce Albance za koje je verovao da imaju toliko integriteta i dostojnosti da ne poštuju tuđu vlast.
Milošević nikada nije proterao sa posla Albance koji su radili tehničke poslove. Zato što su ga oni podsećali na omiljeni imidž - onaj Albanca sluge - tada kad je već na vodećim pozicijama imenovao Srbe - gospodare!
Photo: EPA/RADE PRELIĆ
On je znao da sa Albancima koji prodaju semenke po ulicama, sa poslastičarima, ili drvosečama srpski plan za Kosovo nikada ne bi bio narušen. Isto tako, kako je znao da bez obrazovanih Albanaca ne bi se proglasili Ustav i republika, niti bi se rodio Demokratski savez Kosova i ostale albanske independentističke stranke, niti bi se održao referendum o nezavisnosti niti bi uskrsnula OVK...
A ostalo pripada istoriji...
Uspeh kao kraj težnje
Danas je Albancima bolje nego ikada pre. Albanija je država članica NATO-a i kandidat EU-a, sa premijerom koji se dočekuje kao balkanski partner u sastancima najjačih zapadnih zemalja.
Kosovo je nezavisna država, priznata od najvećih demokratskih država sveta i od nekih najvažnijih međunarodnih organizacija, sa realnom ambicijom da uskoro postane i član UN.
I ostalim Albancima u Makedoniji i Crnoj Gori je bolje nego što je bilo.
Dalje, albanski fudbaleri bili su među najistaknutijim na svetskom šampionatu u Brazilu.
Rita Ora iz Prištine je najpoznatija pevačica u Velikoj Britaniji, postigla je u svetu muzike ono što niko od pevača iz regiona nije mogao. Majlinda Kelmendi iz Peći je dvostruki svetski šampion u džudou.
Ismail Kadare iz Gjirokastre je pisac iz regiona sa najviše književnih nagrada u svetu i stalni kandidat za Nobelovu nagradu.
Rene Redžepi iz Makedonije već se nekoliko godina zaredom proglašava za najboljeg kuvar ana svetu. (...)
Albanci više ne prodaju samo semenke, nisu samo poslastičari i drvoseče, već se osećaju ravnopravnim, takmiče se u svim oblastima a ponekad i pobeđuju druge iz regiona.
To je razlog zašto ideja gubljenja jedne fudbalske utakmice u Beogradu od Albanaca predstavlja mnogo šta, a najmanje sport. To je razlog zašto se poseta Edija Rame Beogradu posmatra drugačije nego poseta bilo kog svetskog državnika. To je razlog zašto se poseta predsednice Atifete Jahjaga i ministara sa Kosova gleda sasvim drugačije od posete bilo kojeg drugog državnika zemalja bivše Jugoslavije.
Oni će na kraju potvrditi odnos ravnopravanosti između Albanaca i Srba.
A ravnopravni Albanac znači i kraj srpskih težnji da se Albancima manipulišu za interes Srbije. Kraj ideje o vlasti Beograda nad Kosovom.
A što se pre razume i prihvati ova realnost, toliko brzo će doći i do pomirenja, normalizacije i napretka u regionu.
E-novine
