Dešavanja u Srbiji

[pesak]

Cudi me da su satanisti na poslednjem mestu.

To je zato što su komšije sa Krmivojem i Čedom pa ih mediji mrze.

kakve komsije...

kakva ti je to satanisticka glavica simi ...

[pesak]

Cekajte ozbiljno- Ko stiti i krije i ispraca sa suzama ratne zlocince u Hag ?
Ko u Srbiji ? Ko to cini ?

Ko blagosilja zlocince i poziva ih da krenu u pohod na "neprijateljski narod " ?
/pred genocid u Srebrenici/
Pa jel to hriscanstvo ? Jel to ima ikakve veze s Bogom ?
Ko je taj koji se stavlja na stranu zlocinaca, ubica, silovatelja? Ko slavi krv i ubijanje ? Kradju ? Laz ? Ko ?
Da nije to mister Satana ?
Pa, mislim, ko onda ovde, u Srbiji ima s kim veze ?
Jel ima veze sa SPC-om Bog ili Satana ?
Pitam, da ne skitam...nista ne tvrdim...nikoga ne vredjam..

[muha_sa]

Cekajte ozbiljno- Ko stiti i krije i ispraca sa suzama ratne zlocince u Hag ?
Ko u Srbiji ? Ko to cini ?

Ko blagosilja zlocince i poziva ih da krenu u pohod na "neprijateljski narod " ?
/pred genocid u Srebrenici/
Pa jel to hriscanstvo ? Jel to ima ikakve veze s Bogom ?
Ko je taj koji se stavlja na stranu zlocinaca, ubica, silovatelja? Ko slavi krv i ubijanje ? Kradju ? Laz ? Ko ?
Da nije to mister Satana ?
Pa, mislim, ko onda ovde, u Srbiji ima s kim veze ?
Jel ima veze sa SPC-om Bog ili Satana ?
Pitam, da ne skitam...nista ne tvrdim...nikoga ne vredjam..

ko da gledam---sad ce simi s kontra pitanjima

[simi5]

Cekajte ozbiljno- Ko stiti i krije i ispraca sa suzama ratne zlocince u Hag ?
Ko u Srbiji ? Ko to cini ?

Ko blagosilja zlocince i poziva ih da krenu u pohod na "neprijateljski narod " ?
/pred genocid u Srebrenici/
Pa jel to hriscanstvo ? Jel to ima ikakve veze s Bogom ?
Ko je taj koji se stavlja na stranu zlocinaca, ubica, silovatelja? Ko slavi krv i ubijanje ? Kradju ? Laz ? Ko ?
Da nije to mister Satana ?
Pa, mislim, ko onda ovde, u Srbiji ima s kim veze ?
Jel ima veze sa SPC-om Bog ili Satana ?
Pitam, da ne skitam...nista ne tvrdim...nikoga ne vredjam..

ko da gledam---sad ce simi s kontra pitanjima

Varaš se, ja sam takvima na crti 20 godina, samo ne mogu da se složim sa generalizacijama koje idu u drugu krajnost. Pesak se setila za šta je zafrkavam.

Stvarno, da ne omaneš sa predviđanjem kako ću krenutin sa pitanjima, kako ti mene zamišljaš?

[muha_sa]

Srbija ce postati normalna zemlja tek kad Ceda Jovanovic postane predsjednik. Ovo sada sto se desava je degutantno dalje i gledati

Imaš pravo na svoje mišljenje naravno, ali Čeda Jovanović nije ni demokrata koga proganjaju zbog ideja, ni tehnokrata koji je nešto genijalno uradio dok je bio u vrhu vlasti, nego kriminalac. Njegova zasluga je što su ubice Zorana Đinđića pušteni iz zatvora gde su bili zbog otmice i iznude 5 000 000 evra, što Mira Marković nije uhapšena sa svojim mužem nego nam se svima smeje iz Podmoskovlja, što je droga iz trezora Komercijalne banke prodata a sečka spaljena, što je Tapi ubijen da ne bi rekao kome je sve falsifikovao dokumenta... Nemoj da te zaluđuju rečima. Postoje ozbiljni razlozi zašto oni koji praate političku biografiju Čede Jovanovića ne veruju u njega.

jel ovo istina ---ovo si ti napisala--zar ne ?

[simi5]

Jesam i šta od toga nije istina? Jeli Čeda pregovarao sa Miloševićem da se preda uz uslov da Mira i Marko mogu da odu? Jeste. Da li je on išao da vadi iz CZ Kuma i Šiptara kad su ih uhapsili zbog otmice Miškoviča? Jeste. Jel on preuzeo štek iz trezora Komercijalne banke i igrao se sa Batićem spaljivanja sečke u Obrenovcu kad je 5 kila heroina nestalo? Jeste.

Šta je ono što je Čedomir Jovanović uradio? Pomerio je semafor 10 metara desno da se ne mući kad prelazi ulicu sa parkinga. Umesto da obezbedi prisustvo svih poslanika kad se glasaol u Skupštini za guvernerku NBS on je organizovao falsifikovanje zbog koga je pala i vlada i guvernerka. Na volšeban način je došao do velikog bogatstva i više puta bežao od policije svojim džipom po gradu. Profesionalni telohranitelji ga napušraju svakih 3 meseca.

Evo ako se ti setiš nečeg što sam ja ispustila da napišem reci.

[zavrzlama]

Glas javnosti - Tejlor: NATO sprema „blic krig“ na Kosovu
03.04.2008. 19:06

NATO sprema „blic krig" na Kosmetu pomoću kojeg će srušiti srpski otpor u cijeloj pokrajini i već u sljedećih nekoliko nedjelja vještački će isprovocirati novo nasilje, jače nego 17. marta, zatvoriti granice oko Kosovske Mitrovice, pohapsiti srpske lidere, Srbima oduzeti oružje i potom grad predati Albancima iz KPS-a. Kako granica između Kosova i Albanije već ne postoji, poslije ovog plana, definitivno bi trebalo da bude utvrđena i sjeverna međa „velike Albanije". Amerikanci i albanski lideri postigli su „dil" da NATO osigura nove granice i sve što sam u ovoj posljednjoj posjeti Kosovu video, dokaz je da takav dogovor, o kome smo doznali iz tajnih Unmikovih prepiski, zaista postoji - priča u intervjuu za Glas Skot Tejlor, novinar reporter iz Kanade, koji kosovsku krizu prati godinama, a na osnovu više od dvadeset poseta Pokrajini tvrdi da ovakvo vreme još nije bilo. Unmik i NATO znaju istinu o stradanju Srba i stvaranju velike Albanije, ali namjeravaju da slušaju diktat Amerikanaca, kaže Tejlor i dodaje:

- Ovaj put sam zatekao brojne ljude u samom Unmiku koji znaju istinu i koji procjenjuju situaciju, daju savjete, ali se njihove preporuke ignorišu. Znaju šta se 17. marta stvarno desilo i bili su kritični zbog toga, a sada se suočavaju sa saznanjem da postoji novi plan koji će izazvati još veće nasilje i nestrpljivi su da i drugi ljudi saznaju šta se sprema - možda da bi umirili savjest. Evo šta kažu...

Bili su isterani, a zgrade carina zapaljene. Sad su se vratili nazad, a američke i francuske trupe su na svojim mjestima i spremaju se da zatvore carinske prelaze. Namjeravaju da iskoriste Unmikovu policiju i podršku Kfora da uhapse srpske vođe, kako bi isprovocirali srpski narod. Oni ciljaju na odgovor, reakciju - sećamo se kako je bilo prošli put, a sada hoće da odgovore sa jačom silom. Za akciju će upotrebiti Poljake i Ukrajince koji će nastupiti u agresivnim vojnim napadima na Mitrovicu. Cilj je da eliminišu srpsko vodstvo, izazovu provokaciju da bi proglasili, ono što se zove „maršalov zakon" kada će zatvoriti srpski dio Mitrovice i razoružati Srbe dok je granica zatvorena. A onda, Mitrovicu u takvom stanju predati KPS-u.

Pobjednički plan

U Galučijevom dokumentu (Unmikov čelnik za mitrovački resor) piše da nema čak ni pokušaja da se srpski policajci iz KPS-a vrate, to je otvoreno, pa zaboravljeno pitanje. Oni znaju da će se Srbi opirati i baš i hoće da naprave takvu provokaciju koja će im dati izgovor da upotrebe dodatnu silu. A došli su na ideju da iskoriste Poljake i Ukrajince, zato što su oni pokazali da se saosjećaju sa Srbima. Ako Srbi pruže otpor, na šta se cilja, to će u Ukrajini i Poljskoj srozati sliku o vama. Dakle, smislili su plan koji je pobjednički u svakom pogledu - i obezglavljuje srpsko vodstvo i ruši međunarodnu podršku Srbiji, kaže Tejlor.

Na ruku im idu i izbori u Srbiji?

- Idu izbori i Kosovo je za sve strane važno pitanje. Ako zatvore to pitanje tako što će zatvoriti granicu, razmjestiti Albance i Kfor zadržati na carinama kao pojačanje, nema tog srpskog političara koji će pobjediti kampanjom da će zaratiti sa NATO. Srbi možda jesu samodestruktivni, ali ne baš u toj mjeri. Zato hoće da sve izvedu za kratko vrijeme. Ulazak u jednu po jednu enklavu je dugačak proces, a ako eliminišu Mitrovicu, enklave su gotove, jer će se same skupiti i umrijeti.

Mozak operacije je isti čovjek koji je isplanirao 17. mart. Cilj tog nasilja je bio da testira Srbe kako bi uspješnije napravio strategiju za definitivno preuzimanje Mitrovice i slamanje srpskog otpora na celom Kosmetu?

- Svi sada gledaju u bojno polje Mitrovice, šta Srbi mogu da urade, hoće li pružiti otpor i koliko će daleko otići, kakve su im šanse? NATO, odnosno Amerikanci vode projekat, a Lari Vilson iz Unmikove policije je kolovođa. Bio je zamjenik, pa šef operacija, a sada je on „bos". Njegov je bio plan za 17. mart, a sada je napravio novi. U prilog mojim rječima ide i Galučijev dokument koji opisuje staru taktiku prebrojavanja oružja: napravite mali napad i vidite gde su odbrane. Onda napravite svoj plan. Tako su i oni izazvali Srbe, napravili test, i sada znaju koliko dugo vam treba da odreagujete, koliko ljudi možete da izvedete na ulice, šta ste sve spremni da uradite i znaju šta da očekuju. A napad bi trebalo da bude u sljedećih nekoliko dana ili nedelja.

Imate dokaze da Unmik i NATO aktivno i svjesno stvaraju veliku Albaniju?

Slušamo o tome, a svaki svjetski zvaničnik će se pokriti po ušima i reći da ne zna ništa o velikoj Albaniji. Ali, kada na Kosmetu pogledate oko sebe, vidjećete da je svaka zastava albanska. Malo je kosovskih, a čak i tada uz njih se obavezno vijore mnogo veće albanske. Potpuno je jasno šta se dešava i sami Albanci nikada nisu lagali o svojim namjerama, kao ni sada kada najavljuju planove za južnu Srbiju i Makedoniju. Njihovi lideri su napravili dogovore sa Amerikancima, a obavještajni izvori su nam potvrdili da je Hašim Tači sa regionalnim liderima, uključujući Alija Ahmatija iz Makedonije, na sastanku sa Amerikancima dobio uvjeravanja da treba da da šansu NATO-u. Tako je pao dogovor da se Albanci pritaje, a da NATO obezbjedi kontrolu nad granicom. Sve što sam sada video na Kosovu, podržava ovu priču i napore NATO da održi svoj dio pogodbe.

Suštinski, Mitrovica je glavni test za ostvarenje velike Albanije, odnosno pad cijele pokrajine?

Nadam se da neće više biti ubijanja, ali će svakako biti velikog nasilja, jer oni ne mogu da isteraju Srbe iz Mitrovice ili da ih pokore. Sljedi veliki test - ako Mitrovica padne, padaju i enklave.

To bi onda bila sjeverna granica Kosova, a južna faktički ne postoji kao takva, jer već predstavlja otvoreni prostor usred velike Albanije?

- Vidio sam da južna granica ne postoji, da je sve potpuno otvoreno, sišao do mjesta na kome bi trebalo da se vidi, a kforovci, koji bi trebalo da se ponašaju kao granična policija, ponašaju se kao saobraćajci, kao što se i jedan od njih, Nijemac, i sam našalio. Kaže da svako vozilo slobodno prolazi, a oni vode računa da ne dođe do zagušenja saobraćaja. Putevi su širom otvoreni, droga prolazi slobodno. Bili smo u albanskim selima, u Korčuši, na primjer, odakle smo bezuspješno pokušali da nađemo bilo kakvu granicu. Ali nema ničeg, ni linije, ni ograde, ništa, samo jedan njemački vojnik koji je otišao do mjesta gde bi trebalo da je granica i pokazao nam u prazno.

Stvaranje velike Albanije

Šta su vam kazali Goranci, lojalni srpski građani na najjužnijoj tački Srbije, ili središnjoj tački velike Albanije? Kako ih tretira Unmik?

- Da, lojalni su Srbiji i dobijaju penzije iz Beograda, a pre bi se reklo da su dokaz da su Kosovo i Albanija jedna država. Albanci, i to iz Albanije, a ne samo sa Kosova kradu njihovu stoku, krave, konje i, što je veoma bitno, slobodno krče šume. Da Kosovo smatra da je Albanija sused, a ne njihova država, zaštitili bi svoje resurse, ali kad sam video da nema problema što Albanci slobodno uzimaju goranske šume i uništavaju region, vidim da je to velika Albanija. NATO zna šta se radi i rekli su mi da imaju vozila kojima mogu da se popnu na brdo i da vide onoga ko krade građu tako dobro da mu razaznaje boju očiju. Mi to možemo da zaustavimo, ali niko neće - to su mi rekli. NATO, da hoće, može, ali ne može da radi nezavisno od kosovskog parlamenta, odnosno albanskih lidera. Svi znaju da nema granice, a niko neće da je zatvori. To nam dokazuju i tajna interna dokumenta koja smo dobili od naših izvora u Unmiku.

Ima li ruskih dobrovoljaca o kojima pišu albanski mediji? I ima li šiptarskih „dobrovoljaca"? Kako se oni uklapaju u plan za Mitrovicu?

- Ruskih dobrovoljaca nema, ali NATO su potrebne provokacije da bi stvorio nasilni incident i zato se sa albanske strane okupljaju „nepoželjne osobe". U prošlosti je bio ekstremista na obe strane, a verujem da će albanske paravojne formacije krenuti u osvetu na enklave ako se Srbi u Mitrovici budu opirali. Ali, mislim da bi se to ipak okrenulo protiv NATO strategije i da bi svet ipak progledao - pod uslovom da mediji prenesu istinu. Ali NATO će ponoviti princip koji je uspjeo 17. marta, kada je jedan Poljak nastradao, a još 63 iz NATO povređeno. To je plasirano u prvom kadru, a nasilje prema Srbima potisnuto u drugi plan. I sada će fokus zadržati na Mitrovici i Srbima koji bacaju kamenice.

Međunarodna javnost je olako progutala ono što je Srbima učinio Unmik i NATO 17. marta, da li će ista obmana zaista uspjeti i u slučaju većeg nasilja?

- Tog dana je testirana i svetska javnost. Nasilje nad Srbima nije mnogo pogodilo druge i saosjećanje je bilo potpuno na strani povređenih NATO vojnika. Sada znaju da je moguće ponoviti takav scenario.

Kažete da se NATO žuri da pitanje Kosova zapečati „blic krigom" na Mitrovicu. Ako im se isprječe neplanirane poteškoće, pitanje bi moglo biti prolongirano? I sami kažete da su Rusi skloni da im mrse konce.

- Pa, Rusija raspolaže čvrstom zaleđinom, samo je 34 zemalja priznalo Kosovo, a druge ne. Generalna skupština UN je u septembru, i ako NATO sad ne uspje u planovima, tada je šansa za Srbiju da se vrati i otvori pregovore o podjeli moći nad Kosovom. SAD je tada ranjiva - ako Srbija prikaže neko razumno rješenje i pokaže da još plaća penzije ljudima na Kosovu.


(--- NO LINKS ---/GlasJavnosti)

Velikosrpski trik i marifetluci..kad ne mozes podijeliti Kosovo..onda natjeras sopstveni narod u egzodus..pa taj narod naselis u Sandzak i Vojvodinu pa opet tu zapocnes medjunacionalne tenzije ..sve dok se srbija ne svede pod jednu sljivu sto su rekli braca tarabici nekad davno

[pesak]

simi5, opet me mrzi da ti citam ceo "post" ...ne obavestavaj se u Kuriru, Pressu, Pravdi, Ninu, Politici, Glasu Javnosti, Ilustrovanoj Politici, Novostima i td i td...pisu LAZI. Aman. zaman. SHVATI. Mozda ti je tesko da shvatis. Ja znam s kojim lazima su poceli ratovi u bivsoj Jugi. Pratim lazi odavno. Veruj mi , LAZU. Beba Popovic ih stalno dobija po sudovima, isplacuju mu silne pare zbog KLEVETE.
Ne veruj medijima u Srbiji, jer , kako kaze Beba Popovic i Biljana Kovacevic Vuco i mnogi intelektualci ukljucujuci i Sonju Biserko, kojima je za verovati, njima upravlja udbo-mafija .
Mozes malo verovati samo http://www.danas.co.yu
skroz- http://www.republica.co.yu
koliko-toliko sajtu http://www.b92.net
ostalima ne veruj ama bas nista. Ja im ne bih verovala ni vremensku prognozu.
Sve sto pisu za Cedu je apsolutna i potpuna LAZ.
Ceda nema vremena i ima pametnija posla nego da ih tuzi za klevetu. A Bebu Popovica nije mrzelo, pa ih je tuzio, pa mu isplacuju silne pare na ime klevete.
Tobom je lako manipulisati kao i sa vecinom naroda. Sa mnom je tesko. Nikom nista ne verujem, vec prvo razmislim, i obavestavam se na stranicama kojima verujem. To su http://www.slobodnaevropa.org http://www.bbc.co.uk http://www.VOA
Sta da ti kazem ?
U Srbiji je informativni rat. Lazu kako zinu. Mene ne mogu prevariti. Kao sto nije mogao ni Milosevic. Ovo je samo nastavak Milosevica u klerikalnijem i za mene gorem , totalitarnijem vidu.
Kod mene je sve iskljuceno. I radija i televizije. Da bih se obavestila, odem na navedene stranice i to je to. Kad te jednom slazu, pa te slazu drugi put, pa onda, va;ljda nisi lud da trpis da te i dalje lazu. Prosto ih vise ne citas.
Ne znam sto ti je toliko tesko da to shvatis.

[pesak]

toma grobar i voja kostunica-

[pesak]

Mozes se obavestiti i na sajtu http://www.pescanik.net
tamo pisu istinu.Ko god pise na sajtu Pescanika, to ti je osoba od ugleda i od moralnog integriteta- to ce reci NE LAZE.
i na http://www.vreme.com kod Teofila Pancica i Milosa Vasica i Dejana Anastasijevica. Druge ne znam niti im verujem.

[pesak]

pokazna vezba...clanak iz vremena o manipulaciji medijima
inace, srdja popovic je bio advokat u sudskom procesu za ubistvo djindjica...covek od integriteta- ne laze.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=610641
Profesionalni debakl g. Švarma
"Pogrešni zaključci i zamena teza"; VREME 899

piše: Srđa Popović advokat
Poštovani gospodine Švarm, poštovani gopodine Ćebiću,

Bojim se da vaš odgovor na moj tekst "Profesionalni debakl g. Švarma" (povodom vašeg filma Atentat-medijska pozadina, Vreme 898) ni u čem ne dovodi u sumnju moju ocenu da je zaista reč o vašem teškom profesionalnom debaklu. Objasniću.

(1)

Recimo, vi pišete:

"ne možemo se oteti utisku da Vaše pismo zapravo i nije upućeno nama kao autorima filma. Razloga za ovu tvrdnju je više, pa zato valja krenuti redom.

Mi – kao prvo – ne "otkrivamo tobož senzacionalnu činjenicu da je g. Vladimir Popović samo dva sata nakon ubistva premijera Đinđića raspolagao imenima i fotografijama glavnih osumnjičenih". Premijer Đinđić je ubijen u 12.25 sati 12. marta 2003. Fotografije sa imenima osumnjičenih stigle su u RTS oko 19 sati istog dana. Složićete se da je između čina atentata i objavljivanja fotografija prošlo najmanje šest sati."

Ne vidim nikakvu protivrečnost između tvrdnje (a) da je g. Vladimir Popović raspolagao fotografijama dva sata posle ubistva i tvrdnje (b) da su fotografije objavljene na RTS-u šest sati posle ubistva. Još manje vidim kako na osnovu toga zaključujete da moje pismo nije upućeno vama. Non sequitur.

(2)

Ili, vi pišete:

"Možda se ovo čini kao puko cepidlačenje, ali nije. Prenebregavanje činjenica poput ove vodi ka pogrešnim zaključcima."

Nije jasno, kojim i kakvim zaključcima? Ova tvrdnja je besmislena.

(3)

U nastavku kažete:

"Jedan od tih pogrešnih zaključaka vezan je za samu temu filma Atentat na Đinđića – medijska pozadina. Mi se ni na koji način nismo bavili istraživanjem kako su predstavnici tadašnje vlasti – dakle i g. Vladimir Popović – došli do saznanja o organizatorima i izvršiocima atentata na premijera."

Upravo tako. A morali ste to objasniti, jer vaš film postavlja pitanje: kako je moguće da se sve znalo odmah po atentatu, imena, spremne fotografije, to je nekakva misterija, to je sumnjivo; ako je tako, zašto atentat nije sprečen? (Aleksandar Mandić u filmu: "Zapanjujuća stvar", Antonela Riha: "Znate, tu ja već osećam neku vrstu besa. Kako je moguće da postoje ljudi koji su identifikovani kao kriminalci… i da mi onda na dan ubistva premijera dobijemo te iste slike, da su oni osumnjičeni ili već optuženi za njegovo ubistvo? Mislim, to je, to je – strašno.") Vaš film postavlja sva ta pitanja kroz izjave gg. Mandića i Mijača i gđe Rihe, a onda gledaoce ostavlja bez odgovora na njih.

U udarnom delu filma vi se upravo bavite pitanjem kada je g. V. Popović došao do saznanja o atentatorima. I mirno prepuštate svojim sagovornicima da se nad tim, u zabludi, otvoreno iščuđavaju i zgražaju. Vi ne činite ništa da tu njihovu zabludu ispravite, već je mirno prenosite na gledaoce.

(4)

Vi dalje tvrdite:

"Iz iskaza u našem filmu vidi se samo kada su se i kako fotografije s njihovim imenima prvi put pojavile u medijima, pa samim time i u javnosti. I ništa više. Prema tome, ono što Vi nazivate ‘kolosalnim profesionalnim gafom’ ne stoji jer to, jednostavno, nije bila tema filma."

Tema vašeg filma je pozadina atentata. Sam naslov (Atentat-medijska pozadina) nedvosmisleno sugeriše da vi otkrivate do sada nepoznate i značajne činjenice ("pozadinu") atentata. Svakako da u te značajne nepoznate činjenice ne spada kako je ko od vaših sagovornika saznao za atentat, niti kada su fotografije objavljene. (Prvo su možda zanimljive, ali irelevantne lične ispovesti, drugo je svima poznato: toga se ionako svi odlično sećaju.) Ono što vi gledaocima "otkrivate" je da je g. V. Popović imao saznanja kojima je mogao atentat da spreči, a nije tako postupio. Na to se odnosi reč "pozadina" u vašem naslovu.

Evo, kako je "NIN" shvatio temu vašeg filma: tri strane teksta koje se bave vašim filmom imaju naslov: "Šta je Beba znao 12. marta ?" Vaše kolege u "NIN"-u su shvatile. Da ne pominjem sve moguće tabloide sa naslovima poput onoga "Beba ubica Đinđića". Ako su vas svi i "NIN" i tabloidi i g. Tijanić i 13 nevladinih organizacija, pa i ja, "pogrešno razumeli", onda je to, svakako, ipak, vaša greška.

Ali, dobro su vas razumeli, teško je drugačije vaš film i razumeti. "Pozadina" koju vi tobož otkrivate je sledeća: g. V. Popović je već odmah po atentatu, a onda verovatno i pre njega, nekim čudom znao imena svih atentatora i čak imao njihove fotografije. Nad TOM činjenicom se vaši sagovornici čude i zgražaju, ta činjenica ih "dovodi do besa". Jer ako je g. V. Popović sve to znao, postavljaju logično pitanje: zašto to nije prijavio nadležnom organu i time sprečio atentat? To je "misterija" koju vi otkrivate, to je ta "pozadina"obećana u naslovu.

Jer, vama je, naravno, jasno da taj izraz ("pozadina atentata") javnost upotrebljava kada se pita ko su nalogodavci, organizatori i politički mentori ubica. To je glavna tema vašeg filma. A na tu temu vi gledaocima servirate jednu neistinu.

Vi to činite tako što svom milionskom gledalištu prećutkujete činjenice otkrivene na suđenju atentatorima: (1) da je g. V. Popović imena i fotografije atentatora dobio od UBPOK-a; (2) da, prema tome, nije bilo nikakvog smisla da to UBPOK-u "prijavljuje", kao i (3) da je UBPOK ova lica neuspešno tražio još od pokušaja atentata kod hale ‘Limes’, i (4) da su ključni dokaz, izjavu svedoka saradnika, Ljubiše Buhe, specijalni tužilac i UBPOK konačno pribavili tek na sam dan atentata.

Ništa od toga vaši gledaoci ne znaju. Očigledno, to ne znaju ni vaši sagovornici, pa pošto vaš film ove činjenice prećutkuje, jedini zaključak koji ostavljate gledaocima je da je g. V .Popović sve znao, nije prijavio i time postao saučesnik. Takav zaključak nameće i apriorni kredibilitet vaših sagovornika, na koji se onda i sam g. Tijanić lukavo poziva u svojoj krivičnoj prijavi. A reč je, naravno, o tome da su vaši sagovornici u zabludi, da vi tu zabludu, svesno ili neprofesionalno, iskorišćavate i prenosite je gledaocima.

(5)

Dakle, da li je reč o profesionalnom debaklu?

Dopustite da vam citiram vaš sopstveni Novinarski kodeks: novinar će se držati načela "da se čuju sve strane", ili "izbor činjenica mora… da omogućava… uvid u sve relevantne aspekte nekog događaja", ili "Prećutkivanje činjenica koje mogu da utiču na stav javnosti o nekom događaju, jednako je njihovom namernom iskrivljavanju ili iznošenju laži, namernim prećutkivanjem bitnih činjenica novinar… grubo povređuje ovaj Kodeks", ili "Novinar ne sme slepo da veruje izvorima informacija", ili "teme kriminala… novinari moraju da obrađuju sa najvećom profesionalnom pažnjom".

Da li mislite da ste ovako postupali ?

(6)

Na kraju, da bi spasli svoj "narušen kredibilitet" (kako sami kažete), kasno pokušavate da se odreknete svog finansijera i producenta, g. Tijanića:

"…nije dobro što generalni direktor RTS-a za lični politički obračun koristi deo dokumentarnog filma koji je snimljen u produkciji kuće na čijem je čelu i emitovan u njenom udarnom terminu. Na taj način, narušen je kredibilitet i autora i filma, ali i samog RTS-a. Da je naš dokumentarni film emitovan na nekoj drugoj televiziji, reakcija g. Tijanića možda bi bila razumljivija; ovako, ona to nije. No, mi na ovaj postupak g. Tijanića nismo mogli da utičemo, kao što ni on nije uticao na formu i sadržaj našeg filma."

Ne znam zašto "reakciju" g. Tijanića smatrate "nerazumljivom". Naprotiv, mislim da je potpuno razumljiva i da ste je mogli očekivati još kada ste ulazili u ovaj projekt. Zar vama nije od početka bio čudan pijetet g. Tijanića (obeležavanje godišnjice atentata) prema Zoranu Đinđiću kada je opštepoznato koliko je otrova i žuči g. Tijanić izlio protiv Zorana Đinđića, da ne govorimo o njegovoj opsesiji g. Vladimirom Popovićem ? Zar je moguće da vam nije bila poznata njegova čuvena izjava "Ako Đinđić preživi, Srbija neće" (koja očekuje u iskazu snajperiste Zvezdana Jovanovića: "Ubio sam Đinđića da spasem Srbiju") ? Zar vam stvarno nije bilo jasno čemu će poslužiti (bar, čemu može poslužiti) vaš film u kome ugledni i časni ljudi, iz neznanja, bude (naizgled razumne) sumnje prema objektu opsesivne mržnje g. Tijanića ? Da li ste stvarno verovali da bi g. Tijanić propustio onakvu priliku kakvu ste mu vi dali za "lični politički obračun"? I dalje (teška srca) dopuštam mogućnost da ste bili naivni. Ali, ako ste bili TOLIKO NAIVNI, to je, opet, profesionalni debakl.

[pesak]

Inace, na ovom linku mozete procitati publikaciju o Tijanicu /sadasnjem direktoru javnog servisa RTS ..televizije Srbije/ kao primer "novinarstva" pod Milosevicem- Kostunicom , njegovim nastavljacem...
pa sami vidite ko tu laze a ko ne..
i kakvo je stanje medija u Srbiji..

http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=759

na ovom linku mozete procitati svedocenje vladimira bebe popovica , pred specijalnim sudom, za ubistvo djindjica

http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=792

na ovom linku mozete procitati o kostunici...

http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=970

[pesak]

[simi5]

Džajić i zvanično na izbornoj listi Unije Roma Srbije
Autor: Beta | 06.04.2008 - 17:15

Unija Roma Srbije saopštila je danas da je bivši funkcioner fubalskog kluba Crvena zvezda Dragan Džajić, koji se nalazi u pritvoru, prihvatio molbu Unije da bude njen kandidat za poslanika na parlamentarnim izborima 11. maja.

Kako je agenciji Beta potvrdio predsednik Unije Roma Srbije Rajko Đurić, svu dokumentaciju potrebnu da se Džajićevo ime nađe na izbornoj listi Unije dostavili su njegova supruga Branka i advokat.
"Za Uniju Roma Srbije Džajićev pristanak predstavlja veliku počast i radost, podsticaj i ohrabrenje da se i dalje neumorno i istrajno bori za odbranu njegovih prava, slobodu i dostojnstvo", kazao je Đurić.

Unija Roma Srbije najavila je da će se sutra obratiti ministru pravde Srbije Dušanu Petroviću sa zahtevom da se Džajić pusti iz pritvora i omogući mu se da se brani sa slobode.
Bivši funkcioner Crvene zvezde i sadašnji potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije uhapšen je 5. februara zbog sumnje da je nelegalno poslovao prilikom transfera igrača. Tada su uhapšena još dvojica nekadašnjih čelnika beogradskog kluba, Vladimir Cvetković i Miloš Marinković.

Blic

[simi5]

Ministar finansija predlaže preraspodelu novca za Kosovo
Odselili se sa Kosova, zadržali duple plate
Autor: N. Zejak | 06.04.2008 - 00:01

Koliko Srbija šalje mesečno novca na Kosovo i kako se taj novac troši? Koliko je zloupotreba i koliko je privilegovanih u raspodeli, preciznih podataka nema, osim što se zna da mnogi primaju i po nekoliko plata, da para ima i za one koji na Kosovo nisu kročili godinama.

Prema zvaničnim podacima službe Penzijsko-invalidskog osiguranja, na Kosmetu je u stalnom radnom odnosu nešto manje od 15.000 Srba. Na posao ili rešavanje socijalnog statusa čeka oko 25.000 građana lojalnih državi Srbiji.
- Trn u oku mnogim Srbima na Kosovu je oko 3.500 lica zaposlenih u opštinama i njihova prosečna zarada od 75.000 dinara. Samo u opštini Priština na platnim spiskovima se nalazi pedesetak lica koja ne žive na Kosmetu. Dobili smo spiskove radnika. Njihove plate kreću se od 85 do 135 hiljada dinara, u zavisnosti od izmišljenih funkcija savetnika za politička pitanja, zaštitu čovekove okoline, sport i omladinu ili savetnika i načelnika za informisanje, zaštitu spomenika kulture pa do konzervatora - kaže za „Blic nedelje“ Goran Rakić, bivši radnik Ministarstva za povratak u Vladi Kosova.
Mirko Cvetković, ministar finansija, nedavno je izjavio da mnogi Srbi na Kosovu primaju duple plate. On je tom prilikom dodao da bi udvostručene plate trebalo da primaju samo Srbi u enklavama, jer se na severu živi gotovo isto kao u ostalim delovima Srbije, dok naši građani s juga jedva preživljavaju.
Postoje indicije da neki ljudi koji su prijavljeni u severnim srpskim opštinama zapravo žive u Beogradu, a primaju pozamašne sume. „Kolač“ iz Beograda kusaju samo lica sklonjena pod krov državnih organa i institucija, predvođeni koordinatorima uglavnom nepostojećih opština, samozvanim direktorima fiktivnih javnih komunalnih preduzeća, predsednicima opštinskih odbora narodnjačke koalicije - bivšim članovima najužeg rukovodstva pokrajinskog SPS.
- Svi znamo da na Kosmet mesečno stiže više od 60 miliona dinara i da je to dovoljna suma da se reši socijalni status svih punoletnih Srba lojalnih državi Srbiji - kaže Siniša Arsić, bivši čuvar KPD u Lipljanu, koji četvoročlanu porodicu u Batusu kod Kosova Polja posle napuštanja posla u KPD izdržava od minimalca koji iznosi 4.200 dinara.
- Problem je u tome što se sredstva nenamenski koriste. Ima li nekog da ne zna da u Kačaniku, Suvoj Reci, Mališevu, Dečanima, Đakovici, Podujevu, Glogovcu nema Srba? - kaže Arsić.
Arsić pretpostavlja da malo ko u Srbiji zna da se iz budžeta Srbije finansiraju koordinatori i kompletna administracija tih opština, da raspolažu službenim automobilima, otvorenim računima po restoranima i na benzinskim pumpama.
- Kada je koordinator Glogovca ili Suve Reke sa matičarem ušao na teritoriju te opštine? Zar to nije dovoljno da premijer Srbije kaže nema više 200 odsto za one čija su radna mesta ugašena? - ocenjuje Arsić.
Njegov kolega Siniša Milić iz multietničkog sela Rabovce u opštini Lipljan, kao lojalan građanin Srbije, moraće ubuduće da petočlanu porodicu hrani „glavicom luka i krompirom ubranim sa pola hektara okućnice“ jer drugih prihoda nema.
- Čemu da se nadam, mi ne tražimo ništa drugo izuzev da se utvrdi šta je to i kome pripada kosovski dodatak. Ako trpimo od Albanaca, a država nema snage da nas zaštiti od njih, ima bar snage da nas poštedi našeg najvećeg neprijatelja - korupcije i zloupotreba lica koja u ime države raspodeljuju sredstva namenjena nama - kaže on.
Milija Popović iz Gračanice pita kako je moguće da, na primer, lekar opšte prakse za 15 radnih dana primi po 150.000 dinara a da za nezaposlenog ili seljaka nema para iz budžeta Srbije.
- Zalažem se da se precizno utvrdi koliki je iznos kosovskog dodatka, da se utvrdi banka podataka, odnosno spisak zaposlenih radnika na Kosmetu i tako spreči mogućnost da jedno lice radi na više radnih mesta i tako ostvaruje i šestostruke plate.
Tim nazovikadrovima, tzv. radnicima na privremenom radu na Kosovu i Metohiji, posebno onima na severu Kosova, država obezbeđuje putne troškove, smeštaj i ishranu. Upravo zbog njih, za one koji su ostali da žive i rade na Kosmetu ne ostaje ništa. Za njih ostaju samo obećanja - kaže Popović.
Da podsetimo, odluku o dodeli kosovskog dodatka, koja se odnosi na sve Srbe zaposlene pri institucijama Republike Srbije i koji imaju prebivalište na KiM, donela je prethodna vlada. To praktično znači da svi Srbi na Kosovu koji se finansiraju iz državnog budžeta primaju udvostručene plate.

Ministarstvo za KiM bez komentara
Ministarstvo za KiM kome smo se sredinom nedelje obratili za komentar do zaključenja broja nije poslalo odgovore. Kako su nam objasnili, odgovore na pitanja koji su kriterijumi dodele kosovskog dodatka, ko ga prima i do kada će važiti ta odredba, oni nikako ne mogu da obezbede za nekoliko dana?!

Zarade od 65.000 do 250.000 dinara
Plata opštinskog službenika kreće se od 65 do 150 hiljada dinara. Republički finansijski i tržišni inspektori raspoređeni na nepostojećim radnim mestima u srpskim sredinama primaju u proseku po 80.000 dinara. Plata lekara dostiže, tvrde u Trezoru NBS u Gračanici, astronomskih 250.000 dinara po jednom osnovu, plus plata profesora u nekoj od škola. Prosvetari su, kao po običaju, na rubu lestvice sa primanjima od 48 do 62 hiljade.

Srpski lideri sa KiM se protive predlogu ministra
Preraspodelom budžeta za Kosovo, koji iznosi više od 40 milijardi dinara, bilo bi sasvim dovoljno novca za sve, smatra i ministar finansija Mirko Cvetković. Cvetković je naime protiv toga da dvostruke plate primaju i oni iz severnog dela Kosova, jer se tamo živi kao u Srbiji. Precizni podaci Ministarstva finansija beleže da budžet za KiM koji iznosi 42,748 milijardi koriste ukupno 87.304 zaposlena lica i penzionera, među kojima su lekari, prosvetni radnici, zaposleni u Ministarstvu za KiM, socijalni radnici... Osim toga, iz budžeta se izdvaja i 5,051 milijardu dinara za javni dug KiM.
Cvetkovićev predlog je međutim naišao na kategorično odbacivanje srpskih lidera na KiM. Milan Ivanović, predsednik SNV severnog Kosova, smatra da je taj predlog „krajnje neozbiljan“.
- To je kazna za ljude koji su istrpeli devetogodišnju torturu Unmika i Albanaca. Kosovo je zapostavljeno. Mnogo više se ulaže u druge krajeve naše zemlje, ali to nikome ne smeta. Smeta im odlučnost Srba da uz pomoć države opstanu na svojim ognjištima - kaže Ivanović, uz ocenu da država koja ne može da obezbedi 200 odsto uvećane plate za nekoliko hiljada Srba na Kosmetu ne bi trebalo ni da postoji kao država.
Međutim, i on je svestan da je kriminal i korupcija pri naplati novčanih nadoknada veliki problem na Kosmetu.
- Moraju se skinuti sa platnih spiskova lica koja su prodala imovinu, jer upravo oni tražeći da se ukine 200 odsto imaju alibi za to što su sve prodali i otišli s Kosova. Ukoliko se oni skinu s platnih spiskova i ukine mogućnost dvojnog radnog odnosa, eto sredstava za rešenje socijalnog statusa svih punoletnih Srba - zaključuje Ivanović. I. R.

[pesak]

Beograd za postčetnike
Petar Luković


Sad Srbi znaju na čemu su i sve će učiniti da što manje žive s drugima, a što više pored drugih. (Radovan Karadžić, Nin, januara 1992)

U Sarajevu sam, poslednji put uoči rata, boravio upravo u trenutku kad je Radovan-Rašo Karadžić razgovarao s patriotskim novinarima Nina, ćiriličnog nedeljnika čiji je tadašnji slogan "Kreativni rukopis" bio, vaistinu, kreativni doprinos srpskom fašizmu u njegovom četničkom rukopisu. Stigao sam avionom, u subotu popodne, 18. januara 1992, iz Beograda; zašto pamtim sve detalje - autobus sa aerodroma koji nas je vozio u grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure pokazivao "turske kioske", tvrdeći da je "islamska arhitektura" tek uvod u novo klanje nesrećnih Srba, zlokobno ćutanje putnika koji su tupo gledali kroz prozor, brojeći pahulje; dolazak pred Holiday Inn; torba koja mi je ispala na pločnik, otvorila se i sve ispalo na ulicu - zbog čega su mi se negde u mozgu urezali datumi i slike: olovno nebo nad planinama oko Sarajeva, nekakvi zabrinuti ljudi koji su gledali u pločnik, prvi telefonski pozivi prijateljima čiji su glasovi bili bolesno veseli: kao što se prost čovek, kad nešto ne razume - rastuži, tako su moje Sarajlije, kao da su razumeli više nego što treba, odjednom postali napadno veseli; uveravali su me da rata u Bosni ne može da bude, da su izjave Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika i Velibora Ostojića (seća li se iko Ostojićevih sinova koji su ga gvozdenim šipkama prebili zbog preljube da bi potom optužili "muslimane", malim slovima, naravno?) samo politička špekulacija, da SAO Romanija ima značaj koliko i SAO Paolo. Sećam se da sam svoj rođendan (21. januara; Vodolija) dočekao u automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; negde oko ponoći - krenuli smo njegovim kolima u jednu od kockarnica u okolini Sarajeva. Padao je sneg, bilo je mračno, Milić je u jednom trenutku usporio i rekao mi: "Odavde počinje SAO-teritorija." Očekivao sam straže, legitimisanje, maskirane momke iz ratova sa Slovenijom i Hrvatskom; ali, ništa. Izgledalo je kao vic: proglasiš Srpsku Autonomnu Oblast Na Periferiji Grada tek da nerviraš komšije koji mašu SDA-zastavama. Milić je lepo prošao u kockarnici: nešto je čak i dobio, pili smo viski i onako omamljeni vraćali se u grad. Koliko zbog rođendana, četrdeset prvog, koliko zbog prethodne večere u Domu pisaca - opet pamtim: bili su tu Goran Bregović, Saša Lošić i Veso Đorem, vlasnik "Crvene galerije", tako se zvaše galerija u Titovoj? - povratak u Holiday Inn potvrdio je sasvim lažno uverenje da imam posla sa Sarajevom koje jeste pod stresom, ali, jebi ga, biće sve u redu. Te večeri sam spavao kao zaklan: pod vlašću viskija - rata nije moglo biti!


Nama je demokratija donela ropstvo. (Radovan Karadžić u razgovoru za Yutel, marta 1992)

Vratio sam se u Beograd očajnički želeći da verujem da su Sarajlije u pravu: nažalost, nisam zaboravio susret sa Senadom Pećaninom u jednoj od "naših" aščinica - između zalogaja, kao da su u razgovoru postojale nevidljive pauze, čak ni hrana više nije imala onaj okus na cimet, jer smo pričali o Beogradu i Sarajevu, kao što smo, po običaju, ali u nekim drugim gastronomskim uslovima, godinama radili. Sećam se da sam negde, tokom boravka u Sarajevu, upoznao Zdravka Greba: on je bio prvi koji me je izbacio iz sedla uvrnutnog optimizma, pohvalio tjednik Vreme (u kojem sam tad bio novinar) ali mi rekao da u Srbiji nema mnogo onih koji su protiv rata u Bosni; znao sam da sam reagovao kao dijete - mislio sam da nitko neće hteti da se kolje i da se ubija i da se granatira i da se etnički čisti, uveravao sam Greba da je ratom u Hrvatskoj stavljena točka na tačku. Tek kad sam stigao u Beograd, shvatio sam koliko je Zdravko u pravu a ja u krivu: Srbija se - ozbiljno - spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko-antitursko-antibalijsko raspoloženje moglo se, bukvalno, seći nožem: Šešelj, Arkan, dobrovoljci, mediji, crkva, vojska... sve kao da se svelo na poziv na Pravoslavni Jihad; Bosna, videlo se već početkom marta 1992, nije imala nikakve šanse.


Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. (Momo Kapor, maj 1992)

Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u Srbiji: Radovan Karadžić bio je svake večeri Glavna TV Zvezda, svaka SAO Nedođija dobijala je značaj Amerike: iz Trebinja se redovito javljao kamiondžija & pjesnik Božidar Vučurević, nezadovoljan što Dubrovnik već nije srušen; Milorad Vučelić, budući RTS-direktor, prihvatio se odgovorne funkcije: postao je ministar inozemnih poslova SAO Hercegovine; stizale su - pamtim - vesti da se "muslimani zvani balije" (sve malim slovima) organizuju u Banjoj Luci i da hoće da uzmu "srpsku zemlju". Vesti o dobrovoljcima koji idu u Bosnu da "štite srpski narod" postale su običnije od meteorološke prognoze: sve se kuhalo proverenim pričama o "masakrima nad Srbima", o "islamskim ratnicima", o čudovištu zvanom Alija Izetbegović, ubacivala se teorija Dobrice Ćosića o "humanom preseljenju"; sećam se - krajem marta 1992 - netko je iz Televizije Sarajevo stigao u Beograd: tražio je intervju sa mnom. Usred parka u Skupštini grada, pred kamerama, rekao sam sve najgore o Karadžiću i njegovim zlodusima: da nije u pitanju psihijatar, već pacijent; da je čovek lud; da niko ne zna razmere budućeg rata u Bosni koji će biti strašan i strašniji i najstrašniji; da je srpski nacionalizam na takvom talasu fašizma da ga jedino svet/međunarodna zajednica može obuzdati, ako bude htela. Pamtim reakcije: jebali su mi majku telefonom Srbi iz Bosne, u Vremenu su bili zagušeni pozivima da čuju tu "balijsku pičku", "to govno", "tog pedera" koji zaboravlja šta znači biti patriota u ovom odlučnom trenutku.


Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati - osetio sam radost. (Dragoš Kalajić, 1. marta 1994. u Beogradu, na promociji knjige Svedok Sarajeva)

Rat u Sarajevu - za mene u Beogradu - počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih - među kojima sam i ja - čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno - da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi - preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika - predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović - ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi. Sve luđe vesti - da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih - imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim "m") i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad fucking Srbi nisu ugroženi? Taj kaos zvani haos glede vijesti o prvim granatama, ta konfuzija i, napokon, odluka - svi mi uz Radovana, nije bila samo medijska već i politička, da se ne zezamo: nacionalna odluka. Sarajevo - šta god ono značilo - predstavljeno je kao Zlo koje valja uništiti; radost, veselje i vrsta normalnog života u Beogradu bili su jedini odgovor na šutnju spram onoga o čemu smo svi sve znali. Bolje reći: svako ko je hteo da sazna šta se u Sarajevu dešava - mogao je; ali većina nije; zatvorila je oči, ćutala, brinula o sebi, sve vreme se plašeći da se i Miloševićevoj Srbiji ne dogodi neki belaj, daleko bilo, recimo, da i nas bombarduju!

A opet: protesti u beogradskom Pionirskom parku, povremene demonstracije, paljenje sveća, sastanci kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, protesti Žena u crnom, sastanci na "Beogradskom krugu", tekstovi u nezavisnim medijima - Vreme, Naša Borba, B92, Republika - davali su nam svima nadu da se Beograd baš nije totalno usrao; telefonske veze sa Sarajevom (prekinute tek 27. jula 1992) bile su kao pojas za spasavanje. Opet se sećam: zvao sam Marka Vešovića da piše za Vreme, bio na vezi sa Grebom i Televizijom 99, zvao prijatelje, učestvovao na debatama usred fašističkog Beograda da kažem koju reč u odbranu Sarajeva koje ništa od ovoga nije zaslužilo, da ne pominjem bgd. dvojac Lula Mikijelj & Jasna Bogojević: njih dve su za Bosnu uradile više nego čitava međunarodna zajednica!


U bukvaru, koji su izdali beogradski i novosadski zavodi za udžbenike, pominju se tipična muslimanska imena: Emina, Omer, Merima. Na taj način se kod najmlađih Srba rađa sasvim isti odnos prema ovoj vrsti imena kao prema imenima: Rastko, Sava, Nemanja, Uroš, Miloš. (Miroljub Jevtić, profesor na Fakultetu političkih nauka, samozvani stručnjak za islam, u listu Javnost, 1993)

Granatiranje/ubijanje Sarajeva postalo je u Srbiji tokom 1992/1993. masovna medijska zabava; dok su se populističke televizije iz sve snage trudile da golim sisama folk-pevačica gledaoce prevedu u nacionalističku Nirvanu, u kojoj je sve savršeno i sve sexy i sve uzbudljivo, državna Radio televizija Srbije dizala je tonus svojim ratoborno/patriotskim izveštajima, objašnjavajući da su sankcije svetska osveta zbog pomoći braći preko Drine; masakr u ulici Vase Miskina, maja 1992, zbog čega je tzv. Savezna Republika Jugoslavija postala predmetom moralne pošasti i s punim pravom stavljena u karantin i izolovana - bio je tek prvi u seriji događaja koji ne samo da nisu osvestili javnost Srbije, već su svojim stravičnim rezultatom - desetinama mrtvih i ranjenih - potvrdili rešenost miloševićevsko-nacističke Srbije da nastavi rat do istrebljenja. Pod granatama i bombama i mecima, građani Sarajeva - ni onda a ni sad nisu svesni kako se i na koji način pisalo o njima, kakva je slika stvorena o "navodno bombardovanom gradu": ispostavilo se da su žrtve samo one četvrti u gradu u kojima su živeli Srbi (recimo: Grbavica); ispostavilo se da se u Sarajevu vodi verski, građanski rat i da on nikakve veze nema sa Srbijom; ispostavilo se da jadni/poor Srbi nemaju šanse da prežive u tom nehumanom, otuđenom gradu u kojem ih bacaju lavovima u zoološkom vrtu (radio je to lično, pisali su srpski mediji, pokojni Davorin Popović), ubijaju na ulici i kafićima koji rade, masovno streljaju, kolju, vešaju, nabijaju na kolac, a kad se balijama osladi - seku im glave (sve primeri iz srpske štampe).

Zato je Sarajevo - u najgorim godinama opsade - postalo opšte mesto srpske osvete; više se u državnim medijima gotovo niko i nije trudio da objasni da ono što se dešava nikakve veze s ratom ima - likovalo se nad Sarajevom, upravo na gore citiran Kalajićev način. A to, da izvinite, ja lično, Beogradu nikad neću zaboraviti!


Nije problem nabaviti nuklearno oružje na tržištu, čak i kad ga ne bismo imali. (Radovan Karadžić u Večernjim novostima, decembra 1993)

Hajde da se kladimo: da je, daleko bilo, Radovan-pacijent nekako nabavio A-bombu, da li bi je upotrebio? Naravno da bi je upotrebio, nije bez veze Radovan sopstveni pacijent za kojeg nema leka; ono što jeste bitno - a bilo je bitno 1993/1994/1995, sadržano je u činjenici da se Karadžićeva paranoja proširila Srbijom upravo u godinama kad su se pojavljivali koncentracioni logori ili nečuveni masakr u Srebrenici ili "čišćenje terena" u istočnoj Bosni. (Zar još aprila 1993. Biljana Plavšić u listu Svet nije izjavila: "Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Kad kažem očistimo, nemojte da me niko uhvati za riječ pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Ali, oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod naziv 'etničko čišćenje' i okvalifikovali to kao neki ratni zločin.") Suočena sa zgražanjem svetske javnosti kojoj je i Sarajevo bilo previše - a kamoli konclogori - većina Srba makijavelistički, s idejom da cilj opravdava sredstva, uspela je da relativizuje čitavu stvar. Danas, aprila 2002, kad u Beogradu pitate za logore oko Prijedora - gledaće vas bledo: koji logori, koji Muslimani? Zar vam, druže - reći će vam - nije poznato da Srbi nisu sposobni da čine ratne zločine?


Srbi nemaju ratnih zločinaca.(Brana Crnčević, februara 1994. na Televiziji Politika)

Tokom opsade/ubijanja Sarajeva imao sam horror-priliku da usred Beograda često gledam Televiziju Pale: ono što su radili Risto Đogo i Ilija Guzina prevazilazilo je sve dimenzije ratnog zločina, jer se u biti radilo o mentalno bolesnim likovima čiji se ekstremno-fašistički rasizam naslanjao na najbolje tradicije četničkih koljača. Guzina je tih "sarajevskih godina" bio rado viđen beogradski gost: u Dugi je, recimo, 1993. izjavio: "U Prijedoru su samo u ovom vijeku bila dva ili tri genocida nad Srbima. Dobro, Srbi su sada vratili za sve", a svoj profesionalni kredo pred kamerama RTS-a objasnio parolom: "Objektivni su oni koji su na našoj strani." Pominjem ovu dvojicu - srećom po sve nas: rahmetli ludaka - samo da bih potvrdio ono što se zna: da su Đogo/Guzina oblikovali "novinarstvo" koje je postalo zaštitni znak Srbije. Dugačak je spisak onih koji su istinski uživali nad tragedijom Bosne i posebice Sarajeva: pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića - RTS direktora u godinama opsade - na ekranu su se pojavljivale različite forme duševnih bolesnika: prorok Milja Vujanović, slikar Milić od Mačve (dobra vest: umro pre nekoliko godina), novinar Miloš Marković (zadužen za Božidara Vučurevića), Rada Đokić (specijalni dopisnik sa Pala), književnik koji je otkrio gusle Momo Kapor, fašista Nebojša Pajkić i lepa mu naci-ljuba Isidora Bjelica, novinar Nebojša Jevrić (poznat po reportaži s dubrovačkog ratišta u kojoj je opisao kako se posrao na klavir Tereze Kesovije i ispišao u njen bazen), Miodrag Popov (ratni reporter s druge strane Drine; danas zvezda Televizije Pink i - zanimljivo - tužilac u sudskom sporu protiv autora ovog teksta, o čemu je u Danima pre nekoliko nedelja opširno pisano), patriota Brana Crnčević, pesnik Rajko Petrov Nogo (poznat po izjavi glede Muslimana: "Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi nenamirene?"), vođa Belih orlova Dragoslav Bokan, istoričar Milorad Ekmečić, otac nacije Dobrica Ćosić, novinarka Milijana Baletić... spisak je predug čak i za Haški tribunal.

U nekoliko navrata Beograđani su imali čast da na svojim lokalnim televizijama ugoste vitku i zanosnu Sonju Karadžić čija je telesna zapremina - po sistemu: šta zna dijete šta je trista kila - bila proporcionalna njenim umnim ispadima. Novembra 1992, nezadovoljna što u Beogradu ima i takvih koji su na strani Sarajlija a ne na strani njenog oca, izjavila je: "Mi tamo (u RS) pravimo jedinstvenu srpsku državu koja jako dobro funkcioniše, i uskoro ćemo biti matica ljudima iz SRJ. Mi nismo veseli i lepi zato što je nama ovde (u Beogradu) dobro, već zato što je nama tamo (u RS) super, i zato dolazimo tako zdravi, i kad vidimo sve ovo bolesno stanje ovde (u Beogradu), pogotovo bolesnu omladinu koja ništa ne radi osim što je nešto buntovna... Oni bi sad da skinu Miloševića ne razmišljajući šta kad ga skinu, ne razmišljajući šta će se iza toga desiti, ne nude nikakav novi program. E kad sve ovo vidimo, onda smo pogotovo srećni kad treba da se vratimo na Pale."


Ništa ja nisam osvojio u ovom ratu. Samo sam oslobodio ono što je oduvek bilo srpsko, iako još ni izbliza nisam oslobodio sve što je srpsko. Zadar je pretežno srpski grad. I Trst je stari srpski grad. (Ratko Mladić, RTS, aprila 1993)

Vesti o Sarajevu i njihovom životu pod opsadom - nisu se nalazile u opisu beogradskih medija; onaj mali krug prijatelja koji se trudio da pomogne Sarajevu kako zna i ume - od slanja humanitarnih paketa i prihvata izbeglica, preko tekstova u retkim novinama koje su imale hrabrosti da pišu šta se zaista dešava (Naša borba, Vreme), do različitih tribina i apela međunarodnoj javnosti da jednom, konačno, zaustavi ubijanje grada... taj mali ali najbolji deo Beograda, osećao se potpuno nemoćnim. Sasvim dobro poznajem to osećanje: pišeš o Sarajevu, povremeno - negde u svetu - srećeš ljude koji su iz Sarajeva izašli da bi se u njega ponovo vratili, ali, šta god da kažeš i pretočiš u riječi, malo je, gotovo ništa. Histerično nadrkana Srbija, napumpana fašizmom, perfektno primitivna u svojoj krvavoj odeždi - apsorbovala je svaku česticu snage, iz dana u dan ponavljajući tezu o nepravdi nad jadnim srpskim narodom koji se bori protiv još jednog genocida.

Juna 1994, sećam se, u Beču sam se sreo sa Senadom Pećaninom; znam da sam ga zagrlio kao da mi je najrođeniji brat, ne umeći ništa da mu kažem, verujući da će zagrljaj biti dovoljan da ispriča sve ono što se u grlu skupljalo svih tih godina. Uradio je intervju sa mnom: kao kroz maglu, pamtim da sam govorio o Nedi Ukraden, Nadi Obrić, političkim reklamama Arkanove stranke koje je Vreme - tad sam već bio zamenik glavnog i odgovornog urednika - publikovalo, uprkos uverenju nekolicine nas u redakciji da pare nisu važnije od principa. Sećam se da sam imao tu neprijatnu dužnost da pokušam da branim ono što se nikako braniti nije moglo; hteo sam da verujem da čak i takvo Vreme - daleko od onog što sam zamišljao - može da bude korisno i bitno na srpskom medijskom prostoru. S tim u vezi, u intervjuu, osvrnuo sam se na lik i delo nekadašnje dopisnice Oslobođenja iz Brisela Ljiljane Smajlović: ne preterano biranim rečima, tu Karadžićevu obožavateljku - s kojom, zanimljivo, nisam uopšte govorio, niti s njom sarađivao, mada smo, praktično, radili u istoj redakciji - pomenuo sam kao nešto najgore što se Vremenu moglo desiti. Njeni tekstovi, svaki bez izuzetka, pokušavali su - tobož - da vaspostave "ravnotežu" kad je sarajevska drama u pitanju; koliko je to uspešno radila pokazuje detalj koji nisam zaboravio: Ljiljana Smajlović umalo nije postala glavna urednica Srpskog oslobođenja na lični Radovanov predlog!

Kad se taj intervju pojavio - Smajlovićeva je bila na bezbednom mestu: negde u Americi, na jednoj od svojih mnogobrojnih turneja. S druge strane okeana javila se telefonom u redakciju Vremena i histerično-unjkavim glasom počela da mi preti jer sam joj, navodno, uništio "reputaciju" u gradu iz kojeg je pobegla.

Sve se okončalo onako kako je moralo: dao sam otkaz u Vremenu zgađen političkim licemerjem, naročito glede Bosne (čitaj: Sarajevo). Ljiljana Smajlović, u međuvremenu, postala je miljenik svih režima: kao što je nekad strasno podržavala Karadžića, danas još strasnije (bosanski: strašnije) podržava Koštunicu i među vodećim je medijskim ličnostima koje se protive saradnji s Hagom. Njen neprikosnoveni status komentatora u Ninu daje joj mogućnost da često o Bosni & Sarajevu govori ono što je dosledno činila poslednjih desetak godina; zanimljivo ali ne neočekivano - čovek kojeg najviše mrzi zove se Petar Luković. Kad su Smajlovićevu pre desetak dana na Televiziji Studio B pitali da komentariše Lukovićevu izjavu da novinare-fašiste koji su širili versku, rasnu i svaku ostalu mržnju valja obesiti ili streljati ili poslati u Hag, rekla je s prezrenjem: "O toj odvratnoj pojavi ne želim ništa da kažem."

U aksiologiji naroda dominira mudrost da je samo jedno Sunce na nebu - a to je nepobitno Radovan Karadžić u Republici Srpskoj. (Srpsko oslobođenje, avgusta 1998)

Ponovo sam stigao u Sarajevo ujesen 1997. Moj brat od strica Vasko Luković, pukovnik u Armiji BiH, otac dva sina od kojih je mlađi poginuo boreći se na jedinoj pravoj strani - u bosanskim specijalcima, poveo me je u obilazak "fronta". Sve ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali - palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o Srpstvu izrodila.

Koliko god iracionalno izgledalo - osećao sam stid što stižem iz Beograda; kad sam na promociji svoje knjige Ćorava kutija, u Buybooku, oktobra 1998, zaplakao pred svojim prijateljima (govorili su, opet pamtim: Senad Pećanin i Ahmed Burić), činilo mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog grada koji toliko volim, već pre svega zbog ljudi u tom gradu.

Zato i hoću da kažem da su moji sarajevski prijatelji - Pirke, Bure, Senad, Dino, Draško, Durmo, Zijo, Žika, Enes, Čenga... ima ih na stotine - možda nešto najdragocenije što imam u svom životu; oni su dokaz da se Sarajevo nije moglo ubiti.


April 2002.
Dani, specijalni broj,
Sjećaš li se Sarajeva, 03.04.08.



simi5, procitaj ko je bila i jeste ljiljana smajlovic i gde se ti obavestavas.

[pesak]

simi5,

pogledaj gde je sad ljiljana smajlovic i da li im treba verovati...
http://www.politika.co.yu/Stranice/poli ... um.sr.html

Импресум



ПОЛИТИКА НОВИНЕ И МАГАЗИНИ д.о.о.

Генерални директор: Срђан Јанићијевић
Заменик генералног директора: Вернер Херић

ПОЛИТИКА ONLINE

Уредник: Татјана Петровић ([email protected])
Веб-тим: Бранислав Ивановић (уредник вести), Андријана Цветићанин, Владимир Петковић (спорт), Александар Тодоровић, Владимир Димитријевић, Милорад Живковић.

ПОЛИТИКА

Главни и одговорни уредник:
Љиљана Смајловић ([email protected])

Генерални секретар:
Никола Тркља ([email protected])

Шеф деск-а:
Горан Волф ([email protected])

Арт директор: Борут Вилд

Уредници рубрика

Спољна: Жарко Ракић, ([email protected])
Политичка: Милорад Весић, ([email protected])
Погледи: Бранислав Радивојша, ([email protected])
Тема дана: Раде Станић, ([email protected])
Друштво: Сандра Димитријевић, ([email protected])
Хроника: Озрен Милановић,([email protected])
Економска: Александар Апостоловски, ([email protected])
Култура: Анђелка Цвијић, ([email protected])
Дописнички сервис: Бојан Билбија, ([email protected])
Спорт: Живко Баљкас ([email protected])
Београдска: Јулијана Симић, ([email protected])

Викенд издање: Петар Мићковић, ([email protected])

Тема недеље: Маријана Милосављевић , ([email protected])

EX-YU издање: Светлана Ћопић, ([email protected])

Регионална издања: Радмило Кљајић ([email protected])

Технички уредник: Жарко Марић, ([email protected])
Уредник фотографије: Горанка Матић, ([email protected])

Фељтон: Душица Милановић, ([email protected])
Међу нама: Мирјана Миловановић, ([email protected])
Шарена страна: Мирна Велединовић, ([email protected])

Наука и дигитални свет: Станко Стојиљковић, ([email protected])
Женска страна: Зорица Карановић, [email protected]
Мушка страна и медицина: Душица Павићевић, [email protected]
Ритам: Снежана Чикарић, [email protected]
Дечја страна: Љиљана Ђукић, [email protected]

Културни додатак: Весна Рогановић , [email protected]
Тв редакција: Невенка Опачић , [email protected]
Магазин: Олга Вукадиновић, [email protected]
Додаци:Саша Марић, [email protected]
Новинска документација : Радован Ивановић, [email protected]


ПОЛИТИКА НОВИНЕ И МАГАЗИНИ

Директор сектора продаје и маркетинга: Иван Тадић, [email protected]
Директор штампарије: Љубиша Васиљевић, [email protected]
Директор Огласног сектора: Радован Лазаревић, [email protected]
Финансијски директор: Дејан Килибарда, [email protected]
Директор Сектора информатике: Саша Вујовић, [email protected]
ПР менаџер ПНМ: Милица Димитријевић, [email protected]
Директор корпоративних послова: Милош Зечевић, [email protected]



Овај број је обухваћен одитом АБЦ Србија

[pesak]

miskovic kupuje srbiju...

[Umjetnik a]

miskovic kupuje srbiju...

eh baš kad si to pomenula, čitao sam jednom kolika je zarada njegove firme i kad sam vidio cifru, rekao sam sebi pa kao da taj čovjek posjeduje svaku prodavnicu u Srbiji

[pesak]

Evo o Politici, u kojoj je glavni i odgovorni urednik bivsa Sarajka, Ljiljana Smajlovic...
Inace, ovo je i poslednji clanak u listu Danas, istoricara i univerzitetskog profesora Nikole Samardzica koji je u predsednistvu LDPa Cede Jovanovica. Sloboda medija se u Srbiji dosledno i sistematski gusi.

Nikola Samardžić
Markale

Obnova tradicije političkih pamfleta, dve decenije od najdubljeg pada kojim je beogradska Politika učestvovala u državnoj i društvenoj dezintegraciji, ukazuje pre na spregu s vladom nego na ugled i visoko mesto u javnosti na koji se te novine pozivaju. O tome ne svedoče samo skromni tiraži.

Srbija je ionako nadomak evropskog dna po potrošnji štampanih medija. Najnoviji od takvih pamfleta «Nasledstvo na tri dela» izazvao je reakciju predsednika Tadića, a nasledstvo i nasleđe gradonačelnika Nenada Bogdanovića, koji je dobio poverenje na neposrednim izborima, uvučeni u prljavu kampanju. Za pretpostaviti je da tu kampanju vode koalicioni partneri predsednika Tadića u drugoj vladi Vojislava Koštunice. Na intervenciju predsednika Tadića, glavna i odgovorna urednica odgovorila je da Politika ne prikuplja informacije za državne službe, da nije odgovorna za okolnosti u kojima se zatekla Bogdanovićeva porodica, i da vlast nema ingerencije nad njenom uređivačkom politikom. Predsednik je izjavio je da se ne meša u uređivačku politiku, i da pretpostavlja da će «Politika, kao ozbiljan (sic!) list, voditi računa o tome da se na njenim stranicama objavljuje nešto što se može dokazati, a ne glasina».

Glasine o ogromnom nasleđu gradonačelnika Bogdanovića prodrle su u medije otkrivanjem dojavom nepoznate osobe iz Prvog opštinskog suda novinaru koji je saznao za termin ostavinske rasprave. Politika je iznela da se «nagađa se da je reč o imovini vrednoj između 20 i 25 miliona evra». Politika je navodila izvor o broju računa i sefovima koji je zadržala za sebe, prepuštajući eventualnu istragu državnim organima. Politika je sugerisala i da se o toj imovini «nešto krije», i da će istraga «detaljno ispitati građevinske poslove koji su sklapani u vreme dok se Bogdanović nalazio na čelu Beograda», i da će se proveriti «protok» novca na njegovim računima.

Da li je uređivačka politika Politike zaista nezavisna, pre svega od vlade, u kojoj učestvuje i stranka predsednika Tadića? Kompanija Politika Novine i magazini osnovana je 2002. kao zajedničko preduzeće u kojem jednake uloge imaju imaju Politika AD i nemački medijski koncern WAZ Medien Gruppe. «Osnivači ravnopravno donose sve strateške i operativne odluke, srpski partner zadržava nadležnosti nad uređivačkom politikom svih izdanja, dok WAZ ima odlučujući glas kada je reč o poslovnom sistemu». Vlada postavlja upravni odbor čiji je predsednik reditelj Emir Kusturica, a javnosti najpoznatiji član akademik Matija Bećković. Ličnosti iz UO politički su bliske premijeru i bivšem režimu Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.
Predsednik Tadić već je propustio priliku da adekvatno reaguje na brutalan nasrtaj ruske državne televizije na premijera Zorana Đinđića i njegovu političku zaostavštinu. Njegov ministar spoljnih poslova pokrenuo je deo zloćudnog akcionog plana koji se odnosi na srozavanje diplomatskih odnosa sa zapadnim demokratijama, ali je Predsednik propustio da o incidentu razgovara sa odlazećim ruskim ambasadorom. Koji otvoreno podržava političke stranke koje su sprovodile, i prete da će to ponovo činiti, politiku ratne agresije, etničkog čišćenja, progona i ubistava političkih protivnika, pljačke i opšte dezintegracije. I dok je njegov savetnik za medije pisao za novine koje podsećaju na umnu zaostavštinu Zemunskog klana, Predsednik nije udostojio pažnje sve na koje je Politika, sa očigledne platforme izvršne vlasti, ukazivala kao na političke ekstremiste i nacionalne izdajnike. (Savetnik je u međuvremenu počašćen mestom u UO Novosti.) U pozivima na politički linč 21. februara, i političkoj manifestaciji koja je okončana javnim neredom, nasiljem i jednim ubistvom, učestvovao je i predsednik UP Politike. Prepostavljam da između poziva jednog od Politikinih kolumnista da huligani imaju puno pravo da nasrnu na moj stan, gde živi moja porodica, o čemu se oglasio i editorijal Danas-a, i pokušaja rulje da provali u stan Čedomira Jovanovića postoji organizovana sprega, gotovo institucionalizovana, o čemu bi trebalo da povede brigu nadležni tužilac. Ali ne želim da pišem o sebi. Osim o utisku da je beogradska Politika planski i smišljeno učestvovala u trovanju javnog diskursa i stvaranju atmosfere u u kojoj je Beograd pretvoren u Markale, a srpsko društvo srozano u obnovljenoj patologiji postosmanske dekadencije.

I još jedno pitanje. Kako će predsednik Tadić zaštititi Srbiju od buduće vlade Nikolića, Šešelja, Dačića i, ponovo, Koštunice, a prepušta svojim koalicionim partnerima svoje saradnike, kojih više nema, koji su utrli put političkom usponu koji je drugi put krunisao pobedom na predsedničkim izborima? Prve među političkim, ekonomskim i mentalnim žrtvama te vlade biće upravo oni najranjiviji, na koje je pao ukupni teret tekuće tranzicije. Zatim će nasrnuti na ukupne uspehe te tranzicije, s kojom će se lično obračunati. Ali se duhovno stanje upravnih odbora i editorijala državnih i paradržavnih medija neće značajnije promeniti. To su jedne iste ličnosti, i jedno isto mišljenje. Jedna od takvih poruka beogradske Politike je i da se «pojavila 17. marta jedinstvena knjiga - mala monografija KOSOVO JE SRCE SRBIJE čiji su izdavači Politika ad, Radio Televizija Srbije i Infinitas doo., autora Dragoslava Bokana.

[Njuzguz Pipi]

Evo o Politici, u kojoj je glavni i odgovorni urednik bivsa Sarajka, Ljiljana Smajlovic...
Inace, ovo je i poslednji clanak u listu Danas, istoricara i univerzitetskog profesora Nikole Samardzica koji je u predsednistvu LDPa Cede Jovanovica. Sloboda medija se u Srbiji dosledno i sistematski gusi.

Nikola Samardžić
Markale

Obnova tradicije političkih pamfleta, dve decenije od najdubljeg pada kojim je beogradska Politika učestvovala u državnoj i društvenoj dezintegraciji, ukazuje pre na spregu s vladom nego na ugled i visoko mesto u javnosti na koji se te novine pozivaju. O tome ne svedoče samo skromni tiraži.

Srbija je ionako nadomak evropskog dna po potrošnji štampanih medija. Najnoviji od takvih pamfleta «Nasledstvo na tri dela» izazvao je reakciju predsednika Tadića, a nasledstvo i nasleđe gradonačelnika Nenada Bogdanovića, koji je dobio poverenje na neposrednim izborima, uvučeni u prljavu kampanju. Za pretpostaviti je da tu kampanju vode koalicioni partneri predsednika Tadića u drugoj vladi Vojislava Koštunice. Na intervenciju predsednika Tadića, glavna i odgovorna urednica odgovorila je da Politika ne prikuplja informacije za državne službe, da nije odgovorna za okolnosti u kojima se zatekla Bogdanovićeva porodica, i da vlast nema ingerencije nad njenom uređivačkom politikom. Predsednik je izjavio je da se ne meša u uređivačku politiku, i da pretpostavlja da će «Politika, kao ozbiljan (sic!) list, voditi računa o tome da se na njenim stranicama objavljuje nešto što se može dokazati, a ne glasina».

Glasine o ogromnom nasleđu gradonačelnika Bogdanovića prodrle su u medije otkrivanjem dojavom nepoznate osobe iz Prvog opštinskog suda novinaru koji je saznao za termin ostavinske rasprave. Politika je iznela da se «nagađa se da je reč o imovini vrednoj između 20 i 25 miliona evra». Politika je navodila izvor o broju računa i sefovima koji je zadržala za sebe, prepuštajući eventualnu istragu državnim organima. Politika je sugerisala i da se o toj imovini «nešto krije», i da će istraga «detaljno ispitati građevinske poslove koji su sklapani u vreme dok se Bogdanović nalazio na čelu Beograda», i da će se proveriti «protok» novca na njegovim računima.

Da li je uređivačka politika Politike zaista nezavisna, pre svega od vlade, u kojoj učestvuje i stranka predsednika Tadića? Kompanija Politika Novine i magazini osnovana je 2002. kao zajedničko preduzeće u kojem jednake uloge imaju imaju Politika AD i nemački medijski koncern WAZ Medien Gruppe. «Osnivači ravnopravno donose sve strateške i operativne odluke, srpski partner zadržava nadležnosti nad uređivačkom politikom svih izdanja, dok WAZ ima odlučujući glas kada je reč o poslovnom sistemu». Vlada postavlja upravni odbor čiji je predsednik reditelj Emir Kusturica, a javnosti najpoznatiji član akademik Matija Bećković. Ličnosti iz UO politički su bliske premijeru i bivšem režimu Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.
Predsednik Tadić već je propustio priliku da adekvatno reaguje na brutalan nasrtaj ruske državne televizije na premijera Zorana Đinđića i njegovu političku zaostavštinu. Njegov ministar spoljnih poslova pokrenuo je deo zloćudnog akcionog plana koji se odnosi na srozavanje diplomatskih odnosa sa zapadnim demokratijama, ali je Predsednik propustio da o incidentu razgovara sa odlazećim ruskim ambasadorom. Koji otvoreno podržava političke stranke koje su sprovodile, i prete da će to ponovo činiti, politiku ratne agresije, etničkog čišćenja, progona i ubistava političkih protivnika, pljačke i opšte dezintegracije. I dok je njegov savetnik za medije pisao za novine koje podsećaju na umnu zaostavštinu Zemunskog klana, Predsednik nije udostojio pažnje sve na koje je Politika, sa očigledne platforme izvršne vlasti, ukazivala kao na političke ekstremiste i nacionalne izdajnike. (Savetnik je u međuvremenu počašćen mestom u UO Novosti.) U pozivima na politički linč 21. februara, i političkoj manifestaciji koja je okončana javnim neredom, nasiljem i jednim ubistvom, učestvovao je i predsednik UP Politike. Prepostavljam da između poziva jednog od Politikinih kolumnista da huligani imaju puno pravo da nasrnu na moj stan, gde živi moja porodica, o čemu se oglasio i editorijal Danas-a, i pokušaja rulje da provali u stan Čedomira Jovanovića postoji organizovana sprega, gotovo institucionalizovana, o čemu bi trebalo da povede brigu nadležni tužilac. Ali ne želim da pišem o sebi. Osim o utisku da je beogradska Politika planski i smišljeno učestvovala u trovanju javnog diskursa i stvaranju atmosfere u u kojoj je Beograd pretvoren u Markale, a srpsko društvo srozano u obnovljenoj patologiji postosmanske dekadencije.

I još jedno pitanje. Kako će predsednik Tadić zaštititi Srbiju od buduće vlade Nikolića, Šešelja, Dačića i, ponovo, Koštunice, a prepušta svojim koalicionim partnerima svoje saradnike, kojih više nema, koji su utrli put političkom usponu koji je drugi put krunisao pobedom na predsedničkim izborima? Prve među političkim, ekonomskim i mentalnim žrtvama te vlade biće upravo oni najranjiviji, na koje je pao ukupni teret tekuće tranzicije. Zatim će nasrnuti na ukupne uspehe te tranzicije, s kojom će se lično obračunati. Ali se duhovno stanje upravnih odbora i editorijala državnih i paradržavnih medija neće značajnije promeniti. To su jedne iste ličnosti, i jedno isto mišljenje. Jedna od takvih poruka beogradske Politike je i da se «pojavila 17. marta jedinstvena knjiga - mala monografija KOSOVO JE SRCE SRBIJE čiji su izdavači Politika ad, Radio Televizija Srbije i Infinitas doo., autora Dragoslava Bokana.

Pa drzavne novine po defoltu ne mogu da budu nezavisne vec su glasilo drzave. Ni BBC nije nezavisan niti slobodan jer je drzavni. Tako i Televizija Srbije, HTV itd. itd.

A sloboda medija postoji dokle god postoji nacin da se osnivaju privatna glasila. Da li je u Srbiji zabranjeno osnovati privatne novine ili TV?

[pesak]

http://www.ldp.org.yu/cms/item/blog/sr/ ... ml?id=1031

[simi5]

Pomenuta Politika je: http://www.politika.co.yu/Stranice/O-nama.sr.html
Компанија Политика Новине и магазини (Политика Newspapers and Magazines д.о.о.) основана је 1. марта 2002. године, као заједничко предузеће у којем подједнаке улоге – по 50 посто – имају Политика АД и немачки медијски концерн WАZ (Westdeutsche Аlgemeine Zeitung) Medien Grupe.

Meni draži i objektivniji Blic: http://www.blic.co.yu/index.php

Deo je Ringier grupe

Po svojem desničarskom stavu poznat Glas Javnosti vlasništvo je Radisava Rodića //www.glas-javnosti.co.yu/redakcija

Takođe i Kurir je vlasništvo Radisava Rodića. On je pri tome i žuta desničarska novina. http://www.kurir-info.co.yu

Press je vlasništvo holding "PRESS PUBLISHING GROUP" http://www.pressonline.co.yu/static/oPresu.jsp


Sve novinske kuće, kao i većina televizija su komercijalne i privatizovane. Javni servis je jedino televizija RTS sa svoja dva kanala, kao i neke lokalne novine i televizije kojima su osnivači opštine. Recimo Studio-B je lokalna televizija čiji je osnivač Skupština grada Beograda

[pesak]

Rat je završen – Srbija je izgubila

Beograd
09.04.2008
Branka Trivić
Peter Zeihan, stručnjak za zapadni Balkan iz američke organizacije za strateška istraživanja Stratfor ocenjuje, uz ostalo, da su se NATO i EU proširili do tačke kada je nemoguće da Srbija ili Rusija u regiji bilo šta značajno poremete.

RSE: Da li je nezavisnost Kosova donela regionu zapadnog Balkana više stabilnosti ili nestabilnosti?



Zeihan: Ključni događaj, po mom sudu, nije nezavisnost Kosova nego nedavni NATO summit, odnosno, činjenica da su Hrvatska i Albanija dobile pozive za članstvo, a i Makedoniji je upućena uslovna pozivnica. Nakon ovog događaja, ako pogledate mapu Srbije, videćete da je NATO kompletno “zacementirao” sve njene granice. To znači da građani Srbije koji uskoro izlaze na izbore biraju između samodestrukcije i strateške irelevantnosti. Oni mogu da izaberu iluzornu nadu da će im Rusi priteći u pomoć, što zbog NATO ekspanzije Rusi prosto ne mogu, ili pak da pokušaju da zakopaju ratnu sekiru sa NATO-om. i u tom slučaju, međutim, Srbija će biti u grupi evropskih zemalja od najmanjeg značaja. Može se, ako hoćete, i ovako reći: građani imaju izbor između ekonomskog napretka uz organizaciju koja ih je bombardovala ili destrukcije. To je sve što je ostalo. izgubili su Kosovo, izgubili su Crnu Goru, izgubili su sve druge republike bivše Jugoslavije. Ako nakon svega ovoga, sada izaberu kurs konfrontacije, izgubiće i severnu pokrajinu. Postaće dugotrajni protektorat Ujedinjenih nacija i NATO-a jer svi srpski komunikacioni pravci, sve granice, sve reke vode u neprijateljsku teritoriju. To je situacija koju ne bih poželeo nijednoj zemlji, ali to je situacija u kojoj se Srbija sada nalazi. Dakle, gledano iz perspektive zapada, rat je završen, Srbija je izgubila. NATO i Evropska unija su se sad proširili do tačke u kojoj nije moguće da Srbija ili Rusija bilo šta u regionu promene ili poremete.



RSE: Da, ali Evropska unija još uvek poziva Srbiju da joj se pridruži…



Zeihan: Svakako, Srbija je dobrodošla da se pridruži Evropskoj uniji, ali pod uslovima koje Evropska unija definiše, a o kojima se neće pregovarati, kao što se neće pregovarati ni o Kosovu.



RSE: Kakav razvoj situacije očekujete na Kosovu, i posebno, na njegovom serveru?



Zeihan: imajte na umu da Kosovo dugo neće biti nezavisna zemlja u funkcionalnom smislu. Ono će biti protektorat Evropske unije i, u manjoj meri, NATO-a najmanje još jednu generaciju. Posle osam godina strane uprave, ono još nema ni temelje samostalnog sistema upravljanja, tako da je naivni optimizam verovati da će Evropska unija uspeti da te temelje izgradi u prvom pokušaju. Sa zapadne tačke gledišta, međutim, primarni cilj nije bio da se Kosovo učini funkcionalnim nego da se polako ali sigurno odstrani ruski uticaj iz čitavog regiona. Beograd je sada apsolutno poslednji bastion ruskog uticaja na Balkanu – njega više nema ni u Bugarskoj, ni u Mađarskoj, niti u ostalim zemljama bivšeg istočnog bloka. Dakle, Zapad je vrlo agresivno odigrao ovu geopolitičku igru i ona je nepromenjiva.



RSE: Zašto je zapadni Balkan važan uopšte? Zar nismo slušali toliko puta da će se Amerikanci povući jer u ovom regionu nemaju nikakav strateški interes?



Zeihan: Sada, kada je ruski uticaj odstranjen iz regiona, očekujem relativno postojano, iako ne prebrzo, smanjenje američkih trupa u čitavom regionu. NATO je garant bezbednosti za Evropsku uniju, ali će ona biti odgovorna za suzbijanje kriminala, za pravni sistem, za ekonomski rast, prava manjina itd. Dostigli smo tačku kad Srbija nije sposobna da izaziva ni NATO ni svoje susede, što znači da američke trupe više nisu neophodne u regionu. Amerika će zadržati veoma nizak nivo diplomatije, neće baš potpuno nestati sa scene, ali će, u suštini, sve prepustiti misiji Evropske unije. Kao što rekoh, u smislu svog oružanog prisustva, ona se priprema za odlazak iz regiona. Morate imati na umu da se nezavisnost Kosova nije dogodila zbog samog Kosova. Za Evropljane ona je značila uklanjanje potencijalnih prepreka koje je Srbija stvarala, prepreka kako zajedničkom evropskom tržistu, tako i širenju Unije, za Amerikance ona je bila sredstvo potiskivanja ruskog uticaja iz regiona. Niko, dakle, nije podržavao Kosovo zato što je smatrao da je nezavisno Kosovo naročito dobra ideja. A što se tiče severa Kosova, šta će se tamo događati zavisiće u najvećem stepenu od namera Beograda. NATO nema kapacitet da iz dana u dan, sistematski, nameće rešenje na severu Kosova. To znači, da ako paravojne, odnosno, policijske jedinice Srbije odluče da uzmu u zaštitu Srbe na severu Kosova, vrlo je verovatno da ćemo imati de facto podelu Mitrovice. Ja ne mogu da kažem da je takvo rešenje već sada izvesno ili neizbežno, ali odluka o tome da li će do njega doći biće doneta u Beogradu a ne u Vašingtonu ili Briselu. NATO i Evropska unija jednostavno nemaju kapacitet da to spreče, tako da, ako Srbija bude želela da takvo rešenje isforsira, ona će to i moći.

[Fair Life]

ALEKSANDAR STOJKOVIĆ,
FRONTMAN I TEKSTOPISAC KULTNOG BANDA "GORIBOR" IZ RUDARSKOG GRADIĆA BORA U SRBIJI:

"Mi smo generacija za koju imam osećaj da smo pomrli 1991., i da sada živimo u nečemu što je neka simulacija. Ne znam kako bih to definisao. Ajde da kažemo da je ta 1991. bila kao neko iznenađenje, ali šta je onda bilo 1998., pa 2003. sa Đinđićem? To je neverovatno. Ja nisam apatičan, ja sam ljut. Ali ne znam šta da uradim. Jedino stvarno da odem zauvek. Jer mi smo već davno izbačeni iz života, taoci smo te gluposti. Tako da tu nemam ništa pametno da kažem. Loš san, koji nikako da prestane. Košmar. Evo i sada, poslednjih mesec dana, to je takav poraz razuma. Ne zna čovek šta da misli, gde je to dno, da se stane i kaže, ajde dosta je bilo!"