Nebuloza veličanja okupatora Osmanlija

[hajduk mijat]

Nisu okupatori,oni su samo osvojili...
Što sve nećeš pročitati na ovom forumu

[Havatar]

Opet prosipanje frustracija i fašizima, averzija prema Bosanskom kraljevstvu i onima koji su stvorili Bosnu, branili je, to je zaista nerazumljivo, te simpatije prema okupatorima koji su je napadali i osvojili (mimo čak načela islama), što me podsjeća na Kusturicin sindrom, totalno naopako.

Nisu branili Bosnu nego su je ostavili okupatoru u nasljedstvo sto se narodu u BIH nije svidjelo i zato su mrzili zadnje kraljeve izdajnike naroda i zato Bosnjaci i slave dolazak Osmanlija kao oslobodjenje posto je sprijecena okupacija od onih koji ne bi bili tako tolerantni kao sto su bili Osmanlije.

[Cybernetic]

Opet prosipanje frustracija i fašizima, averzija prema Bosanskom kraljevstvu i onima koji su stvorili Bosnu, branili je, to je zaista nerazumljivo, te simpatije prema okupatorima koji su je napadali i osvojili (mimo čak načela islama), što me podsjeća na Kusturicin sindrom, totalno naopako.

Nisu branili Bosnu nego su je ostavili okupatoru u nasljedstvo sto se narodu u BIH nije svidjelo i zato su mrzili zadnje kraljeve izdajnike naroda i zato Bosnjaci i slave dolazak Osmanlija kao oslobodjenje posto je sprijecena okupacija od onih koji ne bi bili tako tolerantni kao sto su bili Osmanlije.

Mrzili jedne okupatore da bi dobrodosli druge? Koja si ti komedija jbte....

[Kikibombona]

Kako ljigav narod zivi ovdje...

Ovi se zabijaju Turcima u guzove, ovi Rusima, oni Nijemcima....

Kako bolna neuzvracena ljubav. Prodase ih jadne svaki put za sacicu kikirikija.

Kolektivna sizofrenija. Proteci ce jos Bosne dok ovaj narod ne ozdravi.

Biti toliko godina pod sapom raznih osvajaca ne moze znaciti nista dobro. Razviju se razni kompleksi i drugi poremecaji....

UZAS!!

[KENJAC]

Kako ljigav narod zivi ovdje...

Ovi se zabijaju Turcima u guzove, ovi Rusima, oni Nijemcima....

Kako bolna neuzvracena ljubav. Prodase ih jadne svaki put za sacicu kikirikija.

Kolektivna sizofrenija. Proteci ce jos Bosne dok ovaj narod ne ozdravi.

Biti toliko godina pod sapom raznih osvajaca ne moze znaciti nista dobro. Razviju se razni kompleksi i drugi poremecaji....

UZAS!!

Sve je ovo inat. Niko istinski ne voli ove narode nego samo "Da kosiji crkne krava"

[Havatar]

Opet prosipanje frustracija i fašizima, averzija prema Bosanskom kraljevstvu i onima koji su stvorili Bosnu, branili je, to je zaista nerazumljivo, te simpatije prema okupatorima koji su je napadali i osvojili (mimo čak načela islama), što me podsjeća na Kusturicin sindrom, totalno naopako.

Nisu branili Bosnu nego su je ostavili okupatoru u nasljedstvo sto se narodu u BIH nije svidjelo i zato su mrzili zadnje kraljeve izdajnike naroda i zato Bosnjaci i slave dolazak Osmanlija kao oslobodjenje posto je sprijecena okupacija od onih koji ne bi bili tako tolerantni kao sto su bili Osmanlije.

Mrzili jedne okupatore da bi dobrodosli druge? Koja si ti komedija jbte....

Mrzili one koji su vise puta pokretali krizarske pohode prema Bosni i koji ne bi bili prema njima tolerantni kao sto su bili ovi drugi . Ne znam zbog cega je to tesko da se shvati .

[Havatar]

Kako ljigav narod zivi ovdje...

Ovi se zabijaju Turcima u guzove, ovi Rusima, oni Nijemcima....

Kako bolna neuzvracena ljubav. Prodase ih jadne svaki put za sacicu kikirikija.

Kolektivna sizofrenija. Proteci ce jos Bosne dok ovaj narod ne ozdravi.

Biti toliko godina pod sapom raznih osvajaca ne moze znaciti nista dobro. Razviju se razni kompleksi i drugi poremecaji....

UZAS!!

Kako neki osjecaju nostalgiju za Jugoslavijom tako neki drugi osjecaju za Turskom ili Austijom i izmedju toga nema nikakve razlike. Srbi sa druge strane zale sto nisu bili u prilici da mogu da imaju nostalgiju prema Rusiji tako da je to malo drugacije ali opet ne puno.

[Kikibombona]

Sve je ovo inat. Niko istinski ne voli ove narode nego samo "Da kosiji crkne krava"

Ma nije samo inat mada ima i toga.

Sta ocekivati od naroda koji nikada nije odlucivao o vlastitoj sudbini?

Moze jedino biti bolestan kakav i jeste.

Nemamo vlastitog kulturno naslijedja, kulturno-historijsko naslijedje se svodi na primitivne alate i nekoliko tvrdjava... Sve je to sitno i jadno u poredjenju sa drugima. Zbog toga imamo potrebu poistovjetiti se sa velikim narodima da bi se osjecali malo jacim i vaznijim.

Fakat imam grimasu kao da cu povratiti kada razmisljam o podanickom mentalitetu nas Bosanaca.

[Kikibombona]

Kako neki osjecaju nostalgiju za Jugoslavijom tako neki drugi osjecaju za Turskom ili Austijom i izmedju toga nema nikakve razlike. Srbi sa druge strane zale sto nisu bili u prilici da mogu da imaju nostalgiju prema Rusiji tako da je to malo drugacije ali opet ne puno.

Jugoslavija je bila nasa drzava.

Osmanlije i Austro-Ugari su osvajaci, uzurpatori.

Al nije ni u tome stvar...... Bilo pa proslo.

Problem je u lizanju guzice velikim narodima. Na silu pokusavamo uspostaviti bratske odnose, iako je slijepcu jasno da ljubav nije obostrana. Prodat ce nas prvom prilikom za sakicu kikirikija. I prodavali su nas!

Meni je ovaj odnos jednako odvratan kao i musko-zenski, gdje jedna strana slini i konstantno pokusava ugoditi, a drugu boli kurac.

Povraca mi se od ovog naseg uvlacenja OD KOJEG NEMA NIKAKVE KORISTI, da stvar bude gora.

[japin_mutapi]

osmanlije su spasili bošnjane i osigurali im biološki opstanak a sa bošnjanima je opstala i država bosna
zato narod pamti osmanlije po dobru a poslednjeg kralja kao izdajnika i oceubicu

osmanlije su izuzetno cijenili bošnjane i dodjeljivali su im važne funkcije u carstvu a bosanski jezik je bio službeni jezik na porti
ban borić, tvrtko prvi kotromanić i sultan mehmed fatih zauzimaju jednako važno mjesto u srcima dobrih bošnjana i narodnom pamčenju

[bach]

Ne vidim niikakav problem Bosnjaci i Turci su prijateljski narodi . Isto tako nije to nista sto je cudno posto i Madzari su prijateljski narod sa Turcima a i oni su bili pod njima tako da to predstavljanje neceg negativnim iako to nije nema nikakvog smisla pogotovo ako se neko predstavlja kao neki desnicar posto ne postoji razlog zbog cega bi tim izmisljanjem unizavao svoj narod i govorio kako to nigdje nema iako ima.

De ne lupaj

O tom bizarnom srpskom - turskom prijateljstvu lijepo govori jedan srpski dokument iz tog vremena.

"Kako su Turci 1867. godine predali srbima Beograd, Šabac, Smederevo, Kladovo, Užice i Sokol pročitajte na sledećoj stranici

Šesnaestog marta, specijalni kurir (tatarin), Rista Prendić,došao je iz Carigrada i doneo pismo velikog vezira Ali -paše knezu, kao odgovor na srpski zahtev o predaji gradovima. Pismo je pisano vrlo laskavim tonom, i u njemu su navedena tri načina predaje koja je Divan (zbor vezira) predložio sultanu: Da knez bude komandant garnizona u gradovima i da garnizoni ostanu turski; Da garnizoni budu mešoviti, polu - turski, polu -srpski i dan knez bude njihov komandant; Da turski garnizoni napuste gradove i da se gradovi povere knezu. U pismu se zatim kaže, da je sultan " iz blagovolenija i iz svagdašnje brige o srpskom narodu i njegovom napretku", izabrao ovaj poslednji, treći način, i tako poverio knezu čuvanje gradova pod jednim jedinim uslovom - da pored srpske, na beogradskoj tvrđavi ostane i turska zastava.

Po dolasku na vlast godine, kao glavni cilj svoje politike knez Mihailo je postavio oslobađanje i ujedinjenje srpskog naroda. Tom cilju bilo je podređeno sve drugo - jačanje moći vladara i stvaranje narodne vojske trebalo je da pripreme zemlju za rat s Turcima.Na početku Mihailove vladavine turski garnizoni su se još uvek nalazili u Srbiji, raspoređeni u šest gradova: Beogradu, Šapcu, Smederevu, Kladovu, Užicu i Sokolu. njihovo prisustvo je vređalo srpski nacionalni ponos i dovodilo do zategnutiosti u srpsko-turskim odnosima, koja je kulminirala juna 1862, posle turskog bombardovanja Beograda sa kalemegdanske tvrđave. Izgledalo je da je rat neizbežan pa su velike sile, da bi sprečile sukob, hitno sazvale međunarodnu konferenciju koja je održana u carigradskom predgrađu Kanlidži. Na njoj su Rusija i Francuska branile srpske interese i zahtevale hitno iseljavanje Turaka iz preostalih gradova u Srbiji, dok su Engleska i Austrija pružale podršku Turskoj. Iz tih razloga odluke konfe rencije predstavljale su kompromis. Od Turske je zahtevano da iseli civilno stanovništvo i povuče garnizone iz gradova u unutrašnjosti - Užica i Soko-la, dok su u ostalim utvrđenim gradovima na Savi i Dunavu - Beogradu, Šapcu, Smederevu i Kladovu - turske posade ostale.

Konferencija u Kanlidži je sprečila srpsko - turski rat, ali nije uklonila uzroke sukoba. Knez Mihailo je bio nezadovoljan njenim odlukama: "Dokle god su Turci u srpskim gradovima, dotle nema Srbiji mira, niti Meni opstanka u njoj!" Sve dok su turski topovi predstavljali pretnju srpskoj prestonici, nije se mogla povesti nikakva nacionalna akcija širih razmera. Netrpeljivost između Srba i Turaka postajala je sve veća. Tako, na primer, kada je Omer-paša Latas, vraćajući se iz Hercegovine i Crne Gore 1863. godine, svratio u beogradsku tvrđavu, poslao je odred vojnika i muziku pred knežev konak da dop - rate kneza na Kalemegdan. Kada je to čuo, knez je ponosito odgovorio: "Omer-paša zna da sam ja u Dvoru, i ako mu se svidi neka dođe, ali mene neka ne očekuje!"

Konzul ljubi ađutanta


Tada se činilo da se pitanje gradova ne može rešiti na drugi način nego ratom. Međutim, 1867. godine, zahvaljujući promenama na evropskoj političkoj sceni, ono je rešeno diplomatskim putem. Do tada, u sukobima Srba sa Portom, Rusija i Francuska bile su na srpskoj strani, a Engleska i Austrija na turskoj. Pošto je 1866. godine poražena u ratu sa Pruskom, Austrija za izvesno vreme nije bila u mogućnosti da vodi aktivnu spoljnu politiku širih razmera. Da ne bi sasvim izgubila uticaj na Balkanu, ona je nastojala da zadovolji Srbiju kao balkansku državu koja je prva mogla otpočeti rat sa Turskom. Iste, 1866. godine, na Kritu je izbio ustanak i Porta se uplašila mogućeg uznemirenja drugih balkanskih naroda. Pošto je Kneževina Srbija važila za njihov stožer, Porta je rešila da zadovolji njene zahteve.

Knez Mihailo je shvatio da je nastupio povoljan trenutak za rešavanje pitanja gradova. Preko Jovana Ristića, ondašnjeg srpskog kapućehaje (diplomatskog predstavnika) u Carigradu, 29. oktobra 1866. uputio je pismo velikom veziru Ali - paši, u kome je otvoreno i jasno zatražio da se gradovi ustupe Srbiji. Od tada, pitanje gradova nalazilo se u središtu interesovanja srpske javnosti. O ovom značajnom događaju u srpskoj istoriji zapise su ostavili mnogi savremenici, kao što su, na primer, Kosta Hristić, LJubomir Uzun - Mirković, Mileva Alimpić i mnogi drugi. Iscrpan opis zbivanja koja su pratila predaju gradova ostavio je i izvesni M. Lešjanin, činovnik Ministarstva pravde, koji je sačuvan pod naslovom Naročite beleške od 1. januara 1867. godine i to o gradovima u Srbiji. Ove beleške čuvaju se u Arhivu Srbije i na njima je, u najvećoj meri, zasnovan i ovaj tekst.

Od upućivanja kneževog pisma sultanu, pa do kraja januara 1867. godine, do Beograda nisu dospele nikakve vesti po ustupanju gradova. Turci su, po običaju, odugovlačili sa odgovorom, a u Carigradu, tom "vrelu balkanske politike", malo šta se moglo doznati o pravim turskim namerama prema srpskom zahtevu. Najzad, 28. januara 1867, muhafis (vojni zapovednik) Beograda, Ali - Riza paša, saopštio je knezu da je Porta donela odluku o ustupanju gradova Srbiji i da se čekaju još samo carske irade (ukazi), pa da se primopredaja gradova izvrši. Porta je, dakle, morala da popusti pred pritiscima velikih sila i opasnošću od opšteg ustanka nezadovoljnih hrišćanskih naroda.

Dvadesetog februara pročulo se po Beogradu, da je u tri sata posle ponoći, austrijski konzul lično otišao knezu u konak, da bi mu javio da je dobio pismo od ministra Bajsta, u kome mu je saopšteno da je objavljen carski ukaz o ustupanju gradova. Konzul je tim povodom čestitao i poljubio kne - ževog ađutanta Kostu Bučevića. Ovaj je probudio kneza i dao mu pismo; knez se zahvalio konzulu i ne primivši ga, što je učinio tek sutradan. Ovimpostupkom konzula Lenka, Austrija je želela da preotme slavu ruskoj propagandi i da predstavi turski ustupak kao svoje delo.

Međutim, srpska vlada je već znala da je objavljen carski ukaz, o čemu ju je izvestio Ristić, telegrafom 16. februara, samo se još nije znalo pod kojim uslovima će gradovi biti ustupljeni Srbiji. U to vreme se po beogradskoj varoši mnogo govorilo i nagađalo kakvi će ti uslovi biti. Austrijska štampa je pisala da će Porta povećati danak Srbiji i tražiti da se ukine narodna vojska i umanji stajaća, samo da bi smanjila njenu autonomnost i da bi je obavezala da ostane mirna i lojalna Porti. "Međutim", piše Lešjanin, "to se uobšte govorilo, a ja sam držao za tvrdo, čuvši to i od ministra pravde, a i poznajući dobro knežev karakter, da se neće od naše strane primiti uslovi, koji bi dirali u naša prava."

Tatarin za muštuluk


Takvo stanje neizvesnosti trajalo je sve do 8. marta. Najzad, 8. marta izašao je vanredni broj lista Vidovdan, koji je javljao da je odgovor knezu predat našem zastupniku u Carigradu i da je pismo na putu ka Beogradu. Novine su javljale da se još ne znaju uslovi pod kojima će gradovi biti predati, ali da se veruje da će oni biti zadovoljavajući. Ovo saopštenje sastavio je Jovan Marinović, predsednik Državnog saveta, a Vidovdanu je predalo Ministarstvo inostranih poslova. Srpski zastupnik u Carigradu Jovan Ristić bio je ovlašćen da pismo otvori i pročita, i da telegrafom javi sadržaj pisma, a potom pismo pošalje u Beograd. Vlada je, znači, već znala da su uslovi povoljni, samo nije želela da ih iznosi u javnost bez zvaničnog akta.

Šesnaestog marta, specijalni kurir (tatarin), Rista Prendić došao je iz Carigrada i doneo pismo velikog vezira Ali - paše knezu, kao odgovor na zahtev o gradovima. Pismo je pisano vrlo laskavim tonom, i u njemu su navedena tri načina predaje gradova koja je Divan predložio sultanu:
da knez bude komandant garnizona u gradovima a da garnizoni ostanu turski;
da garnizoni budu mešoviti, poluturski, polusrpski i da knez bude njihov komandant;
da turski garnizoni napuste gradove i da se gradovi povere knezu.

U pismu se zatim kaže da je sultan "iz blagovolenija i iz svagdašnje brige o srpskom narodu i njegovom napretku", izabrao ovaj poslednji, treći način, i tako poverio knezu čuvanje gradova pod jednim jedinim uslovom - da pored srpske, na beogradskoj tvrđavi ostane i turska zastava. Pošto je knez izneo želju da ode u Carigrad i lično zahvali sultanu, Porta je predložila da se o pojedinostima sultan i knez lično dogovore. Ali, knez je to odbio tražeći da se detalji utvrde pre njegovog odlaska, tako da njemu ne ostane ništa drugo osim da zahvali sultanu i vrati se u zemlju. Porta je prihvatila i taj uslov.

Sredinom marta, u Novinama serbskim objavljeno je saopštenje da je dogovor o gradovima postignut, a 26. marta i kneževa proklamacija u kojoj je javljeno da su gradovi ustupljeni Srbiji, i da knez "... za tako znatnu dobit zemlji smatra za svoju dužnost da blagodarnost srpskog naroda izjavi lično caru".

Dostojanstveni Mihailo


Knez Mihailo krenuo je u Carigrad 30. marta na specijalnom parobrodu, praćen brojnom svitom. U njoj su bili predsednik Državnog saveta Jovan Marinović, član Saveta Dimitrije Crnobarac, ministar vojske Milivoje Blaznavac, prvi ađutant pukovnik Dragutin Žabarac, ađutant major Antonije Knićanin, kapetani Kosta Bučović i Svetozar Garašanin, komandant garde poručnik Kosta Janković, inspektor inženjerije potpukovnik Jovan Belimarković, general - štabni major Todor Bojović, upravnik dvora Anastas Jovanović, knežev sekretar Dimit-rije Joksić, smederevski prota Milutin Banić, blagajnik Ministarstva inostranih dela Vladimir Stojanović, sekretar za francuski jezik Aleksa Pačić, sekretar za stranu korespondenciju Karl Betan, pomorski kapetan Franjo Franasović, knežev lični lekar dr Jovan Mašin, kurir Rista Prendić kao i članovi kneževe garde.

O svom trošku, sa poslanstvom je otputovao i poznati beogradski trgovac Hadži - Toma, a po naročitoj zapovesti iz Carigrada i Ali - Riza paša. U Varni, knez je sa svitom prešao na carsku jahtu "Sultanija", na kojoj je stigao u Carigrad 1. aprila. Ristić je javio da je knez dobro doputovao i da je, po naročitoj želji sultanovoj, odmah sa broda otišao sultanu na podvorenje, gde mu je priređen sjajan doček. O ovoj svečanosti ostavio je spomena u svojim Zapisima Kosta Hristić, a na osnovu pričanja svoga rođaka Alekse Pačića, člana kneževe svite:

"Okružen svitom, ponosito stavši pred Sultana, Knez ga je pozdravio kraćim govorom, izgovorenim jasnim i krepkim glasom. Dostojanstveno držanje Kneževo, njegova impozantna pojava, njegov viteški stav, mirne i ozbiljne crte njegovog gospodskog lica, neobičan izraz njegovih krupnih očiju u kojima se ogledala njegova patriotska i plemenita duša - sve je to učinilo silan utisak na sultana Abdul - Azisa. U dugačkom crnom kaputu, sa širokim fesom na glavi, onizak i trapav, bleda, podadula lica, koje je odavalo razbludan haremski ži-vot, Sultan je svojim podbulim, staklastim očima ukočeno, kao omađijan, gledao u svoga sjajnog vazala. Smeten i zbunjen, on je nervozno otkopčavao i zakopčavao dugmeta na svome kaputu i nespretno pomerao nogama. On je jedva umeo progovoriti nekoliko isprekidanih turskih reči, koje je Ali - paša, i sam zbunjen, isporučio knezu Mihailu. Uloge su izgledale obrnute. To pre beše suveren koji pobednički oslovljava svoga vazala nego vazal koji čini podvorenje svome suverenu."

Knez Mihailo je primljen i pozdravljen u Carigradu zaista kao pravi suveren. Ambasadori velikih sila - engleski, francuski, austrijski i ruski, redom su pozivali i pružali gostoprimstvo knezu i njegovoj sviti. Na ručku, koji je u čast srpskog kneza priredio ruski ambasador Ignjatijev, knez Mihailo se sreo i sa Nubar - pašom, ministrom spoljnih poslova Egipta, koji je, kao i Srbija, bio vazalna provincija Turskog carstva. Nubar - paša, koji je takođe došao u Carigrad u nameri da traži ustupke za svoju zemlju rekao je tom prilikom Jovanu Ristiću: "Da očupamo što više, kad je prilika zgodna!"

Na Blagovesti, 6. aprila, knez je u Carigradskoj patrijaršiji prisustvovao službi, na kojoj je, zajedno sa grčkim sveštenicima, činodejstvovao i smederevski prota Banić; posle službe, kneza je u audijenciju primio patrijarh Carigradski. Sledeći susret sa sultanom knez je imao na dan svog odlaska iz Carigrada, 11. aprila. Posle dužeg razgovora, sultan mu je uručio ferman (carsku zapovest) o ustupanju gradova. Tom prilikom sultan je odlikovao kneza ordenom Osmanije - prvim ordenom Carstva, i na poklon mu dao pet rasnih arapskih konja. Ordeni nižeg reda uručeni su i ostalim članovima kneževe svite.

Knezu Mihailu je ovo bila druga poseta Carigradu. Na prvo podvorenje sultanu išao je 1840. godine, kada je prvi put dospeo na kneževski presto. Razlika između ove dve posete bila je velika. "Onda sam", pričao je knez Jovanu Marinoviću, "imao za obitalište našu malu kuću u Džebaliji, a sad carsku palatu u varoši i drugu carsku palatu na Bosforu. Onda sam nekoliko nedelja čekao dok je sultan udostojio primiti me, a sad sam na carskoj jahti odmah od sultana primljen bio, pa tek posle u određeni mi kvartir odseo; onda je trebalo po nekoliko dana čekati dok me koji od velikaša primi, a sad dođoše i svi se utrkuju koji će mi veću uslužnost ukazati." Ugled i značaj Kneže-vine Srbije su, očigledno, znatno porasli u razdoblju od 27 godina, koliko je proteklo između dve kneževe posete Carigradu.

Posle nekoliko dana boravka u Carigradu, knez je krenuo nazad u Beograd. Na poziv rumunskog kneza Karola, usput je svratio u Bukurešt, gde je dočekan sa oduševljenjem. Pošto je Srbija u to vreme važila za stožer balkanskog jedinstva, mladom rumunskom knezu predstavljalo je veliku čast da ugosti srpskog vladaoca.

Trijumfalne kapije u Beogradu


Za to vreme, u Beogradu su vršene pripreme za doček kneza. Poslanstvo beogradske varoši, u kojem je bilo preko pedeset ljudi, sa predsednikom opštine Živkom Karabiberovićem na čelu, krenulo je u Radujevac, na srpsku granicu, u susret knezu. U Radujevac su otišla i poslanstva Požarevčana i Smederevaca, a do Smedereva je stiglo i jedno poslanstvo iz Šapca, kao i članovi pevačkih društava iz Pančeva i Zemuna.

Šesnaestog aprila, u pet sati popodne, topovskom paljbom pozdravljeno je uplovljavanje kneževog parobroda u savsko pristanište. Mnoštvo naroda iz Beograda, cele Kneževine i iz drugih krajeva naseljenih Srbima, zakrčilo je savsku obalu, Kalemegdan i okolne ulice, oduševljeno pozdravljajući kneza. Turska vojska dočekala je vladara Srbije na gradskim bedemima, a srpska na savskoj obali. Knez je stajao napred, na krovu lađe, iza njega Ali-Riza paša, a sa strane svi srpski velikodostojnici koji su ga pratili na putu.

Prema rasporedu za doček, na šlepu uz koji će pristati kneževa lađa stajali su ministri, iza njih sudije Apelacionog i Kasacionog suda, zatim ostali činovnici i narod. Beogradska opština podigla je četiri trijumfalne kapije: jednu kod parobrodske stanice, drugu na nekadašnjoj Varoš - kapiji, treću na razvalinama Stambol - kapije i četvrtu ispred Dvora. Osim njih, i zanatlije i trgovci podigli su tri kapije: u glavnoj čaršiji, u Savskoj ulici i na Maloj pijaci. Duž čitavog puta kojim je knez trebalo da prođe, postavljeni su drveni stubovi sa srpskim zastavama i od zelenila i cveća napravljenih svodova.

Čim je stupio na obalu, knez se, praćen svitom i okupljenim narodom, uputio u crkvu. Mitropolit i sveštenstvo su otpevali blagodarenije, a zatim je mitropolit izgovorio kratku besedu, u kojoj je, između ostalog, rekao: "Pomoli se gospodaru ovome svetome znamenju hristijanske slave (tj. krstu) koje te čuvaše i onde, gde je pomračena svetlost njegova, pa se zajedno s nama i narodom svojim moli Gospodu Bogu da se sjajnije zablista slava Krsta i Sofije - premudrosti Božije, koja začuđava svet pravdom i istinom... Čuj glas srpskoga naroda, koji se eto složno moli, da te i unapredak ispunjava duh mudrosti i duševne kreposti, da budu svagda s tobom blažene duše svetih Nemanjića, te da podigneš pogaženu i u teškom sužnju decu Dušanovu, koja već toliko vekova čekaju da ih ogreje sunce čovečije sreće i slobode."

Knez je nastojao da se primopredaja gradova izvrši što pre. Želeo je da se već na Cveti, 21. aprila, srpska zastava zaviori na beogradskim bedemima. Zato je predaja beogradske tvrđave određena za 18. april. Na Kalemegdanu, desno od današnjeg glavnog ulaska u park, podignuta je svečana tribina. U deset sati pre podne, pristigao je turski bataljon sa muzikom i zauzeo mesto desno od tribine. Na levoj strani tribine, stajao je srpski bataljon, takođe sa muzikom. Kneževa povorka dolazila je iz pravca Stambol - kapije, na čijem se mestu danas nalazi spomenik knezu Mihailu.

Na njenom čelu koračalo je dvadeset gardista; na pet - šest koraka od njih išao je knez, obučen u crvenu uniformu, sa šeširom i zelenom perjanicom, okićen ordenima, jašući na belome konju dovedenom iz Carigrada, za koga se pričalo da ga je sam car jahao. Kneza su pratili ministar vojni, ađutanti i ostali gardisti. Na tribini, kneza su dočekali predsednici Ministarskog i Državnog saveta, ministri, savetnici, paša beogradski i strani konzuli. Kalemegdan i ulice kuda je prolazio knez bile su prepune naroda.

Odlazak turske vojske


Čim je knez Mihailo stupio na tribinu, počeo je svečani čin predaje gradova. Carski ferman o ustupanju gradova pročitan je prvo na turskom, a potom na srpskom jeziku. Čitanje fermana pozdravljeno je paljbom iz dvadeset i jednog topa, koji su bili postavljeni na beogradskoj tvrđavi. Potom je paša pristupio knezu i, čestitajući mu, predao ključeve gradova. U tom trenutku, pred pašinim konakom je podignuta srpska zastava, što je opet pozdravljeno topovskom paljbom.

Jedan odred srpske vojske, sa oficirom Svetozarom Garašaninom, sinom Ilije Garašanina, na čelu, umarširao je u beogradsku tvrđavu i izašao na bedeme gde je zamenio turske vojnike. Kada je prvi srpski vojnik stupio na gradske bedeme, prekrstio se i skinuo kapu, narod je oduševljeno počeo da kliče i međusobno se grli i ljubi. Stariji ljudi, srećni što su to doživeli plakali su od radosti, a majke su podizale decu da vide srpsku zastavu i srpske vojnike na Kalemegdanu.

Prvi bataljoni turske vojske napustili su Beograd još za vreme kneževog boravka u Carigradu. Na našem parobrodu "Deligrad" otplovili su prema Vidinu, i čekalo se na povratak parobroda kako bi i preostala turska vojska napustila Beograd. Još pre polaska u Carigrad, knez je obećao da će se te godine Cveti, dan kada je njegov otac Miloš Obrenović podigao Drugi ustanak, proslaviti u beogradskoj tvrđavi. Zbog preostale turske vojske u tvrđavi, koja je čekala na odlazak, činilo se da će plan proslave biti promenjen. Ipak, knez je održao svoje obećanje. Cveti su te godine proslavljene svečanije nego ikada pre. Knez je u konaku primao mnogobrojna poslanstva koja su želela da mu čestitaju dobijanje gradova.

LJudi su išli na poklonjenje knezu sa osećanjem istinske blagodarnosti, a ne samo iz učtivosti kao što je činjeno prethodnih godina. Okupljenog naroda bilo je više nego ikada, jer osim Srba iz Beograda i Kneževine, bilo je, po prvi put, i Srba iz Austrije koji su želeli da se poklone knezu. Tako, jedan starac se šest puta vraćao u krug i izlazio pred kneza, a kada su ga upitali zašto to radi, odgovorio je: "Ne mogu da ga se nagledam!" Te godine je i paša čestitao knezu praznik. Dok je vojska defilovala pored konaka, paša je stajao na balkonu pored kneza i ministra vojnog Blaznavca, čime je i on simbolično učestvovao u proslavi dana kada su Srbi krenuli u borbu protiv Turaka.

Pred veče, knez je u pratnji ađutanta došao na Kalemegdan, i, prošavši kroz kapiju, ušao u grad. Uskoro se pojavio na gradskim bedemima, a za njim su došli i Ali - Riza paša i članovi kneževe porodice - sestra Perka, sestrić Miloš Bajić i drugi. Turski orkestar je svirao, dok su Srbi oko njega igrali kolo. Okupljeni narod se divio i čudio ovom prizoru, "... gledajući kako turski paša obilazi oko srpskog kneza na bedemu, i kako turska banda svira srpsko kolo a Srbi oko nje igraju, dok se pred pašinim konakom vije srpska zastava". Činilo se tada, da je to prava propast za Turke, i da, kako se pričalo, oni sami sebi pevaju "vječnaja pamijat". Jedan od okupljenih je ovaj prizor prokomentarisao rečima: "Da sam Turčin, skočio bih sa onog bedema dole u šanac, samo da ne gledam ovu propast!"

Hvala vam braćo


Uveče je knezu priređena bakljada kakva u Beogradu do tada nije viđena. Beogradsko pevačko društvo je došlo pred knežev konak i otpevalo nekoliko pesama. Knez se, potom, sa balkona obratio okupljenom narodu:

"Hvala vam braćo"! Svaki čovek u svome životu ima dana radosnih i tužnih; ima dana srećnih i milih, koje ne zaboravlja, dok god živi. U uspomeni na te dane, nahodi snage za borbu života (...) Ko bi mu oduzeo uspomenu na te dane, taj bi mu oduzeo njegov život. Ja, kao čovek i kao vladaoc, danas, kad sam se među vas povratio, izabrao sam ovaj dan kao najmiliji, kog uspomena davaće život budućem mom životu. LJubav moga naroda prema mene, osećam je ovde, (tad je spustio ruku na prsa) u mome srcu. Ono mi daje uverenja, da bi moj narod bezuslovno pošao tamo, kud bi ga god ja poveo. A ja bi ga poveo, i povešću ga: opštem napretku, slavi njegovoj, i mojoj. U smrt, u život, ja ću s mojim narodom - srećan, veseo, a moj narod sa mnom će! Ja se ne varam u tome! Vera moja u to, ovde je (opet je spustio ruku na prsa)! Narod je moj ljubav moja, radost moja, snaga moja! Živeo narod! Živeo narod! Narod u kome sam ja ponikao, u kome ja živim!"

Uspeh srpske politike imao je odjeka i u Crnoj Gori. Dobijanje gradova srpskom knezu je čestitao i knez Nikola:

"njegovoj Svetlosti Knjazu Mihailu Obrenoviću, primite sa celim narodom srbskim iskrena i srdačna čestitanja od mene i moih Crnogoraca za krunisani uspeh. Ovaj je najsvetliji dan u istoriji preporođaja našega naroda, i ja se sa mojom Crnom Gorom pridružujem iz srca današnjem opštem veselju srbstva."

Tokom sledećih nekoliko dana, sva turska vojska je napustila Beograd; umesto turskih, Kalemegdan su od tada čuvali srpski vojnici. Turska vojska se povukla i iz drugih gradova, a na njeno mesto došla je srpska: 22. aprila, jedna četa, sa kapetanom Lazarom Cukićem na čelu, zauzela je Šabac; 24. aprila, četa predvođena majorom LJubomirom Uzun - Mirkovićem ušla je u Smederevo; 26. aprila u Kladovo je umarširala četa sa kapetanom Milutinom Jovanovićem na čelu.

Poslednji Turčin koji je napustio Srbiju bio je Ali - Riza paša, poslednji vojni zapovednik Beograda. Sa svojim haremom i činovnicima, paša je 6. maja krenuo ka Zemunu. Pred sam odlazak, paša je svratio u kuću svog prijatelja, poznatog beogradskog trgovca Hadži - Tome, na kafu i rakiju. U Hadži - Tominoj kući su se tad zatekli i Ilija Garašanin, Milivoje Blaznavac, Živko Karabiberović i mnogi drugi viđeniji Srbi. Iako su se Srbi radovali odlasku poslednjeg turskog paše iz Beograda, bilo im je žao odlaska Ali - Rize, u kome su videli više prijatelja nego turskog zapovednika. Lešjanin je zabeležio da je paša bio "... vrlo ljubezan i pristupan, kao što svi kazivaše, koji su s njim u dodir dolazili i o kome su se i od građanstva čuli uobšte najbolji glasovi."

Ali - Riza se trudio da u svim prilikama pokaže svoja prijateljska osećanja prema Srbima; često je odlazio u naše pozorište i na balove, a nije se ustezao ni da se, kako se priča, uhvati u srpsko kolo. "Tako se govori, da se ne pamti, da je koji turski paša u Srbiji toliko ljubavi kod Srba stek'o, koliko ovaj. I da bog da on bio za vavek poslednji koji je imao kakvu vlast na srbskoj zemlji", dodao je Lešjanin u svojim beleškama.

Žal za našim pašom


Tako je, odlaskom Ali - Riza paše iz Srbije otišao i poslednji predstavnik turske vlasti. Mnogima je tad izgledalo čudno što je predaja gradova izvršena bez krvi, a posebno je bio začuđujuće odnos pun poverenja koji je vladao između kneza Mihaila i Ali - Riza paše. Govoreći o paši, knez je uvek govorio "naš paša", a paša za kneza - "naš knez". Sve je to uticalo na nestanak onog osećanja mržnje koje su Srbi vekovima ispoljavali prema Turcima. Ovo osećanje je tad ustupilo mesto političkoj računici i mnogima se činilo izvesnim da uskoro Srbija i Turska zajedno stanu u odbranu Bosne, u slučaju da Austrija pokuša da je osvoji. Srbi su u to vreme smatrali da treba čuvati celinu Turske carevine sve dotle dok se ne stvore uslovi da se Turci proteraju iz svih krajeva naseljenih Srbima.

Glavnog neprijatelja nisu više videli u Turskoj nego u Austriji. Kad nije mogla da ga spreči, Austrija je pokušala da omete srpsko - turski sporazum o gradovima. Dva austrijska oficira su pokušala da pobune turske vojnike u Beogradu govoreći im da je sramno da predaju gradove bez boja. Kada je to čuo Ali - Riza paša naredio im je da smesta napuste Beograd. "Sirota Austrija", zapisao je Lešjanin. "Kad nemože ništa otvoreno a ona ide pa tako sitničarski buši; ali Srbi znadu, da je njen konzul nagovarao 1862. godine da se bombarduje Beograd, i da je njen konzul opet, koji u tri sata po ponoći trči knjazu u konak i budi ga iz kreveta, da mu kaže novost da se dobijaju gradovi, i ljubi se sa ađutantom; i da su ovo opet njeni oficiri."

Godine 1867, i poslednji "carski Turci" otišli su iz Srbije, ostavljajući za sobom turski barjak na Kalemegdanu, kao jedini simbol turskog suvereniteta nad Srbijom. Srbi to nisu shvatili kao kraj, već kao početak borbe za konačno oslobođenje celog naroda. O tome svedoči i kratka beseda koju je jagodinski prota Jovan izgovorio knezu Mihailu, čestitajući mu, u ime naroda svoga okruga, dobijanje gradova: "Narod, čestitajući ovu dobit, misli da to nije svršetak njegovi težnji, no naprotiv tek početak, i sad nastupa stanje, da se slobodno može raditi na onome, što svaki Srbin smatra za narodnu težnju i poslednji cilj, a to je ujedinjenje svih Srba."

Turci su Srbima na Kalamegadanu 1867 igrali kolo...Naravno kada je svirka presatala muslimanski narod Užica i drugih gradova morao je spašavati živu glavu ...

[Kikibombona]

Nekada me nas mentalitet podsjeti na palestinski, mada vjerujem da su i oni do sada skontali.

Vole ih islamske drzave, braacaaaaa, ovo-onoooo...... Ma emocije samo takve.

A jadni Palestinci vec decenijama prozivljavaju nezamislivu golgotu. Generacije stasavaju u ratnoj psihozi.

Kakva crna ljubav, prodali bi ih za sakicu novcica. Satrase se od pomaganja.

Radije ce ratovati jedni protiv drugih za resurse, nego pomoci napacenu bracu.

Ljudi, razbijte iluzije!

Boli kurac Tursku, Njemacku i Rusiju za ovim jadnim narodima. Koriste nas radi vlastitog interesa. Nikakvu empatiju ne osjecaju prema nama i nece rizikovati NISTA da bi nam pomogli. Goli interes bez trunke ljubavi i bilo kakvih osjecanja.

[bach]

osmanlije su spasili bošnjane i osigurali im biološki opstanak a sa bošnjanima je opstala i država bosna
zato narod pamti osmanlije po dobru a poslednjeg kralja kao izdajnika i oceubicu

osmanlije su izuzetno cijenili bošnjane i dodjeljivali su im važne funkcije u carstvu a bosanski jezik je bio službeni jezik na porti
ban borić, tvrtko prvi kotromanić i sultan mehmed fatih zauzimaju jednako važno mjesto u srcima dobrih bošnjana i narodnom pamčenju

Samo su svemir i ljudska glupost beskonačni...

Ugasi računar i idi skupljaj gliste

Code: Select all

Omer-paša Latas se rodio 24. septembra 1806. godine, kao Mihailo Latas, u Janjoj Gori, općina Plaški, a umro je septembra1871. godine u Istanbulu. Kao oficirsko dijete učio je kadetsku školu u Gospiću i stupio u vojsku kao kadet-narednik. Prebjegao je u Bosnu 1827. godine zbog pronevjeravanja novca. U Banjoj Luci je primio islam. Odatle odlazi u Vidin gdje boravi neko vrijeme. Kada je došao u Istanbul, postao je učitelj crtanja prijestolonasljednika Abdul Medžida. Postao je pukovnik 1838. godine, a potom paša, kad je Abdul Medžid stupio na vlast. Bio je odličan vojnik. U krvi je ugušio pobune u Siriji, Albaniji i Kurdistanu. Vrlo mlad imenovan je za maršala, tj. mušira. Godine 1848/49. sa Rusima okupirao Dunavske kneževine.[size=200] Slomio je ustanak bosanskog begovata na čelu sa vezirom Husein-kapetan Gradaščevićem 1850. godine. Oko hiljadu najuglednijih aga i begova je pozatvarao, a oko 400 poslao okovane u Istanbul.[/size] Godine 1853. osvojio bi Crnu Goru, da to nisu spriječile Austrija i Rusija. U Krimskom ratu 1853. bio je komandant turske vojske na dunavskoj liniji i dobio titulu serdari ekrema (veliki vojskovođa). U Krimskom ratu je sa engleskim i francuskim saveznicima učestvovao u opsadi Savestopolja, te u borbama na Kavkazu. Ugušio je ustanke u Mesopotamiji. Godine 1861, kada je bio na pomolu rat sa Crnom Gorom, ponovo je poslat da interveniše no do rata nije došlo zauzimanjem Velikih sila. Gušio je i grčki ustanak na Kritu 1867. godine i pošto nije do kraja, zbog loše turske flote i nedostatka sredstava, mogao da sprovede blokadu ostrva sam se povukao 1868. godine. U Parizu je bio 1865. godine kao glavni vrhovni komandant turske vojske.

[Havatar]

Ne vidim niikakav problem Bosnjaci i Turci su prijateljski narodi . Isto tako nije to nista sto je cudno posto i Madzari su prijateljski narod sa Turcima a i oni su bili pod njima tako da to predstavljanje neceg negativnim iako to nije nema nikakvog smisla pogotovo ako se neko predstavlja kao neki desnicar posto ne postoji razlog zbog cega bi tim izmisljanjem unizavao svoj narod i govorio kako to nigdje nema iako ima.

De ne lupaj

O tom bizarnom srpskom - turskom prijateljstvu lijepo govori jedan srpski dokument iz tog vremena.

"Kako su Turci 1867. godine predali srbima Beograd, Šabac, Smederevo, Kladovo, Užice i Sokol pročitajte na sledećoj stranici

Šesnaestog marta, specijalni kurir (tatarin), Rista Prendić,došao je iz Carigrada i doneo pismo velikog vezira Ali -paše knezu, kao odgovor na srpski zahtev o predaji gradovima. Pismo je pisano vrlo laskavim tonom, i u njemu su navedena tri načina predaje koja je Divan (zbor vezira) predložio sultanu: Da knez bude komandant garnizona u gradovima i da garnizoni ostanu turski; Da garnizoni budu mešoviti, polu - turski, polu -srpski i dan knez bude njihov komandant; Da turski garnizoni napuste gradove i da se gradovi povere knezu. U pismu se zatim kaže, da je sultan " iz blagovolenija i iz svagdašnje brige o srpskom narodu i njegovom napretku", izabrao ovaj poslednji, treći način, i tako poverio knezu čuvanje gradova pod jednim jedinim uslovom - da pored srpske, na beogradskoj tvrđavi ostane i turska zastava.

Po dolasku na vlast godine, kao glavni cilj svoje politike knez Mihailo je postavio oslobađanje i ujedinjenje srpskog naroda. Tom cilju bilo je podređeno sve drugo - jačanje moći vladara i stvaranje narodne vojske trebalo je da pripreme zemlju za rat s Turcima.Na početku Mihailove vladavine turski garnizoni su se još uvek nalazili u Srbiji, raspoređeni u šest gradova: Beogradu, Šapcu, Smederevu, Kladovu, Užicu i Sokolu. njihovo prisustvo je vređalo srpski nacionalni ponos i dovodilo do zategnutiosti u srpsko-turskim odnosima, koja je kulminirala juna 1862, posle turskog bombardovanja Beograda sa kalemegdanske tvrđave. Izgledalo je da je rat neizbežan pa su velike sile, da bi sprečile sukob, hitno sazvale međunarodnu konferenciju koja je održana u carigradskom predgrađu Kanlidži. Na njoj su Rusija i Francuska branile srpske interese i zahtevale hitno iseljavanje Turaka iz preostalih gradova u Srbiji, dok su Engleska i Austrija pružale podršku Turskoj. Iz tih razloga odluke konfe rencije predstavljale su kompromis. Od Turske je zahtevano da iseli civilno stanovništvo i povuče garnizone iz gradova u unutrašnjosti - Užica i Soko-la, dok su u ostalim utvrđenim gradovima na Savi i Dunavu - Beogradu, Šapcu, Smederevu i Kladovu - turske posade ostale.

Konferencija u Kanlidži je sprečila srpsko - turski rat, ali nije uklonila uzroke sukoba. Knez Mihailo je bio nezadovoljan njenim odlukama: "Dokle god su Turci u srpskim gradovima, dotle nema Srbiji mira, niti Meni opstanka u njoj!" Sve dok su turski topovi predstavljali pretnju srpskoj prestonici, nije se mogla povesti nikakva nacionalna akcija širih razmera. Netrpeljivost između Srba i Turaka postajala je sve veća. Tako, na primer, kada je Omer-paša Latas, vraćajući se iz Hercegovine i Crne Gore 1863. godine, svratio u beogradsku tvrđavu, poslao je odred vojnika i muziku pred knežev konak da dop - rate kneza na Kalemegdan. Kada je to čuo, knez je ponosito odgovorio: "Omer-paša zna da sam ja u Dvoru, i ako mu se svidi neka dođe, ali mene neka ne očekuje!"

Konzul ljubi ađutanta


Tada se činilo da se pitanje gradova ne može rešiti na drugi način nego ratom. Međutim, 1867. godine, zahvaljujući promenama na evropskoj političkoj sceni, ono je rešeno diplomatskim putem. Do tada, u sukobima Srba sa Portom, Rusija i Francuska bile su na srpskoj strani, a Engleska i Austrija na turskoj. Pošto je 1866. godine poražena u ratu sa Pruskom, Austrija za izvesno vreme nije bila u mogućnosti da vodi aktivnu spoljnu politiku širih razmera. Da ne bi sasvim izgubila uticaj na Balkanu, ona je nastojala da zadovolji Srbiju kao balkansku državu koja je prva mogla otpočeti rat sa Turskom. Iste, 1866. godine, na Kritu je izbio ustanak i Porta se uplašila mogućeg uznemirenja drugih balkanskih naroda. Pošto je Kneževina Srbija važila za njihov stožer, Porta je rešila da zadovolji njene zahteve.

Knez Mihailo je shvatio da je nastupio povoljan trenutak za rešavanje pitanja gradova. Preko Jovana Ristića, ondašnjeg srpskog kapućehaje (diplomatskog predstavnika) u Carigradu, 29. oktobra 1866. uputio je pismo velikom veziru Ali - paši, u kome je otvoreno i jasno zatražio da se gradovi ustupe Srbiji. Od tada, pitanje gradova nalazilo se u središtu interesovanja srpske javnosti. O ovom značajnom događaju u srpskoj istoriji zapise su ostavili mnogi savremenici, kao što su, na primer, Kosta Hristić, LJubomir Uzun - Mirković, Mileva Alimpić i mnogi drugi. Iscrpan opis zbivanja koja su pratila predaju gradova ostavio je i izvesni M. Lešjanin, činovnik Ministarstva pravde, koji je sačuvan pod naslovom Naročite beleške od 1. januara 1867. godine i to o gradovima u Srbiji. Ove beleške čuvaju se u Arhivu Srbije i na njima je, u najvećoj meri, zasnovan i ovaj tekst.

Od upućivanja kneževog pisma sultanu, pa do kraja januara 1867. godine, do Beograda nisu dospele nikakve vesti po ustupanju gradova. Turci su, po običaju, odugovlačili sa odgovorom, a u Carigradu, tom "vrelu balkanske politike", malo šta se moglo doznati o pravim turskim namerama prema srpskom zahtevu. Najzad, 28. januara 1867, muhafis (vojni zapovednik) Beograda, Ali - Riza paša, saopštio je knezu da je Porta donela odluku o ustupanju gradova Srbiji i da se čekaju još samo carske irade (ukazi), pa da se primopredaja gradova izvrši. Porta je, dakle, morala da popusti pred pritiscima velikih sila i opasnošću od opšteg ustanka nezadovoljnih hrišćanskih naroda.

Dvadesetog februara pročulo se po Beogradu, da je u tri sata posle ponoći, austrijski konzul lično otišao knezu u konak, da bi mu javio da je dobio pismo od ministra Bajsta, u kome mu je saopšteno da je objavljen carski ukaz o ustupanju gradova. Konzul je tim povodom čestitao i poljubio kne - ževog ađutanta Kostu Bučevića. Ovaj je probudio kneza i dao mu pismo; knez se zahvalio konzulu i ne primivši ga, što je učinio tek sutradan. Ovimpostupkom konzula Lenka, Austrija je želela da preotme slavu ruskoj propagandi i da predstavi turski ustupak kao svoje delo.

Međutim, srpska vlada je već znala da je objavljen carski ukaz, o čemu ju je izvestio Ristić, telegrafom 16. februara, samo se još nije znalo pod kojim uslovima će gradovi biti ustupljeni Srbiji. U to vreme se po beogradskoj varoši mnogo govorilo i nagađalo kakvi će ti uslovi biti. Austrijska štampa je pisala da će Porta povećati danak Srbiji i tražiti da se ukine narodna vojska i umanji stajaća, samo da bi smanjila njenu autonomnost i da bi je obavezala da ostane mirna i lojalna Porti. "Međutim", piše Lešjanin, "to se uobšte govorilo, a ja sam držao za tvrdo, čuvši to i od ministra pravde, a i poznajući dobro knežev karakter, da se neće od naše strane primiti uslovi, koji bi dirali u naša prava."

Tatarin za muštuluk


Takvo stanje neizvesnosti trajalo je sve do 8. marta. Najzad, 8. marta izašao je vanredni broj lista Vidovdan, koji je javljao da je odgovor knezu predat našem zastupniku u Carigradu i da je pismo na putu ka Beogradu. Novine su javljale da se još ne znaju uslovi pod kojima će gradovi biti predati, ali da se veruje da će oni biti zadovoljavajući. Ovo saopštenje sastavio je Jovan Marinović, predsednik Državnog saveta, a Vidovdanu je predalo Ministarstvo inostranih poslova. Srpski zastupnik u Carigradu Jovan Ristić bio je ovlašćen da pismo otvori i pročita, i da telegrafom javi sadržaj pisma, a potom pismo pošalje u Beograd. Vlada je, znači, već znala da su uslovi povoljni, samo nije želela da ih iznosi u javnost bez zvaničnog akta.

Šesnaestog marta, specijalni kurir (tatarin), Rista Prendić došao je iz Carigrada i doneo pismo velikog vezira Ali - paše knezu, kao odgovor na zahtev o gradovima. Pismo je pisano vrlo laskavim tonom, i u njemu su navedena tri načina predaje gradova koja je Divan predložio sultanu:
da knez bude komandant garnizona u gradovima a da garnizoni ostanu turski;
da garnizoni budu mešoviti, poluturski, polusrpski i da knez bude njihov komandant;
da turski garnizoni napuste gradove i da se gradovi povere knezu.

U pismu se zatim kaže da je sultan "iz blagovolenija i iz svagdašnje brige o srpskom narodu i njegovom napretku", izabrao ovaj poslednji, treći način, i tako poverio knezu čuvanje gradova pod jednim jedinim uslovom - da pored srpske, na beogradskoj tvrđavi ostane i turska zastava. Pošto je knez izneo želju da ode u Carigrad i lično zahvali sultanu, Porta je predložila da se o pojedinostima sultan i knez lično dogovore. Ali, knez je to odbio tražeći da se detalji utvrde pre njegovog odlaska, tako da njemu ne ostane ništa drugo osim da zahvali sultanu i vrati se u zemlju. Porta je prihvatila i taj uslov.

Sredinom marta, u Novinama serbskim objavljeno je saopštenje da je dogovor o gradovima postignut, a 26. marta i kneževa proklamacija u kojoj je javljeno da su gradovi ustupljeni Srbiji, i da knez "... za tako znatnu dobit zemlji smatra za svoju dužnost da blagodarnost srpskog naroda izjavi lično caru".

Dostojanstveni Mihailo


Knez Mihailo krenuo je u Carigrad 30. marta na specijalnom parobrodu, praćen brojnom svitom. U njoj su bili predsednik Državnog saveta Jovan Marinović, član Saveta Dimitrije Crnobarac, ministar vojske Milivoje Blaznavac, prvi ađutant pukovnik Dragutin Žabarac, ađutant major Antonije Knićanin, kapetani Kosta Bučović i Svetozar Garašanin, komandant garde poručnik Kosta Janković, inspektor inženjerije potpukovnik Jovan Belimarković, general - štabni major Todor Bojović, upravnik dvora Anastas Jovanović, knežev sekretar Dimit-rije Joksić, smederevski prota Milutin Banić, blagajnik Ministarstva inostranih dela Vladimir Stojanović, sekretar za francuski jezik Aleksa Pačić, sekretar za stranu korespondenciju Karl Betan, pomorski kapetan Franjo Franasović, knežev lični lekar dr Jovan Mašin, kurir Rista Prendić kao i članovi kneževe garde.

O svom trošku, sa poslanstvom je otputovao i poznati beogradski trgovac Hadži - Toma, a po naročitoj zapovesti iz Carigrada i Ali - Riza paša. U Varni, knez je sa svitom prešao na carsku jahtu "Sultanija", na kojoj je stigao u Carigrad 1. aprila. Ristić je javio da je knez dobro doputovao i da je, po naročitoj želji sultanovoj, odmah sa broda otišao sultanu na podvorenje, gde mu je priređen sjajan doček. O ovoj svečanosti ostavio je spomena u svojim Zapisima Kosta Hristić, a na osnovu pričanja svoga rođaka Alekse Pačića, člana kneževe svite:

"Okružen svitom, ponosito stavši pred Sultana, Knez ga je pozdravio kraćim govorom, izgovorenim jasnim i krepkim glasom. Dostojanstveno držanje Kneževo, njegova impozantna pojava, njegov viteški stav, mirne i ozbiljne crte njegovog gospodskog lica, neobičan izraz njegovih krupnih očiju u kojima se ogledala njegova patriotska i plemenita duša - sve je to učinilo silan utisak na sultana Abdul - Azisa. U dugačkom crnom kaputu, sa širokim fesom na glavi, onizak i trapav, bleda, podadula lica, koje je odavalo razbludan haremski ži-vot, Sultan je svojim podbulim, staklastim očima ukočeno, kao omađijan, gledao u svoga sjajnog vazala. Smeten i zbunjen, on je nervozno otkopčavao i zakopčavao dugmeta na svome kaputu i nespretno pomerao nogama. On je jedva umeo progovoriti nekoliko isprekidanih turskih reči, koje je Ali - paša, i sam zbunjen, isporučio knezu Mihailu. Uloge su izgledale obrnute. To pre beše suveren koji pobednički oslovljava svoga vazala nego vazal koji čini podvorenje svome suverenu."

Knez Mihailo je primljen i pozdravljen u Carigradu zaista kao pravi suveren. Ambasadori velikih sila - engleski, francuski, austrijski i ruski, redom su pozivali i pružali gostoprimstvo knezu i njegovoj sviti. Na ručku, koji je u čast srpskog kneza priredio ruski ambasador Ignjatijev, knez Mihailo se sreo i sa Nubar - pašom, ministrom spoljnih poslova Egipta, koji je, kao i Srbija, bio vazalna provincija Turskog carstva. Nubar - paša, koji je takođe došao u Carigrad u nameri da traži ustupke za svoju zemlju rekao je tom prilikom Jovanu Ristiću: "Da očupamo što više, kad je prilika zgodna!"

Na Blagovesti, 6. aprila, knez je u Carigradskoj patrijaršiji prisustvovao službi, na kojoj je, zajedno sa grčkim sveštenicima, činodejstvovao i smederevski prota Banić; posle službe, kneza je u audijenciju primio patrijarh Carigradski. Sledeći susret sa sultanom knez je imao na dan svog odlaska iz Carigrada, 11. aprila. Posle dužeg razgovora, sultan mu je uručio ferman (carsku zapovest) o ustupanju gradova. Tom prilikom sultan je odlikovao kneza ordenom Osmanije - prvim ordenom Carstva, i na poklon mu dao pet rasnih arapskih konja. Ordeni nižeg reda uručeni su i ostalim članovima kneževe svite.

Knezu Mihailu je ovo bila druga poseta Carigradu. Na prvo podvorenje sultanu išao je 1840. godine, kada je prvi put dospeo na kneževski presto. Razlika između ove dve posete bila je velika. "Onda sam", pričao je knez Jovanu Marinoviću, "imao za obitalište našu malu kuću u Džebaliji, a sad carsku palatu u varoši i drugu carsku palatu na Bosforu. Onda sam nekoliko nedelja čekao dok je sultan udostojio primiti me, a sad sam na carskoj jahti odmah od sultana primljen bio, pa tek posle u određeni mi kvartir odseo; onda je trebalo po nekoliko dana čekati dok me koji od velikaša primi, a sad dođoše i svi se utrkuju koji će mi veću uslužnost ukazati." Ugled i značaj Kneže-vine Srbije su, očigledno, znatno porasli u razdoblju od 27 godina, koliko je proteklo između dve kneževe posete Carigradu.

Posle nekoliko dana boravka u Carigradu, knez je krenuo nazad u Beograd. Na poziv rumunskog kneza Karola, usput je svratio u Bukurešt, gde je dočekan sa oduševljenjem. Pošto je Srbija u to vreme važila za stožer balkanskog jedinstva, mladom rumunskom knezu predstavljalo je veliku čast da ugosti srpskog vladaoca.

Trijumfalne kapije u Beogradu


Za to vreme, u Beogradu su vršene pripreme za doček kneza. Poslanstvo beogradske varoši, u kojem je bilo preko pedeset ljudi, sa predsednikom opštine Živkom Karabiberovićem na čelu, krenulo je u Radujevac, na srpsku granicu, u susret knezu. U Radujevac su otišla i poslanstva Požarevčana i Smederevaca, a do Smedereva je stiglo i jedno poslanstvo iz Šapca, kao i članovi pevačkih društava iz Pančeva i Zemuna.

Šesnaestog aprila, u pet sati popodne, topovskom paljbom pozdravljeno je uplovljavanje kneževog parobroda u savsko pristanište. Mnoštvo naroda iz Beograda, cele Kneževine i iz drugih krajeva naseljenih Srbima, zakrčilo je savsku obalu, Kalemegdan i okolne ulice, oduševljeno pozdravljajući kneza. Turska vojska dočekala je vladara Srbije na gradskim bedemima, a srpska na savskoj obali. Knez je stajao napred, na krovu lađe, iza njega Ali-Riza paša, a sa strane svi srpski velikodostojnici koji su ga pratili na putu.

Prema rasporedu za doček, na šlepu uz koji će pristati kneževa lađa stajali su ministri, iza njih sudije Apelacionog i Kasacionog suda, zatim ostali činovnici i narod. Beogradska opština podigla je četiri trijumfalne kapije: jednu kod parobrodske stanice, drugu na nekadašnjoj Varoš - kapiji, treću na razvalinama Stambol - kapije i četvrtu ispred Dvora. Osim njih, i zanatlije i trgovci podigli su tri kapije: u glavnoj čaršiji, u Savskoj ulici i na Maloj pijaci. Duž čitavog puta kojim je knez trebalo da prođe, postavljeni su drveni stubovi sa srpskim zastavama i od zelenila i cveća napravljenih svodova.

Čim je stupio na obalu, knez se, praćen svitom i okupljenim narodom, uputio u crkvu. Mitropolit i sveštenstvo su otpevali blagodarenije, a zatim je mitropolit izgovorio kratku besedu, u kojoj je, između ostalog, rekao: "Pomoli se gospodaru ovome svetome znamenju hristijanske slave (tj. krstu) koje te čuvaše i onde, gde je pomračena svetlost njegova, pa se zajedno s nama i narodom svojim moli Gospodu Bogu da se sjajnije zablista slava Krsta i Sofije - premudrosti Božije, koja začuđava svet pravdom i istinom... Čuj glas srpskoga naroda, koji se eto složno moli, da te i unapredak ispunjava duh mudrosti i duševne kreposti, da budu svagda s tobom blažene duše svetih Nemanjića, te da podigneš pogaženu i u teškom sužnju decu Dušanovu, koja već toliko vekova čekaju da ih ogreje sunce čovečije sreće i slobode."

Knez je nastojao da se primopredaja gradova izvrši što pre. Želeo je da se već na Cveti, 21. aprila, srpska zastava zaviori na beogradskim bedemima. Zato je predaja beogradske tvrđave određena za 18. april. Na Kalemegdanu, desno od današnjeg glavnog ulaska u park, podignuta je svečana tribina. U deset sati pre podne, pristigao je turski bataljon sa muzikom i zauzeo mesto desno od tribine. Na levoj strani tribine, stajao je srpski bataljon, takođe sa muzikom. Kneževa povorka dolazila je iz pravca Stambol - kapije, na čijem se mestu danas nalazi spomenik knezu Mihailu.

Na njenom čelu koračalo je dvadeset gardista; na pet - šest koraka od njih išao je knez, obučen u crvenu uniformu, sa šeširom i zelenom perjanicom, okićen ordenima, jašući na belome konju dovedenom iz Carigrada, za koga se pričalo da ga je sam car jahao. Kneza su pratili ministar vojni, ađutanti i ostali gardisti. Na tribini, kneza su dočekali predsednici Ministarskog i Državnog saveta, ministri, savetnici, paša beogradski i strani konzuli. Kalemegdan i ulice kuda je prolazio knez bile su prepune naroda.

Odlazak turske vojske


Čim je knez Mihailo stupio na tribinu, počeo je svečani čin predaje gradova. Carski ferman o ustupanju gradova pročitan je prvo na turskom, a potom na srpskom jeziku. Čitanje fermana pozdravljeno je paljbom iz dvadeset i jednog topa, koji su bili postavljeni na beogradskoj tvrđavi. Potom je paša pristupio knezu i, čestitajući mu, predao ključeve gradova. U tom trenutku, pred pašinim konakom je podignuta srpska zastava, što je opet pozdravljeno topovskom paljbom.

Jedan odred srpske vojske, sa oficirom Svetozarom Garašaninom, sinom Ilije Garašanina, na čelu, umarširao je u beogradsku tvrđavu i izašao na bedeme gde je zamenio turske vojnike. Kada je prvi srpski vojnik stupio na gradske bedeme, prekrstio se i skinuo kapu, narod je oduševljeno počeo da kliče i međusobno se grli i ljubi. Stariji ljudi, srećni što su to doživeli plakali su od radosti, a majke su podizale decu da vide srpsku zastavu i srpske vojnike na Kalemegdanu.

Prvi bataljoni turske vojske napustili su Beograd još za vreme kneževog boravka u Carigradu. Na našem parobrodu "Deligrad" otplovili su prema Vidinu, i čekalo se na povratak parobroda kako bi i preostala turska vojska napustila Beograd. Još pre polaska u Carigrad, knez je obećao da će se te godine Cveti, dan kada je njegov otac Miloš Obrenović podigao Drugi ustanak, proslaviti u beogradskoj tvrđavi. Zbog preostale turske vojske u tvrđavi, koja je čekala na odlazak, činilo se da će plan proslave biti promenjen. Ipak, knez je održao svoje obećanje. Cveti su te godine proslavljene svečanije nego ikada pre. Knez je u konaku primao mnogobrojna poslanstva koja su želela da mu čestitaju dobijanje gradova.

LJudi su išli na poklonjenje knezu sa osećanjem istinske blagodarnosti, a ne samo iz učtivosti kao što je činjeno prethodnih godina. Okupljenog naroda bilo je više nego ikada, jer osim Srba iz Beograda i Kneževine, bilo je, po prvi put, i Srba iz Austrije koji su želeli da se poklone knezu. Tako, jedan starac se šest puta vraćao u krug i izlazio pred kneza, a kada su ga upitali zašto to radi, odgovorio je: "Ne mogu da ga se nagledam!" Te godine je i paša čestitao knezu praznik. Dok je vojska defilovala pored konaka, paša je stajao na balkonu pored kneza i ministra vojnog Blaznavca, čime je i on simbolično učestvovao u proslavi dana kada su Srbi krenuli u borbu protiv Turaka.

Pred veče, knez je u pratnji ađutanta došao na Kalemegdan, i, prošavši kroz kapiju, ušao u grad. Uskoro se pojavio na gradskim bedemima, a za njim su došli i Ali - Riza paša i članovi kneževe porodice - sestra Perka, sestrić Miloš Bajić i drugi. Turski orkestar je svirao, dok su Srbi oko njega igrali kolo. Okupljeni narod se divio i čudio ovom prizoru, "... gledajući kako turski paša obilazi oko srpskog kneza na bedemu, i kako turska banda svira srpsko kolo a Srbi oko nje igraju, dok se pred pašinim konakom vije srpska zastava". Činilo se tada, da je to prava propast za Turke, i da, kako se pričalo, oni sami sebi pevaju "vječnaja pamijat". Jedan od okupljenih je ovaj prizor prokomentarisao rečima: "Da sam Turčin, skočio bih sa onog bedema dole u šanac, samo da ne gledam ovu propast!"

Hvala vam braćo


Uveče je knezu priređena bakljada kakva u Beogradu do tada nije viđena. Beogradsko pevačko društvo je došlo pred knežev konak i otpevalo nekoliko pesama. Knez se, potom, sa balkona obratio okupljenom narodu:

"Hvala vam braćo"! Svaki čovek u svome životu ima dana radosnih i tužnih; ima dana srećnih i milih, koje ne zaboravlja, dok god živi. U uspomeni na te dane, nahodi snage za borbu života (...) Ko bi mu oduzeo uspomenu na te dane, taj bi mu oduzeo njegov život. Ja, kao čovek i kao vladaoc, danas, kad sam se među vas povratio, izabrao sam ovaj dan kao najmiliji, kog uspomena davaće život budućem mom životu. LJubav moga naroda prema mene, osećam je ovde, (tad je spustio ruku na prsa) u mome srcu. Ono mi daje uverenja, da bi moj narod bezuslovno pošao tamo, kud bi ga god ja poveo. A ja bi ga poveo, i povešću ga: opštem napretku, slavi njegovoj, i mojoj. U smrt, u život, ja ću s mojim narodom - srećan, veseo, a moj narod sa mnom će! Ja se ne varam u tome! Vera moja u to, ovde je (opet je spustio ruku na prsa)! Narod je moj ljubav moja, radost moja, snaga moja! Živeo narod! Živeo narod! Narod u kome sam ja ponikao, u kome ja živim!"

Uspeh srpske politike imao je odjeka i u Crnoj Gori. Dobijanje gradova srpskom knezu je čestitao i knez Nikola:

"njegovoj Svetlosti Knjazu Mihailu Obrenoviću, primite sa celim narodom srbskim iskrena i srdačna čestitanja od mene i moih Crnogoraca za krunisani uspeh. Ovaj je najsvetliji dan u istoriji preporođaja našega naroda, i ja se sa mojom Crnom Gorom pridružujem iz srca današnjem opštem veselju srbstva."

Tokom sledećih nekoliko dana, sva turska vojska je napustila Beograd; umesto turskih, Kalemegdan su od tada čuvali srpski vojnici. Turska vojska se povukla i iz drugih gradova, a na njeno mesto došla je srpska: 22. aprila, jedna četa, sa kapetanom Lazarom Cukićem na čelu, zauzela je Šabac; 24. aprila, četa predvođena majorom LJubomirom Uzun - Mirkovićem ušla je u Smederevo; 26. aprila u Kladovo je umarširala četa sa kapetanom Milutinom Jovanovićem na čelu.

Poslednji Turčin koji je napustio Srbiju bio je Ali - Riza paša, poslednji vojni zapovednik Beograda. Sa svojim haremom i činovnicima, paša je 6. maja krenuo ka Zemunu. Pred sam odlazak, paša je svratio u kuću svog prijatelja, poznatog beogradskog trgovca Hadži - Tome, na kafu i rakiju. U Hadži - Tominoj kući su se tad zatekli i Ilija Garašanin, Milivoje Blaznavac, Živko Karabiberović i mnogi drugi viđeniji Srbi. Iako su se Srbi radovali odlasku poslednjeg turskog paše iz Beograda, bilo im je žao odlaska Ali - Rize, u kome su videli više prijatelja nego turskog zapovednika. Lešjanin je zabeležio da je paša bio "... vrlo ljubezan i pristupan, kao što svi kazivaše, koji su s njim u dodir dolazili i o kome su se i od građanstva čuli uobšte najbolji glasovi."

Ali - Riza se trudio da u svim prilikama pokaže svoja prijateljska osećanja prema Srbima; često je odlazio u naše pozorište i na balove, a nije se ustezao ni da se, kako se priča, uhvati u srpsko kolo. "Tako se govori, da se ne pamti, da je koji turski paša u Srbiji toliko ljubavi kod Srba stek'o, koliko ovaj. I da bog da on bio za vavek poslednji koji je imao kakvu vlast na srbskoj zemlji", dodao je Lešjanin u svojim beleškama.

Žal za našim pašom


Tako je, odlaskom Ali - Riza paše iz Srbije otišao i poslednji predstavnik turske vlasti. Mnogima je tad izgledalo čudno što je predaja gradova izvršena bez krvi, a posebno je bio začuđujuće odnos pun poverenja koji je vladao između kneza Mihaila i Ali - Riza paše. Govoreći o paši, knez je uvek govorio "naš paša", a paša za kneza - "naš knez". Sve je to uticalo na nestanak onog osećanja mržnje koje su Srbi vekovima ispoljavali prema Turcima. Ovo osećanje je tad ustupilo mesto političkoj računici i mnogima se činilo izvesnim da uskoro Srbija i Turska zajedno stanu u odbranu Bosne, u slučaju da Austrija pokuša da je osvoji. Srbi su u to vreme smatrali da treba čuvati celinu Turske carevine sve dotle dok se ne stvore uslovi da se Turci proteraju iz svih krajeva naseljenih Srbima.

Glavnog neprijatelja nisu više videli u Turskoj nego u Austriji. Kad nije mogla da ga spreči, Austrija je pokušala da omete srpsko - turski sporazum o gradovima. Dva austrijska oficira su pokušala da pobune turske vojnike u Beogradu govoreći im da je sramno da predaju gradove bez boja. Kada je to čuo Ali - Riza paša naredio im je da smesta napuste Beograd. "Sirota Austrija", zapisao je Lešjanin. "Kad nemože ništa otvoreno a ona ide pa tako sitničarski buši; ali Srbi znadu, da je njen konzul nagovarao 1862. godine da se bombarduje Beograd, i da je njen konzul opet, koji u tri sata po ponoći trči knjazu u konak i budi ga iz kreveta, da mu kaže novost da se dobijaju gradovi, i ljubi se sa ađutantom; i da su ovo opet njeni oficiri."

Godine 1867, i poslednji "carski Turci" otišli su iz Srbije, ostavljajući za sobom turski barjak na Kalemegdanu, kao jedini simbol turskog suvereniteta nad Srbijom. Srbi to nisu shvatili kao kraj, već kao početak borbe za konačno oslobođenje celog naroda. O tome svedoči i kratka beseda koju je jagodinski prota Jovan izgovorio knezu Mihailu, čestitajući mu, u ime naroda svoga okruga, dobijanje gradova: "Narod, čestitajući ovu dobit, misli da to nije svršetak njegovi težnji, no naprotiv tek početak, i sad nastupa stanje, da se slobodno može raditi na onome, što svaki Srbin smatra za narodnu težnju i poslednji cilj, a to je ujedinjenje svih Srba."

Turci su Srbima na Kalamegadanu 1867 igrali kolo...Naravno kada je svirka presatala muslimanski narod Užica i drugih gradova morao je spašavati živu glavu ...

Nisu im ga predali nego su do njega dosli prvo vojnom borbom kroz dva ustanka a onda i diplomatskom borbom ali nema vee vec je vise puta vidjeno da se na ovom forumu cinjenice priblizavaju onome sto vam odgovara i da one gube u sudaru sa propagandom.

[Havatar]

osmanlije su spasili bošnjane i osigurali im biološki opstanak a sa bošnjanima je opstala i država bosna
zato narod pamti osmanlije po dobru a poslednjeg kralja kao izdajnika i oceubicu

osmanlije su izuzetno cijenili bošnjane i dodjeljivali su im važne funkcije u carstvu a bosanski jezik je bio službeni jezik na porti
ban borić, tvrtko prvi kotromanić i sultan mehmed fatih zauzimaju jednako važno mjesto u srcima dobrih bošnjana i narodnom pamčenju

Ne postoji nijedan razlog zbog cega bi neko ko se smatra Bosnjakom bio protiiv njih .

[bach]

Ne vidim niikakav problem Bosnjaci i Turci su prijateljski narodi . Isto tako nije to nista sto je cudno posto i Madzari su prijateljski narod sa Turcima a i oni su bili pod njima tako da to predstavljanje neceg negativnim iako to nije nema nikakvog smisla pogotovo ako se neko predstavlja kao neki desnicar posto ne postoji razlog zbog cega bi tim izmisljanjem unizavao svoj narod i govorio kako to nigdje nema iako ima.

Čitaj, ostavi se nacional romantičarskih - masturbacija

Turski orkestar je svirao, dok su Srbi oko njega igrali kolo.

[Havatar]

Ne vidim niikakav problem Bosnjaci i Turci su prijateljski narodi . Isto tako nije to nista sto je cudno posto i Madzari su prijateljski narod sa Turcima a i oni su bili pod njima tako da to predstavljanje neceg negativnim iako to nije nema nikakvog smisla pogotovo ako se neko predstavlja kao neki desnicar posto ne postoji razlog zbog cega bi tim izmisljanjem unizavao svoj narod i govorio kako to nigdje nema iako ima.

Čitaj, ostavi se nacional romantičarskih - mastrurbacija

Turski orkestar je svirao, dok su Srbi oko njega igrali kolo.

Znaci ti pokusavas da protokol prilikom uspostavljanja onoga za sta su se Srbi izborili bilo ratovima, bilo diplomatijom , bilo podmicivanjem cinovnika da predstavis kao odnos nekog naroda prema nekom drugom . Sigurno tako mislis da oni smatraju svaki narod ciji je u danasnjem dobu predsjednik docekan nekom svjecanoscu u sklopu protokola kao prijateljski . I jos ti govoris o nekoj realnosti a izvlacis logicki nemoguce zakljuke iz kojih si dosao citajuci srpsku verziju historije .

[bach]

Ne vidim niikakav problem Bosnjaci i Turci su prijateljski narodi . Isto tako nije to nista sto je cudno posto i Madzari su prijateljski narod sa Turcima a i oni su bili pod njima tako da to predstavljanje neceg negativnim iako to nije nema nikakvog smisla pogotovo ako se neko predstavlja kao neki desnicar posto ne postoji razlog zbog cega bi tim izmisljanjem unizavao svoj narod i govorio kako to nigdje nema iako ima.

Čitaj, ostavi se nacional romantičarskih - mastrurbacija

Turski orkestar je svirao, dok su Srbi oko njega igrali kolo.

Znaci ti pokusavas da protokol prilikom uspostavljanja onoga za sta su se Srbi izborili bilo ratovima, bilo diplomatijom , bilo podmicivanjem cinovnika da predstavis kao odnos nekog naroda prema nekom drugom . Sigurno tako mislis da oni smatraju svaki narod ciji je u danasnjem dobu predsjednik docekan nekom svjecanoscu u sklopu protokola kao prijateljski . I jos ti govoris o nekoj realnosti a izvlacis logicki nemoguce zakljuke iz kojih si dosao citajuci srpsku verziju historije .

Ti sada reci da je protjerivanje muslimana iz Užica i drugih gradova bio tek dio protokola?

[Havatar]

Ti kazes da su ih Turci istjerali

[damskot]

Ok, otvoren centar na osnovu prijateljstva i suradnje, ali pazi naziva - Sultan Mehmed Fatih. Da li su ljudi uopšte svjesni da veličaju nekadašnje okupatore, koji su srušili Bosansko kraljevstvo:


Nikako da se načudim smislu veličanja okupatora i rušioca temelja Bosne, kada je ugašen jedan dio njene historije, kako i zašto ?

Odgovori leze u vjeri, Islamu . To ti pitanje svaki musliman moze odgovoriti . Ako znas nekog muslimana pitaj ga sta znaci za muslimane ovaj svijet i slijedeci . Gdje idu ratnici osvajaci gdje ubijeni nakon smrti . Zasto mi nismo tu da sudimo i kako nasa djela utjecu na "boravak" nasih omiljenih koji su vec preselili . Pa ces mozda svatiti logiku i ljubav vijernika prema Islamu potom i upoznati islam .

Nemoguce je bez da razumijes Islam odgovoriti na tvoje pitanje !
Pokusaj koje putovanje odraditi gdje je muslimanska vecina i popricaj sa ljudima koji iskreno zive s tom vjerom .

I ne istorija ne pocinje sa Osmanlijama ali hvala bogu pa su bar nesto dobro donjeli .

[Kikibombona]

Ne postoji nijedan razlog zbog cega bi neko ko se smatra Bosnjakom bio protiiv njih .

Ma ne ocekuje niko da budes protiv. Nebitno je jesi li za ili protiv.

Sporno je uvlacenje u guzove i POSEBNO, usiljeno i jednostrano bratimljenje.

Brat ti moze biti jedino covjek kojeg je majka rodila, mada je i to upitno u danasnjem vremenu.

Vidi Palestince i sve ce ti biti jasno. Svi se busaju u prsa da ih vole i pomazu. I?

Nedaj mi boze da me neko toliko voli!

[bach]

Ti kazes da su ih Turci istjerali

Turci dozvolili, Srbi istjerali

Kolone iseljenika obezbjedjivala je srpska vojska. Neki od vojnika vrijedjali su iseljenike, drugi su ih zalili, pa je na jednu takvu uvrdu iseljenik Husein beg Kavadarevic rekao “ako vam je biva car dao da nas sa nasih ognjista krecete, nije dao da nas u obraz dirate, a obraz je postenom covjeku preci i od samog zivota”.Jednu takvu kolonu nadgledao je i kapetan Mica, koji je bar prema rijecima zalio iseljavanje muslimana uz komentar “oni su se ovdje izrodili, oni i njihovi djedovi, i njihovi cukundjedovi, nije lasno bolan, ostaviti svoju kucu, svoj zavicaj i svoje ognjiste”.

[Havatar]

Ti kazes da su ih Turci istjerali

Turci dozvolili, Srbi istjerali

Code: Select all

Kolone iseljenika obezbjedjivala je srpska vojska. Neki od vojnika vrijedjali su iseljenike, drugi su ih zalili, pa je na jednu takvu uvrdu iseljenik Husein beg Kavadarevic rekao “ako vam je biva car dao da nas sa nasih ognjista krecete, nije dao da nas u obraz dirate, a obraz je postenom covjeku preci i od samog zivota”.Jednu takvu kolonu nadgledao je i kapetan Mica, koji je bar prema rijecima zalio iseljavanje muslimana uz komentar “oni su se ovdje izrodili, oni i njihovi djedovi, i njihovi cukundjedovi, nije lasno bolan, ostaviti svoju kucu, svoj zavicaj i svoje ognjiste”.

Nisu Turci dozvolili nego su morali da napuste posto vise nisu mogli da kontrolisu tu teritoriju posto je osmanska drzava tad oslabila a veliku zaslugu za to slabljenje su imali i bosanski begovi koji su pobunama sprijecili tanzimatske reforme i modernizaciju Turske i jos su pobunama primorali Turke da promijene politiku i da posjedi koji su se dobijali po zasluzi budu nasljedni i da se nasljedjuju sa oca na sina. To prvo je dovelo do toga da je Osmanlijsko carstvo izgubilo trku u razvoju sa zapadnim zemljama a to drugo je oslabilo njihovu vojnu moc posto vise vlastela nije morala da ratovima zaradjuje posjede nego su ih nasljedjivali i od najace vojske postali su razbijena banda koja je parazitirala na ledjima ljudi koji su zivjeli u carstvu i zato nisu ni mogli da sacuvaju ono sto su prije vise vjekova osvojili . Prije bi Turci mogli da krive Bosnjake za raspad carstva nego sto Bosnjaci mogu Turke za nesto i Bosnjaci mogu samo da krive sebe sto nisu gledali dugorocn nego kratkorocno i sto su mislili da ce im biti bolje izvan Osmanskog carstva iako su imali najbolji polozaj i najveci uticaj posto je veliki broj istaknutih i vojnih i politickih i vjerskih cinovnika bio bosnjackog porijekla. To su osjetili i na svojoj kozi vise puta i sada umjesto da se iz toga nesto nauci forsirati nove zablude je samo slanje Bosnjaka u propast ( sto bi mnogi neprijatelji Bosnjaka voljeli)

[Bodkin]

Opet prosipanje frustracija i fašizima, averzija prema Bosanskom kraljevstvu i onima koji su stvorili Bosnu, branili je, to je zaista nerazumljivo, te simpatije prema okupatorima koji su je napadali i osvojili (mimo čak načela islama), što me podsjeća na Kusturicin sindrom, totalno naopako.

Nisu branili Bosnu nego su je ostavili okupatoru u nasljedstvo sto se narodu u BIH nije svidjelo i zato su mrzili zadnje kraljeve izdajnike naroda i zato Bosnjaci i slave dolazak Osmanlija kao oslobodjenje posto je sprijecena okupacija od onih koji ne bi bili tako tolerantni kao sto su bili Osmanlije.

Mrzili jedne okupatore da bi dobrodosli druge? Koja si ti komedija jbte....

Jer su oni unaprijed znali koliko su osmanlije tolerantne. A to zna i on danas, 500 godina kasnije, jer je ostalo toliko pisanih dokaza

[Havatar]

Jer su oni unaprijed znali koliko su osmanlije tolerantne. A to zna i on danas, 500 godina kasnije, jer je ostalo toliko pisanih dokaza

Znali su koliko su ovi prvi netolerantni .