Forum Klix.ba

dobro napokon vidim da ti stvarno nisi ok. mozda si i retardiran postujem tvoje textove PO SEBI SUDIM TEBI su jasne da nebogu biti jasnije. prvo sam neka osoba sa drugog foruma, posle sam bosanka psole sam neuzgajivac navedeno tu ti jetoliko dokaza koje nemozes poreci, slike, stranice, kontakte i mojerezultate. ti nemas dostojanstav jer ti nepostojis tisi samo anoniman nik ZAH. nemas cime da se pohvalis pa to tije muka pa hajde makar vredati onog ko ima cime dase hvali. ali neuspevas. tvpje psihologicke textove imaju istu tezinu i vrednost kao tvoji kopirani textovi o kinologii. Zao mi te, majke mi.

Osim toga ne znas sta je rat, kad tvrdis da se i u ratu mogu postizati vrshunski rezultati u uzgoju pasa. Podijeli to svoje misljenje sa bar deset Sarajlija koji su rat proveli u gradu, izlazuci svoj zivot za komad hljeba ili kanjister vode, pa ces cuti sta ce ti oni kazti na tvoju vrdnju.Mozes se obratiti i nekom Banjalucaninu, Prijdorcaninu,Dobojliji i opet ces dobiti slican ako ne i isti odgovor u obliku pitanja "da li si ti normalna".

hvala bogu da neznam. no posto sam u bosnu dosla 97 mislim da sam cula sve i svasta. nikada nisam rekla da u ratu se mogu ostvarivati neke rezultate ali rekla sam da ima i cas mi je poznavati izuzetne ljude koji nisu se predali u ratu i odrzali uzgoj i cim bilo moguce nastavili tamo kde stali i bosanski uzgoj nesto vredi, nazalsot vise nema kinoloske bosne jer primitivaca poput tebe ima pun svet :-(

Ako me nisi poslusala da prestanes sa svojim uvredanam i primitivnim komentarima, onda nam bar kao "vrsni evropski uzhajivac" i osoba koja svaki dan ima " kontakt sa najmanje 500 poznatih svjetskih uzgajivaca", napisi jedan lijep kometar na neko temu o pisma. A do data pozdrav i sve najbolje, mom starom poznaniku koji se lijepi na korisnicko ime ZAH iz njemu dobro poznatih razloga. Eho se ponekad daleko cuje.

moras citati topic kucni ljubimci ne samo tu ispucavati svoje komplexe svaki dan nadjes od mene koristan text o necemu sto stvarno postoji i sto poznajem i to originalan text ne neko glupo kopiranje svega isvasta. bas si jadnicek, sve ti oprosteno

Sve sto sam imao da ti kazem, kazao sam. Nadam se, da si to razumjela ali se ponasas po onoj cuvenoj izreci Erazma Roterdamskog "lijepo se praviti lud kad zatreba".Bezvrijedno je sa osobom kao sto si ti razmijenjivati misljenje, jer ce :

-ljudi pomisliti da sam i ja slican tebi,
-ne zelim da mozderator stavi kljuc na ovu temu a to je tvoj osnovni cilj.

Puno pozdrava od Zaha
---------------------------------------------------------------------------------------------


PSI POSPEŠUJU DRUŠTVENU INTEGRACIJU



U zajedničkom životu sa psima, čovek razvija, a posebno deca, jak osećaj za mogućnost prilagodavanja - ključni faktor za integraciju u društvo. Ovo je objavljeno u zvaničnoj studiji koja je sprovedena u evropskoj osnovnoj školi u Beču. Ispitivan je efekat pasa na razrednu zajednicu čiji učenici potiču iz različitih kulturnih krugova.

U istraživanju su učestvovala dva prva razreda. Učiteljica je dolazila tri puta nedeljno u pratnji jednog obučenog psa - terapeuta na nastavu i to celo polugodište, a drugi razred nije imao priliku da sarađuje sa psom. Na početku i pri kraju polugodišta učenike je testirala jedna istraživačka grupa psihologa sa Univerziteta u Beču. Paralelno su posmatrani video snimci: rezultati su bili iznenađujući!



U razredu sa psom, poboljšala se razredna klima, agresivni potencijal je znatno opao, nemirna deca su postala podnošljivija, stidljiva deca su se više otvorila. Učiteljica tvrdi da je ovo bila veoma impresivna promena i da su deca postala ljubaznija jedna prema drugima, poraslo je interesovanje ne samo za psa već su i jedni za druge pokazivali više interesovanja. Čak i dete koje je bilo veoma problematično kad je u pitanju adaptacija, više nije imalo problema da se uklopi u razred. Rezultati istraživanja su pokazali da su psi za decu veoma važni katalizatori u oblasti društvenog ponašanja i društvene integracije.

Obogaćivanje života pomoću kućnih ljubimaca



Kao što jedan naučni rad kaže, kućni ljubimci su dobitak za ćelu porodice. Pri tom, pojedini članovi porodi ce obogaćivanje pomoću kućnog ljubimca doživljavaju sasvim individualno: roditelji u zajednici sa kućnim ljubimcem pre svega vide emocionalnu podršku i društvenu integraciju, dok je za decu odlučujuća ekskluzivnost odnosa i obostrana naklonost.

Domaćinstva sa više kućnih ljubimaca

Psi i mačke se lepo slažu - pokazuje najnovije istraživanje - ukoliko je mačka bila prva u njihovom domu i ukoliko su se upoznali kao mladunci. Ova studija, prema rečima autora, naučnice Nete-Li Feuerstein i Joseph-a Terkel-a, je prva koja proučava međusobne odnose pasa i mačaka koji žive pod istim krovom.

Možda najzanimljivije otkriće u ovom istraživanju koje je prihvaćeno i objavljeno u naučnom časopisu "Primenjena nauka ponašanja životinja" [Applied Animal Behavior Science], je da ukoliko su se životinje upoznale dok su jos bile štene i mače, one zapravo mogu naučiti govor tela one druge jedinke.



Terkel, profesor na odeljenju Zoologije na Univerzitetu u Tel Avivu, kaže za Discovery News da "kao i kod dece, koja lakše i brže uče nove jezike od odraslih, isto tako i mačke i psi uče njihove `nove jezike` lakše što su mlađi. Naučnici su sakupljali svoje podatke iz dva glavna izvora. Prvi je upitnik upućen ljudima koji imaju i psa i mačku istovremeno. Ovaj upitnik je distribuiran preko veterinara, interneta i preko Univerziteta u Izraelu. Drugi glavni izvor informacija je bilo direktno, kućno posmatranje desetina kućnih ljubimaca. Za svaku posetu kući u kojoj su živeli zajedno pas i mačka, naučnici bi trazili da vlasnik baci tenisku lopticu izmedju psa i mačke kako bi odredili da li postoji međusobna igra i da li jedna vrsta dominira drugom. Zatim bi stavili konzerviranu hranu za mačke (koju većina pasa hoće da jede) između dve zivotinje i posmatrali šta će se desiti. Konačno, od vlasnika je traženo da stimulišu međusobnu interakciju igrajući se istovremeno sa psom i mačkom.



Tokom ovog istraživanja, naučnici su posebno obratili pažnju na govor tela koji, prema podacima iz prethodnih istraživanja, ima suprotno značenje kod pasa i mačaka. Na primer, mahanje repom kod psa može pokazivati prijateljski ili čak potčinjen stav dok isto to kod mačke može biti znak uznemirenost ili čak agresije.

Istraživaci su otkrili da su u najboljim odnosima mačke i psi tamo gde je mačka došla u kuću pre dolaska psa. Ono što čudi je da ova činjenica ima više veze sa psom nego sa mačkom. "Analogija se može povući sa domaćinstvima u koje je pas dosao pre odnosno nakon rođenja bebe" navode naučnici. "Kada pas dođe u dom u kome je beba već prisutna , njegov status se ne menja zbog bebe. Međutim, kada se beba rodi nakon sto je pas navikao na određenu količinu pažnje, a koja se sada usmerava na novorođeno dete, status se menja i pas često pokazuje ponasanja koji podsecaju na ljubomoru."



Najnovija studija je takođe otkrila da se mačke najbolje slažu sa psima u slučajevima kada je njihov prvi susret bio dok su imali 6 meseci ili manje. Za pse koji imaju duži period učenja tokom odrastanja, ovaj period se produžava do godinu dana.

Međusobni govor tela toliko dobro "čitaju" i psi i mačke koje spadaju u gorepomenutu grupu da su naučnici čak bili u prilici da prisustvuju do tada nezabeleženom ponašanju pasa.



Uobičajeno je da psi prvo omirišu jedni drugima genitalije kako bi se upoznali ili prepoznali. U slučaju uspešnih domaćinstava sa više kućnih ljubimaca, pas će možda pomirisati mački nos, što je uobičajena navika mačaka! Uzajamno njušenje oko nosa liči malo i na eskimsko ljubljenje gde jedinka trlja svoj nos na nos druge jedinke.

John Bradshaw sa Univerziteta Bristolske Škole veterinarskih nauka veruje da je vazno upamtiti da, iako ponašanje psa i mačke moze biti donekle predvidivo i kontrolisano, svaka od ovih životinja ostaje svoja za sebe. Prema njegovim rečima, na primer, neke mačke mogu biti hrabrije od drugih, a ta hrabrost im je po svemu sudeći nasleđena od predaka. Bradshaw takođe napominje da su mačke izrazito teritorijalne zivotinje dok su psi fleksibilniji.



"Mačke su veoma teritorijalne životinje i sigurno da će biti uzmemirene i samim tim manje sposobne da uče ukoliko se izmeste iz svog uobičajenog okruženja, dok teritorija štenaca uglavnom označava onaj prostor gde se nalaze njihovi vlasnici, pre nego neko određeno mesto."

Jennifer Viegas, Discovery News

GENETIKA ZA POČETNIKE

DESET ZLATNIH PRAVILA
Autor teksta, Sasa Popovic

Prosečan odgajivač, čak i pre nego što proba da pronikne u tajne zakonitosti nasleđivanja i suvoparne naučne pojmove, može primenjivati jednostavna pravila koja je, metodom pokušaja i promašaja, otkrila mudrost njegovih predaka, odgajivača raznih domaćih životinja. U kinologiji, formulisana su u deset odgajivačkih „zapovesti" i dosledno poštuju komplikovane zakone nasleđivanja koje je do sada genetika otkrila.



1. Nikada ne treba spajati jedinke koje imaju iste mane. Pas i kuja sa istom manom, bilo eksterijernom, u naravi ili radu, u najvećem broju slučajeva prenose je na potomstvo, tako da je kod nekih potomaka primetna, dok je kod drugih prikrivena, ali se prenosi na nove generacije.

2. Mane se ne mogu ispravljati suprotnom osobinom, već isključivo odlikama opisanim u standardu. Ovo jednostavno pravilo, paradoksalno, mnogim odgajivačima nije jasno. Većina shvata da se, recimo, podgriz ne ispravlja predgrizom da bi se dobilo makazasto zubalo, ni entropium ektropiumom. Ipak, kada je reč o drugim osobinama, kao što je visina, veliki broj odgajivača za svoju izrazito nisku kuju traži psa na gornjoj granici standarda, umesto na „zlatnoj" sredini, sa genetski učvršćenom standardnom visinom. Ukrštanje izrazito niskih i visokih jedinki, kroz određen broj generacija, može dovesti do ekstrema, jer je jedan deo potomstva nizak na majku, a drugi visok na oca. U krajnjoj liniji, dolazi do nekoliko visinskih varijeteta, kao što je slučaj sa patuljastim, srednjim i veiikim šnaucerima.



3. Štene se prvo rađa na papiru. Promišljen uzgoj podrazumeva poznavanje predaka i prosto pravilo da se na osnovu obilja informacija koje pruža rodovnik, za priplod radije koristi pas koji ima manje titula, ali potiče od kvalitetnih predaka, nego onaj ovenčan mnogim šampionskim zvanjima, koji je potomak prosečnih predaka. Takvi, „iznenadni" šampioni, sa inače prosečnim rodovnikom, uglavnom u uzgoju donose razočaranja, budući da ne prenose svoje osobine na potomstvo.

4. Priroda se ne može prevariti dostignućima veterine. Svaka intervencija koja je obavljena da bi sakrila diskvalifikacionu manu, mada na izložbama prolazi nezapažena, vraća se u uzgoju kao bumerang. Dobar primer je kriptorhidija, odnosno testisi koji se ne spuštaju na svoje mesto, što predstavlja diskvalifikacionu manu kod svih rasa pasa. U nekim slučajevima, može se ispraviti hormonskom terapijom ili operacijom, ali takvi psi prenose je na potomstvo - kod dela potomaka se pojavljuje, a deo je prenosi dalje.

5. Radni pas pronalazi se na ispitu urođenih osobina. Nasleđuju se samo predispozicije za rad, a ne znanje stečeno tokom obuke. Stara je istina da vešt radni kinolog uspeva na ispitima izvući sjajne rezultate i od prosečnog ili lošeg psa, dok neiskusni i neuki vlasnici mogu upropastiti pse sa najboljim radnim osobinama.



6. Treba biti oprezan sa inbreed-om. Ako se pogledaju rodovnici najuspešnijih svetskih pasa, jasno je da je inbreed metod koji donosi uspeh, ali samo kod iskusnih i obrazovanih odgajivača. Pas na kojeg se radi inbreed ne samo da ne sme imati mane, već mora biti provereno da nije prenosilac. U suprotnom, mane će samo biti učvršćene i pojačane. Zato kod odgajivača koji nemaju dovoljno znanja i iskustva, čak i blagi inbreed (tri do četiri slobodne generacije) donosi samo gorka razočaranja.

7. Ne plašite se starih, ali budite oprezni sa mladim psima. Ovaj princip, koji se u gajenju konja već tri stoleća uspešno koristi, kinologija često ignoriše. Kod starijih priplodnjaka, već su proverene i prva i druga generacija i zna se kakve predispozicije ima potomstvo. Mlade pse treba oprezno koristiti u uzgoju negde do pete godine, dok se ne pokaže šta prenose na potomke.

8. Ako je u leglu jedno izuzetno štene - odlično; dva - sjajno; tri - idealno. Odgajivači često žele da pronađu „partnera" s kojim će njihov pas ili kuja dati šampionsko leglo. Taj epitet je čest i u malim oglasima kod nas. Kada bi iz svih tih šampionskih legala zaista izrasli šampioni, naša kinologija bila bi najmoćnija na svetu. Cilj uzgoja je da potomstvo bude bolje ili bar istog kvaliteta kao roditelji. Zato se smatra da tri izuzetna šteneta u prosečnom leglu od šest znače da je kombinacija roditelja idealna i da je treba ponoviti.



9. Dobar genotip nije garancija dobrog fenotipa. Jednostavnije rečeno, fenotip je ono što se vidi na psu, kao posledica nasleđenih osobina i uslova u kojima se razvijao. Genotip je matrica koju je nasledio od roditelja, ali te osobine iskazuju se u zavisnosti od uslova gajenja psa. Dobar primer je displazija kuka, koja se kod pasa koji su je nasledili, ukoliko su držani, hranjeni, negovani i opterećivani na adekvatan način, ispoljava u znatno manjem stepenu.

10. Pas nije kriv za promašaje u uzgoju. Svaki od vrhunskih svetskih odgajivača može satima pričati kako o svojim uspesima, tako i o promašajima. I uz veliko znanje i poštovanje ovih jednostavnih "zapovesti", priroda ume da se poigra, ili se odjednom pojavljuje neka recesivna nasledna mana koja je generacijama bila prikrivena. Primer je, recimo, šareni čau čau (diskvalifikaciona mana), savršen po svemu osim boje, oštenjen u poznatoj engleskoj odgajivačnici, od roditelja koji ni pre ni posle njega nisu dali ništa drugo do jednobojno potomstvo.

Kako nisam nasao adekvatne fotografije za pasminu SHOW SHOW brisem kompletan tekst.

[url=http://img411.imageshack.us/i/chowchown1.jpg/]

Sinoc sam trazio fotografije ovih pasa. Iagubio sam puno vremena ali nisam nasao nista da valja. Danas sam mislio izbrisati tekst. Zahvaljujuci fotografijama koje si prezentirao, tesk ostavljam.Ipak cu nastaviti za traganjem kako bi tekst potkrijepio valjanim fotografijama, kao sto je ova prva.
Pozdrav Zah

SHIH JZU



Iako poreklom tibetanski, Ši-cu se svrstava u kineske pse, kao da je tamo ova rasa razvijena. 1644. godine su Mandžuri, koji su bili lamajski budisti, osvojili Peking. Priča se da se Buda putovao kao običan sveštenik u pratnji malog psa, koji je u svakom trenutku mogao da se pretvori u lava. Lamajski lav je oslikan sa amom i loptom ili mladunčetom pod šapama. Stotinama godina kineska kraljevska porodica je odgajala svoje male pse ne bi li ličili na ove lavove.Ši-cu, kakvog poznajemo danas, duguje svoje postojanje Kraljici Tzu His koja je odgajala velika legla Pekinezera, Mopsova i Ši-cu-a. Prema rečima Katherine Carl “u ovoj palati je bilo na stotine pasa”. Ši-cu su smatrani vlasništvom Kraljevske porodice i retko su se mogli videti van palata.

Na slici je Kraljica Tzu Hsi sa jednim od svojih Ši-cu-a koji je potpuno crn, što dokazuje da su se u palatama držale i druge boje osim zlatnih. “Jedan od pasa je bio njen najdraži ljubimac. Ovaj pas je uvek bio u društvu Njenog Visočanstva i pratio je gde god bi ona išla... Njeno Visočanstvo ga je smatrala prelepim i zvala ga je Hai-Ling.Preuzeto iz knjige Princeze Der Ling “Dve godine u Zabranjenom Gradu”

Prvi podaci o rasi u Kanadi se beleže 1935. godine, kada je g-đa Patrick Morgan iz Montreala uvezla psa iz Engleske kako bi se pridružio uz druga dva Ši-cu-a, koji su vec živeli sa njom. Zna se da je jedan od pasa, ženka, (Hooza) došao iz Kine i bio je opisan kao pas krem boje, dok je drugi bio sivkast i za njega je rečeno da je došao iz čehoslovačke. Iz ovoga se očigledno moze zaključiti da su postojale jedinke ove rase još pre njihovog uvoza u Englesku. Očigledno je da su ovi psi bili odgajani, a iz odgajivačnice g-đe Morgan – “Chouette” je u Englesku izvezena “Tashi of Chouette”.
Tashi su pratila jos dva Ši-cu-a, za koje se veruje da su uginuli u karantinu. Tashi je preživela i napravila veliki doprinos rasi time sto je bila majka prva tri engleska šampiona, među kojima je bio i poznati “At Chi of Taishan”, prvi zvanični engleski šampion.

Ova mala ženka je opisana kao braon/bela, ali je sa druge strane bila i opisivana kao jetreno/bela. Rođena je petog juna 1945. godine, dok je titulu osvojila u septembru 1949. godine. Bila je u vlasništvu Lady Brownrigg iz poznate “Taishan” odgajivačnice koja je veoma mnogo doprinela ustanovljenju ove rase u Engleskoj.
Tokom tridesetih godina takodje je postojala odgajivačnica “Kokonor”, vlasnice Margaret Torrible, ali je moja potraga za bilo kakvim detaljima o njenim psima bila bezuspesna, uprkos velikom interesovanju.
Tokom ranijih godina je, u ostalim zemljama, vladala velika konfuzija oko imena ovih malih pasa, ali je, kao i svuda, naposletku odlučeno da ih treba zabeležiti kao “Shih Tzu”.
Ne postoji mnogo više informacija o počecima ove rase u našoj zemlju, iako sam siguran da postoje mnoge informacije koje nisu dostupne.



Tokom pedesetih godina u Kanadu je uvežen “Ah Sid of Lhakang” zajedno sa ženskim primerkom i to je prvi pripadnik ove rase zabeležen u Kanadskom Odgajivačkom Klubu 1952. godine. Tokom pedesetih je, takođe, ozvaničen prvi šampion “King Chan of Clarebrand”. Ovaj pas je bio uvežen u Kanadu od strane g-đe J. Kirsch iz Montreala.
Nije zabeleženo da su "Ah Sid of Lhakang" i Kotzu of Lhakang" ikada dali potomstvo, ali je utisak da ga je "King Chan of Clarebrand" imao, jer je "Khazana Yul Chan", pas iz odgajivačnice g-đe Kirsch, bio šampionski Ši-cu 1968. godine. Pretpostavlja se da deo imena Chan ima upravo veze sa prvim šampionom.
Sa početkom Drugog Svetskog Rata, obustvaljeni su svi uvozi, a samim tim je u svim zemljama došlo do zastoja, kako je većina izložbi pasa bila otkazana zbog visih prioriteta. U kasnim tridesetim i četrdesetim nije bilo mnogo aktivnosti vezanih za ovu rasu, ali se Ši-cu istakao tokom šezdesetih što je bila zasluga prvih ljubitelja u Americi, koji su se borili za priznavanje ove rase.

Ovi psi su bili izlagani u klasi raznovrsnih pasa, ali zahvaljujući mnogim ljudima koji su zaista bili posvećeni rasi Ši-cu, ona je konačno i priznata u septembru 1969. godine kada je i je primljena u grupu pasa za razonodu. Iz ovoga se razvilo veliko interesovanje, a efekat svega toga je da je ova naša rasa postala neverovatno popularna.
Zabeleženo je da je u aprilu iste godine pas, koji je učinio toliko toga za svoju rasu, “Taishan”, g-đe Lady Brownrigg, umro u Engleskoj.

STANDARD

Poreklo : Tibet

Zemlja osnivanja : Velika Britanija

Datum objavljivanja originalnog vazeceg standarda: 24.06.1987.

Namena : Pas za pratnju

F.C.I. klasifikacija: 9. grupa Psi za pratnju i razonodu
5. odeljak Tibetanska rasa
Bez radnog ispita.



Opsti izgled : Snazan, jako odlakan izrazito arogantnog drzanja i licem nalik hrizantemi.

Ponasanje/temperament : Inteligentan, aktivan i oprezan. Prijateljski i nezavistan.

Glava : Glava je siroka, okrugla, siroko postavljenih ociju. Viskog cela sa dlakom koja pada preko ociju. Dobro odlakana brada i brkovi, dlaka koja od nosa raste na gore time dajuci izrazeni izgled hrizanteme.

Lobanja :
Ivice : Jasno izrazene.

Regija lica :
Nos : Crni, ali je dozvoljena i jetrena boja kod pasa jetrene boje ili sa jetrenim sarama. Koza na vrhu nosa mora biti u liniji ili blago ispod donje linije okvira ociju. Spusten nos je vrlo nepozeljan. Siroko otvorene nozdrve. Prikljestene nozdrve su vrlo nepozeljne.
Njuska : Dovoljno siroka, kockasta, kratka, nenaborana, ravna i odlakana. Duzina oko 2.5 cm od vrha do ivice. Most njuske ravan ili veoma blago izdignutog vrha. Pigmentacija sto je moguce ujednacenija.
Usne : Ravne.
Vilica / zubalo : Siroko, blagi predgriz ili kljestasto.
Oci: Velike, tamne, okrugle, dobro razdvojene, ali ne buljave. Topao izraz. Kod pasa jetrene boje ili jetrenih sara su dozvoljene nesto svetlije oci. Beline nisu vidljive.
Usi : Velike, dugacke, padajuce. Postavljene blago ispod vrha lobanje, toliko jako odlakane da izgledaju stopljeno sa dlakom na vratu.



Vrat : Dobrih proporcija, dobrog luka. Dovoljno dugacak da drzi glavu ponosno uzdignutom.

Telo : Duze izmedju grebena i korena repa od visine na grebenu.
Ledja : Ravna.
Slabine : Dobro spojene i snazne.
Grudi : Siroke i duboke.

Rep : Izdignut rep, ponosno nosen preko ledja. Postavljen visoko. Visina je otprilike jednaka visini u lobanji kako bi dala ujednacen izgled.

Udovi

Prednji deo : Noge kratke i misicave sto ravnijih nogu u skladu sa sirokim spustenim grudima.
Ramena : Cvrsta, dobro polozena unazad.

Zadnji deo : Noge kratke i misicave, jakih kostiju. Ravne kada se gledaju od pozadi. Noge deluju masivno zbog bogatstva dlake.
Butine : Dobro zaobljene i misicave.

Stopala : Okrugla, cvrsta sa dobrom stopom, deluju veliko zbog bogatstva dlake.

Drzanje / kretanje : Arogantno, lebdece, prednje noge se pruzaju daleko unapred, jaki pokreti zadnjih nogu koji prikazuju pun korak.

Krzno

Dlaka : Dugacka, gusta, ne kovrdzava, sa dobrom podlakom. Dozvoljena blago talasasta. Preporucuje se vezivanje dlake na glavi.

Boje : Sve boje su dozvoljene, kod visebojnih je veoma pozeljna bela lisa na celu i beli vrh repa.



Velicina i tezina :
Visina u grebenu : Ne vise od 26.7 cm, tip i karakteristika rase su najvazniji, stoga se ne mogu zrtvovati samo na racun visine.
Tezina : 4.5 do 8.1 kg. Idealna tezina od 4.5 do 7.3 kg

Mane : Svako odstupanje od napomenutih tacaka se treba smatrati manom, a vaznost sa kojom se mani pristupa mora biti u proporciji sa njenom tezinom i njenim efektom na zdravlje i dobrobit psa.

Svi psi kod kojih je jasno izrazena fizicka abnormalnost, kao i ona u ponasanju, moraju biti diskvalifikovani.

Napomena : Muzjaci moraju imati dva naizgled normalna testisa poptuno spustena u skrotum (mosnice)

AGRESIVNOST: Kad pas napada

Moj pas nije agresivan - ovo su najčešće reći vlasnika psa Sa ljudskog stanovništa, i u bukvalnom smislu ova izjava je uglavnom tačna. Ali kada se na ovaj način psećeg ponašanja pogleda sa naučne tačke: gledišta, ova informacija se nikako ne može smatrati tačnom.

Svaka životinja, bilo da je riba ili ptica, ili pak sisar, manje je ili više agresivna. Ovaj potencijal joj pomaže da preživi ili se izbori za svoje mesto na "socijalnoj" lestvici. Ni domaće životinje nisu izuzetak, a naročito ne pas.



Posmatrajući vuka i njegovo iskazivanje agresivnosti, možemo shvatiti koliko je važno ofanzivno agresivno ponašanje pri preživlja­vanju. Vuk je jedini predak današnjeg psa, čije naslede u ponašanju naših pasa nikako ne možemo prenebregnuti.

Zajednički život psa i čoveka koji traje veoma dugo, selekcija koju je čovek pravio pri uzgoju i stvaranju rasa, kao i specifični uslovi života, doveli su do toga da je agresivnost kod pasa skrivena, za razliku od agresivnosti vuka koja je jasno izražena.Čak i vuk rođen u slobodi ali dospeo u zarobljeništvo neće više jasno pokazivati kara­kteristično ponašanje motivirano lovačkim nagonom, onako kako bi se ponašao u čoporu.Ipak, ako izbliza posmatramo ponašanje vuka, kao i našeg psa, prepoznaćemo karakteristike ponašanja u čoporu.

Kada shvatimo ovo ponašanje i njegove izvore, razumećemo svoga psa kada nas posmatra kao člana čopora, loptu kao plen, a poštara kao uljeza na teritoriji čopora, što će nam umnogome olakšati ophođenje s njim. Osim toga, lakše ćemo prepoznati odstupanja od normalnog ponašanja, sve do neurotičnih postupaka.



Lovački nagon

Štenad voli da trči za bačenim predmetom, da ga hvata zubima i trese. Ovaj nagon je istovetan kao i kod vučje štenadi: sve što se kreće, budi njihov lovački nagon. Omiljena igra šteneta je kada vlasnik beži, a psić ga hvata.Ova igra je je sasvim ispravna, sve dok pas zna dokle može ići. Ni jedan vlasnik nije srećan kada se ova igra završi pocepanom odećom ili krvavim ogrebotinama.Dakle, mališa mora naučiti kada je igra završena.Energično "Dosta"! treba da bude dovoljno.

Ovde treba biti strogo dosledan, jer ćemo u protivnom imati psa koji u svakom biciklistiti ili džogeru vidi potencijalan plen. Ako pogrešimo u vaspitanju, ne smemo krivicu svaljivati na psa, jer on samo sledi lovački nagon. Ovaj nagon za jurcnjom svega što se kreće je kod nekih rasa veoma izražen, pa treba obratiti pažnju na to da se pred ovakvim psima ne juri previše. Ni u kom slučaju od njih ne treba bežati. (Ovo vredi naročito za decu).Najbolje je, ukoliko pas za vama juri, stati i energično mu se obratiti. Zanimljivo je to da se ovo češće dešava osobama koje su u tesnom kontaktu sa psom, nego nepoznatima.

Dešava se da pas napadne čak i gospodara, ili onoga koji ima velikog poverenja u njega, jer ga je pas u jednom trenutku zbog nekog ponašanja, (najčešće zbog iznenadnog skakanja i trčanja, ili saplitanja i pada) "zamenio" za plen. To, što se u takvim slučajevima može dogoditi da pas čoveka usmrti ugrizom za vrat je veoma zastrašujuće ali je logična posledica probuđenog lovačkog nagona.

Ukoliko se nađemo u situaciji da nas pas napadne, a nismo u stanju da se fizički od njega odbranimo, što je kod velikih rasa obično slučaj, ne smemo se ni u kom slučaju braniti i vrištati.Svaki pokret i svaki oštar uzvik pojačava agresivnost psa, pa se, čak i kod pasa, kojima nije otklonjena "kočnica ujedanja", ova barijera - koja sprečava psa da ujede - gubi.



Ovakvi slučajevi koji su zaista veoma retki ali ih mediji obično predstavljaju sa preterivanjem i bez objašnjena zašto je do toga došlo, ne treba da nas, kao vlasnika psa obeshrabre, ili da u nama izazovu nesigurnost i nepoverenje prema psu.

U prisustvu autorovog mešanca rotvajlera, može se jurcati i valjati cela porodica, što će za njega jedino predstavljati podstrek da i on to isto uradi. Tako će se ponašati i 95 odsto kućnih pasa, jer oni nisu bića koje reaguju "po ključu", već su dovoljno inteligentni da razlikuju igru od stvarnosti i ljude od kunića.

Što se tiče drugih životinja, moramo reći da one predstavljaju zanimljivost za svakog psa i on bi ih rado lovio. Teško da će i jedna čivava odoleti iskušenju da podigne jato golubova, ili pudlica da preplaši vrapce u parku.Ako ima priliku, retko koji pas neće pojuriti za konjem, zecom ili govedom. Zanimljivo je to da većina pasa ne može odoleti iskušenju da pojuri za nečim što se kreće, ali to ipak ne budi njihov nagon za hvatanjem, nego se sve završava na jurnjavi.

Fizički su skoro svi psi u stanju da ulove mladog kunića ili recimo kokošku. Međutim, kod skoro svakog psa se ovaj "lov" završava jurnjavom i hvatanjem iz igre.Prava motivacija za grabljenjem i ubijanjem plena nedostaje, što je istovetno sa ponašanjem štenadi vuka.Iz ovoga možemo zaključiti da je većina naših pasa, ako posmatramo nagon za lovom, ostala u ovoj vrsti ponašanja na nivou šteneta vuka.

Kod nekih rasa, naročito kod lovačkih pasa, lovački nagon je uobličen i neki njegovi oblici otklonjeni dok su drugi pojačani. Neki lovački psi smeju samo da pokažu položaj divljači, kada se radi o pernatoj divljači, dok drugu vrstu grabljivice, treba da hvata i ubija.

Kod drugih rasa lovačkih pasa, kao što je terijer, lovački nagon je jači nego kod vuka Bez obzira na sopstvene gubitke (što kod vukova nikad nije slučaj) ovi psi napadaju i opasne protivnike, kao što su lisice, jazavci ili divlje svinje.



Selekcijom je kod ovih rasa otklonjen veoma važan faktor kočenja - strah. Ovi psi su i u svakodnevnim situacijama veoma skloni napadanju. Lovački psi koji su oštri na grabljivice, ovo ponašanje često prenose i na ljude, a terijere, ne bez razloga, prati glas da su kavgadžije.

Ipak, kod ovih pasa uglavnom nema razloga za brigu, jer su obično, pored toga što su sjajni pomagači u lovu i veoma privrženi porodični psi, naravno ukoliko su pravilno odgojeni i obučeni.

Cilj - mačka

Osim lovačkih pasa, postoje, naravno i druge rase kod kojih je lovački nagon veoma izražen, pa ovi psi jure za plenom, a često ga i hvataju i ubijaju. Ovaj nagon može biti jači od svake poslušnosti, pa vlasnici ovih pasa, koji mogu biti ovčari, haskiji, mešanci, i pripadnici mnogih drugih rasa, pravilno postupaju ako svoje ljubimce pri šetnji drže na povodniku. Ovakvi psi, nažalost ne jure samo lajući za mačkama, nego ih često grabe i rastrgnu, a pritom se ponašaju kao vukovi, koji love i ubijaju šakale ili kojote. U ovom slučaju mačka nije plen nego neprijatelj, koji ulaskom na teritoriju psa budi njegov nagon za uništavanjem neprijatelja

Ukoliko mačka pritom još beži, budi i lovački nagon psa. Uvreženo mišljenje da između psa i mačke dolazi do "nesporazuma", jer pas kostrešenje i frktanjc mačke shvata kao poziv za igru je pogrešno, jer nema nijednog psa, makoliko mlad bio, koji će agresivno ponašanje mačke shvatiti kao igru. Verovatnije je to da pas u mački prepoznaje vekovnog konkurenta u lovu, divlju mačku ili neku drugu zver iz porodice mačaka, kao i suparnika u ljubavi prema najvažnijem socijalnom partneru - čoveku.

To, što su obe životinje veoma prilagodljive i dovoljno sposobne da se u prisustvu čoveka naviknu jedna na drugu, pa čak i veoma dobro razumeju, opet pokazuje da nijedna ne reaguje "po ključu", stepo prema nagonima i instinktu.



Teritorijalno ponašanje

Od davnina, čoveku je budnost psa - tojest njegovo teritorijalno agresivno ponašanje, bilo od koristi. Skoro svaki pas ima izraženo teritorijalno ponašanje i većina je spremna da svoj posed i brani.Vrsta i intenzitet ovog odbrambenog stava su i veoma različiti, i zavise od rase, samog psa, njegove opšte agresivnosti, osobina teritorije i ponašanja uljeza.Neki psi (najčešće na razočarenje vlasnica) čak pozdravljaju svakog nepoznatog mahanjem repa i skakanjem od radosti.

Većina pasa međutim laje kada se približava uljez i reže na njega, ukoliko pokuša da stupi na teritoriju psa. Pritom se ona izreka "pas koji laje ne ujeda" često pokazuje kao tačna. Naravno, postoje i izuzeci, jer obično je strah razlog lajanju i režanju, a što se situacija psu čini opasnija, veća je i njegova spremnost da ugrize.

Drugi psi laju kada je probuđena njihova agresivnost, ali su sprečeni da napadnu, zbog ograde, boksa, lanca...Kada se neko približi našem posedu, laje i naš seter, kao i već pomenuti mešanac rotvajlera i ovčara Ako se nepoznati ne obazire na upozorenje i ipak uđe u dvorište, seter se povlači, dok bi naš mešanac napao ako ga ne bi smo zadržali, što je jednom, tada na našu sreću, i učinio.

Dakle, treba se čuvati i pasa koji laju.



Mnogo opasniji su psi, koji napadaju bez upozorenja! Izuzetno opasna situacija je kada se nađemo na tuđem posedu, a približava nam se veliki pas koji ne laje, niti reži. Psi, koji ovako reaguju su skoro bez izuzetka naučeni tome, ili pripadaju rasama koje su gajene tako da je kod njih izuzetno izražen agresivni nagon. U svakom slučaju, najveći broj nesreća čiji je uzrok pas, idu na račun loše odgojenih pasa i njihovih vlasnika. Žrtva može biti svako, ko na bilo koji način dođe u sukob sa ovakvim psom.

Kod svakog normalnog psa, najbolje je ponašati se mirno i sigurno. Osobe koje pokazuju strah ili čak beže, u većoj su opasnosti da budu napadnute od onih koje su samouverene.

To što se poštari zbog prirode posla obično užurbano pojavljuju i odlaze, može biti jedan od razloga što ih psi često napadaju.

Za razliku od vukova koji imaju veoma veliku teritoriju, teritorija psa je veoma mala, i ne ide dalje od ulaznih vrata stana ili ograde dvorišta. Ovde je pas najčešće spreman da brani svoj posed i svoj "čopor", tojest svoje vlasnike.

Prostor na kom se pas vodi u šetnju, ovaj obično smatra na neki način svojom "nadležnošću", što mužjaci pokazuju podizanjem noge i obeležavanjem teritorije. Na ovim mestima pas uglavnom pokazuje veće samopouzdanje, pa samim tim i izraženije agresivno ponašanje.

Na nepoznatim mestima, putovanjima ili izložbama pasa, psi su miroljubiviji nego na svojoj' teritoriji.

Potrebno samopouzdanje pas na ovavkim mestima dobija od gospodara, pri čemu držanje na povocu ili čak uzimanje u naručje menja teritoriju psa.

(ZOV)
Torsten Winter
Hunde Revue 3/95
Prevela: Ceca Devtć

Rotvajler postao surogat tata majušnoj vučici
Autor Aurelija Kupanovac



Odrasli, 80 kilograma težak rotvajler Ulrok “posvojio” je malenu vučicu Beldaran koju su napustili njezini biološki roditelji. Osim što zajedno spavaju i drijemaju na suncu zamjenski tata i njegova kći redovito zajedno zavijaju na mjesec.
Rotvajler je vučicu uzeo pod svoje kad je u dobi od samo četiri dana smještena u prihvatni centar Kisma u Mt. Desertu, koji udomljava napuštene životinje svih vrsta i veličina. Vučica Beldaran ondje je i došla na svijet, i to “previdom” osoblja koje nije znalo da je na putu paru vukova, dvogodišnjem Gandalfu i Khalani, koji su bili premladi da odgajaju mlade. Kad je vučica okotila Beldaran, nije imala majčinskih instinkta, a otac Gandalf nije imao pojma kako bi se ponašao te se osoblje pribojavalo da bi mogao ozlijediti mladunče.

Stoga su Beldaran pokušali udomiti u ženke terijera Mije, koja je još imala mlijeka od prijašnjeg okota, no ona je čak bježala od vučice. Tada je uskočio rotvajler Ulrok, koji je malenu vučicu uporno čistio, a kad bi “zaplakala” – odmah bi došao istražiti u čemu je problem. Osoblje je tada odlučilo vučicu othraniti na bočicu, a odgoj prepustiti rotvajleru. Inače, vukovi Gandalf i Khalani u sklonište su dospjeli pošto su oduzeti ljudima koji su ih uzeli iz šume da bi ih križali sa psima, što je nova moda u Americi.

Direktorica skloništa preko Daily Maila upozorila je da oni koji nabave takvog križanca nisu svjesni kako je teško podizati te divlje životinje te naglasila da one najčešće završe u prihvatilištu za napuštene životinje.Vecernji ......

ZELENO JE BELO - DA LI SU PSI DALTONISTI


Madjarski hrt

Objasnicemo to na nekoliko jednostavnih primera. Za pocetak ipak moramo naglasiti da se psi vrlo retko nalaze u situaciji da neki predmet moraju raspoznati iskljucivo na osnovu boje, jer imaju na raspolaganju niz drugih »dopunskih« vizualnih obeležja koja im pomažu u izboru: oblik (konture) objekta, intenzitet osvetljenja i refleksije. Na osnovu oblika i mirisa, na primer, pas ce lako uociti narandžastu lopticu u zelenoj travi, iako - na osnovu rezultata istraživanja - on ne vidi nikakvu razliku u boji predmeta i podloge. Ako biste ciljano želeli koristiti sposobnost raspoznavnaja boja kod psa kao vidni nadražaj, npr. da vas pas prepozna na što vecoj udaljenosti na otvorenom polju, najbolje je da obucete ljubičastu jaknu, jer pas odlicno razlikuje ljubičastu od bele, zelene, žute i smede boje i njihovih nijansi.Uprkos »jednostavnom«, a ujedno »važnom« pitanju kao što je raspoznavanje boja kod pasa, poslednja detaljnija istraživanja na ovu temu vršena su još davne 1969. godine.


Americki jelenski hrt

Naučnici Kalifornijskog univerziteta u Santa Barbari zaključili su da metodologija i tačnost tih merenja ne daju jednoobrazni odgovor na postavljeno pitanje. Psi koji zauzimaju tako važno mesto u životu ljudi zaslužuju detaljnija ispitivanja na temu prepoznavanja boja, a posebno zbog onih koji su u njegovoj službi (psi vodici sle-pih, lovacki psi itd.).

Ispitivanja su obavljena na ženki patuljaste pudle sa imenom Retina i na dva, mala italijanska hrta Fliperu i Džipsiju.

Kompjuterski vođen ekran, sa jednostavnim nazivom boks, sastoja se od tri medusobno odvojene plitke kabine. Na zadnjoj strani kabine nalazili su se osetljivi monitori na koje je kompjuter projektovao svetlosna polja razlicitih boja. Boks je bio postavljen nisko tako da su monitore psi mogli dodirnuti nosom. Sastavni deo boksa bio je i dozator nagradnih zalogaja, koji je pri tacnom prepoznavanju boje i dodira ekrana automatski is­puštao nagrade u ciniju ispod monitora.


Veliki engleski hrt

Pocetna vežba se sastojala od ucenja pasa poželjnom obliku reakcije. Na znak zvonca psi su trebali da obrate pažnju na jedan od ekrana na kojem se pojavilo svetio (belo) polje, dok su druga ostala tamna. Psi su za dvadesetk minuta »shvatili« da nakon dodirivanja osvetljenog ekrana stiže nagradni zalogaj (pogrešan izbor nije se »kažnjavao«) i s neskrivenim veseljem cekali su sledeci zadatak. Ovakvo ponašanje pasa posebno je obradovalo ispitivace, jer je psima predstojao ogled koji se sastpjao od ne­koliko hiljada prepo­znavanja.

Nakon toga što su psi naucili osnovni oblik reakcije, poceo je ogled: jedan od moni­tora osvetlili su jed­nom, a ostala dva dru­gom bojom. Zadatak je u suštini ostao isti: izabrati polje koje se razlikuje od ostala dva. Kompjuter je po principu slucajnog izbora raspoređivao eksperimentalno polje i kontrolisao da intenzitet osvetljenja, nezavisno od boje koja se pojavljuje, bude podjednak. Na taj nacin se izbeglo da psi boje razlikuju na osnovu jacine osvetljenosti, a ne po boji.

U prepoznavanju boja psi su pokazali vrlo veliku tacnost od 90 posto, ali izvan tog podrucja tacnost se spustila na oko 30 posto i tu se javila potreba za nizom kontrolnih prikazivanja. Statistickom analizom rezultata dokazano je da su u ovom podrucju psi polje birali slucajno, a ne na osnovi prepoznavanja. Eksperimentatori su uocili da su psi svaki dan s velikim nestrpljenjem ocekivali vreme predvideno za ogled i tokom rešavanja zadataka zaboravljali su na sve oko sebe.


Perzijski hrt

Rezultati obimnih eksperimenata su pokazali da psi imaju dikromatski vid i da raspoznaju boje, ali da boluju od deuteranopije, tj. zelenu boju doži­vljavaju kao belu.

dr. vet. med. Aleksandra Jelisijevic

DETALJAN PREGLED



Pseći zubi su veoma značajni delovi usne duplje, ne samo sa fiziološkog aspekta (uloge u kidanju i sitnjenju hrane), već i zbog specifične namene određenih rasa - lovačkih i službenih pasa. Naučno je dokazano da su broj zuba, odnos vilica i različite deformacije nasledne osobine, baš kao što je raspored i veličina zuba kod čoveka naslednog karaktera. Mnogi odgajivači rasnih pasa su se uverili da se nedostatak pojedinih zuba. i nepravilnost građe i odnosa vilica nasleđuju i da su loše osobine kod potomaka izraženije nego kod roditelja.

Stoga svaki kinološki sudija mora da poznaje standardom predviđeno zubalo rase koju ocenjuje, pošto su odstupanja od standarda najčešće diskvalifikacione mane, što znači da takvi psi ne mogu biti korišćeni za priplod. Ne treba posebno naglašavati potrebu kompletnog i makazastog zubala kod svih službenih pasa (izuzev nemačkog boksera), lovačkih i ovčarskih pasa i mnogih drugih.

Standardi

Tačno je da standardi nekih pasmina ne definišu precizno ni odnos vilica ni broj zuba. Često se može pročitati „zubalo je pravilno", bez navođenja broja zuba, što zbunjuje sudije pri procenjivanju zubala. Ni u jednom standardu, nisam zapazio da se toleriše nedostatak bilo kojeg sekutića, što znači da svi rasni psi moraju imati po šest sekutića u gornjoj i u donjoj vilici da ne bi bili diskvalifikovani.

Dešava se da su prva dva sekutića (prednjaci) u gornjoj vilici tesno priljubljeni (naročito kod nemačkog boksera), pa se površnim pregledom stiče utisak da se radi o jednom zubu. Zato je pažljiv i detaljan pregled zubala izuzetno značajan prilikom ocenjivanja psa.

Nedostatak zuba

U poslednje vreme se na ocjenjivanje sve češće dovode psi kojima nedostaje neki zub, od sekutića do. pretkutnjaka, a standard zahteva potpuno zubalo. Vlasnici donose sudiji potvrdu od veterinara da je zub postojao, ali je mehanički izbijen, ili ja usađen u zubnu alveolu, a nije se probio na površnu zubnog mesa - gingive. Gotovo u svakoj potvrdi stoji klauzula da ne važi u sudskim slučajevima.



Tu pojavu želim da prokomentarišem i kao stručnjak i kao veštak u sudskim sporovima. Svaka potvrda koju vlasniku životinje izdaju veterinari, veterinarske stanice, instituti i fakulteti i koja se odnosi na neku manu ili patološki proces, prema sudskoj veterini mora da bude garancija tačno postavljene dijagnoze i kao verodostojan dokument ne može biti izuzeta iz sudskog procesa. Pošto se potvrde izdaju na osnovu rentgenskog snimka, svaki vlasnik uz potvrdu treba da ima i snimak koji dokazuje da sporni zub postoji ili je postojao na tom mestu.

Mehanički izbijen zub nije nasledna nego stečena mana, što znači da nedostatak zuba ne sme da utiče na ocenu, kandidaturu ili titulu. Međutim, naučno je dokazano da i kod zuba sa najdubljim korenom dva do tri meseca posle izbijanja ili ispadanja zubna alveola obliterira, odnosno ispunjava se novim vezivnim i koštanim tkivom, pa se ni rentgenskim snimkom ni na bilo koji drugi način ne može dokazati da je zub postojao. Pošto psi često gube zube (naročito oni koji aportiraju tvrde predmeta ili su nervozni i grizu žičanu , ogradu boksa), preporučljivo je da vlasnik, čim primeti da je zub izbijen, odvede psa na snimanje oštećene vilice. Rentgenski snimak i na osnovu njega izdata potvrda su garancija da je zub postojao i da je izbijen.

Kada su u pitanju sekutići, tamo gde je bio zub koji je izbijen ostaje prazno mesto, široko kao susedni zubi, a taj razmak se ne smanjuje starenjem psa. Nedostatak pretkutnjaka, naročito prvog, je veći problem, pošto se retko dešava da su izbijeni mehanički. Ipak, ako do toga dođe, rentgenski snimak je potvrda da je zubalo bilo kompletno.

Korektivni zahvati



Poslednjih godina, mnogi veterinari obavljaju korekciju predgrizača i podgrizača i to veoma uspešno, naročito ako je pas mlad, a poremećaj nije drastičan, pomoću žicanih proteza (kao u dečjoj stomatologiji). Ovakav stručni zahvat u veterinarskoj medicini je za svaku pohvalu, ako se pravilnost vilice posmatra sa estetskog gledišta.

Međutim, kada se pomoću proteze nasledni poremećaj odnosa vilica ispravlja, to znači da su takvi psi potencijalni prenosioci loših osobina - nepravilnosti vilice - na potomstvo. Stoga je ovaj zahvat na neki način obmana kinoloških sudija i po sudskoj veterini krivično delo. Veterinar, u slučaju spora, ne odgovara ukoliko je vlasniku psa izdao potvrdu da je korekcija obavljena zbog izgleda zubala i u cilju pravilnog žvakanja hrane. Vlasnici obično prikrivaju „doterivanje" zubala da njihovi psi ne bi bili diskvalifikovani, što znači da primerci sa poremećajima naslednog karaktera, koji se na njima ne primećuju, dobijaju dopuštenje da se koriste za priplod.

prof. dr sci Slobodan Teodosić, veterinar, specijalista za bolesti pasa i međunarodni kinološki sudija za sve rase

PAS U UMETNOSTI
Albreht Direr i psi



Pre 510 godina, u jednoj štampariji u Bazelu radio je jedan mladi talentovani čovek iz Nirnberga kao crtač u drvorezu. Bio je to dvadesetogodišnji Albreht Direr. Da bi se ostvarila uspešna proizvodnja serije duboreza u drvetu, kao što je Brod ludaka, bili su potrebni vešti Ijudi koji su radili kliše od drveta prema uzorcima ili po sopstvenoj zamisli. Nirnberg i Bazel bili su u ono vreme čuveni po štampanju slika.

Direr je u Nirnbergu završio trogodišnju školu kao crtač i slikar, pošto je u očevoj radnji izučio zlatarski zanat. Svuda je bio dobrodošao, jer su se njegov natprosečan talenat i marljivost veoma isticali. Najbolji stručnjaci procenili su da će on u budućnosti postati veliko ime. Ali čisto zanatska delatnost jednog kliše majstora nije mogla u potpunosti da ispuni talentovanog čoveka te vrste. Već sa trinaest godina napravio je svoj portret, umetnički zrelo i savršeno. Ogledao se kao slikar i kao crtač - grafičar, radio je bakroreze i drvoreze iz svih oblasti života. To je bilo novo i delovalo je radikalno. Tako se okrenuo i životinjskom carstvu. Crtao je sve što bi mu se pojavilo pred očima, od buba do nosoroga. Bio je prvi umetnik koji je preneo na papir životinje sa zoološkom tačnošću.

Istoričar umetnosti Max Steck o njegovom predstavljanju životinja misli: -Svuda se oseća zračeća toplina predmeta. Još nikada ni jedan nemački umetnik nije tako nešto osetio i naslikao.

I raniji slikari koristili su psa kao simbol za određene vrednosti, kao što je vernost. Ali Direr je otišao mnogo dalje polazeći od bića psa kogaje veoma precizno posmatrao i poznavao. Ubacivao je psa na slike uz razne sadržaje, ponekad kao simbol zla, nekad kao simbol dobra, ali i uz sve ostalo što se nalazilo između toga.

Slika psa u Direrovom celokupnom delu

To je naslov knjige istoričarke umetnosti Marion Aghte kojoj možemo da zahvalimo što danas možemo da saznamo nešto više o psima kod Direra. Autorka je nabrojala njegovih 87 slika, 100 bakroreza, 350 drvoreza i 1200 crteža 135 prikaza pasa i o tome izveštava. Što se tiče predstavljanja psa u evropskoj umetnosti, ona je izdvojila tri osnovne oblasti:

1. Pas u svojoj funkciji (kao pratilac, čuvar, zaštitnik, čuvar stoke, prijatelj, učesnik u igri, luksuzno stvorenje, reprezentant, terapeut, borac i pomoćnik - posebno u lovu).

2. Pas kao on sam (portreti pasa, grupe pasa, statisti na ulicama i u prostorijama).

3. Pas kao simbol (za život/smrt, dobro/loše, pravdu, božju revnost, vernost, čulnost, mislilac i vidovnjak).

Ona dokazuje da nema slikarske teme u kojoj nije zastupljen pas. Izuzetak su ratne slike gde konj zauzima značajno mesto. Ona piše:. Na slikama i plastikama iz Starog i Novog zaveta na oltarskim slikama, u svetim legendama, u grčko rimskoj mitologiji, na istorijskim i žanrovskim slikama - uvek i svuda možete da vidite psa.

Direrov lavlji pas

Kućni pas nije pronalazak novog doba, već kulturna pojava iz daleke istorije čovečanstva. Direrova dela dokazuju koje je mesto u kultumim krugovima zauzimao pas. Sam Direr je imao svog kućnog Ijubimca. Tako postoji anegdota o kojoj piše njegov prijatelj 1508. godine - Kad je Direr napravio svoj portret uz pomoć ogledala i još svežu sliku stavio na sunce da se suši, njegov pas, koji je tu protrčao poljubio je sliku, misleći da je to njegov gospodar. Na slici se još vide tragovi toga.

To Ijudsko predstavljanje Ijubljenja slike nije naravno ništa drugo do normalno njuškanje i mora da se odnosi na Direrov autoportret iz 1500. godine. (Autoportret u bundi), gde se na levom reveru kragne zaista jedno mesto čini malo promenjenim. Slika je visoka 67cm, tragovi mogućeg poljupca nalaze se na visini od 24 do 29cm od zemlje. Mali lavlji pas bio je visok oko 30cm - piše Marion Aghte.

Istu epizodu prepričavao je i drugi Direrov prijatelj. Takoje tzv. lavlji pas, Bichon Petit Chien Lion (danas - Bichon Frise) sa svojom čupavom grivom godinama posmatran uz pomoć Direrovih slika i istovremeno postao jedan od najčešće slikanih pasa.

Zahvaljujući autorki knjige saznali smo nešto više o psu i kulturnoistorijskim odnosima davnih vremena. G. Ćirić

Profinjenost i glamur u svijetu pasa
Piše: Ina Rogošić Blagojević



Lavu nikada nećete zateći na modnoj reviji ili u šetnji špicom. Njezin catwalk
je maksimirska šuma, savski nasip i sva mjesta primjerena dugonogim trkačima


Kada je bijeli ruski hrt poput strijele iskočio iz ringa na Ljetnoj pozornici u Opatiji, znao sam da ću i sam jednom imati takvog psa - započeo je s pričom Zoran Mrvoš. Tada je bio desetogodišnjak kojega nije bilo lako impresionirati, ali lakoća pokreta i bogata tekstura dlake plemenitog psa nije mogla ostaviti ravnodušnim budućeg modnog dizajnera i stilista. - Odrastao sam uz lovačke pse svoga oca, među kojima je bilo i hrtova, no taj prizor predstavljao je neostvaren san. Prije četiri godine u jednom sam trenutku sasvim impulzivno otvorio oglasnik, pronašao ruske hrtove i krenuo po svoga borzoja. Sedam štenaca mirno je spavalo, samo Lava nije imala mira i trčkarala je uokolo. Ponekad pomislim da joj je ime odredilo karakter. Ili je to bilo druženje s prijateljičinim psom koji se zove Rusvaj - priča Zoran.

Kako god bilo, ponosna i samosvjesna Lava postala je neodvojivi dio života mladog i uspješnog kreatora. - Postoji teorija prema kojoj vlasnici pasa traže životinje koje su im nalik. Vjerojatno u tome ima nešto istine. Najdraži su mi bijeli hrtovi, skladnih oblika i kretnji. Unatoč mnoštvu boja, najviše volim kreirati bijelu i crnu odjeću. Silueta odjeće je uska, čista, strogog, ali vrlo ženstvenog kroja. Možda doista postoji paralela između visokih i laganih hrtova s tankim siluetama manekenki na visokim potpeticama koje se gotovo lome na pisti - pripovijeda hrvatski dizajner.



Lavu nikada nećete zateći na modnoj reviji ili u šetnji špicom. Iako uspješno nastupa na izložbama pasa, ona predstavlja privatan dio Mrvoševa života, daleko od crvenih i svih drugih modnih tepiha. Kada se na kraju radnog dana zasićen odjećom želi baviti nečim drugim, vrijeme provodi u šetnji sa psom. Njezin catwalk je maksimirska šuma, savski nasip i sva mjesta primjerena dugonogim trkačima. Ipak, postoji jedan izuzetak. Neodoljivu Severinu nitko ne može odbiti pa se tako i Lava pridružila splitskoj pjevačici na snimanju videospota za pjesmu “Tridesete”. Uočit ćete je kako strpljivo i s povjerenjem leži ispred sofe na kojoj se smjestila Severina zasuta kišom srebrnih konfeta.

S gotovo istim užitkom i nadahnućem kojim je dizajnirao njezinu glasovitu rimsku haljinu ili kreaciju koja je upotpunila “Štiklu” na Eurosongu, Zoran Mrvoš se bavi izlaganjem pasa i planiranjem budućeg uzgoja hrtova. Svoju ljubav prema životinjama i izložbama prenio je i na malenu nećakinju Tonku koja uživa u šetnji i druženju sa psima jednako visokima kao sedmogodišnja djevojčica. Kada odraste, izjavila je, imat će barem tri psa. A dok čeka taj trenutak, zabavlja se na sasvim neobičan način. Plišane igračke dobile su svoje ogrlice i povodce, a ona ih vuče i zamišlja da je na izložbi ili šetnji.

Mrvoševa druga, potpuno bijela ženka borzoja Maja u Hrvatsku je stigla iz Italije. Oštenila se u kući ruske grofice u čijoj je obitelji uzgoj hrtova iz generacije u generaciju postala tradicija. Unatoč tome što je u vrijeme Oktobarske revolucije djed stradao, a štenara zapaljena, njezina je obitelj poput drugih ruskih plemića nastojala sačuvati i održati uzgoj gotovo istrijebljenih pasa. Za siromašan puk ruski hrtovi predstavljali su simbol nepoželjne vlastele. Ruski revolucionari nisu mogli podnijeti činjenicu da se u ono vrijeme jedan pas mogao zamijeniti za tri sela s kompletnim stanovništvom.



- U Hrvatskoj veliki hrtovi nisu osobito brojni pa ljudi nisu navikli na njihov izgled. U šetnji nas prolaznici primjećuju i imaju silnu potrebu komentirati. Neki su oduševljeni, a drugi su doslovno u šoku - nema ravnodušnih. Nema toga što već nisam čuo, od usporedbi s mravojedom, devom i kozom do pritužbi kako im ne dajem dovoljno jesti - pripovijeda uz smijeh Mrvoš. - Maja je stigla kao štene i poput svih pasa u toj dobi naglo je i intenzivno rasla. Jedna susjeda neprekidno nas je promatrala i jednoga dana održala mi žestoku lekciju o tome kako je pas gladan i svakoga dana sve mršaviji. Nije uspjela shvatiti da hrtovi moraju tako izgledati niti je primijetila da štene raste. Odlučno je zaprijetila kako će pozvati Društvo za zaštitu životinja ako ih ne udebljam. Maja se, nažalost, nije uspjela složiti s Lavom i sada živi kod prijatelja pa nije više na meti kritike energične susjede - zaključio je.

Za Mrvoša će modni znalci reći da novim kreacijama pomiče granice ženstvenosti, zahvaljujući suradnji s modnim kućama poput Linee Exclusive, Lisce, Emporija, Neba, riječke tvrtke Rio dokazuje svoj talent, a svaku klijenticu odijeva s jednakom pažnjom kao i pripadnice društvene elite.



Ljubitelji životinja srest će ga na putu prema azilu za napuštene životinje u koji redovito odnosi hranu i pomaže udomljavanju neželjenih četveronožaca, a sa svakim psom postupa jednako brižno kao i sa psima koji nose imena zvučnih rodovnica i slavu pobjedničkih tronova.

Izvor:Jutarnji list

Ibrica Jusić nakon 15 godina ostao bez vjernog Arčija



U jednom sam trenu uzeo gitaru i zapjevao mu sevdah. On je zamahnuo repom, pozdravio me kao uvijek, kao da je rekao - sviraj mi i dalje.U životinjski je raj otišao Archibald, najpoznatiji hrvatski estradni pas, koji je nakon 15 godina druženja s Ibricom Jusićem zauvijek napustio svoga gospodara.Ibrica ne krije tugu, priznaje kako je posljednjih dana primijetio da se njegov ljubimac loše osjeća, no protiv zuba vremena i prilično lijepih pasjih godina ni stručna veterinarska pomoć nije mogla napraviti puno.Arči je u svoj nebeski svijet otišao uz pjesmu, upravo onako kako je i navikao kroz tolike godine druženja s Ibricom, tijekom kojih je s pozornice i sa skalina mirno odslušao brojne kantautorove koncerte. Kao da se gasio zadnjih dana. U jednom sam trenu uzeo gitaru i zapjevao mu sevdah. On je zamahnuo repom, pozdravio me kao uvijek, kao da je rekao - sviraj mi i dalje. Otišao sam van, vratio se i shvatio da više nije živ.Osjećaj koji me drži najbolje će prepoznati onaj tko je imao i izgubio psa. Kao da je otišao u nepovrat netko iz obitelji. Nije lako izgubiti najvjernijeg, najpoštenijeg i najnevinijeg prijatelja. Ljudi se mijenjaju, a psi su ostali isti kakvi su bili i prije deset tisuća godina.Najbolji čovjekovi prijatelji. Takvi su bili i Arčijevi prethodnici Vagabundo i Oscar - kaže Ibrica, koji je svog psa zakopao na jednoj dubrovačkog mirnoj lokaciji. Pjesnik koji voli pse neće dugo ostati sam. Ibrica kaže kako uskoro u njegov dom stiže novi ljubimac.Nekoliko je aktualnih opcija, a jedna od njih je i udomljavanje napuštenog psa iz azila. Ibrica kaže kako nije bitna ni vrsta, ali ni pedigre, no jedno je sigurno - bit će muško.Izvor: Slobodna Dalmacija......

Poslusajmo muziku ovog velikog ljubitelja pasa.Specifican nacin pjevanja. Ima vise melodija, vrijedi poslusati.
http://74.125.95.132/search?q=cache:rkY ... clnk&gl=us

Pas kojem smo slomili uho
Piše: Miljenko Jergović...Mariju Radiću



Ovaj salaš moj je djed kupio 1949. Ljudi će ti obično reći da su petsto godina tu gdje jesu, valjda misle da će tako naglasiti pravo na svoju zemlju i kuću, ali ja ti nisam takav, ja ću ti reći točno kako je bilo: ovaj salaš djed je kupio 1949. Ne znam od koga ga je kupio, šta je taj bio po nacionalnosti i kamo je otišao, niti me je to zanimalo dok je djed bio živ. Poslije su došla druga vremena, ljudi su se krenuli raspitivati oko takvih stvari, ali njega više nije bilo da mi kaže.

Vidiš, tamo je prije rata bila štala. S druge je strane bio sjenik. A vidiš, onaj tamo zid oko imanja, on je ostao. Tu gdje sjedimo bio je svinjac. Kuća je bila za sprat niža. Imali smo dva psa. Jednoga malog, crnog mješanca, ne sjećam se ni kako se zvao, i vučjaka, njemačkoga ovčara, kako se to stručno kaže, lijepoga i krupnog, a dobrog ko kruh. Mi djeca bi se igrali Teksa Vilera i razbojnika. On bi u toj igri bio Teksov konj. Jahali smo na njemu po dvorištu i učili ga da ne laje, jer konji ne laju. Poslije bi Teksov konj poginuo, pa smo ga učili da bude mrtav. Sve je to Đesi podnosio, nikada nikoga nije ugrizao, nije se naljutio, niti je pobjegao od igre. Čudo jedno kako nas je trpio.

On bi u toj igri bio Teksov konj. Jahali smo na njemu po dvorištu i učili ga da ne laje, jer konji ne laju. Poslije bi Teksov konj poginuo, pa smo ga učili da bude mrtav. Sve je to Đesi podnosio, nikada nikoga nije ugrizao, nije se naljutio, niti je pobjegao od igre.
Toliko nas je trpio da smo mu jednom, nije imao još ni godinu dana, u nekoj igri slomili uho. Otac je bio ljut, pitao je što smo to učinili s Đesijevim uhom, a mi pognuli glave i šutimo. Šuti i Đesi. I da je znao govoriti, on nas ne bi odao. To mu je uho zauvijek ostalo klempavo. Kad god bi starome došlo društvo iz Vukovara pa bi se pohvalio svojim vučjakom, netko bi upitao kakvo mu je to uho. I onda su se smijali da se izvlači na djecu, jer nitko nikada nije čuo za slučaj da su djeca psu slomila uho.

U proljeće 1991. Đesi je krenuo kopati rupu ispod štale, duboku, kao da će iskopati trap za krompire. Majka ga odvraćala, ujutro bi zatrpavala ono što Đesi obnoć iskopa, a onda joj je dosadilo. Neka pas kopa, ionako je došlo neko ludo vrijeme, u Borovu je potekla krv, noću se iz daljine čuju rafali, a komšije krenuše da odlaze svako na svoju stranu: jedni u Beograd, drugi u Osijek, treći u Njemačku. I tko bi se onda bavio time što će pas potkopati štalu. Eno ga, i danas tu sliku mogu vidjeti, zavukao se ispod štale i kopa, a samo mu rep i guzica vire.

Možeš li ti vjerovati da je on znao? Da je znao i da je po cijele noći kopao sklonište? Kažu, životinja predosjeti potres i oluju, čuje tutnjavu pod zemljom ili nanjuši ozon, ali kako bi mogla naslutiti rat? I ti vjeruješ da je Đesi znao? Pošteno da ti kažem, ne bih ti ovo dalje mogao ni pričati da ne vjeruješ. Ne bih se naljutio, daleko od toga, nećemo se zbog takvih stvari ljutiti jedan na drugoga, ali istina je da ne bih mogao nastaviti o Đesiju da ne znaš kako je on znao da počinje rat. Možda mi i nismo znali, sigurno nismo, nisu to znali ni oni koji su pred rat bježali sve do Kanade, ali naš vučjak je znao. Toliko je bio pametan.

U ljeto granate i rakete počele su prelijetati naš salaš. Letjele su na Vukovar, sve dok nam jednoga dana nije stigla tetka sa torbama. Ona je stanovala u garsonijeri, u jednoj zgradi blizu pošte. Kaže, ja bih ostala kod vas na salašu, dok se ovo malo ne smiri. Majka veli ostani, nego šta ćeš nego ostati. I tako su neko vrijeme njih dvije pile kafu, ogovarale rodbinu i grickale makovnjaču, dok su im granate fijukale iznad glave. Što bi češće koja fijuknula, to su njih dvije življe ćeretale, praveći se da ništa ne čuju. Mislile su da je salaš između dva svijeta, srpskoga i našega hrvatskog, i ta će ta dva svijeta između sebe ratovati, sve dok ne dođe mir. Do tada se valja strpjeti na salašu, jer salaš je jedino sigurno mjesto od granata. Tko bi i zašto zapucao po našem salašu?

Jednoga dana otac se nije vratio iz Vukovara. Srbi su ga negdje usput zarobili, tri mjeseca ga nećemo vidjeti, sve dok nam ga ne vrate u nekoj razmjeni zarobljenika. Ali to će već biti u Osijeku.

Nakon toga majka i tetka više nisu mogle mirno piti kafu. Sjedile su i šutjele, svaka na svome kraju kuhinjskoga stola, a onda su jedne večeri, gotovo bez riječi, pokupile albume s fotografijama, zlatninu i srebrni escajg, te očeve i djedove diplome, svjedodžbe i odlikovanja, i rekle nam da sutra ujutro idemo. Nismo ih ništa pitali, a šta smo i mogli da ih pitamo i šta su nam njih dvije mogle reći?

Zamisli ti nas budala, nakon svega, mi ti dolazimo s gumenom koskom. Ali njega više nije bilo. Nestao je zauvijek, a ja danas ne znam je li mi gore što nam je šest godina čuvao salaš ili što me više nije prepoznao.
Ujutro je jedan komšija odveo našu kravu i svinje, a kokoši, patke i guske razletjele su se po salašu. Rekao je da će ih dobro čuvati, smijao se i pokušavao zbijati šale, a tetka mu je, isto tako se smijući, rekla mani me se Jovane, nisam ti ja više mlada cura. Majka je pripremila hranu i vodu za pse. Otopila je meso iz zamrzivača i naslagala ga u lonce po dvorištu, da im što duže traje. Da im dotraje dok se mi ne vratimo. Đesi je samo obilazio oko nje, nije ni jeo, ni pio, nego ju je samo pratio po avliji. A onaj mali je krenuo da ždere, kao da mu je zadnje u životu, i skoro da je nije ni pogledao. Onda se ona rasplakala. Ne zbog malog, nego zbog Đesija.

Jest, vjerovala je da ćemo se brzo vratiti i da će psima dotrajati hrane i vode. Svi smo mi to vjerovali i nije mi drago kad nam netko kaže da smo bili naivni. Ili ne volim one koji nisu naivni, nego su, kao, sve znali. Ono što će se dogoditi mogli su znati samo jako zli ljudi. I jako dobri psi.

Kada sam šest godina kasnije prvi puta došao na salaš, sve je bilo drukčije. Samo je onaj tamo sremski horizont bio isti, a sve drugo, i kuće, i drveće, i kukuruzi, i boja neba, i miris zemlje, bilo je drukčije. Naša je kuća ostala pod krovom, ali sve je iz nje opljačkano, svo pokućstvo, namještaj, lusteri. Električne su instalacije bile iščupane iz zidova i odnesene. Velika je muka to vidjeti, čovjeku se učini da nakon toga više neće biti isti, neki ga strah uhvati, barem je mene uhvatio, jer strašno je, to znaš, vidjeti raskomadano ljudsko tijelo, ali - misli ti da sam ja bezdušan - strašnije je vidjeti svoju raskomadanu kuću.

Rekoh, noćas ću ja ovdje prespavati. Vi kako hoćete, ali ja moram. Ako tako ne učinim, ovo što sam vidio nikada mi neće izaći iz glave. Oni kažu ti su lud, ne možeš tu ostati, nemaš ni oružja, ako nedajbože netko obnoć dođe da te zakolje. Nebojte se, rekoh, pusto je ovo doba nakon što su ratovi izgubljeni, nikada nismo bili sigurniji nego sad. I više nikada nećemo ni biti ovako sigurni.

U gepeku sam imao vreću za spavanje, uvijek je nosim sa sobom, nekad mi je trebala zbog cura, a poslije mi je ostalo kao navika, pa sam je prostro u prostoriji u kojoj je nekada bila kuhinja. Legao sam i odmah zaspao. Nije me bilo strah, jer više nije bilo nikoga.

Ujutro sam se probudio sav ukočen. Jedva sam odbauljao van. Bilo je vrelo ljetno jutro, čulo se kako jara izbija iz zemlje, a ja sam pošao da još jednom obiđem salaš, prije nego što ću krenuti prema Osijeku. Ušao sam u štalu, kad je nešto zarežalo na mene. Trebalo je vremena da se oči priviknu na mrak, a onda sam ugledao psa, mršavog kao avet, zakrvavljenih očiju i skoro sasvim bez dlake. Izgledao je strašno. Nikada nisam vidio takvoga psa. Kako bih napravio korak, on bi zarežao. Bez namjere da me napadne. Iz navike.

A onda sam ugledao to uho. Đesi, viknuo sam, ali on me nije prepoznao, nego je samo opet zarežao. Đesi, to sam ja, govorio sam mu, pa sam otrčao do auta, imao sam mesni narezak i pola kruha, donio sam mu, ali moj Đesi to nije ni onjušio. Samo je režao i spremao se da ugrize ako mu se previše primaknem. On me više nije znao.

Otišao sam u Osijek po njih, i isto smo se popodne vratili, s hranom i s nekom gumenom kosti. Zamisli ti nas budala, nakon svega, mi ti dolazimo s gumenom koskom. Ali njega više nije bilo. Nestao je zauvijek, a ja danas ne znam je li mi gore što nam je šest godina čuvao salaš ili što me više nije prepoznao.Izvor:Jutarnji.....

KOTON DE TULEAR: Osvrt na standard



Koton de tulear pripada IX grupi FCI, u koju su svrstani psi za pratnju i razonodu. Veoma mudro, standard među ozbiljne ili isključujuće greške ne ubraja nedostatak zuba. Ova tema, već duže vreme prisutna među mnogobrojnim odgajivačima i sudijama, obiluje pseudo-istinama koje uspešno odolevaju vremenu.

Bez pretenzija da ćemo u ovom pogledu pronaći neko definitivno rešenje, navodimo stav francuskog kluba koton de tuleara prema kojem, kad je reč o dva primercka istog kvaliteta, treba dati prednost onome s kompletnim zubalom.

Različita mišljenja



Prema rezultatima istraživanja Pr. Terea, "mi znamo relativno malo o anomalijama zuba, posebno onim koje se odnose na sve manji broj prederača, naročito u pogledu njihovog značaja s obzirom na rasu, na modalitete prenošenja genetskim putem, na njihov eventualni uticcaj na žvakanje ili uzimanje hrane". Zaključak da ne postoji nikakva veza između dužine ličnog dela i broja zuba, potpuno je logičan, budući da se zubi i vilica formiraju potpuno nezavisno jedno od drugoga. Zanimljivo je ovo mišljenje stručnjaka, toliko suprotno nekim uverenjima "znalaca" da je ovde reč o genetskom problemu.

F. Poplen, u jednom nedavno objavljenom radu, zaključuje da "nema nikakve veze između nepravilnosti u broju zuba i dužine ličnog dela. Tako možemo videti hrtove s nekompletnim zubalom i buldoge kojima su svi zubi na broju". I ovde je dovedena u sumnju jedna od tvrdnji, pošto mnogi smatraju da manji broj zuba doprinosu skraćenju ličnog dela.

Veterinar i međunarodni kinološki sudija FCI, g. Like kaže da "funkcionalni značaj predkutnjaka raste počevši od prednjeg ka zadnjem dolu vilice, a ovo ide u korak s njihovim razvojem. Prvi predkutnjak kod pasa je uvek slabiji i često nedostaje. Profesor Letar smatra da "nedostatak ovog zuba nema nikakvog značaja, pošto je on kod pseće vrste očigledno u nestajanju".



Profesor Ziferle, iz Nemačke, ne deli mišljenje "da je nedostatak ovog zuba znak neke degeneracije, niti da je posledica domistiftkacije". Italijanski biolog, Arkanđeli, u svom „Traktatu o nasleđu" napisao je: "Nedostaju nam sigurni podaci o nedostacima zuba kao naslednom faktoru. Shodno tome, na stupnju naših današnjih saznanja, nedostatak jednog ili više predkutnjaka ne bi trebalo da predstavlja manu, jer se ne može pouzdano pripisati zakonima nasleđivanja".

Poželjne osobine

Ali, vratimo se rasi koja nas u ovom trenutku interesuje. Kod kotona, stalni sekutići se pojavljuju u periodu punog rasta obe vilice (ne uvek istovremeno). Zbog toga standard predviđa tri položaja sekutića. Ovde uopšte nema govora o samo jednom položaju s dozvoljenim .odstupanjima, pa nema nikakvog razloga da se negativno ocenjuju "klještasti ili "obrnuto makazasti" zagriz. Jedino predgriz ili podgriz (veći od debljine sekutića) koji se spominju među teškim, ali ne i isključujućim greškama, zahtevaju kaznene poene. Kad je reč o jakom predgrizu ii podgrizu, a naročito kad je položaj očnjaka nepravilan, ovo će se ocenjivati kao teška greška.



Uz nenagiašen stop, oči igraju važnu ulogu u pravom izrazu kotona. Njihov oblik, boja i pigmentacija kapaka koja ističe živ, Inteligentan pogled, karakteristični su i poželjni za ovu nasu.

Način na koji su uši nošene mnogo doprinosi tipičnom izrazu ovog psa. Pri ocenjivanju neophodno ih je opipati, pošto su gusto obrasle i uz to skrivene dlakom glave, Treba da su lepo priljubljene sa strane, nikako ispresavijane i upravljene u napred. Isto tako, treba proveriti njihovu dužinu, jer srećemo i primerke sa suviše kratkim ušima koje u tom slučaju naginju uspravnom stavu.



Druga odlika kolona je i veoma blago zasvođena linija leđa. Reč je upravo o liniji celih leđa a ne samo stebinskog dela, koji bi bio pokazatelj utegnutih leđa. I još nešto što zahteva preciznu formulacflu: nije reč o "veoma zasvođenim", ni "zasvođenim", nego o "veoma blago zasvođenim" leđima. Ovo ne znači da treba težiti ka nekoakvom hiper-tipu. Prava (ili ravna) leđa, smatraće se nepoželjnim (ali se ne spominju kao greška), dok su ulegnuta leđa teška greška.

Goran Brkić

Zah wrote:Evo jedna izuzetno dobra pasmina pasa ali kod nas malo zastupljena. Da li je to zbog sarplaninca i tornjaka koji kod nas dominiraju kao ovcarski psi, ja ne znam ali znam, da je ovo sigurno izvanredan pas koji ce se mnogima dopasti, ne samo po izgledu, nego i po osobinama koje ga krase. A sto znamo, mozda bas neko do citalaca na ovom podforumu bude uzgajiovac ove pasmine pasa.

Nisam uspio naci opsirniji tekst a ni adrese veceg broja uzgajivaca. Medjutim, i ovo ce biti dovoljno da upoznamo ovu izvanrednu pasminu.Na mene su poseban dojam ostavili bijeli psi.
Pozdrav Zah

ALABAI



Srednjeazijski ovčar (SAO) drugog naziva Alabai je stara pasmina psa namjenjena za čuvanje ovaca od vukova i ostalih grabežljivaca ali i za obranu ljudi i karavana! Pasmina vuče porijeklo od Tibetskog psa prije 4000 godina i potječe iz južnog Turkmekistana.

Možemo ih vidjeti na području Srednje Azije (Turkmekistan, Tadžikistan, Pakistan, Afganistan, Kazahstan, Iran i Mongolia). Pasmina se poboljšavala stoljetnom biranom selekcijom. Iz svakog legla ostavljani su najbolji primjerci koji su se pokazali kao najbolji borci sa vukovima ili bili oštri čuvari.
Kvaliteti pasmine najviše pridonosi prirodna selekcija radi teških uvjeta u kojima su živjeli ti psi.

Srednjeazijski ovčar je pas koji čuva cijeli dan, jede malo hrane koju nerijetko lovi sam za sebe, sam brani sebe i stado od divljači, sam se šteni i samostalno odhranjuje svoje štence itd...



U takvim uvjetima opstaju samo najbolji i to je jedini razlog zašto ova pasmina postoji već 4000 godina.Srednjeazijski ovčar lako podnosi velike vrućine ali i veliku hladnoću. Primjerice, zimska temperatura u Kazahstanu je -30 stupnjeva a ljeti i do 40 stupnjeva Celzijusovih.

Postoji nekoliko tipova pasmine. U Tadžikistanu i planini Pamira psi imaju dužu dlaku, u Uzbekistanu su psi laganiji (suhi tip). Najbolji tip nastao je u Turkmeniji gdje su psi jakog i grubog tip a sa kratkom i gustom dlakom. Borbe pasa dio su običaja i tradicije u Aziji pa tako ni ovu pasminu nisu zaobišle. Nažalost ni danas se u tim zemljama ne održavaju izložbe tih pasa, nego se održavaju borbe na kojima se biraju najjači i najbolji psi.Godine 1990. godine Turkmeniski Alabai proglašen je nacionalnim blagom i njegov izvoz strogo je zabranjen.



Turkmenijski Alabai - Srednjeazijski ovčar je veliki pas grube i jake konstitucije, jake glave, sa grubim kosturom izuzetno jakim i razvijenim zubalom. Ima kratke viseće uši koje se kupiraju sa par dana starosti (to se radi radi borbe protiv vukova). Ima kratak i snažan vrat, izuzetno debelu kožu. Prelaz od prsa do trbuha je slabo izražen. ima široka i snažna leđa. Rep je visok i na forbu srpa (također se kupira sa par dana starosti). Dlaka je gruba, gusta i ravna.

Srednjeazijskih ovčara ima u raznim bojama (bijela, žuta, riđa, siva, tigrasta, crna, i druge kombinacije).
Hrabri srednjeazijski ovčari imaju izuzetan prirodni instinkt za čuvanje, lako se dresiraju i nisu agresivni prema dijeci. Ponosan je to pas izuzetne snage, gracioznog hoda i trka i velikog srca.



ADRESA UZGAJIVACA, http://www.alabaicroatia.com/onama.html
VISE FOTOGRAFIJA, http://www.alabaicroatia.com/slike_lubim.html
VIDEO: http://74.125.95.132/search?q=cache:8aZ ... clnk&gl=us
http://74.125.95.132/search?q=cache:ve6 ... clnk&gl=us

NAPOMENA: Ako idete na Google i ukucati ime pasmine, mozete naci jos neke uzgajivace sirom svijeta. Medjutim, nece biti tesko primjetiti da samo pravi predstavnik ove pasmine izgleda lijepo. Uostalom, to je opsta karakteristika za sve pasmine.Iz tog razloga, treba birati samo vrhunske uzgajivace ako vec dajemo novac.

Pozdrav svima na ovom topicu ,a posebno onim forumashima koji vole rasu Srednjeazijski ovchar.

Zovem se Miroslav i zivim nedaleko od grada Doboja.Sa rasom Srednjeazijski ovchar sam se upoznao prije nekoliko godina u Rusiji,josh dok sam tamo zivio .Moj prvi pas te rase je bio nabavljen u odgajivachnici Aziz Kamol (zenka Vaida).Drugi moj pas SAO je bio nabavljen u odgajivacnici Graj Vest,grad Klin ,Moskovska oblast (zenka Ilgiza).Onda poslije dolaze psi koje smo nabavili za dalji rad iz odgajivacnice Klovi, i opet Graj Vest i da nenabrajam vishe.Ukratko danas imamo chetiri Srednjeazijska ovchara i jednu zenku Kavkaskog ovchara.


Nasha odgajivachnica je uspjela izvesti tri legla u Rusiji,i hvala Bogu ove godine josh jedno leglo,ovdje u Bosni i Hercegovini.Mogu da kazem da smo nashe kuje u Rusiji parili sa vrhunskim psima,onim psima koji su uzimali titule na "specijalizovanim izlozbama",tipa "Dostojanie Otchestva,Kubok mira i sl.Znachi birali smo pse ne samo po titulama nego i po nekom drugom kriteriju.

nasha odgajivachnica "nejuri titule po regionalnim izlozbama",jer je itekako svjesna da da izlozbe tog ranga (CAC CACIB)nisu mjerilo kvalitetta ppomenute rase.Samo je specijalizovana izlozba mjerodavna kada je u pitanju kvalitet pasa.Sve ostalo je samo obichan shou.

Evo jedna slika nasheg odgoja:

U pitanju je pas muzijak kome su roditelji Aziz Kamol Vaida x Ashdar (odgajivacnica Graj Vest)



Medjutim ja nikako (jedan dio) nemogu da se slozim sa postom Zah-a.Prvo, ako zelite da ljudi -forumashi saznaju o ovoj predivnoj rasi ,onda postavite josh informacija o odgajivachima sa podruchija ex yuge.Upucivanje na jedan link-odgajivachnicu nije dobar,jer mushterije potencijalne trebaju da imaju uvid shta ima kod nas,tako da jednog dana mogu donijeti reshenje gdje nabaviti -kupiti psa.Meni je neshvatljivo kako se u ovom sluchaju mogu postavljati slike pasa iz Rusije(odg( Graj Vest), a link samo jedan i to iz bivshe drzave-Hrvatske. ?.Da pojasnim malo: Psi na slikama gore su iz odgajivachnice Graj Vest-Galiaskarov Sergej i Larisa.Djevojka sa slike je hendler i zove se Natasha,koju sam imao chast da upoznam.Preko njihovog kluba u Klinu smo registrovali legla i ona (Natasha) je kod nas dolazila i shtencima radila tato.

Ja toliko...Pozdravlja vas odgajivachnica Srednjeazijskih i Kavkaskih ovchara "Batir Garawul"-Doboj.

Zah wrote:Pas kojem smo slomili uho
Piše: Miljenko Jergović...Mariju Radiću

....

@Zah, ovaj text me je strasno ganuo, nisam ga ranije citala...
Mi smo naseg psa morali ostaviti na godinu dana. Ostao je u njemu poznatom okruzenju sa ljudima koje voli. To je bilo izmedju negove 2. i 3. godine. Prvih par dana, kazu mi, bio je tuzan i jeo vrlo malo... Nakon nekog vremena je valjda prihvatio da smo ga OSTAVILI
Iako smo bili svjesni da se tacno za godinu vracamo, uglavnom smo imali groznu griznju savjesti i jedva cekali da ga vidimo.
Svi su mi govorili da ce nas zaboraviti i da pas ne pamti toliko dugo. Ali moj Zlatni je zapamtio... Naprosto ne mogu opisati njegovo ponasanje kada smo dosli po njega. Prepoznao mi je glas prije nego me je vidio i onda... Ne postoje rijeci da se to isprica
Kada smo ga doveli kuci, trcao je kao lud po stanu, moj muz i dan danas tvrdi da je malisa imao predinfarktno stanje
Danas je on prekrasan, odrastao muzjak, miljenik cijelog kvarta, ali cim vidi da se neko od nas krece prema autu on se gura i pokusava uci - valjda iz straha da ga opet ne ostavimo.
@Zah, jos jednom hvala za izvanredne textove

HRVATSKI OČAR

Ovo je hrvatska autohtona pasmina i potječe od pasa koje su Hrvati doveli sa sobom migrirajući u ove krajeve. Ti se psi neprekidno uzgajaju u Hrvatskoj, najviše u plodonosnim ravnicama Slavonije, od tih dana do danas.
Hrvatski ovčar je pažljiv, radišan, žustar i inteligentan pas velike energije i sa snažnom potrebom za ljudskim društvom. Izdržljiv je, otporan na bolesti te skroman u pogledu hrane i držanja. Posjeduje dobro razvijen ovčarski nagon te je odličan pas čuvar.
Izgled
Ova pasmina je na donjoj granici srednje visine i osnovna boja joj je uvijek crna. Karakteristika joj je kratka dlaka na nogama i glavi, koja je ponešto nalik na lisičju. Dlaka na ostatku tijela je duža, valovita do kovrčava. Visina u grebenu u oba spola je između 40 i 50 cm, a duljina tijela premašuje visinu za oko 10%. Danas su neki psi i viši; možda zbog bolje ishrane i lakšeg života - narastu do svog punog genetskog potencijala.
Tradicionalno, rep se kupira vrlo kratko, a nekupiran, zavinut je, više ili manje, psu na leđa.
Povijest pasmine
Sudeći prema pisanim dokumentima, izgled ovog psa nije se bitno promijenio od 14. stoljeća do danas. Vjerojatno zato što posjeduje odličan nasljedni instinkt za rad s ovcama i govedima, selekcija na račun upotrebljivosti (radnih sposobnosti) spontano se provodila, što je dodatno rezultiralo i s njegovim skladnim izgledom.
Najstariji zapis o hrvatskom ovčaru - “Canis pastoralis croaticus" iz 1374. godine - pronašao je, u arhivama đakovačke biskupije "otac pasmine" - veterinar prof dr Stjepan Romić. U tom dokumentu đakovački biskup Petar navodi da je pas visok oko 3 pedlja (oko 45 cm), da je obrastao srednje dugom kovrčavom dlakom crne boje, da mu je glava obrasla kratkom dlakom, da je polustršećih i stršećih ušiju te da je vrlo dobar za čuvanje stada svih domaćih životinja. On također navodi da su ga hrvati doveli sa sobom u 7. stoljeću prilikom seobe u Hrvatsku iz prvobitne domovine.
Romić je također u arhivi đakovačke biskupije našao važne dokumente iz 1719, 1737, 1742. i 1752. godine. U svim tim pisanim podacima opis hrvatskog ovčara potpuno odgovara njegovom današnjem izgledu i u svima se naziva Canis pastoralis croaticus ili hrvatski čobanski pas.
Sa sistematskim uzgojnim programom već spomenuti prof Romić započeo je 1935. godine sa psima s đakovačkog područja. Poslije 34 godine rada, pasmina je napokon priznata od strane FCI-a 1969. godine.
Gospodar stada
Hrvatski je ovčar okretan, brižan i skroman pastirski pas, do samouništenja odan svom vlasniku, srčan i hrabar te pouzdan. Pravi je gospodar svog stada, često trči i preko leđa ovaca kako bi što prije došao na mjesto intervencije. Pasmina također posjeduje nasljednu predispoziciju za rad s krupnom stokom. Neustrašiv u svom radu s govedima, hrabro kroti i vraća svako odbjeglo grlo, slušajući svaku zapovijed pastira. Neki stočari tvrde da njihovi psi znaju po imenu i mogu izdvojiti određeno grlo, ako oni samo izuste njeno ime. Kada tjera goveda, ovaj mali pas baca se s velikom hrabrošću i na najopasnijeg bika te ustraje u njegovom kroćenju.
U prošlosti, hrvatski ovčari često su bili korišteni za tjeranje krda svinja u jesen na "žirovanje" u šume, a također, u nekim dokumentima piše da je ova svestrana pasmina bila korištena prilikom rada s konjima iz đakovačkih štala.
Hrvatski ovčar može i tjerati i okupljati stoku, a ovisno o porijeklu (izložbene ili radne linije) varira i njegova želja za radom. U radu sa stadom možda nastupa sirovije i oštrije od nekih drugih ovčarskih pasmina, ali je vrlo učinkovit. Zna i ugristi grlo, ali rijetko će pritom napraviti neku štetu. Ipak, zahtjeva čvrst i dosljedan odgoj, a ta ponekad prevelika oštrina lako se ispravlja vježbanjem.
Psi ove pasmine su vrlo temperamentni i mogu puno lajati tijekom rane faze školovanja, no s iskustvom lajat će samo u pravo vrijeme - te najčešće kad rade sa stokom u ograđenom prostoru, dvorištu. Ovi psi obično slušaju samo jednu osobu i potrebno je neko vrijeme da bi čak i vrhunski radni pas počeo raditi za novog vlasnika. Ako se ne socijalizira u ranoj mladosti, može biti jako nepovjerljiv.
Hrvatski ovčari se lako odgajaju, ali kao kućni ljubimci bez ikakva posla mogu postati vrlo lajavi pa čak i problematični. Ipak, to je lako poučljiva pasmina i shvaća brzo svoj zadatak, koji obavlja s užitkom.
S oko 3 do 4 mjeseca starosti pastir uzima štene sa sobom na pašu. Obično, uz iskusnog psa, štene ući svoj posao i za isti je sposobno već s 6 mjeseci.
Prema mom iskustvu, hrvatski ovčari najčešće se koriste da okrenu stado u željenom smjeru te da istjeraju stado iz usjeva, ali će također lako vratiti odbjeglo grlo i pomoći u oboru prilikom odvajanja grla. Na zapovijed glasom, rukom ili štapom pa čak samo na znak glavom pas će spremno hitati na zadatak.
Kad ne radi, pas je uvijek gospodaru za petama, čeka slijedeću zapovijed. Često gleda pastira u oči kao da kaže: "A što ću sad?" Dok ovce preživaju, leži pored pastira ili na suprotnoj strani stada.
Danas, sve manje hrvatskih ovčara radi sa stokom u rodnoj Slavoniji, jer su pašnjaci zamijenjeni usjevima, a stoka je zavezana u stajama. Budućnost pasmine ipak ne bi trebala biti previše loša, jer se sve više koristi u drugim krajevima Hrvatske.

SLIKE:

ovo je moja Medena

nadam se da vam se sviđa ova prelijepa pasmina...!!

Pozdravljam gospodina Batira

Drago mi je da si napisao svoj komentar o ovoj zaista lijepoj rasi. Ja sam prezentirao ono sto sam nasao.Nemam puno vremena da sve pretrazim ali sam sugeriso zainteresiranim, da idu na Google i da sami potraze vise. Eto sada znamo da na prostorima bise YU imamo dva uzgajivaca, jedan u Hrvatskoj i drugi u BiH.Svakako, da ce ljubitelji ove pasimine iz BiH prije navratiti kod Tebe nego ici u Hrvatsku. Iz tog razloga prezentiraj slikestenaca iz prvog legla koje budes imao.

A sta kazati Sitno



U ratu je bilo puno napustenih ali prekrasnih pasa. Koliko je samo zavijao pas od mog komsije, koji je silom prilika morao napustiti svoju kucu. On je otisao, pas je ostao ali nocu je puno zavijao. Useljenik u njegovu kucu ili nije bilo ljubitelj pasa ili vise nije mogao to da slusa. Ubio ga je u dvoristu. Moj pas koga sam poklonio prijatelju imao je slucnu sudbinu. Iako je imao paznju, iako mu je novi vlasnik napravio lijep boks, iako ga je svakji dan izvodiuo u setnju, pas je nocu zavijao, pa je neko od komsija stavio otrov u meso i bacio u njegiv boks. Pas je to pojeo i ubrzo skonacao.
Pozdrav Zah

ENGLESKI BULDOG: Najčešće mane



U standardu engleskog buldoga, zadnje noge se opisuju kao snažne i mišićave, sa blago zaobljenjm, vrlo spuštenim skočnim zglobovima. Kolena su okrugla i blago odmaknuta od tela, što znači da su skočni zglobovi približeni, a šape okrenute upolje. Međutim, približenost skočnih zglobova bi trebalo da se odnosi na njihovu zadnju stranu, odnosno kvrgu petne kosti (tuber calcanei), pošto pas sa suviše približenim skočnim zglobovima uopšte ne bi mogao da se kreće.

To znači da je opis idealno građenog psa pun kontradikcija, pa na sudijama ostaje da procene pravilnost zadnjih nogu prema ličnom tumačenju standarda, premda je u pitanju jedna od najvažnijih odlika rase - pošto objašnjava specifično kretanje ovih pasa. Zadnje šape, okrenute upolje, usmeravaju odgurivanje zadnjih nogu ka centru karlice, pa prevelika sloboda pokreta u toj regiji, koja remeti karakteristično ljuljanje, može ukazati na displaziju kukova.

Kao i šape zadnjih nogu, šape prednjih su okrenute upolje, ali veoma malo. Izlagači se često trude da postave psa tako da mu prednje noge budu potpuno prave, ali povijena kontura nogu se ne može izbeći, a šape moraju biti laka okrenute upolje. Važno je da šape prednjih nogu budu okrenute upolje manje nego šape zadnjih.

Položaj repa

Rep po pravilu treba da bude nisko, ravan pri korenu i nadole. Pas ga nosi nisko, nadole i nikad iznad leđne linije. Ovaj opis deluje jednostavno i razumljivo, ali u poslednje vreme se sve češće viđaju engleski buldozi sa visoko usađenim repom, koji je visoko nošen i ponekad čak iznad linije leđa. Ta greška nije jedna od najvažnijih, ali mana - jeste.

Prav, kratak rep koničnog oblika, usmeren naniže, sreće se sve rede. Rep koji je okruglast celom dužinom i zavrnut poznat kao „zvezda" je uobičajen i prihvaćen, premda se u standardu ne pominje. Ne povlači smanjenje ocene, mada je poželjno da izgleda drukčije.

Kretanje

Najproblematičniji deo ocenjivanja se odnosi na kretanje. Procena hodova je izuzetno značajna, ali specifična, pošto se engleski buldozi kreću drukčije od ostalih rasa, što je rezultat njihovog anatomskog sklopa i konstitucije. Eventualni pokušaji kinoloških sudija da u proceni kretanja ovih pasa primenjuju kriterijume kojima se služe kada su u pitanju druge rase dovode do nepravednih i pogrešnih zaključaka, što ne znači da hodove engleskog buldoga ne treba uzimati u obzir prilikom davanja ocene, odnosno kompletne procene kvaliteta psa.

Običaj, da svi psi iz istog razreda, zajedno naprave nekoliko krugova po ringu, pre ocenjivanja, može sudiji samo da oteža procenu kretanja. Hodove valja posmatrati posle detaljnog individualnog pregleda i obično je dovoljno da pas i vlasnik naprave jedan trougao, a onda i pravu liniju sa povratkom. Važno je da pas korača s voljom, a ne da „spava", što se često može videti u ocenjivačkim ringovima. Engleski buldog kojeg vlasnik mora da vuče se ne kreće dobro (bar ne tog dana), a sudije ocenjuju psa u momentu prezentacije i ne mogu znati kako se inače ponaša. Međutim, nerazumljivo je zašto neki arbitri traže od vlasnika da uspori kretanje psa i predstavi ga u laganom hodu, kad standard govori o kratkim i brzim koracima.

Druga krajnost je insistiranje sudije na dugotrajnom kretanju, ako procena hodova ne utiče na konačni plasman. Ukoliko posle individualnog procenjivanja kretanja pasa postoji nedoumica oko toga koji se bolje kreće, dovoljno je da psi zajedno, paralelno hodaju u pravoj liniji do ograde ringa i natrag. Beskonačno kruženje celog razreda po ringu ne pomaže u donošenju odluke, već samo zamara pse. Na specijalizovanim izložbama doduše, dugotrajno kretanje svih pasa iz istog razreda u grupi ima opravdanje, pošto su hodovi značajan faktor u izboru najboljih priplodnih primeraka - što se na izložbama pasa svih rasa ne radi.

Pod idealnim kretanjem se podrazumeva da su pokreti prednjih nogu pravi i paralelni, pri čemu se grudni koš vidi u punoj širini, a noge deluju ukočeno, odnosno skoro da se ne savijaju ni u lakatnim ni u metakarpalnim zglobovima. Ovo se u poslednje vreme viđa sve ređe, pošto sudije ne posvećuju dovoljno pažnje hodovima pasa.

Kod velikog broja izložbenih primeraka prednje šape se ne pomeraju paralelno, već se približavaju jedna drugoj i lako smanjuje i razmak između nogu napravljen širinom grudnog koša. Sudije uglavnom kažnjavaju ovu manu u kretanju samo ako se šape dodiruju ili ukrštaju, a to je veoma loše za rasu. Možda se kod drugih pasmina izvesne nepravilnosti u hodu mogi tolerisati, ali za engleske buldoge problemi počinju čim slobodan prostor između prednjih nogu izgubi četvrtast oblik koji odgovara širini grudnog koša.

Pripremila: Jasna Lazić

predstavljamo ovu prekrasnu rasu SREDNJOAZIUSKI OVČAR (alabai)
Srednjeazijski ovčar (SAO) drugog naziva Alabai je stara pasmina psa namjenjena za čuvanje ovaca od vukova i ostalih grabežljivaca ali i za obranu ljudi i karavana! Pasmina vuče porijeklo od Tibetskog psa prije 4000 godina i potječe iz južnog Turkmekistana.
Možemo ih vidjeti na području Srednje Azije (Turkmekistan, Tadžikistan, Pakistan, Afganistan, Kazahstan, Iran i Mongolia). Pasmina se poboljšala stoljetnom selekcijom. Iz svakog legla ostavljani su najbolji primjerci koji su se pokazali kao najbolji borci sa vukovima i bili oštri čuvari.
Kvaliteti pasmine najviše pridonosi prirodna selekcija radi teških uvjeta u kojima su živjeli ti psi.
Srednjeazijski ovčar je pas koji čuva cijeli dan, jede malo hrane koju nerijetko lovi sam za sebe, sam brani sebe i stado od divljači, sam se šteni i samostalno odhranjuje svoje štence itd...
U takvim uvjetima opstaju samo najbolji i to je jedini razlog zašto ova pasmina postoji već 4000 godina.
Srednjeazijski ovčar lako podnosi velike vrućine ali i veliku hladnoću. Primjerice, zimska temperatura u Kazahstanu je -30 stupnjeva a ljeti i do 40 stupnjeva Celzijusovih.
Postoji nekoliko tipova pasmine. U Tadžikistanu i planini Pamira psi imaju dužu dlaku, u Uzbekistanu su psi laganiji (suhi tip). Najbolji tip nastao je u Turkmeniji gdje su psi jakog i grubog tip a sa kratkom i gustom dlakom. Borbe pasa dio su običaja i tradicije u Aziji pa tako ni ovu pasminu nisu zaobišle. Nažalost ni danas se u tim zemljama ne održavaju izložbe tih pasa, nego se održavaju borbe na kojima se biraju najjači i najbolji psi.
1990. godine Turkmeniski Alabai proglašen je nacionalnim blagom i njegov izvoz strogo je zabranjen.
Turkmenijski Alabai - Srednjeazijski ovčar je veliki pas grube i jake konstitucije, jake glave, sa grubim kosturom izuzetno jakim i razvijenim zubalom. Ima kratke viseće uši koje se kupiraju sa par dana starosti (to se radi radi borbe protiv vukova). Ima kratak i snažan vrat, izuzetno debelu kožu. Prelaz od prsa do trbuha je slabo izražen. ima široka i snažna leđa. Rep je visok i na forbu srpa (također se kupira sa par dana starosti). Dlaka je gruba, gusta i ravna. Srednjeazijskih ovčara ima u raznim bojama (bijela, žuta, riđa, siva, tigrasta, crna, i druge kombinacije).
Hrabri srednjeazijski ovčari imaju izuzetan prirodni instinkt za čuvanje, lako se dresiraju i nisu agresivni prema dijeci. Ponosan je to pas izuzetne snage, gracioznog hoda i trka i velikog srca.
par extra primjeraka ove rase:




korišteni materijali sa http://www.alabaicroatia.com

Jeli ovaj srednjeazijski ovcar isto sto i Kangal?