Forum Klix.ba

OTVORENI DIJALOG

"Sta citas?"

"Pjesme Jelaluddina Rumija,
pjesnika rodjenog u Afganistanu."

"Odakle si?"

"Iz Bosne."

"Tamo su Serbi i Hrvati, ili ima i drugih?"

"Ima i drugih."

"Koje su boje tvoje oci?"

"Do Kolorada zelene,
A otkad smo prosli Apache Canyon,
U svjetlu Novog Mexica
Moje su oci plave."

"Pa kakav si ti onda-musliman?"

"Bijeli."



PITANJE AUTORSKIH PRAVA

U letimicnom pregledu,
U inventarnom pregledu voza
Vidio sam tri Kurana,
Prvi prijevod (1988) preko noci je postao hit.

Postavljaju se pitanj, vode siroke rasprave,
Citaoci traze "novo, kriticko" izdanje
Koje bi razrijesilo
Nedoumicu dvosmislenih stihova.

Oblaci se povlace pred pitanjima,
Zvijezda obasjava nove svjetove,
Sve je tako jednostavno,
A numeroloski misticizam trgovine
Uvjeren
Da je pitanje autorskih prava apsolvirano


Sem Mehmedinović

evo divje uspavane

UZALUD JE BUDIM


Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog izmeðju prstiju
Budim je zbog rijeèi koje peku grlo
Volim je ušima treba iæi do kraja svijeta i naæi rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari koje lièe na ove ovdje
Zbog ljudi koji bez èela i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih rijeèi trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete koja æe možda
Biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmjeha u kamenu drugova zaspalih izmeðju dvije bitke
Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je dio zore
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvjek sletjelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama djeteta koju volim
To dijete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud
Je budim
Jer æe se probuditi drukèija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neæe moæi da joj kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protièe ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obeæati izgubljenom imenu neèije lice u pijesku

Branko Miljkovic



USNULI MLADIĆ

Prostrt na žalu sjenovitog zatona
leži kao ograđeni vinograd
usamljen i valovima okrenut.
Njegovo lice ljupko je i ozbiljno.
Ne znam je li ljepša grana šipkova
puna cvrkuta ptičjeg, ili pregib
njegova pojasa, gipkiji od guštera.

Slušam tutanj niske grmljavine
koja se izvija s mora, sve to bliže.
I skrivena u lišću stare agave
motrim kako grlo mladića postaje galeb
i odlijeće put sunca, klikčući sjetno
u žutim oblacima. A iz bronce
njegova raskošnog trbuha diže se mrko
cvjetna vrlet, na kojoj se odmaraju
prekrasne vile i kraljice iz bajki.

Šušti žalo i more je posivjelo.
Zlatne sjenke zasjeniše vinograd.
Stubovi oblaka penju se u daljini.
Munje dotièu šumovitu uvalu.

Udišem miris ljeta u nasadima
i puštam se da me opaja nagost bilja.
Zatim gledam svoje blistave ruke
i bedra pjenom morskom pozlaćena
iz kojih teče ulje maslinika.
I vračajući mirne oči k njemu
koji spava, uronjen u huku
spore oluje, prastar kao agava,
mislim puna rasijane žudnje
koliko bijelih ptica raskriljenih
dršæe u modrim gudurama oblaènim
tog tijela, koje tišinom zbunjuje
šumor mora i samoću trava.

Vesna Parun

...

TAJANSTVENA

Tko sam , sto sam
sto cu, koga volim,
sto trazim, kuda idem
za cim lutam?

Uzalud nebo za odgovor molim
uplasen sobom svoje suze gutam;
Tajanstvo stvari i zivota zebe,
ne poznajem nista, a najmanje sebe...


Tin Ujevic

RABINDRANT TAGORE
GRADINAR
Odlomci

Tražim što ne mogu postići,
A postižem što ne tražim.

16

Ruke nam se obavijaju, oči nam se upijaju, tako počinje povijest naših srdaca.
Noć je u martu, mjesečina svijetli, vjetar nosi slatki miris hene,
Moja svirala leži na zemlji zanemarena a tvoj cvjetni vijenac nedovršen.
Ljubav ova između mene i tebe prosta je kao pjesma.

Tvoj preves boje šafrana opija mi oči.
Vjenac jasminov koji si isplela za me
Ispunjuje mi srce drhatom kao hvala.
To je igra davanja i odricanja, otkrivanja i ponovnog skrivanja,
Nešto osmjeha i sasvim malo stidljivosti,
I poneka tek slatka besciljna kavga.
Ljubav ova između mene i tebe prosta je kao pjesma.

Nikakve tajne izvan danšnjice, nikakva borba oko nemogućeg,
Nikakve sjenke iza ljupkosti, nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova između mene i tebe prosta je kao pjesma.

Mi ne lutamo iz riječi u vječito ćutanje,
Ne podižemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan nade.
Zadovoljni smo onim što dajemo i onim što dobijamo.
Nismo iscjedili i posljednju kap radosti,
Da iz nje pravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova između mene i tebe prosta je kao pjesma.

28

tužne su tvoje pronikljive oči.
Ispituju dušu moju kao mjesec kada bi htio da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja,
I ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca
I nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvijet, svjež i malen i sladak otkinuo bih ga sa peteljke i udjenuo tebi u kosu
Ali to je srce moje, dragana.
Gdje su obale njegove, a gdje njegovo dno?
Ne poznaješ granice toga kraljevstva a ipak si njegova kraljica.

Da je samo trenutak radosti on bi procvao u laki smješak,
I ti bi ga mogla vidjeti i čitati u trenutku.
Da je samo bol on bi se rastopio u sjajne suze,
U kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez riječi.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost bez granica, beskrajne su njene želje i njeno bogastvo.
Ona ti je bliska kao život, pa ipak je ne možeš nikada potpuno poznati.

33

Volim te dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogoljelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voljeti, dragane, oprosti mi bol moju.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sjediti u mraku.
Objema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati sovje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moju.

Ako me voliš, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smij se mom opasnom zanosu.
Ako sjedim na svom prijestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
Ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
Podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

38

Ako su uništena prava koja polažem na besmrtnu slavu poslije smrti,
Učini me besmrtnim ti dok živim.
I ja neću žaliti za gubitkom niti ću te prekoriti.

41

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći,
Ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoju bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvjernije riječi koje ti imam reći,
Ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.


Čeznem da upotrijebim najdragovcjenije riječi što imam za te,
Ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sjedim nijemo pored tebe, ali se ne usuđujem,
Jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako i zatrpavam srce svoje riječima.
Grubo uzimam svoju bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
Strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tovjih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

48

Dragane, olsobodi me veza svoje slasti!
Ni kapi više toga vina od poljupca.
Ova magla od teškog tamjana guši mi srce.
Otvori vrata i propusti jutarnji zrak.
Izgubljena sam u tebi, zarobljena u zagrljaju tvoje nježnosti.
Oslobodi me svoje draži i povrati mi hrabrost
Da ti ponudim svoje slobodno srce.

51

Dovrši svoju posljednju pjesmu, pa da se raziđemo.
Zaboravi ovu noć, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje žudne ruke pritiskaju prazninu na srce
I ona mi satire grudi.

DRUGI PUT BIH ZNAO

Premalo sam uživao u proljetnim pljuskovima
i zalascima sunca.

Premalo sam se naslađivao ljepotom starih pjesama
i šetnjama na mjesečini.

Premalo sam se opijao vinom prijateljstva
mada na zemlji jedva da je bilo zemlje u kojoj
nisam imao barem dvojicu prijatelja.

Premalo sam vremena odvajao za ljubav
kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme.

Drugi put bih znao neuporedivo više
da uživam u životu.

Drugi put bih znao.

Izet S.

Kad jednom sve prodje
I kad se zavrsi lutanje
I kada smrt konacno dodje
Ostaje cutanje
I nemoj sebe varati
Zavrsena su skitanja
Ne treba odgovarati
Jer ne postoje pitanja
Doslo je krajnje vreme
Polako, malo se odmori
Ovoga puta ne postoje
Nikakvi odgovori
Cak su i ptice odletele
I prestalo je cvrkutanje
Prazne ulice, prazna stanica
Ostalo je cutanje
Vise se nista ne cuje
A cak ni saputanje
Posle kise, posle oluje
Ostaje cutanje

ZAMISLI

Zamisli da nema raja
Lako je ako pokušaš
Nema ni pakla pod nama,
Samo nebo je iznad nas,
Zamisli sve ljude
kako žive za danas...

Zamisli granica da nema,
Učiniti to teško nije,
Razloga za ubijanje i umiranje nema,
Nema ni religije,
Zamisli sve ljude
u miru kako žive...

Da sam sanjar, možeš reći mi,
No ja nisam jedini,
Jednoga dana, nadam se, postat ćeš i ti,
Kao jedan, svijet će živjeti.

Zamisli posjeda da nema,
Ako možeš, to me čudi,
Potrebe za pohlepom i gladi nema,
Samo za bratstvom svih ljudi.
Zamisli sve ljude
Cijeli svijet kako dijele...

Da sam sanjar, možeš reći mi,
No ja nisam jedini,
Jednoga dana, nadam se, postat ćeš i ti,
Kao jedan, svijet će živjeti.

John Lennon

IZ VOZA


Gledao sam kako promicu zene…
Sadasnje
I buduce…
Pejzazi,
I telegrafski stubovi,
Vidio sam kako se bezglasno
Smjenjuju noc
I dan.
Iskocicu na nekoj stanici
Lud od tih promjena boje
I linija
I javicu ti
Da sam te na petstotom kilometru ljubavi
Volio jednako kao na prvom…


Izet Sarajlic

..I always saw the world as this place ...where I really wasn't meant to be
well, I mean..I eventually kind of took pride in it
like my life was my own doing
you know, like I was crashing the big party..

Before Sunrise
inspired by neocekivana sila

Oj, budi svoj!
Ta stvoren jesi čitav,
U grudi nosiš, brate,
srce cijelo;
Ne kloni dušom,
i da nijesi mlitav,
Put vedra neba diži svoje čelo!
Pa došli danci nevolje i muke,
Pa teko s čela krvav tebi znoj,
Ti skupi pamet,
upri zdrave ruke,
I budi svoj!

Oj, budi svoj!
Znaj, tvoja glava mlada
Nebolike ti zlatne sanke budi,
Ko sivi soko uzvine se nada,
Al' svijet je svijet,
i ljudi tek su ljudi.
Da, zbilja goni s uzglavlja te meka,
U sebični te zovuć svijeta boj;
Ma što te, brate, u životu čeka:
Ti budi svoj!...

A. Šenoa

Upravo prevodim Ungarettija za knjizevne susrete Izet Kiko Sarajlic.
Nesto zaista sjajno. Svaka slucajnost sa mojim dugogodisnjim izgnanstvom je, naravno, slucajna.

Ovo je o povratku kuci iz Egipta u Toscanu:

Lucca
Moja kuća, u Egiptu, poslije večere, izgovorene Krunice,
Moja majka nam je pričala o tim mjestima
Koja su moje djetinjstvo opčinila
Saobraćaj u gradu je bojažljiv i fanatičan
U ovim zidinama nisi osim u prolazu.
Ovdje je cilj krenuti.
Sjeo sam u hladu pred vratima gostionice, ljudi mi pričaju
O Californiji kao predgrađu.
Otkrivam se sa strahom u izgledu ovih ljudi.
Sad ga osjećam kako teče topao u mojim venama, krv mojih mrtvih.
Uzeo sam i ja motiku.
U dimnim bedrima zemlje otkrivam se kako se smijem.
Zbogom želje, nostalgije.
Znam o prošlosti i budućnosti koliko čovjek može znati.
Sad već znam moju sudbinu, i moje porijeklo.


Ova je o Aleksandriji:

Vidjeh te, Aleksandrijo,
prhku na sablasnim temeljima
kako mi postaješ sjećanje
U zaustavljenom zagrljaju svjetla

Malo prije si mi pobjegla, i ne zažalih
Za algom koju mlako povrati tvoje more,
koja polovima predaje o manijama pakla
Ni beskrajni, nijemi puni mjesec
Sasušenih večeri koje te opkoljavaju,
Ni, u sred vrištećih pasa
Pod tamnim šatorom
Duge ljubavi i snove na ćilimu.


Ja sam druge krvi i ne izgubih te,
ali u toj samoći broda
Više no obično vrati se melanhonično
Razočarenje da si ti, strankinjo
Moj rodni grad.


Ovo je o jednom susretu u Parizu:

U pjevanju
O mostu
Posmatram
Osvijetljenu tišinu
Djevojke
Tanke

Naše se
Bolesti
stapaju

I kao odneseni
ostajemo


Ovo je o rijeci u rodnom kraju:

Ovo je Isonzo
Ovdje najbolje
Prepoznajem sebe
Poslušna vlat
svemira


Za kraj (a ima toga jos, dodjite na knjizevne susrete!) stihovi o pogibiji u ratu osmogodisnjeg sina:

Ljupkost, sretna,
nisi mogao a da se ne slomiš
u tako stvrdnutoj sljepoći
ti obični dahu i kristalu

SEM SMRTI

Sem smrti
meni se već sve dogodilo.

Mogu obići još koju zemlju,
mogu steći još kojeg prijatelja,
mogu (zašto ne?) dobiti neki orden
(bio bi to prvi orden u mom životu)
ali
sve u svemu
sem smrti
meni se već sve dogodilo.

To da svojim odlaskom
ne ranim one koje volim i one koji me vole
jedina je stvar
koja me još drži za ovaj život.


Izet Kiko Sarajlic

...

Barbara

Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-la
Et tu marchais souriante
Epanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t'ai croisee rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de meme
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand meme ce jour-la
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crie ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie epanouie
Et tu t'es jetee dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu a tous ceux que j'aime
Meme si je ne les ai vus qu'une seule fois
Je dis tu a tous ceux qui s'aiment
Meme si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abime
C'est une pluie de deuil terrible et desolee
Ce n'est meme plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crevent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin tres loin de Brest
Dont il ne reste rien.

Jacques Prevert

Paris la nuit

Trois allumettes une à une allumées dans la nuit
La premiére pour voir ton visage tout entier
La seconde pour voir tes yeux
La dernière pour voir ta bouche
Et l'obscuritè tout entière pour me rappeler tout cela
En te serrant dans mes bras.

Jacques Prevert

Međede ne prestaješ me iznenađivati dosta prijatno.

Le Pont Mirabeau

Sous le pont Mirabeau coule la Seine
Et nos amours
Faut-il qu'il m'en souvienne
La joie venait toujours après la peine

Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure

Les mains dans les mains restons face à face
Tandis que sous
Le pont de nos bras passe
Des éternels regards l'onde si lasse

Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure

L'amour s'en va comme cette eau courante
L'amour s'en va
Comme la vie est lente
Et comme l'Espérance est violente

Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure

Passent les jours et passent les semaines
Ni temps passé
Ni les amours reviennent
Sous le pont Mirabeau coule la Seine

Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure


Guillaume Apollinaire (1880 - 1918)

Jimmy_The_Saint wrote:Međede ne prestaješ me iznenađivati dosta prijatno.

Le Pont Mirabeau

Sous le pont Mirabeau coule la Seine
Et nos amours
Faut-il qu'il m'en souvienne
La joie venait toujours après la peine

Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure

Les mains dans les mains restons face à face
Tandis que sous
Le pont de nos bras passe
Des éternels regards l'onde si lasse

Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure

L'amour s'en va comme cette eau courante
L'amour s'en va
Comme la vie est lente
Et comme l'Espérance est violente

Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure

Passent les jours et passent les semaines
Ni temps passé
Ni les amours reviennent
Sous le pont Mirabeau coule la Seine

Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure


Guillaume Apollinaire (1880 - 1918)

Hvala! Nekada davno dok je jos Serbedzija recitirao Preverta, sam se zarekao da cu da naucim francuski samo da bi mogao da citam njegove pjesme.
A i Kostrowitzky mi nije nepoznat. Ovo treba da je napisao valjda kad se posvadjo sa Laurencin Marie.
Dobar skroz!

Par puta sam se umalo bacio s dotičnog mosta, buraz. Paul Celane jest...

Not that there is any connection

Gadna Sena kad nabuja.

I ja se cusno u istu Senu vec nekoliko puta.
Dobar si nema govora, a i Sena je uvijek zeznuta kad nabuja. Il' sta god da tece ispod Mirabeau mosta.
Lijepi stihovi nema govora.

Puno copy-paste a malo rasprave o poeziji.

Da vas čujem kako doživljavate svoju omiljenu poeziju...

deset_u_pola wrote:Puno copy-paste a malo rasprave o poeziji.

Da vas čujem kako doživljavate svoju omiljenu poeziju...

U pravu si! Evo da potrosim par rijeci na Preverta.
Za njega je neko nekad rekao da, on i kad pise stihove, izgleda kao da prica. Njegova poezija je igra rijeci, u kojoj on prica o sasvim jednostavnim svakodnevnim stvarima, koje se nalaze na svakom koraku, na ulici ili bilo gdje drugdje. Neuporediv nacin izrazavanja, sakriven iza prividne jednostavnosti i rijetke naivnosti, kojim na neuporediv nacin opisuje ljubav ili zivot izaziva jednostavne osjecaje, za koje je ponekad potreban neki poticaj, mada su citavo vrijeme tu, uz nas...

Bolje dobar copy/paste, nego mikronadriesej

Ali evo...

Most Mirabeau, zapravo dosta kič građevina, mislim negdje iz doba Napoleona III ili tako nešto, most je preko Seine, ukrašen kipovima golišavih ondina pozelenjelim od vakta, sa nekom pseudopozlatom mjestimično... Zašto ga je Appolinaire odabrao, ne znam. Znam da je danas tamo uklesan ulomak pjesme, i kad god sam tamo dolazio, osjećao sam neki weltschmertz...

Volim mostove otkad znam za sebe, mada ih se podsvjesno pomalo i plašim, jer dole kulja vodurina jača od čovjeka stotinama puta, i s visine gledati na nju vodi u vrtoglavicu, onu iz noćnih mora, kad sanjaš da padaš. A most Mirabeau je, od sve sile pariških mostova, baš ova pjesma učinila poznatim širom svijeta, mostom izgubljene ljubavi, tuge i prolaznosti.

Često sam, razmišljajući o samoubistvu, u gradovima koji imao rijeku zamišljao most, pad, vodu oko mene i kraj. Most Mirabeau je, shvatio sam jedne zore nakon besane noćne šetnje, idealan za to. Ipak sam prešao na drugu stranu. Tek poslije pročitao sam, da Paul Celan svojedobno nije. Čovjek skočio. Preživio logore, užase, i na kraju od sebe nije mogao pobjeći.

Ja jesam. Ostao sam naget nad valove, i pobjegao kući, od sebe sebi.

Jimmy_The_Saint wrote:Bolje dobar copy/paste, nego mikronadriesej

Ali evo...

Most Mirabeau, zapravo dosta kič građevina, mislim negdje iz doba Napoleona III ili tako nešto, most je preko Seine, ukrašen kipovima golišavih ondina pozelenjelim od vakta, sa nekom pseudopozlatom mjestimično... Zašto ga je Appolinaire odabrao, ne znam. Znam da je danas tamo uklesan ulomak pjesme, i kad god sam tamo dolazio, osjećao sam neki weltschmertz...

Volim mostove otkad znam za sebe, mada ih se podsvjesno pomalo i plašim, jer dole kulja vodurina jača od čovjeka stotinama puta, i s visine gledati na nju vodi u vrtoglavicu, onu iz noćnih mora, kad sanjaš da padaš. A most Mirabeau je, od sve sile pariških mostova, baš ova pjesma učinila poznatim širom svijeta, mostom izgubljene ljubavi, tuge i prolaznosti.

Često sam, razmišljajući o samoubistvu, u gradovima koji imao rijeku zamišljao most, pad, vodu oko mene i kraj. Most Mirabeau je, shvatio sam jedne zore nakon besane noćne šetnje, idealan za to. Ipak sam prešao na drugu stranu. Tek poslije pročitao sam, da Paul Celan svojedobno nije. Čovjek skočio. Preživio logore, užase, i na kraju od sebe nije mogao pobjeći.

Ja jesam. Ostao sam naget nad valove, i pobjegao kući, od sebe sebi.

Postoje ljudi koji nikad ne prelaze mostove. Ljudi kojima i sam pogled na tamnu smjesu koja se valja ispod mosta, predstavlja podstrek na samoubistvo.

Znam. A može se igrati i ruski rulet s automatikom...

Samo, dosta čudno je da i oni koji se ubiju i oni koji se ne ubiju, prilično često razmišljaju i pomišljaju o tome, koliko mi se čini.

Ja prilično pouzdano znam da nisam taj... Ali i dalje mi se čini da dosta dobro razumijem samoubice.

Im Nebel

Seltsam, im Nebel zu wandern!
Einsam ist jeder Busch und Stein,
Kein Baum sieht den anderen,
Jeder ist allein.

Voll von Freuden war mir die Welt,
Als noch mein Leben Licht war,
Nun, da der Nebel fällt,
Ist keiner mehr sichtbar.

Wahrlich, keiner ist weise,
Der nicht das Dunkle kennt,
Das unentrinnbar und leise.
Von allen ihn trennt.

Seltsam, im Nebel zu wandern!
Leben ist einsam sein.
Kein Mensch kennt den anderen,
Jeder ist allein.

Hermann Hesse