Autor: Mirha Dedić,Slobodna Bosna
Dok je čitava međunarodna zajednica godinama tragala za njim, Radovan Karadžić je iz sigurnog skrovišta dane izgnanstva prekraćivao pisanjem pisama svojim prijateljima i saradnicima. To potvrđuje njegova korespondencija do koje je naš list došao. Karadžićevi rukopisi dokazuje da je kompletan Odbor za zaštitu Radovana Karadžića, na čijem se čelu nalazi
Kosta Čavoški, godinama održavao veze sa svojim štićenikom.
Srpski akademik i penzionisani profesor prava
Kosta Čavoški svjedočio je krajem prošle nedjelje u Haškom tribunalu u svojstvu eksperta odbrane Radovana Karadžića sa zadatkom da pobije navode dva vještaka optužbe - historičara Roberta Donie i političkog analitičara Patricka Treanora. Donia je u svom izveštaju ukazivao na Karadžićevu namjeru da se Srbi ratom i nasiljem razgraniče od drugih naroda u BiH, a Treanor na Karadžićevu ključnu ulogu u vojno-političkoj strukturi u RS-u tokom rata u BIH.
Profesor Čavoški, koji je inače dugogodišnji senator RS-a, zamjerio je ovoj dvojici eskperata što su zaključili da je rukovodstvo bosanskih Srba planiralo da svoje ciljeve ostvari nasiljem i tvrdio da je za rat kriv Alija Izetbegović jer je prihvatio pa odbacio Kutillerov plan o kantonizaciji BiH.
Teza vještaka optužbe bila je da se namjera za nametanje rješenja silom može iščitati iz dokumenta Karadžićevog SDS-a poznatog kao "Varijante A i B" u kojima se predviđa osnivanje kriznih štabova i preuzimanje vlasti u opštinama koje su Srbi smatrali svojim, bez obzira da li su u njima činili većinu ili manjinu. Čavoški je tvrdio da je osnivanje kriznih štabova bilo u skladu sa Zakonom o opštenarodnoj odbrani i da su ih Srbi oformili jer su bili "dalekovidi" i znali su da će početi rat. Čavoški je kazao da su muslimani i Hrvati prvi osnovali paravojne jedinice dok su Srbi "od ostataka JNA" oformili legitimnu vojsku.
"S RADOVANOM SAM SE DOPISIVAO PREKO LJILJE"
Kao dugogodišnji predsjednik Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, Čavoški je rekao da nije znao gdje se Karadžić skriva i da je mislio da je u inostranstvu, ali se ispostavilo da "nažalost nije tako".On je podsjetio da je Odbor objavio "politička djela" optuženog u šest tomova i pokretao "lepe inicijative" poput dvije deklaracija za povlačenje optužnice protiv njega. Karadžić je zamolio Čavoškog da kaže ko su bili potpisnici tih deklaracija, a profesor je na prvom mjestu naveo tadašnjeg patrijarha Pavla, zatim akademike Smilju Avramov, Milorada Ekmečića, Mihaila Markovića, Dejana Medakovića, po njemu "najuglednije ljude među Srbima".
Tužilac Alan Tieger je u unakrsnom ispitivanju ukazao na javne izjave Čavoškog da je "volontirao" za potrebe tima odbrane, kao i da se u knjizi Miroslava Toholja Noćna pošta - prepiska sa Radovanom Karadžićem navodi da se i Čavoški dopisivao sa Karadžićem dok je bio u bjekstvu. Beogradski profesor kazao je da je preko Karadžićeve žene i ćerke slao pisma i časopis Hrišćanska misao, ali da su odgovori "uz veliko izvinjenje" bili rijetki i okasnili.
Čavoški koji je godinama branio lik i zlodjelo Radovana Karadžića veći dio svog vremena utrošio je kako bi dokazao da je kredibilan svjedok, međutim, Karadžićeva prepiska i tajno pismo Koste Čavoškog, do kojeg je naš list došao, govore sasvim suprotno.
Kao haški optuženik u bijegu, na početku svog pisma iz aprila 2001. godine upućenog Jovanu Zametici, koje je u posjedu SB, Karadžić se izvinjava ovom svom ratnom savjetniku za međunarodne odnose i učesniku gotovo svih pregovora što mu ne odgovara redovno na pisma i između ostalog navodi: "Hoću da znate da mnogim prijateljima dugujem odgovorena pisma, a među njima su Kosta Čavoški (koji me izgleda najviše razume i skoro redovno piše, iako odgovori ne samo da kasne, nego i izostaju), Smilja Avramov, Miroslav Toholj, Rajko (Petrov Nogo), Gojko (Đogo), Brana Crnčević, Momo Kapor i drugi, sve draži od dražega. Dakle, i Vas molim za slično razumevanje i za nastavak dopisivanja. Ne znam kako će Vam biti u Herceg Novom (mada verujem da Vam je mesto u Beogradu, dok se mi ovde ne oslobodimo). Taj grad ima nečeg gosparskog, a i brđanskog istovremeno. Ja se samo primičem, ali ne ulazim u tu (takođe svoju) zemlju... Ne znam kako bi se vlast ponašala. Đukanović se nije zaletao na mene i verujem da ima časti, ali neću da probam, niti da njih dovodim u teškoće. Kad neko od mojih treba da me vidi, može da pređe granicu...". piše Karadžić svom savjetniku Zametici.
Iz pisma se može zaključiti da se u to vrijeme Karadžić nalazi u Republici Srpskoj, a da njegovi beogradski prijatelji kada treba da ga vide dolaze kod njega u RS. Karadžić u ovom pismu oštro kritikuje Milorada Dodika, koji je prije samo nekoliko dana svjedočio u njegovu korist.
“Ovde sva gradnja kasni,
jer nas je Dodik unesrećio carinama na materijal za izbegličku gradnju, ali će se gradnja nastaviti...», navodi Karadžić u pismu.
Karadžić u istom pismu svom bivšem saradniku daje detaljna uspustva s kojim osobama treba da uspostavi kontakt a koje da animira u međunarodnim krugovima kako bi iz "defanzive prešli u ofanzivu".
"Mi smo u defanzivi i već se uzima kao da smo zaista krivi i kao da je zaista tačno sve što se govori i piše o nama. Ako su moja predviđanja tačna, moramo odmah početi sa radom. Ako se rešenja pripremaju, treba da u tome učestvujemo, na bilo koji način, a najbolji preko jakog i stručnog lobija. Mislim da treba raditi na nekoliko planova. Prvo, treba uvezati naše ljude gore, u Beogradu. Dovoljno je da se redovno viđaju, razmenjuju informacije i analiziraju zbivanja i znake iz diplomatskog sveta, te pomognu našima ovde, Mirku (Šaroviću), Draganu (Kaliniću), da budu informisani. Drago mi je što se viđate sa Buhom, Toholjem, Olegom (Golubovićem, pogledati okvir), a taj krug treba proširiti i bez stvaranja ikakvog udruženja održati vezu među ljudima. Verujem da treba da se vidite i sa Kostom Čavoškim i sa Smiljom Avramov, te Nogom, Đogom i drugim našim ljudima. Slobodno im recite za moju inicijativu da se viđate i da konačno postanete jedna snaga, moralna ako ništa drugo.
Svaka veza treba da ima cilj, a ova treba da za cilj ima bar to održavanje veza među ljudima, cirkulisanje informacija i pripremanje za uticaj na lobije kod nas i u svetu. Zatim, treba uvezati naše inostrane prijatelje i započeti lobiranje kod nove administracije na vreme. Verujem da bismo ponovo mogli da okupimo staro društvo, počev od ser Alfreda, ako nije mnogo ostario, preko M. Stentona, do novih ljudi, koji u medijima daju znake. Kao što znate, Šon Džervazi je umro, ali njegova supruga je na našoj liniji, ona radi kod (Remzi) Klarka u Međunarodnom akcionom centru u Njujorku. Tu u Beogradu je g. Davinić (Prvoslav Davinić, ministar odbrane u Vladi Vojislava Koštunice, op. a) koji je u ono vreme bio u UN-u. Zatim, treba delikatno pristupiti Ronaldu Hačetu, da ga ne oštetimo, kao što su naši oštetili Džima Mudija, slikajući ga sa Arkanom, što je poslužilo u kampanji protiv njega. Da li je Srđa (Trifković) još uvek za neki posao? Ja bih mu zaboravio zablude oko Biljane, on to uvek radi, leti od cveta do cveta. Ali, ne treba ga isključivati, ako je spreman da se uključi. Imali bismo veliku pomoć i od Sabora srpskog ujedinjenja i drugih srpskih organizacija.
Paralelno sa Hačetom, trebalo bi uspostaviti vezu sa svim sledbenicima
Kisindžerovih ideja o Balkanu, kao što je Geri Dempsi sa Kejto instituta i drugim analitičarima i političarima koji su dali signal da se zalažu za za našu varijantu. Verujem da se čude što im niko od nas ne pristupa, kad su stavili do znanja za šta se zalažu. Ako do sada nismo imali institucije i nevladine organizacije za ovakve kontakte, sada ih možemo uspostaviti, imaćemo podršku u Beogradu", navodi Karadžić u pismo i dodaje;
"Ovde samo Petrič (Wolfgang Petritsch, tadašnji visoki predstavnik u BiH) i donekle Miler (Thomas Miller, ambasador SAD u BiH) ne osećaju nove tonove u američkoj politici, dok Klajn (Jacques Paul Klein, šef Misije UN u BiH) i Beri (Robert Barry, šef misije OSCE u BiH) to osećaju. Nešto se sprema i verujem da bi promotori novog američkog pristupa želeli da se odavde čuje više glasova podrške novom, stabilnijem rešenju Balkana, uključujuči i sporazumno prilagođavanje granica. Po mom mišljenju, to je neizbežno, jer niko neće večito održavati i finansirati ovaj haos, koji se sam do sebe neće smiriti".
Karadžić u pismu Zametici analizira politička zbivanja na relaciji međunarodna zajednica - bivša Jugoslavija.
“Ideja o cepanju RS i priključenju istočnog djela Jugoslaviji je neprihvatljiva i može se izbeći. Naš najveći problem je što Zapad muslimanima ne da ništa, a posebno državu, i što od nas i Hrvata očekuje da ih 'razblažimo' u zajedničkoj državi. Svi mi, uključujući i muslimane, žrtve smo ovog zapadnog stava prema muslimanima”.
On se osvrće i na promjenu politike prema Balkanu koju očekuje od republikanske administracije u Washingtonu i na metaforičan način objašnjava kako je doživio Billa Clintona.
“Još ima ostataka Klintonove administracije, pa na toj osnovi traje inercija u stavu prema nama. Kada sam video da je Klinton proveo osam godina u Bijeloj kući ubeđujući psa Badija i mačka Socksa da žive u istoj kutiji, jasnije mi je šta je nas snašlo, mada bi nam njegov pristup Bliskom istoku više odgovarao - razdvajanje u miru. Republikanci nemaju frustracije u vezi sa nama i treba im dobar alibi da bi promenili politiku, a da to ne izgleda kao američki poraz. Koštunica bi mogao biti taj alibi, kao i ovo što se dešava sa Hrvatima ovde u BiH. Ako se još CG otcepi (a možda i podeli uz otcepljenje severnog dela), i Kosmet podeli, što ja predviđam, verujem da ćemo se i mi naći u SRJ”.
Naš list došao je posjed i pisma pravnog eskperta iz Međunarodnog komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću, koji je imao redovnu prepisku sa Karadžićem. Pismo nije potpisano, ali je po stilu pisanja i sadržaju očito da se radi o Kosti Čavoškom. On u pismu iznosi Karadžićeve stavove.
"Stav Radovana je nikad se ne predati i raditi na povlačenju optužnica, a u slučaju hvatanja - ne priznati sud. Zabraniti svakome da brani i napadati sud kao instrument rata protiv Srba. Aktivirati Međunarodni komitet za istinu sa zvučnim imenima koji su u komitetu (Dimitrij Analis, Vladimir Volkov, general Pjer Mari Galoa, mnogi pisci iz Francuske, Britanije, Rusije, Grčke i dr.) i povesti kampanju najvećih razmera sa ciljem kompromitovanja Suda. Da bi se to ostvarilo, Radovan mora da im pokvari spektakl tako što bi napao Sud, ne priznajući ga i tražeći trenutno puštanje i prestanak suđenja svima”.
“DODIK I BILJANA BI LIKOVALI AKO LJILJA I DJECA ODSELE S PALA”
U istom pismu stoje i upute na koji način preko osobe čiji su inicijali M.M., a po svemu sudeći se radi o Momčilu Mandiću, obezbijediti novac za Karadžićevo skrivanja. Zatim koga od zvaničnika međunarodne zajednice treba podmititi, na koji način zbrinuti članove Karadžićeve porodice kako ne bi otišli sa Pala, jer bi njihov odlazak “predstavljao potpuni trijumf izdajnika Dodika i Biljane”.
Autor pisma sugeriše i kako Karadžić treba da se ponaša kada je u pitanju Haški tribunal.
”Radovan neće priznati sud, neće nikom dozvoliti da ga brani, čak ni po službenoj dužnosti. I ako se Radovan ne bi branio, Komitet za istinu izašao bi sa prepiskom Karington - Genšer i drugim dokazima da je SFRJ razbijena spolja. Naređenja o poštovanju propisa, praćenje izvršenja i praćenje gonjenja počinilaca, pokrivena su, tako da to Sudu predstavlja veliki problem, a nama uporište da se borimo za povlačenje optužnice”, kaže se na kraju ovog pisma čiji je autor po svemu sudeći Kosta Čavoški.
Dok se Karadžić skrivao, Čavoški je, o njemu u medijima izjavljivao da je "vesnik slobode i viteški kralj koji se neće predati". Na beogradskom Pravnom fakultetu organizovao je i skandaloznu tribinu “Istina o Srebrenici” na kojoj su veličani ratni zločinci Karadžić i Mladić, a Bošnjaci označeni kao počinioci zločina u Srebrenici sa ciljem da izazovu međunarodnu intervenciju.
Ljubitelji “istine” o Karadžićevom liku i djelu, okupljeni u Odboru za istinu, godinama su izbjegavali da govore o tome kako su dobijali Karadžićeve rukopise i poruke.
Izdavač Karadžićevih proznih i poetskih radova Miroslav Toholj, inače ratni ministar informisanja na Palama, obično je govorio da je posrednik u dobijanju rukopisa bila Karadžićeva supruga Ljiljana Zelen-Karadžić, koja je nosilac autorskih prava: “To je potpuno legalan aranžaman. Nema tu nikakvih mistifikacija niti spornih stvari”. Slično je govorio i Branislav Crnčević: "Ja prosto ne znam na koji način Radovan to radi." Članovi Odbora su se svjesno godinama pretvarali da ne znaju kako Karadžićevi rukopisi dopirali do njih jer su jako dobro znali da je i samo saučesništvo u skrivanju optuženog krivično djelo. Ukoliko bi tužilac imao dokaze da su članovi Odbora bili u neposrednom kontaktu s Karadžićem, on bi mogao da pokrene istražni postupak protiv njih. No kako stvari stoje, srbijansko pravosuđe još ne želi da se bavi Karadžićevim jatacima.
JAKE VEZE KARADŽIĆEVIH LOBISTA
Tajno pismo otkriva i sa koliko novca su Karadžićevi najbliži saradnici podmićivali pripadnike mirovnih snaga u BiH kako bi izvodili lažne akcije njegove potrage, kao i u kojim bankama je novac bio deponovan.
“Do sada smo radili sa američkom grupom bliskom Holbruku (Richard Holbrooke) i Talbotu (Strobe Talbott, nedavno odlikovan od Tomislava Nikolića) i to je koštalo dva puta po 200 hiljada dolara. Jednu rata dala Vlada, a drugu Sveti Jovan od donacija za razvoj i rad. Postignuto: da su u spis zaprimljene, sertifikovene i autentifikovane sve naredbe, koje izvinjavaju sve civilne vlasti i više vojne komande. S ovom grupom se više ne može raditi, jer su republikanci nešto nanjušili. Sada se radi sa francusko-njemačkom grupom i sa pojedincima. Do sada postignuto odlaganje kampanje za hapšenje i razmekšavanje tvrdog stava poturanjem povoljnih dokumenta. Radi se i dalje.
Srebrenica verovatno završena, ali se mora davati mnogo."
“Od 1993. godine veza sa Remzi Klarkom (Ramsey Clark). On uspešno manevriše sa optužbom za silovanja, jer bi ta presuda iz Njujorka bila jako nepovoljna u Hagu, pošto bi se to smatralo kao utvrđeno i presuđeno. Do sada Klarkova kancelarija koštala dva puta po 250 hiljada dolara. Prvu ratu dala Vlada, a drugu porodica, rodbina i prijatelji. To je inače minimum jer su uspostavljeni prijateljski odnosi sa Klarkom. Sakrivanje je dosta skupo, ali uspešno. Održavanje veze sa informatorima u SFOR-u neophodno. Više se čuvamo od naših izdajnika nego od stranaca. Francuzi prate porodicu, ali to često rade da bi nas sačuvali od civila stranaca, koji su neprimetni. Ima američkih avanturista, koje niko ne kontroliše i koji bi hteli da se proslave. Putuju u civilnim kolima i odelima, vrlo opasni. Klajn posebno opasan, jer ima razbojničku psihologiju”.
“Nalog S.M. (Slobodana Miloševića, op.a.) 1991. Jov. i Braci (Jovici Stanišiću i Mihalju Kertesu, op.a) da prebace dva miliona DM nije realizovan, jer Radovan nije hteo. Do sada samo Jovica dao sinu 50.000 DM. Cicko (Milovan Bjelica)mnogo pomagao da porodica podmiri potrebe, a sad ni on nema. Ima nas petnaest, za koje smo mi odgovorni, a radi samo troje. Vlada uskratila sva sredstva za bezbednost i platu Radovanu, osim što
Šarović (Mirko) ponekad uspeva da se plate neke male plate momcima, ali su drugi troškovi daleko veći”.
“Za rad sa strancima potrebno je najmanje tri miliona dolara. Dva su na Palama, od njih, a jedan, od Vlade RS-a, preko banke M.M. (Momčilo Mandić?) trebalo bi da je u Podgorici, a izgleda da je u Skopju. Neophodno je velika sredstva preuzeti i skloniti, ali tako da mogu biti operativna za kratko vreme kada zatreba.. Imamo poverenje, posebno u Momu i Šaju (Nikola Šainović, bivši potpredsjednik Vlade SRJ op.a.), ali Šaja sada ne sme dolaziti u RS, jer bi ga uhapsili domaći izdajnici, ili stranci, a Momo mora da se pazi, da delimično pređe u ilegalu, pa se ne može sa sigurnošću računati da se može naći istog dana, kada zatreba.Osim toga najavljeno je zatvaranje svih nelikvidnih banaka, pa neko može iznenada staviti šapu na sve što se nalazi u banci, pa čak i na sredstva koja su u trezoru”.
KO JE OLEG GOLUBOVIĆ IZ KARADŽIĆEVOG PISMA
Karadžić u svom pismu Jovanu Zametici na nekoliko mjesta pominje izvjesnog Olega. Pouzdani izvori SB tvrde da je riječ o Olegu Goluboviću, misterioznom Karadžićevom savjetniku za mađunarodne odnose.
Golubović je bio drugi suprug Titove unuke Svetlane Broz, s kojom ima sina Ivana i kćerku Sonju. Inače, Svetlana je u vrijeme kada je živjela u Beogradu javnost dugo zabavljala svojim brakovima, avanturama i ispadima. Nakon ovog propalog braka, Svetlana se udala za puno starijeg kolegu sa VMA, pukovnika dr. Jaroslava Suđija, koji je zbog nje ostavio ženu i dvoje djece. I taj brak je kratko potrajao, kao i četvrti sa kamermanom Draganom Popovićem.
Oleg Golubović je poslovni čovjek koji je učestvovao u osnivanju većine opozicionih stranaka u Srbiji. U Srbiju je stigao sredinom 80-ih godina iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Zanimljivo je da je Golubovićev otac Radonja, kao jugoslovenski ambasador u Moskvi, u vrijeme donošenja Rezolucije Informbiroa 1948. godine bio njen potpisnik. Oleg se, sticajem tih okolnosti, školovao u Rusiji.
Tokom devedesetih bio je skupštinski poslanik Šešeljeve Srpske radikalne stranke. U vrijeme rata u BiH bavio se biznisom u Republici Srpskoj i savjetovanjem Radovana Karadžića, ali i posrednik između vlasti na Palama i Moskve. Sjedište mu je bilo u Zvorniku. Ponovo se za njega čulo kad je u prostorijama njegove firme osnovan Pokret za demokratsku Srbiju Momčila Perišića. Golubović se javno pojavljivao kao generalov saradnik, a upućeni tvrde da se prvenstveno bavio ekonomskim pitanjima.
http://www.slobodna-bosna.ba
želim mu doček presude a onda ko ga ....
