1. septembar 2008.
Mentalno zdravlje: Pogled na unutrašnji mrak
Svaki drugi čovek u Srbiji pati od blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca konstatovana je kao oboljenje. Depresija je najčešći uzročnik samoubistva i četvrti po redu "potrošač" zdravstvenih fondova. Kakva sve može da bude i kako je razlikovati od lošeg raspoloženja, utučenosti i bezvoljnosti koje svi ponekad osećamo...
Pišu: Jovana Gligorijević, Marija Vidić
"Okidač koji mene pokreće i usporava leži duboko unutra i ja na njega ne mogu da utičem. Evo, već godinu dana čekam da okine, životarim i samo kukam."
"Ne znam kako sebi da pomognem, prepuštam se sve više ovom odvratnom stanju. Šta mi se dogodilo da više ne želim ništa? Gledam svoju decu i samo mi se plače. Mislim da nisu zaslužili ovakvu mamu. Umorila sam se od sebe i od svog gledanja na svet. Gubim nadu, gubim sebe. Tonem. Zombi sam koji luta svetom, traži pomoć, a može li iko uopšte pomoći zombiju? Njegovo mesto je duboko pod zemljom."
"Zašto mi je često i najobičnija stvar koja treba da se obavi teška? Neki ljudi lagano ustaju u cik zore, a ja evo već četvrti dan preskačem jednu gomilu pored kreveta i ne mogu ni da je pogledam, a kamoli da je raskrčim."
Ovako posetioci različitih internet foruma na kojima se okupljaju oboleli od depresije opisuju svoje stanje. Prema istraživanju koje je 2006. godine po nalogu Ministarstva zdravlja sproveo Institut za javno zdravlje "Milan Jovanović Batut", svaki drugi čovek u Srbiji pati od nekih blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca ona je konstatovana kao oboljenje. Međutim, to ne znači da depresija češće pogađa žene. "One se češće obraćaju za pomoć stručnjaka, muškarci to ređe čine zbog stida. Agresivniji su, prave gluposti", objašnjava u razgovoru za "Vreme" Aleksandar Vučo, psihoanalitičar.
Šta je depresija i kako je razlikovati od lošeg raspoloženja, utučenosti i bezvoljnosti koje svi ponekad osećamo?
Zašto umiru šimpanze?
Vučo kaže da je granica između tuge i depresije fluidna i zavisi od posmatrača. Po njemu, treba razlikovati dve vrste depresija – psihotične i nepsihotične: "Psihotične su uzrokovane nasiljem. Kod njih ima mnogo ‘hardverskog’ uticaja i one se leče lekovima. Za razliku od njih, nepsihotične su često uzrokovane gubitkom koji ne mora nužno da bude stvaran, već se određena životna situacija tako doživljava."
Dobra ilustracija za ovu tvrdnju jeste slučaj jedne od učesnica pomenutih foruma koja kaže da je prvu depresivnu epizodu imala sa pet godina kada je njena majka otišla na posao i ostavila je kod komšinice. "Moderna istraživanja mozga pokazuju da se kod njih javlja sistem panike, karakterističan za sve sisare. To su osećaji straha i tuge izazvani gubitkom. Zato se dešava da bebe šimpanze umiru kad se odvoje od majke iako su voljene i pažene, psi uginu ukoliko im ode gazda", kaže Vučo.
Psiholog Petar Jevremović izričit je u tome da treba praviti razliku između depresije i depresivnosti, naglašavajući da se pod depresijom podrazumeva isključivo grupa psihičkih oboljenja koja mogu imati različit nivo ozbiljnosti na psihotičnom i neurotičnom nivou, dok se depresivnost tiče sentimenta, odnosno osećanja.
Vučo objašnjava da depresija nije samo oznaka bolesti, već razvoja našeg mentalnog aparata. Citirajući Sigmunda Frojda koji u knjizi O žalovanju i tugovanju kaže da je depresija reakcija na našu agresivnost prema bliskim osobama, Vučo dodaje da depresivni ljudi imaju sado-mazohistički odnos prema sebi, a da, iako privlače pažnju okoline, odbijaju pomoć zbog osećaja krivice.
Pod masom sreće
Da je agresija jedan od bitnih obeležja depresivnosti, potvrđuju i reči Petra Jevremovića koji kaže da se u samoj srži jednog takvog sentimenta nalazi agresija sa kojom nismo u stanju da izađemo na kraj i koju ne možemo da prepoznamo, pa je okrećemo prema sebi: "Ono što čini depresivca jeste hostilnost koju on ne može da ispolji." Zato, po Jevremovićevom mišljenju, depresivnost ne treba vezivati za pojavne oblike.
Premda većinu depresivnih karakteriše tužan izraz lica, bezvoljnost i prisustvo crnih misli, mogući su i potpuno suprotni efekti poput preterane aktivnosti. "Dešava se da je depresija maskirana maničnom odbranom. Iza preteranog aktivizma može se naći depresivnost, tako da manifestacija ima mnogo, ali suština depresivnog iskustva je nemogućnost da se sa drugima podeli ono u sebi živo", kaže Jevremović, dodajući da je važno da čovek, šta god da mu se desi, bude u stanju da zadrži kvalitetne odnose sa okolinom, a da je njihovo gubljenje upozoravajuće.
Pored agresije, u depresiji se može javiti i autoagresija koja u najgorem slučaju vodi do samoubistva. S obzirom na to da ova bolest jeste jedan od najčešćih uzročnika samoubistva, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorava da će do 2030. godine depresija biti jedan od četiri glavna uzročnika smrti i radne onesposobljenosti, odmah iza srčanih oboljenja, cerebrovaskularnih napada i side.
Pored toga, podaci SZO-a pokazuju da je depresija na četvrtom mestu liste bolesti na koje odlazi najveći deo tereta zdravstvenog osiguranja. Studija "Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji", rađena 2003. godine pod pokroviteljstvom Evropske unije i Evropske agencije za rekonstrukciju, pokazala je da u ovom pogledu Srbija ne zaostaje za svetom. I kod nas se depresija nalazi na istom, četvrtom mestu, a prethode joj ishemijska bolest srca, cerebrovaskularne bolesti i rak pluća.
SZO još procenjuje da će do 2020. godine depresija postati drugi svetski zdravstveni problem, a gledajući samo žensku populaciju, zdravstveni problem broj jedan. To je posledica konstantnog rasta broja depresivnih u svetu koji se prati od 1910. godine. Najmanje deset odsto svetske populacije ima šansu da jednom u životu oboli od depresije. Ona se može javiti još u detinjstvu, a najčešća je u starosnoj grupi od 15 do 44 godine. Većina stručnjaka slaže se da je to za čoveka najbolnije životno iskustvo s kojim se može suočiti.
Bez obzira na to što većina onih koji su prošli kroz depresiju može da navede događaj koji je uzrokovao njihovo stanje, Jevremović smatra da nije bitno šta je okidač, već šta se nalazi u osnovi: "Kvalitet života u porodici, da li je osoba u porodici stekla imunitet na gubitak. Osobe koje nisu na funkcionalan način ugradile u sebe mehanizme iz porodice, koji postaju lični mehanizmi, imaju veće predispozicije za oboljevanje."
Aleksandar Vučo navodi da je depresija veoma povezana sa narcizmom i da ponekad služi održanju čistog i uzvišenog lika: "Depresivni nude sebe kao objekat drugima, ali retko mogu da im se posvete. To zavisi od jačine i dubine depresije."
Mnogi od njih boje se da imaju decu jer nisu sigurni da će biti u stanju da se o njima staraju. Imaju potrebu da budu praćeni, negovani, da im se posvećuje pažnja. Zbog toga se često dešava da depresija nije jedini psihički problem, već je prate socijalna fobija, panični napadi, razne druge fobije ili hipohondrija.
Prolaznici spuštene glave
Zbog svega toga, oboleli se nalaze u začaranom krugu iz kojeg bez stručne pomoći nije moguće izaći. Zato je vrlo bitna reakcija najbliže okoline. Oba sagovornika "Vremena" slažu se da depresivnima ne vredi predočavati argumente i ubeđivati ih da nije sve tako crno kao što njima izgleda. S druge strane, i kod najbližih dolazi do frustracije zbog nemogućnosti da pomognu, zbog čega se javlja konflikt koji samo pogoršava situaciju. "Jedino što okolina može da uradi jeste da što više podrži depresivnu osobu da se obrati za stručnu pomoć. Okolina mora da se suoči sa bespomoćnošću jer pored sebe imate nekoga kome ne možete sami da pomognete", kaže Jevremović.
Depresija se leči na tri načina: psihoterapijom, lekovima ili i jednim i drugim. Antidepresive prati fama da pojačavaju simptome na početku terapije, a neka istraživanja pokazuju da se najveći broj samoubistava uzrokovanih depresijom dogodi baš u prvim danima uzimanja lekova. Aleksandar Vučo kaže da to ne znači da ovi medikamenti prvo pojačavaju simptome, kako se to obično misli, a da ih onda ublažavaju, već da pacijenti gube nadu zato što njihovo dejstvo počinje tek za oko dve nedelje: "Depresivni se plaše da piju lekove zbog neželjenih dejstava ili ih nesvesno odbijaju da bi produbili patnju." Terapiju lekovima često otežava i strah pacijenta od zavisnosti, međutim, Vučo smatra da je ovaj strah prenaglašen jer je u svojoj dugogodišnjoj karijeri video samo dva slučaja zavisnosti, i oba su sanirana za nekoliko dana.
Prozak
Obojica sagovornika "Vremena" slažu se da se ne može govoriti o depresivnim nacijama. Vučo primećuje da su na srpskim ulicama poslednjih godina ređi prolaznici spuštene glave i izgubljenog pogleda, što je bila sasvim normalna reakcija na sve događaje prethodnih decenija. Dakle, Srbi ne pate od depresije više nego ostale nacije, ali, prema podacima Ministarstva zdravlja prikupljenim u istraživanju obavljenom 2006. godine, čak 43,9 odsto naših građana je pod stresom, 28,1 odsto ima emocionalne probleme, a 22,6 odsto pati od nesanice.
Depresija jeste široko rasprostranjena bolest sa potencijalno smrtnim ishodom. Granica između nje i uobičajenog neraspoloženja efemerna je i individualna. Isto važi i za njene uzročnike, način i dužinu lečenja, kao i reakcije na terapiju. Srećom, izlečiva je, ali samo uz pravovremenu i adekvatnu stručnu pomoć.
Prozak civilizacija
Najpoznatiji antidepresiv i najprodavaniji lek na svetu, "prozak", postao je poslednjih godina pop-kulturni fenomen. Pojavljuje se u naslovima romana, filmova, muzičkih hitova. Prošle nedelje javnost Velike Britanije suočila se sa zapanjujućim podacima o preko trideset miliona izdatih recepata za "prozak" godišnje. Međutim, to ne znači da su Britanci depresivna nacija, već je problem u dugom čekanju na prijem kod psihijatra ili psihologa. Naime, u britanskim savetovalištima i psihoterapeutskim ordinacijama pacijenti na pregled čekaju i po dve godine. Zbog toga lekari opšte prakse pribegavaju "lakšem" rešenju: prepisuju "prozak" u gotovo neograničenim količinama.
"Prozak" (generičko ime fluoksetin hidrohlorid) pripada grupi antidepresiva koji selektivno inhibišu preuzimanje serotonina u presinaptičke nervne završetke (SSRIs). Koristi se za lečenje kliničke depresije kod odraslih i dece, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, bulimije, napada panike i težih oblika predmenstrualnog sindroma (PMS). Na tržištu lekova nalazi se od 1986. Prva zemlja u kojoj je odobren bila je Belgija, a godinu dana kasnije, 1987, pojavio se i u Sjedinjenim Američkim Državama, koje se poslednje decenije suočavaju sa situacijom poput one u Velikoj Britaniji. Danas je, pod različitim komercijalnim nazivima, prisutan u gotovo svim zemljama sveta.
Pored toga što je najpoznatiji, "prozak" je verovatno i najkontroverzniji lek na svetu. Otkad se pojavio na tržištu, u stručnoj javnosti ne prestaju debate o tome da li je reč o najefikasnijem antidepresivu, običnom placebu ili potencijalno vrlo opasnoj piluli. Pojedina istraživanja sprovedena u SAD pokazala su da je upravo "prozak" najveći krivac za porast broja samoubistava među tinejdžerima, a nedavno su se pojavile studije koje pokazuju da njegov uticaj može biti štetan za trudnice i decu.
Ima i onih koji u širokoj upotrebi "prozaka" vide finansijski interes farmaceutske industrije i egzistencijalnu krizu civilizacije. Zagovornici ove teorije uočavaju da je godinu i po dana posle pojave "prozaka" američki neoliberalni filozof politike Frensis Fukujama objavio svoj poznati esej "Kraj istorije?", u kom proglašava kraj ideoloških borbi, pobedu kapitalizma i trijumf neoliberalne države kao idealnog oblika ljudskog organizovanja.
Po Fukujami, svet je, kada je o sistemu i državi reč, dostigao – savršenstvo. U tom smislu, svi psihički poremećaji, bolesti i problemi, mogu biti jedino biohemijskog porekla, a nikako posledica loše stvarnosti. Na toj tački na scenu stupaju farmaceutske kompanije, šaljući istu poruku: da je sa svetom sve u redu, ali da sa lučenjem serotonina u mozgu nije. Onda nude lek ostvarujući vrtoglavo veliki profit, smatraju zagovornici ove teorije.
Izvor: Nedeljnik "VREME".
http://www.b92.net
......ne placem nit' kukam ali tersam samo tako 
........i svaka me sitnica nervira i vrijedja 
, nadam se skorom poboljsanju situacije 
)