Forum Klix.ba

evo Perinog odgovora u frci...

Petar Luković

Moj odgovor svima… i ostalima

Friday On My Mind/ Easybeats: Istog onog fucking dana kad slavna Garda Cara Lazara predvođena osveštanim junakom Hadži Andrejom Milićem na pisarnici Narodne Skupštine Srbije hladnokrvno, bezbedno, bez frke, patriotski slobodno, upućuje poziv poslanicima za “rat do oslobođenja”, svečano najavljujući da poseduje naoružanje kojim će “raketirati Prištinu sa 80 kilometara udaljenosti”, o čemu ugledna “Politika” profesionalno ledeno izveštava, ni luk jela, ni rakete glancala; istog onog dana kad DSS-portparol Andreja Mladenović o Čedomiru Jovanoviću govori kao o “moralnoj nakazi pod opijatima”, što, taman posla, daleko bilo, nije govor mržnje, već govor ljubavi; istog onog dana kad vladajuća falanga, unisono, u stavu mirno, ustaje u odbranu svog šefa – Milorada Miškovića, jedna od glavnih vesti na Radiju B92 ( između voljenog Kosova i voljenije Delte) jeste slučaj Petra Lukovića kojeg B92 optužuje zbog “napada na novinare i zaposlene u B92”.

Valja zbunjen zbog ranoranilačke činjenice da sam vijest o samom sebi čuo u surovih osam ujutru, u trenutku nisam mogao da se setim koga sam, vaistinu, napao: samo novinare B92 ili samo zaposlene u B92 ili i jedne i druge, uključujući kafe-kuharice, čuvare fotografija B92 zvezda na ulazu u B92 zgradu ili, možda, čistačice koje, po B92 defaultu, dele nesrećnu sudbinu D.Vučinić iIi O. Bećković, junakinje mog najnovijeg teksta.

Zaledio sam se od straha već kod prvog pasusa ("Posle nedavnog teksta objavljenog u Feral tribjunu, ali i na Internet-prezentaciji Liberalno-demokratske partije, u kom je Gordana Paunovića, menadžera sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost, optužio da je saradnik državne bezbednosti, u svom novom tekstu, ponovo u Feralu i na internet-prezentaciji LDP-a, Luković nastavlja s najprizemnijim uvredama i kvalifikacijama"), jer sam nekoliko puta, što u sebi, što uglavnom van sebe, glasno morao da ponovim funkciju popularnog Gazze Paunovića - menadžer sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost, ko si ti, bre, Lukoviću da se nosiš s "menadžerom sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost", imaš li ti pojma šta je uopšte "korporativna društvena odgovornost", naravno da nemaš, mora da je nešto opasno, zajebano, komplikovano, višeslojno, sigurno ima veze sa Gardom Cara Lazara čim je "korporativno", naročito kad ti se podčitava da nastavljaš s "najprizemnijim uvredama i kvalifikacijama". Fali samo 80 kilometara do Zvezdare, ali ne brinem, snaći će se. Gazza ili Hadži. Svejedno.

My IPod Killed My Girlfriend/ See Spot Run

Opet Korporativni: "Na meti su sada Olja Bećković i Danica Vučenić, novinarke koje su vodile emisije na Televiziji i Radiju B92 u kojima je nedavno gostovao predsednik LDP-a Čedomir Jovanović. Budući da je veza s državnom bezbednošću apsolvirana, Luković novinarke B92 sada proglašava za skotove, ludače i bolesnice". Nikako ne odbijajući semantičku odgovornost za ove vesele, lepršave termine koji su mi se učinili kao vrli lični, mirišljavi, gotovo prolećni a parapsihopatološki "Utisak nedjelje", u pomoć je stigao moj prijatelj i partijski LDP drug Milutin Petrović koji je sve to precizno opisao sledećom rečenicom: "Gordan Paunović piše saopštenja kao predsednik odeljenske zajednice braneći dve štreberke kojima Pera ponavljač hoće da da nadimak". Bilo bi, naravno, bećkovićevski impotentno do ćeranja , očekivati da je Srbija zemlja u kojoj nema teških reči, gde se svi (korporativno) vole i (korporativno) obožavaju, ali kojim to rečima opisati Mržnju, Zlobu, Jed, Jad & Prezir ispoljenu prema Čedomiru Jovanoviću a da to, upravo, ne budu baš ti razbludno-raskočopereni komplimenti, u času kad Andrija Mladenović ili Hadži Andrej Milić svoju logoreju prodaju kao legitimni politički rahatluk. Neke druge, pristojnije reči rezervisane su za neku drugu, pristojniju državu; ovom režimu i njegovim ljubimicama, ove 2007. godine, poručuje Tomas Man koji se u vreme hitlerovskog ludila tridesetih godina nalazio u Britaniji odakle je najgorim rečnikom govorio o (svojim) Nemcima; na pitanje "mora li baš takvim žestokim jezikom", odgovorio je: "To je jedini jezik koji ta stoka razume". Potpisujem.

Nothing Further From The Truth/ God Or Julie

Spektakularno-fascinantni deo Korporativnog Uma sadržan je u onom frivolnom delu u kojem se kaže: "B92 poziva medijske i novinarske asocijacije da iskažu solidarnost s novinarima izloženim najbezočnijim napadima i kvalifikacijama, ali i da se jasno ograde od onih koji, predstavljajući se upravo kao novinari, kršeći sve novinarske kodekse, podmetanjima i neprimerenim izlivima ogoljene mržnje udaraju na pravo da se profesionalno radi posao i da se iznese sopstveno, drugačije mišljenje". Zastrašujuće, najebao sam!

Ali, kako - pitam Korporativnog - da srpske "medijske i novinarske asocijacije iskažu solidarnost " sa "novinarima izloženim najbezočnijim napadima i kvalifikacijama", kad ni NUNS ni UNS ni PUNS ni KUNS ni DUNS ni FUNS, ili kako se već zovu razroki Novinarski Fantomi, čiji nijedan član nisam već najmanje pet godina, nemaju nikakvu jurisdikciju nad hrvatskom štampom, gradom Splitom u kojem izlazi "Feral" ili "Feralovom" uređivačkom koncepcijom? Znači li da je ovo B92 Korporativno Priopćenje državni dokaz da je Velika Srbija nekako stigla do Splita, znači li ovo da je B92 krenuo na granicu Karlobag -Ogulin-Karlovac- Virovitica gde se svaki novinar koji na toj teritoriji piše ima smatrati odgovornim pred NUNS-om ili B92; hitno moram obavestiti "Feral Tribune" da pripadamo Jedinstveno Velikosrpskom Informativnom Prostoru i da nam se crno piše! Od sad, već vidim, "Feral" se ćirilicom piše! Naredio Korporativni B92!

Heroes Or Villains/ Johnny Panic

Taman pomislio da sam se manuo Korporativnog/Čoporativnog kad na sajtu B92 ugledam priopćenja Lokalnih B92 Agenata: ANEM & Mreža. Po naređenju - kako se zove, majke ti - menadžera sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost - ovi su vasceli nesrećnici smislili istu onu formulu koju su koristili u vreme rahmetli Slobodana Miloševića, ostala im zakrčena u kompjuteru, kao dokaz da su pupčanom (novčanom) vrpcom vezani za Korporativnu Matericu, gde su pare, tamo je - istina! Najbolji vic da me nekakva ruralno-amaterska mreža ANEM podseća da o profesionalnim kvalitetima napadnutih novinarki "svedoče priznanja i nagrade koje su primile, kao i kvalitet emisija koje uređuju, a o radu Danice Vučenić i brojni mladi novinari po redakcijama širom Srbije na koje je svoja znanja prenosila kroz programe obuke u organizaciji upravo ANEM-a" pretvoren je u horror kad sam u zombie-viziji video tisuće klonova Danice Vučenić koje, mucajući, udarajući glavom o drveće, hodaju Srbijom! Jako!

Big Lie/ The Rain

Ovaj Sve Izvesniji The Most Beautiful Day definitivno mi je uplepšalo mentalno stabilno priopćenje nekakve Produkcijske grupe Mreža koja je (odmah, naređenjem CK Familije Bećković) osudila takođe "govor mržnje, koji pod zaštitom jedne političke partije širi Petar Luković", da bi rasistički ustanovila da "javnost Srbije može da proceni ko je ko na medijskoj sceni, ali nije sigurno da to može da proceni i hrvatska javnost, kojoj se autor obraća". Hrvati su, hoće se reći, budale, mentalno zaostali, ne znaju da procenjuju - veruju Lukoviću: dok mi, The Serbs iz Hadži Andrej Milićevih, B92, Miškovićevih trupa jedino znamo šta je istina!

A sad kad je NUNS stigao do Splita - nada se "Mreža" - samo je korak do Zagreba! Serbia The Big One! Ima li veće sreće za Korporativne Gazze sa B92?
Go to the top of the pageReport Post

Pretkosovski ciklus Pere Lukovića

Radovane, siđi sa planine

Na pitanje da li bi ratovao, veselnik Bećković je rekao: "Pre na Kosovu nego u Avganistanu, ako bih već morao. Taj rat na Kosovu nikad nije prestao, a i to što se sada vodi jeste rat, ali drugim sredstvima"

Kad je krajem prošle nedelje, pod naslovom Tortura kao lečenje, objavljen izveštaj američke organizacije MDRI (Mental Disability Rights International) o stanju u srpskim ustanovama za lica posebnih potreba - uz stravične slike dece godinama vezane za krevet ili dokumentovanih primera o zlostavljanju ili dokaza o potpunom odsustvu brige za one kojima pomoć najviše treba: kao da su zatvorenici u najgorem koncentracionom logoru - digla se na noge politička kuka i motika da nam objasni kako je ovo „medijsko blaćenje Srbije" još jedan od podlih načina da nas slome baš u ovom historijskom trenutku, upravo kad je borba za Kosovo ušla u nadoknadu sudačkog vremena! Premudri Vojislav Koštunica nije dozvolio da mu promakne zločinačka zavera koju je primetio čim je istu spazio; biranim dss-rečnikom, usred televizijskog Dnevnika, retardirano građanstvo obavestio je o detaljima neprijateljske ujdurme ("Posebno su tendenciozne i zlonamerne optužbe da se mučenje koristi pod vidom lečenja dece i da je reč o logorima za decu, a ne o socijalnim ustanovama. Svedoci smo da se sistematski vodi propaganda kako je Srbija zahvaćena fašizmom, iako svaki građanin naše zemlje oseća najdublje ogorčenje i prema fašizmu i prema fašistima... Trenutak u kom se sve to dešava nije slučajno izabran."), otvarajući vasceli prostor za patriotske varijacije o ovoj temi.
Među prvima se oglasio ugledni i časni tabloid Kurir, čiji uvodnik smireno analizira situaciju: "Nije slučajno baš sada onaj debeli, zadrigli Amerikanac na konferenciji za novinare usred Beograda optužio Srbiju za životinjski tretman bolesne dece. Sve su to pažljivo smislili i tempirali zapadni 'spin doktori'. U Vašingtonu i Briselu odlučeno je da upravo sada, kada treba oteti Kosovo i ukinuti Srpsku, Srbe treba predstaviti kao 'poslednje evropske varvare'"... Izvesni Milivoje Mihailović - koji se predstavlja kao "službenik Vlade" zadužen za medije - omiljenom Kuriru pohitao je sa sledećim otkrićem: "Čini mi se da je neko finansirao izveštaj (o tretmanu bolesne dece) da bi bio baš takav ili da bi se pažnja javnosti odvukla s problema u vezi sa statusom Kosova." Priliku da američkim medicinskim zlikovcima zada smrtonosni udarac nije, naravno, propustila uvek pravdoljubiva Politika u erotskom vlasništvu Ljiljane Smajlović devojačko Ugrica: jedan od njenih novinarskih robova pokušao je sa lakom psihoanalizom: "Ako znaju - a znaju - da osoblje ne vezuje decu iz hira i sadističkih pobuda, zašto izveštaj nasloviti 'Mučenje kao lečenje'? Mučenje podrazumeva svesnu i zlu nameru da se nekom nanese bol. A nije nemoguće da je takva namera postojala kod onih koji su taj izveštaj pisali."
Čim je naciji svečano objašnjeno da je izveštaj samo još jedna američka svinjarija kojom se pokušava oslabiti čelični srpski duh - na scenu je stupila Katica Za Sve, nesrećni Rasim Ljajić, vlasnik nekoliko lukrativnih funkcija: čovek je istovremeno ministar za socijalni rad, predsednik Koordinacionog tela za saradnju sa Haškim Tribunalom, predsednik Koordinacionog Centra za Kosovo, predsednik jedne od dve novopazarske stranke, koalicioni partner Borisa Tadića, verni poslušnik Vojislava Koštunice. Raspolućen od silnih obaveza koje direktno utiču na izbor njegovog trenutnog identiteta, mučenik Ljajić - koji je za domove iz izveštaja očigledno čuo prvi put - krenuo je u neviđenu reklamnu kampanju; svake večeri gledamo Rasima kako sedi s bolesnom decom i zajedno s njima rešava zadatke; ponekad se Rasim igra sa obolelima, kleči pored kreveta, miluje mališane sve gledajući koja ga kamera snima; u nekoliko se navrata slikao pored izgladnelih bolesnika koje su nekako strpali u odelo s kravatom, veselo grleći sve odreda; spontan do vezivanja za krevet, Rasim izgleda kao rasplodna, muška medicinska sestra, spreman da zadovolji svakog pacijenta kojem pantomimom objašnjava koliko će bolesniku značiti kad Kosovo ostane u Srbiji!
U onim retkim medijskim trenucima kad Ljajić nije na terenu, praćen buljukom kamera i novinara koji upijaju svaku njegovu reč - mesto predsedavajućeg filozofa spram srpskog Kosova obavezno preuzima akademik Matija Bećković; tokom nekakve proslave u SANU (Srpska Akademija Nauka i Umetnosti), ovaj Koštuničin savetnik i počasni član fan-kluba Cece Ražnatović složio se oficijalnim predlogom Vojine stranke da Srbija bude vojno neutralna, ali je naglasio da Srbija „ne sme da pristane na poniženje". Na pitanje da li to znači da bi ratovao, veselnik Bećković je rekao: "Pre na Kosovu nego u Avganistanu, ako bih već morao. Taj rat na Kosovu nikad nije prestao, a i to što se sada vodi jeste rat, ali drugim sredstvima." Tužni pesnik je dodao da nije fer da samo Srbiju pitaju da li bi ratovala za svoju teritoriju, a da to ne pitaju nijednu drugu državu na svetu. Ako je čovek od reči, znači da ćemo Bećkovića u vojnoj uniformi već za dvadesetak dana videti na granici s Kosovom, verovatno u društvu raspamećenih ludaka iz Garde Cara Lazara koji - baš kao drug Matija - ponavljaju mantru kako je rat za Kosovo neizbežan i zapravo zagrevanje za pripajanje Republike Šumske matici Srbiji.
Da u tom ratu Srbi nikako neće biti sami, dokazuje današnji spektakularno-preteći naslov iz Večernjih novosti (sreda, 21. 11. '07.): "Putin glanca rakete!" Za jednocifreni IQ čitaoca Novosti ovaj je naslov melem za svaku srpsku ranu, naročito slika da vredni Putin lično magičnom krpom glanca rakete koje će već sutra potamaniti "Šiptare i njihove saveznike"! Igrom slučajnog slučaja, u istom ovom broju Novosti gde saznajemo šta je omiljeni Putinov hobi - našao se specijalni dodatak posvećen Republici Šumskoj: na naslovnoj strani ogromnim slovima nalazi se haiku stih "Srpska ostaje srpska", uz sledeće dramatične i strahobolne naslove: "Čuvamo naša prava", "Zidamo svoju kuću", "Teraju nas na referendum", "Ne pristajemo na ropstvo", "Lajčaku smeta srpski glas", "Srbija najveći ulagač", "Aerodrom, dve centrale, autoput". Ipak, najveću zajebanciju našao sam u tekstu Osvojili svetski vrh, koji se bavi sportskim uspesima Šumske, pa se kaže kako su "slavu Srpske" na takmičenjima širom sveta (gde je svet, uglavnom, Srbija) proneli "karatisti, kik-bokseri i džudisti". Primećujete: sve nenasilni, intelektualni sportovi, brižljivo gajeni u prošlom ratu; šteta što ovih godina nije bilo takmičenja u brzom klanju zarobljenika ili snajperskoj vatri sa Pala - pa da se slava Šumske podgreje sećanjima na sportske uspehe u Srebrenici, Prijedoru, Bratuncu...
Uz tradicionalni guslarski sportski pozdrav: "Radovane, izađi iz rupe/ Da te Karla poljubi u dupe!"

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
BADEN I METOHIJA
28. studenoga, 2007.


18:20 – 19:45


Od kad su u ovoj austrijskoj selendri počeli završni pregovori o Kosovu, Vojislav Koštunica gotovo da ništa nije okusio. Za doručkom bi pažljivo proveravao rukom pisane beleške, gumicom brisao neprecizne i nejasne rečenice, energično odbijajući rukom svaki pokušaj konobara da makar pogleda vojnički oblikovane kockice butera, džem od borovnica, zlatno žuti dvopek, dinstane pečurke ili kobasice. "Nein, danke", promrljao bi i opet se vratio papirima. Veštinu da se isključi iz hotelske realnosti i da uguši zvuke escajga u petingu sa porcelanskim tanjirima, Vojislav je dugo usavršavao; umeo je tako – ponosno se sećao – da prisustvuje šezdesetočasovnim sednicama Vlade, da ništa ne čuje i ne vidi, ali da ostane mentalno aktivan, lutajući mislima po kosovskim horizontima i manastirima koji su ga večito inspirisali.

Povremeno je zatvarao oči i nemo vežbao govor: "Svi argumenti su na strani Srbije. Međunarodno pravo je na strani Srbije i pokazalo se još jedanput..." Odjednom stade: da li da kažem "još jedared" ili "još jedanput", poče da ga obavija dilema, šta će Albance više uplašiti? Predlog da govori na engleskom izgledao mu je kao spas; naročito mu se dopalo da na kraju govora, na tuđem jeziku, poentira da se "dosadašnji pregovori odvijaju u znaku neravnoteže" jer albanska strana "ne učestvuje u njima, već preti kršenjem međunarodnog prava". Priznavao je sebi da reči "međunarodno pravo" voli više od svih reči iz svih jezika; osećao se kao da lebdi na najmekšem jastuku dok izgovara tu najvažniju i poslednju srpsku odbranu od ukupno šesnaest slova, dovoljno moćnu da ga večito inspiriše za nove govore.

19:46 – 20:20

Taman kad je završio sa radoznalim novinarima kojima je objasnio da "pregovori ipak nisu propali", zatvarajući tašnu i gledajući na sat, Koštunica Vojislav oseti prve simptome gladi. Pomisao na krišku hleba i malo soli odjednom buknu pohotnom željom za bilo kakvom hranom: one kockice butera od doručka počeše da mu igraju pred očima, dinstane pečurke i kobasice zamutiše mu pogled; Vojislav se u lakoj nesvestici uhvati za tašnu, umalo da padne na kosovsku stranu stola, nekako povrati dah i nastavi ka izlazu. "Idemo svi na zajedničku večeru!", šapatom mu reče savetnik Samardžić i kao slučajno steže mu nadlakticu; Vojislav je mrzeo te izlive muškog "bondinga" pretočenog u vulgarni ortakluk, što je bila ona poslednja kap gladne nervoze pred čvrstu odluku: "Ja neću." Samardžić stade, povuče ga u stranu i šapnu: "Ali, Vojo, red je."

Vojislav odmahnu glavom: "Ne mogu", brzo dodade "Nisam gladan", a kad je Slobodan nastavio da ćuti, na sto dijaloga Koštunica spusti svoju adut-kartu: "Boli me glava, spava mi se, prehladio sam se, izgleda da imam astmu, smeta mi vazduh, teško dišem, umoran sam, probada mi koleno." Ne gledajući savetnika, Koštunica zaključi: "Odoh u sobu."

20:21 – 20:46

Čim je ušao u svoju hotelsku sobu, Koštunicu glad udari bespomoćnim krikom praznine; dotrčavši do frižidera, nadajući se makar kikirikiju, otkrio je ono čega se plašio; pažljivo poređane na dve prečke ponosno su se odmarale male bočice crnog i belog vina, dve coca-cole i nekakva mineralna voda. Nisam žedan, gladan sam, poluglasno izbaci iz sebe bes Vojislav, sve okrećući se po sobi i tražeći čudo: šunku koja visi iznad kreveta, buter u ramu na zidu, hleb koji svetli sa tavanice. Ništa. A da pozovem hotelski servis, da naručim neku šniclu, slavodobitno ga preplavi spasonosno rešenje koje istog časa bi potopljeno pred debaklom otkrića: šta ako saznaju da sam jeo u sobi – navodno, nije mi dobro, boli me glava, smeta mi vazduh, sve će im to Samardžić potanko objasniti – a nisam hteo da jedem s njima?

Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.

20:47 – 21:33

Malo izgreban i isečen po licu, oprljen biljkama čiji se sok razlivao po obrazu, Koštunica je bio ponosan na sebe: iz partnera se olukom spustio na ulicu, veselo razvijajući kišobran bez obzira na činjenicu da nije bilo kiše. Mrak je već pao na Baden; raskošna svetla prodavnica i restorana treperila su komercijalnim sjajem potrošnje, ali se Koštunica držao senke, izbegavajući osvetljene površine. Šta ako me neko prepozna, zapahnu ga pitanje. Šta ako me policija legitimiše? Šta ako ovdašnji Srbi – mora da ih ima u Badenu – naprave spontani miting kad me ugledaju? Zbunjen količinom pitanja koja mu se roje u glavi, Vojislav oprezno priđe kiosku s kobasicama.

Odjednom se seti razgovora sa svojim starim drugom Kostom Čavoškim: kad si na Zapadu, a ne znaš jezik – objašnjavao je Kosta – i kad te nešto pitaju, uvek odgovori sa "ne". Čim kažeš "da", otvaraš novi krug pitanja. "Ne" je najsigurnija brana radoznalosti. Ponosno sklopivši kišobran, Vojislav vrhom umbrelle pokaza na kobasice; prodavac mu nešto reče – šta li me pita? – ali Vojislav odgovori "Nein", prodavac se zaledi, opet mu nešto reče – šta li ovaj hoće? – ponovo Vojislav odgovori "Nein", ali sad odleđeni prodavac poče da viče na srpskom: "Nećeš ni velike ni male kobasice, pa šta oćeš, budalo austrijska!"... Voji samo što suze ne pođoše na oči: Srbin usred Badena! Taman kad je krenuo da mu se predstavi i da mu pročita govor od jutros, oko kioska se stvoriše neke tinejdžerke sa slušalicama u ušima, počeše da se guraju, nešto dobaciše Srbinu, Srbin im uzvrati, sve počeše da se kikoću, a Voja se skloni u mrak, poče kiša da pada, Vojislav zahvali bogu što ima kišobran, otvori ga i onda zatvori oči...

***

Vest na poslednjoj strani badenskog lokalnog lista da je sinoć došlo do neobičnog incidenta kad je "nepoznati čovek, noseći kišobran, beskućniku oteo sendvič i pobegao u pravcu hotela gde se nalaze srpska i albanska delegacija" ostala je kao nerešena misterija.

06.12.2007 .

Petar Luković, Feral Tribune
HAPPY WAR CHRISTMAS!

Lepota tolerancije, blagosti, oprosta i nesebičnog davanja – sve ono što je stolećima spiritualna transverzala na srpskom mentalnom autoputu – zapljusnula nas je ovih dana kolektivnom smirenošću životne sreće što imamo čast i privilegiju da o našoj svetloj i izvesno nenadjebivoj budućnosti odluke donose oni najumniji, najmudriji, najiskusniji, vizionarski obdareni istančanim osećajem za svekoliku vaseljensku pravdu čiju luč ponosito drže visoko da mrak ne zavlada Planetom!

Pod takvom količinom nesebične ljubavi koju Država Srbija bratski želi da podeli sa čitavim svetom - sve izgleda lepše i radosnije, naročito u ovom dvanaestom mesecu, kad nam se namestilo sve što se namestiti moglo: i Sveti Nikola, i takozvani katolički Božić, i takozvana imperijalistička Nova Godina, i tobožnji završetak pregovora o Kosovu, i eventualno zakazivanje predsedničkih izbora, a možda za srpsku dušu nešto atraktivnije - ponoćna mobilizacija čitavog stanovništva, kolektivni odlazak na tzv. granicu sa Kosovom, prekid diplomatskih odnosa sa onim delom čovečanstva koji se usudi da prizna nezavisnost Svete Srpske Zemlje, masovne demonstracije u stalnom uličnom zasedanju ili, why not, laka ratna dejstva u legitimnoj obrani međunarodnog prava!

Smešteni između hedonističkog shopping-čekića i kosovskog vatrenog nakovnja, građani Koštunistana ovih dana imaju ambivalentnu komercijalnu dilemu: da li da se alkoholno obeznane dok se još seksualno može - ili da kod kuće peglaju uniformu, inhalirajući poruke za delove patriotske moždane kore koju u premijerskom rovu čuvaju dr. Kalašnjikov i njegovi pravoslavni jastrebovi glede sve izvesnije izvesnosti da će za xxx-dana Kosovo postati međunarodno priznata država; odmah po okončanju fijasko-pregovora u kojima je srpska strana poslednjim atomima manične depresije posezala za kvantnim formulama Olandskih ostrva, Južnog Tirola, Hong Konga, King Konga, Frankeštajna ili Plana Z-4 (ćirilicom: tri-četiri) ne bi li nekako-bilo kako-svakako privolela zajebane Albance da pristanu da im Vojislav Koštunica zauvek bude državotvorni Rugova, na miroljubivi sto političkih argumenata bačene su prve novogodišnje prskalice.

Blagougodno paleći štapine dinamita kojima je labavo privezao glavu, oglasio se episkop raško-prizrenski Artemije praktičnim, domaćinskim savetima, s religioznom dozom neodoljivog krstaškog šarma: "Organizovati masovne demonstracije u Beogradu i drugim gradovima za očuvanje Kosova u granicama Srbije, da se pokaže da to nije stvar jednog vladike ili jednog političara nego da je to stvar čitavoga naroda, pa onda, recimo, bolje je zatvoriti granicu, administrativnu liniju, probe radi, pre proglašenja, pa onda, zašto da ne, jedna privremena mobilizacija od tri dana svih, recimo, vojnih obveznika u cilju provere, spremnosti, hitnosti i tako dalje, nikome ne objavljujemo rat ali pokazujemo da nas ima."

Ovaj jebački egzibicionizam ("ne objavljujemo rat ali pokazujemo da nas ima") samo je crkveni falsifikat one slavne ideje Nebojše FMP Čovića od pre pola godine: da se, kad osetimo da će Albanci proglasiti nezavisnost, sedam miliona Srba pojavi na "granici" sa Kosovom i tamo ostane taman onoliko - valjda pevajući Cecine pesme - dok svaki Albanac ne poklekne u svojoj krhkoj, tobožnjoj folk nezavisnosti na provereno čistoj srpskoj zemlji u čijoj hemiji, sem mošti Cara Lazara, nalazimo i zaleđene spermatozoide Slobodana Miloševića, ali i fotografiju Koštunice Voje s kalašnjikovim u ruci, valjda će on prvi, razume se, sledeći Artemijevu kletvu, pokazati "da nas ima".

Kad se, u novogodišnjem fake-raspoloženju, pogrešno učinilo da je Artemije mantijaški izuzetak, ispostavilo se da je on, zapravo, razorio branu - i da smrad kanalizacije zasipa Srbiju svežom količinom fekalija svaki put kad se javnosti obrati lični Koštuničin savetnik, legendarni Aleksandar Simić; isti onaj koji je Crnu Goru nazvao "krimogenom državom", isti onaj koji se hvali kako na pregovorima o Kosovu Albance zove "Šiptarima", isti onaj koji je obavljao najprljavije poslove tokom kampanje oko dvodnevne krađe glasanja za Ustav - isprsio se u ime Svog Idola da preko državne televizije građanima pošalje šarmantnu novogodišnju poruku: "Srbija je imala negativno iskustvo iz nekih oružanih sukoba građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije i to je razlog što je pojačana mudrost i pojačana opreznost, ali svakako se državni interesi brane i ratom. Kad neko ne poštuje Savet bezbednosti, koji je jedini dužan da reaguje u momentu kada neko preti agresijom i ratom, pogotovo ako neko ne poštuje glavu sedam Povelje UN i rezoluciju koja je po njoj usvojena, onda državi ne preostaje ništa drugo da uradi."

Čim ovog Poremećenog Simića pod hitno, lekovima, prevedemo na DSS-jezik, znači da Koštunica najozbiljnije razmišlja da je rat moguća opcija, da mu se kvazidiplomatsko mirotvorstvo - čak ni po cenu da Srbija prekine sve veze sa svetom - čini previše blago i božićno kičerski; ne samo zbog činjenice da Koštunica nije ukorio Simića (verovatno ga je celivao) već zbog činjenice da u Koštuničinoj Vladi postoji realni Stream koji u Ratnim Okolnostima savršeno funkcioniše. Videlo se to pre nekoliko dana kad je u nekakvom Aranđelovcu javnu tribinu trebalo da ima radio emisija "Peščanik" sa svojim gostima (Svetlana Lukić, Teofil Pančić, Vesna Rakić Vodinelić, Miljenko Dereta, Mirko Đorđević, Petar Luković); nekoliko stotina četolikih, šubarsko-koljačkih pristalica Vojislava Šešelja, Velimira Ilića i, naravno, Vojislava Koštunice uspeli su da stopiraju tribinu i da, trijumfalno, razviju svoje zastave i ponosno pokažu Putinove-kolor slike; koštunjava policija - u ulozi kino razvodnika - uspešno je obavila evakuaciju izdajnika: svi živi, zdravi, nepovređeni, šta - bre - još hoćete? I to u trenutku dok nam besramno otimaju Kosovo?

Ovu rečenicu - pamtite - slušaćemo mesecima i godinama.

Pod plaštom otetog Kosova, moguće u uniformi, u bekstvu, u inozemstvu - ako nam ne zatvore granice, u vanrednom stanju, u ratnom stanju, u novogodišnjem kosovskom stanju gde će, verovatno, Aleksandar Simić biti zadužen za Novogodišnji TV program, Srbija čeka 2008. godinu, raspolućena između onog što Jeste (nezavisno Kosovo) i onog što objektivno Nije (never Serbia).

A, jebiga, ni rat nije loše rešenje.

Davno se nismo bombardovali, klali, likvidirali, pucali jedni u druge, granatirali, minobacački uzdisali, veselo likovali nad silovanim maloletnicima, dizali bilo šta u vazduh, uništavali, gazili preko leševa, držali po logorima, etnički i četnički čistili, malo ih terali po minskim poljima, gađali ih dinamitom, gazili tenkovima, jebali im nanu naninu... Lepo je iz slavne haške prošlosti uzeti ono najbolje: Artemije i Simić - zaštitnici Srpskog Blood Brenda!

Uz poruku: Happy War Christmas!

Srbija do Vukadinovića
Umetnički happening ovog ponedeljka u Aranđelovcu: ljudska instalacija Događanja Naroda pod šubarama i kokardama, uz klicanje Velimiru Iliću i njegovom domaćinskom sabratu Vladimiru Putinu - kako bi se po drugi put stopirala tribina radioemisije Peščanik, već otkazana pre desetak dana - jeste preslatka ilustracija državotvornog šizofrenog mozaika, ali, istovremeno, praktična, pokazna vežba u formi opomene šta čeka domaće izdajnike, nepatriote, genetsku gamad ili već nekakav prozapadnjački otpad u dramatičnim trenucima kad, daleko bilo, Kosovo uskoro proglasi nezavisnost i otcepi se od svoje pravoslavne materice. Da nisam, kao jedan od gostiju Peščanika, lično bio u Aranđelovcu (pored Svetlane Lukić, Svetlane Vuković, Teofila Pančića, Vesne Rakić-Vodinelić, Mirka Đorđevića i Miljenka Derete), možda bih poverovao blagoslovenom ćutanju državotvornih medija da se tamo ništa nije dogodilo što zavređuje makar vest ili crticu; ovako, činjenica da smo kao gosti Peščanika sa svojim prijateljima prolazili kroz kordon policije pripremljene na najgore (šlemovi sa spuštenim prozorima, palice od metra, plastični branici, sve uz povike "Brže, brže", "Skupite se u gomilu", "A sad, trčite") kako bi sa zadnje strane uleteli u samozvani Dom kulture, gde su već mesta zauzele Zdrave PatriJotske Snage sa već razvijenim zastavama... učinila mi se fascinantnim povratkom u devedesete, naročito zbog nekoliko stotina domoljubnih ludaka koji su s druge strane dvorane pokušavali da uđu unutra kako bi nam dokazali, recimo, da je Velimir Ilić zvani Vojislav Koštunica poslednja odbrana Srbije, nešto kao mutanti Slobodana Miloševića oplođeni Šešeljevim demokratskim spermatozoidom.

Na bini haos: jedan od "Veljovih" traži od Cece Lukić da ona (Ceca) povuče "svoju policiju" jer "policija bije narod"; drugi onaniše nad pričom o "srpskim žrtvama"; treći zahteva da svi "njihovi" uđu u salu i "diskutuju"; četvrti nešto raspravlja sa Teofilom Pančićem, objašnjavajući Teofilu "demokratska pravila"; peti uzima mikrofon i poziva pristalice "Nove Srbije" da uđu u salu i slobodno "kažu šta misle" o uljezima iz Beograda; s vunenom kapom na glavi izgledam kao tipični član Nove Srbije, neko me tapša po ramenu i kaže: "Brate, pobedili smo"; očigledno je i najupornijima da je Aranđelovac sasvim potonuo u fašistički mulj i da od Tribine nema ništa; kako da bude Tribine pod Putinovim slikama ili pogledima onih koji bi nas najradije poklali ili likvidirali ili makar prebili, tek da osetimo Srpsku Nervozu u ovom "tragičnom istorijskom trenutku".

Kad su u salu uleteli lokalni manijaci (koji sebe zovu "Naši") razvijajući zastave i vitlajući istima, poručujući da je ovo "Srbija" i da u takvoj aranđelovačkoj Srbiji nema mesta za Druge - svejedno što je gomila ljudskog trasha stigla iz obližnje Topole predvođena gradonačelnikom iz Nove Srbije što se ćirilično čita kao Velja Ilić - bio je trenutak za odlazak; opet pod paskom nervozne policije kojoj je bio pun q da čuva one koje bi radije tukla - brzim trkom uleteli smo u kombi i automobile, ostavljajući iza sebe Srpske Slavljenike koji su pevajući ravnogorske pesme i žanrovske refrene o Kosovu u duši i ostalim spolnim organima, na ulazu u Opštinu, overavali Pobedu, dižući tri prsta uvis: Ne može nam niko ništa, jači smo od Peščanika!

A, sad, stvarno: zašto je baš frka oko Peščanika, kad je svakoj budali jasno da niko od onih četnolikih neandertalaca nikad u životu nije petkom slušao ovu emisiju na Radiju B92, niti imaju pojma tko su, vaistinu, Ceca Lukić ili Teofil Pančić ili Mirko Đorđević ili, ne daj Bože, Petar Luković; reč je o partijskim vojnicima, svejedno da li je to narodnjačka Nova Srbija ili mistični Ravnogorski pokret sa živim Dražom na krvavom nožu ili maskirani DSS ili državno lakirani G17+ ili uvek "neutralni" DS Borisa Tadića, koji se unapred proglašava nenadležnim; njihov je zadatak da u ovoj situaciji (čitaj: pretkosovski ciklus) ponište, unište, rasture, zabrane, stopiraju, prekinu, zaustave ili onemoguće svaku Primisao na drukčiji pogled, na drukčiji stav, na drukčije mišljenje. Lakmus test u Aranđelovcu - test je čitave Srbije; znači li to da su sugovornici Peščanika u istoj ravni sa najgorim domaćim i inozemnim šljamom, obična govna?

Znači, naravno: ko je video Politiku od utorka gde se u svojoj BIA kolumni oglasio DSS-službenik Đorđe Vukadinović, sve mu je bilo jasno. Maskirni Đorđe ubijajući Aždaju, sklopio je prekrasni literarni pakt glede današnje Srbije, poredeći istu sa Pompejom: "Tek tu i tamo, potmula grmljavina iz dubine Vezuva i neki pramen dima u vidu Peščanika, 'Garde Cara Lazara' i maskiranih pripadnika Albanske nacionalne armije nagoveštava mogućnost bliske nesreće." Ko ne razume Vukadinovićevu ćirilicu, samo će mu se reći: isti su ovi iz Peščanika kao ovi poremećeni iz Garde Cara Lazara (koji prete klanjem po Kosovu) ili ovi nadrkani iz ANA; sve su to ista govna; iste ubice, isti zločinci, ista Kolateralna arađelovačka šteta, čekajte samo da Kosovo proglasi nezavisnost pa da vidite šta ćemo s vama iz Peščanika! Ovakav mentalni nivo DSS argumentacije - gde se svaki Peščanikov neprijatelj Vojislava Koštunice svrstava uz paravojne skupine različitih zastava: parasrbi ili paraalbanci - svojevrsna je Oda Radosti aranđelovačkim herojima koji su, kao svaka ozbiljna Koštuničina sekta, unapred spremili svoj proglas: "Pozivamo sve Srbe da ustanu u odbranu Srpstva i da dođu 3. 12. 2007. u Dom omladine u Aranđelovcu. Kako radili, tako nam i Bog pomogao! Ustani, Srbine!

Ako i Ti želiš da živiš u bogatoj i snažnoj Srbiji! Ako i Ti ne želiš da ti blate Crkvu pod plaštem ljudskih prava i tolerancije! Ako i Ti želiš da živiš u zdravom i normalnom društvu, ako ti želiš da našoj deci ostaviš lepšu i srećniju budućnost bez droge i kriminala, ako je i tebi muka od sebičnih i alavih političara i lažova raznih vrsta - ako i ti voliš svoju državu, svoj grad, svoje selo, pridruži nam se i pomozi rad našeg Udruženja: Budimo Naši da bismo bili Svoji!"

Posebno me se erektivno dojmilo ovo o "alavim političarima i lažovima raznih vrsta", gde, prirodno - čitali ste već Vukadinovića - nigde nema Velimira Ilića, Vojislava Koštunice, Tomislava Nikolića ili makar Mlađana Dinkića; hoće se reći, batinama ili zastavama, da od Ilića, Koštunice, Nikolića i Dinkića (tim redom) zavisi opstanak Srbije i da, recimo, Tadić tek mora da se dokaže, ma koliko se nesrećnik trudio da postane delom patriotskog fronta. Nekakve razlike između Vukadinovićevog teksta i proglasa ovih poremećenih iz Aranđelovca - nema: isti je to prosrpski, manastirski talog, ista je to šuštava matrica dementnosti, isti je taj Smajlovićin gologrudi kišobran pod kojim se kriju Sv. Đorđe i Sv. Naši, ista je to lavina ljubavi glede Domovine, Srbijo, majko naša!

Punih 24 časa nakon saopštenja Liberalno Demokratske Partije, koja je prva i jedina na vreme reagovala - hitro i brzo, oglasio se predsednik Srbije Boris Tadić da poruči: "Ustavom Republike Srbije jamči se sloboda mišljenja i izražavanja. Incident koji se dogodio u Aranđelovcu zaslužuje osudu. Niko ne sme metodama koje su bile svojstvene prošlom vremenu da guši javnu reč u Srbiji ma koliko se sa tim političkim stavovima ne slagao." Jako, majke mi!

Tipični Tadić, sakrivajući se iza Ustava, ništa nam novo nije rekao; sličnu je ili identičnu impotentnu formulaciju iskoristio kad je opravdavao Tribinu na Pravnom fakultetu Oslobođenje Srebrenice, poručujući da svako ima "pravo" na "političko mišljenje" i da, ustvari, ništa nije strašno što na Pravnom fakultetu tamošnji nacisti traže da se srebreničko groblje pretvori u poljoprivredno zemljište - sloboda do Demokratske Stranke i Tadića lično!

Umesto EPP parole "Dabogda te Tadić branio", lepo je videti da Peščanik niko nije branio. Sem Ljiljane Ugrice Smajlović kroz paravojnu xxxxxxxl-uniformu Đorđa Vukadinovića, koji već godinama kolumnama pokušava da se nametne kao Srpski Terminator i sa Miroslavom Lazanskim prvi krene na Kosovo!

Srbija do Vukadinovića - a zar smo nešto drugo zaslužili?

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
MALKOLM I DŽERI
12. prosinca, 2007.


Dok sam pre neko veče benevolentno opušten daljincem švrljao po erotskim i porno kanalima, detaljno proučavajući svaki oblik tuđinske macho penetracije na državotvornu female teritoriju u skladu s međunarodnim polnim pravom – alkoholnom greškom uletim na Prvi Koštuničin TV Program; usred studija veličine omanjeg Kosova bey Metohije, iz stolice u koju je nekako uguran bagerom i potom betoniran, razbaškareno opušten pod naslagom cementa sedi Oficijalni Državni Analitičar g. Đorđe Vukadinović i nešto, vitlajući rukama, objašnjava sugovornici u šoku Borki Pavićević.

Očajnički pojačam ton da nadčovečanskim snagama čula sluha probam da razumem cenjenog g. Vukadinovića čija šarmantna šuštavost presečena frfljanjem u sopran registrima nikako nije nesavladiva prepreka za svaku duboku ili makar pliću primisao; odjednom, voljeni Sv. Đorđe, valjda zamišljajući da ubija Aždahu, započe opravdanu tiradu o poznatom ekstremisti iz hrvatskog Ferala Petru Lukoviću čiji jezik lingue vaistinu teroriše čitav srpski narod kolektivno i pojedinačno, baš u ovom, jebem mu švrću, historijskom trenutku opće homogenizacije kad nam je jedinstvo potrebno kao Koštuničin očni tik!

Zaledim se u mestu, naravno; ispade ona čaša piva i ode u tečnu pizdu materinu; raspade se daljinac na sastavne delove, ostade g. Đorđe na ekranu da nas dignutim prstom upozori kako između hard-core nacista i hard-core Lukovića nikakve razlike nema, kako su sabornost, umerena duhovnost, dss-pristojnost i ekvidistanca jedino oružje "medijskih poslenika" u ovakvoj, svekoliko demokratskoj Srbiji gde se od takve količine nesputane slobode diše punim pušačkim plućima!

Odjednom, ničim izazvan, hor anđela negde u glavi započe pjesmu "I Saw The Light" kao inicijaciju Prosvetljenja: osetim u sebi pohotu da se pretvorim u novinarski Child hibrid: otac Ljiljana Smajlović Ugrica, glavna urednica Politike; majka – gospodin Đorđe Vukadinović; dete Luković vaspitano po svim uzusima Nove Srpske Fašističke Misli + Politike, dovoljno uljudno (hrvatski: uneređeno) da vam pokaže kako je iz Srbije mogućno Politički Korektno izveštavati, sve zahvaljujući dobronamernim kritikama proteklih tjedana upućenim raspolućenom Lukoviću, ovim redom: B92, Politika, Kurir, Press, RTS/DSS, Nova Srbija, Stara Srbija, Udruženje "Naši", Srpski Ravnogorski Pokret, majka Vukadinović & rođaci na internet sajtu "NSFM", otac Ljiljana Smajlović Ugrica, Mirjana Bobić Mojsilović, Ratko Dmitrović, Jelena Milić- Maljković, Miroslav Lazanski, Slobodan Antonić & Gang Of Dveri, Večernje novosti, Glas javnosti, Sutra, Tabloid, čeka se još priopćenje Vladimira Putina glede Lukovića pa da se raspilavimo od sreće što je otkriven Državni Neprijatelj No. 2, tik iza Čedomira Jovanovića! Skrušen u poniznoj snishodljivosti, pokajnički vam poklanjam kolumnu po meri Osveštenog Petra Lukovića: Novi Čovjek za Novo Vreme!

* Svakom srpskom patrioti srce je moralo ubrzano zakucati onog časa kad je saznao da je veličanstveno mudri, nadnaravno inteligentni, vispreni, šarmantni, pravoverni, međunarodnim pravom uspešno izlečen, beskonačno humani Vojislav Koštunica lično izdejstvovao da se drugarici-pevačici Slađani Milošević preko reda dodeli Nacionalna umetnička penzija! Vizija stvarnosti u kojoj Naš Vođa nalazi vremena da brine o Pojedinačnim Pevačkim Penzijama (PPP) govori više od tisuću riječi: ne samo da je Slađana snimila ključne patriotske singlove od kojih je zavisila državnost Srbije ("Ja sam sexy dama", "Amsterdam") nego je dobrovoljno, recentnih tjedana učestvovala u billboard-kampanji "Kosovo je Srbija" što je sasvim dovoljan razlog da se Umetnici obezbedi prevremena državna penzija!

Neosnovane kritike da pomenuta Drugarica ništa pristojno nije snimila već četvrt veka – samo su klipovi koji se podmeću u Koštuničin vlak čiji je mašinovođa dražesno piskutavi g. Vukadinović zvani Visoki C. Možda je duet Slađana/Đorđe uz vokalni tik g. Koštunice onaj čarobni trenutak kad će Svijet shvatiti koliko se grdno ogrešio o srpske seksipilne umetnice? Samo predlažem, politički korektno ne insistiram.

* Unutrašnji neprijatelj hronično alergičan na sadržaj besprizorno otvorene Politike za svaku vrstu provladine kama sutra-poze, u svojoj ekstremnoj oholosti propustio je da primeti da je glavna urednica "najstarijeg lista na Balkanu" na naslovnoj strani u subotu 8. decembra najavila rubriku pod požudnim sex naslovom u stihu "Malkolm i Džeri u srpskoj veri". Tko je pročitao, umalo nije odlepio: Malklom Tisington iz Londona i Džeri L. Bramli iz Kolorada – javlja Ugricino ženidbeno glasilo – nisu se međusobno venčali kako bi se bizarno moglo pomisliti, nego su pojedinačno, svaki za sebe, pokršteni kao pravoslavci, pod paskom kumova: prvi kum je Velimir Ilić, najslavniji srpski ministar; drugi kum je Gojko Rabrenović, po profesiji "srpski četnički vojvoda", čovek koji je Malkolmu i Džeriju podario "zvanje srpskih četničkih kapetana"!

Umerena i nadasve cool Politika s dopisničkom radošću piše kako su Četnik Englez & Četnik Amerikanac prihvatili politički program "Otadžbinskog pokreta Ravna Gora", da su bili fascinirani naprednim "četničkim idejama", sve mislim da su morali proći kroz obaveznu ravnogorsku probu – da nešto živo prikolju, da puste bradu i istu gurnu u masnu gibanicu, mašu barjacima na Ravnoj Gori, siluju koju Bošnjakinju ili doniraju Ilićevu "Novu Srbiju" – ali je, politički korektno pomisliti da su se Malkolm & Džeri poreski iskreno posvetili Pravoj Veri zbog manjih stopa ili shady-investicija u kojima se verski ništa ne pita, jer nije uljudno, a mi držimo do uljudnosti, otkud vam pare? Važno je, prijatelji, da su Malkom & Džeri srećni; još je srećniji Velimir Ilić; najsrećniji je Vojvoda Gojko koji je dobio 2 bradata inozemna kapetana s nožem u zubima; kad će se, bre, Hrvatska pohvaliti ovom viješću s naslovne strane?

* Vukadinovićev gen proradio u meni; jeste na Dan ljudskih prava 10. 12. usred Beograda bilo fašista, nacista, desničara i ostalog ološa koji su se malo zaneli desnom rukom u obliku pozdrava Vođi – ali "ne više nego u ostalim zemljama", što bi rekao Guru Nove Srpske Nacističke Misli; čak se ni njihov singing repertoar ("Ratko Mladić", "Ubij, zakolji da peder ne postoji!", "Ustaše", "Ubij pedera", "Biće mesa, klaćemo Hrvate", "Spasi Srbiju i ubi se Borise", "Dobićete batine") nikako ne sme shvatiti jednoznačno; reč je o "spontanitetu", kaže Mother Vukadinović, o "revoltu" onih koji ne prihvataju da nam se amputira petnaest odsto teritorije, što je od sada univerzalni alibi za svaku vrstu nasilnog stresa; medijska sreća da su uz ove srpske junake ("Obraz", "Srpske Dveri") stali svi državotvorni mediji – ispravno smatrajući da sve to nije previše bitno ili da je reč o ekscesu ili o izolovanom incidentu – psihološki nas je smirila. Dakle: nema fašizma u Srbiji. Dakle: sve je u redu. Dakle: Kosovo je Srbija. Dakle: Malkolm i Džeri u srpskoj ravnogorskoj ali ipak homoseksualnoj vezi! Nek im je sa srećom!

PPS: PC text Petra Lukovića sukladno je oblikovan PC zvucima sledećih bandova: The Durango Riot, The Do, Zico Chain, White Owl, Woodface, The Velocet, The Proton Energy Pills, Germans, Fortune Drive, Headtrip, Marah, Plumerai, Teletextfile, The Ginger Envelope, The Satelitters, The Sweet Vandals, Zin.

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
BOLJE RAT NEGO ŠTA
19. prosinca, 2007.


Nepodnošljiva količina Kosova u svim halucinantnim oblicima, ukusima i bojama koje svakodnevno intravenozno primamo direktno u mozak, sve zahvaljujući teritorijalnoj poremećenosti koštunjavih ovisnika od Vlasti – ušla je u poslednju, terminalnu fazu mentalnog raspada kad nas se ubeđuje da Vojina Srbija na svojim pravoslavnim leđima nosi čitavu Civilizaciju i da će, ako joj oslonac u međunarodnom pravu sklizne ili izmakne, čitava Mother Earth otići u pizdu materinu, ne mogu, bre, Srbi opet & again da spašavaju čovečanstvo od njegovih grehova!

Poruka u boci: da će, ako nam Kosovo uzmu iz duše, nastati svetski pičvajz – poslednja je uteha ovdašnjih patriotskih narikača, uverenih da je Treći svetski rat jedina sportska šansa Srbije da izbori kvalifikacije za onu vrstu konačnog obračuna sa svim i svakim: sa tzv. Albancima kojima iz ljubavi tepamo "Šiptari", Hrvatima kojima od pobratimstva tepamo "ustaše", Bošnjacima kojima od milja tepamo "balije", sa zloglasnim a posebno bahatim Amerikancima, s prevrtljivim Englezima, omraženim Holanđanima, uvek odvratnim Nemcima, ništa manje odvratnim Austrijancima, mađarskim beskičmenjacima, posebice sa zlobnim Francuzima čiji se predsednik usudio da pitanje srpskog Kosova poveže s brzopoteznim ulaskom Srbije u kretensku Evropsku Uniju, seremo mu se kolektivno na crnoputog Anrija i alžirskog izdajnika Zidana!

Kako beše ona vesela folk-pesmica koja nas je vekovima drogirala čojstvom i junaštvom: "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala/ Nije mala, nije mala, triput ratovala/ i opet će ako bude sreće"? Ako baš moram da budem hardcore partybreaker, Srbija ne samo da je mala nego je sve manja; btw, pesma laže, ratovala je Srbija mnogo puta više – izgubila u šesnaestini finala sa Slovenijom, otpala u četvrtfinalu sa Hrvatskom, u polufinalu do nogu poražena od Bosne & Hercegovine, u finalnoj tekmi zgazio je NATO, sad Srbiju superiorno guzi Kosovo, ostaje matematički izvesna nada da će u budućem nuklearnom obračunu Srbija na brzaka hidrogenskom ofanzivom sačuvati Kosovo kao teritoriju bez njenih stanovnika, nešto kao "srpski bronhi" pod etničkom parolom "lakše se diše".

Onog trenutka kad se iz ovakve saborne metafizike spustimo na grubu prednovogodišnju svakodnevicu, činjenica da se upravo danas (sreda; 17:00 sati) u Savetu bezbednosti raspravlja o tzv. Kosovu, čini se značajnom samo za srpske medije utopljene u DSS-salamuru; njihove plitkoume nada da će se nekakvi razgovori između Prištine i Beograda nastaviti do kraja XXIII veka, da će se Amerika predomisliti i stati uz analnu stranu dr. Koštunice, da će čitava Generalna skupština shvatiti koliko su The Serbs tolerantni i širokogrudi, što su koljački pokazali u svakom izgubljenom ratu – ostaće samo dio one ovdašnje propagande koja na sve strane čini da se građani Srbije još više uplaše, jer je uplašeni srpski građanin savršeni srpski građanin za izborno oblikovanje.

Strah nije samo pitanje rata – teško da bi ovakva deprimirana Vojska, razumno smanjena na ceremonijalni broj, patološki uništena stalnim, zasluženim porazima, mogla da odigra bilo kakvu ulogu u bilo čemu, čak i kad bi upotrebila jedan od tri ispravna Mig-aviona; širenje propagandnog straha ide iz neukaljanih Koštuničinih izvora, odakle nam stižu domaćinske ideje za odmazdu – ako nam otmu Kosovo, prekidamo sve veze sa Evropom!

Izvesni Mile Savić koji za sebe tvrdi da je "savetnik predsednika Vlade Srbije", dakle Koštunice, u tekstu za državotvorni internet-sajt "Nova Srpska Politički Misao" (precizan hrvatski prevod: "Nova Srpska Fašistička Misao") piše: "Do sada su se EU pridruživale samo zemlje koje su članice UN. Pod tim uslovom, 'evroatlanska perspektiva Kosova' praktično ne postoji. Srbija će odmah, u skladu sa Poveljom UN, Rezolucijom 1244 i svojim Ustavom, čin proglašenja nezavisnosti poništiti, a SB UN, što je sasvim izvesno, neće priznati novu članicu UN... Igraće se, međutim, na novu kartu – da raspoloženje za evropske integracije nadjača spremnost za očuvanjem državnog integriteta. No, već postoje istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da će politika uslovljavanja izazvati oštar konflikt između visokog procenta izjašnjavanja za EU i još većeg procenta opredeljenosti za očuvanje državnog integriteta, i to na štetu raspoloženja za EU. U zaoštravanju dileme – ili Evropa, ili državni integritet sa Kosovom – prevagu će odneti ovo drugo, jer se tiče elementarnog samopoštovanja. Tada uslovljavanja i pritisci gube smisao."

Trbuhozborac Koštunica koji govori kroz Miletov glasnogovornički bubreg izgleda da je već odlučio; važnije je Kosovo od Evropske Unije; važnije je da prekinemo sve diplomatske i ekonomske odnose sa svim našim neprijateljima koji će priznati Kosovo nego da se okrenemo toj istoj Evropi i svetu; lepota samoizolacije u koju nas guraju Koštuničini press vojnici – svejedno kako se zvali: Milorad Antonić, Ljiljana Smajlović-Ugrica, Đorđe Frfljavi Vukadinović, Aleksandar RTS Tijanić, Slobodan (K)NIN Reljić, BIAtizovani Željko Cvijanović, Olja Matijina Bećković, nekakvi toaletoidi koji se kliču Kurir ili Press ili Sutra, podržani zaklanim ostacima Ivice SPS Dačića ili radikalskim SS prikazama četničkog vojvode Šešelja koji kolje zarđalim kašikama – postaje ona vrsta koštunjave posne mantre u koju je gadno gurnuti prst ili penis, a kamoli tu fekalističku mešavinu jesti sa uživanjem do lizanja prstiju, što se od Vukadinovića, recimo, kao nazi-gurmana, uvek očekuje.

Usred takvog Kolektivnog Srpskog Istresanja za koje ni stotine SAO WC Teritorija nije dovoljno – dočekali smo, povrh svega, predsedničke izbore, zakazane 20.1. iduće godine; kako će se i kakva će se kampanja voditi u trenucima kad nam se šmrka istina da je "Kosovo naša karma", ostaje trojici takmičara da razluče; prvi od njih, Tomislav Nikolić, iz radikalsko-šešeljevskih redova, dileme nema: po njemu je trenutak da pozovemo Ruse da usred Srbije lepo naprave vojne baze i tako izjednače vojni skor sa Amerikancima na Kosovu; drugi je Boris Tadić, dosadašnji predsednik Srbije, čija su legendarna mlitavost i bezličnost odavno ušli u legendu, ne samo činjenicom da se u slučaju Kosova potpuno stavio na stranu dementnog dr. Voje, nego nas mesecima folira činjenicom da je naš put u tzv. Europu nešto što je neupitno i provereno, kao da se tek sad probudio u dss-krevetu, oduševljen što je iza njega, nag, dr. Koštunica, spreman za erektivnu akciju ako situacija-from-the-back to bude zahtevala.

Konačno, tu je Čedomir Jovanović, razlog da svako pri svesti po prvi put glasa za onog s kojim se slaže a da ne – kao decenijama unazad – glas daje svakolikoj budali, pravdajući se da je u pitanju "manje zlo". Kad se setim kraja 1997. kad se glasalo između Milana Milutinovića i Vojislava Šešelja: kao da glasate između masovnog zločinca i serijskog ubice, sve uvereni da je ovaj prvi ne tako krvav, moda ga je nešto poprskalo dok su drugi klali u njegovoj blizini; ili kad se setim da smo birali između Labusa i Koštunice, a potom između Mićunovića i Nikolića!

Tko je preživeo i ostao ldp-normalan, već zna šta da radi: da glasa za Čedu, zajebava se sa Antonićevom frizurom iz vremena Bijelog dugmeta 1974., pali se na Tadićevu impotenciju, imitira Vukadinovića pokušavajući da izgovori "š", zatvorenih očiju proba neuspešno da zamisli Ljiljanu Smajlović golu a da se ne pobaci abortusom, čita "(K)Nin" motornom testerom i stojeći na jednoj nozi posmatra Vojislava Koštunicu za UN govornicom!

Rekli bi u kosovskim reklamama: Priceless!

________________________________

freak_with_a_laptop wrote:

danas wrote:imal koji
nas
domaci
forumaski
whatever
...
da 'vako nesto kaze

or is it... too much... for asking...

Jesi nacionalista, pravi pravcati

Pogana su ovo vremena, kad samo 'drugi' smiju istinu da kazu.

Mi, iskompleksirana gamad, nemamo pravo glasa -
stisti pa pisni, da vidis kako letis u tor turbo-vehabija Blago Petru kad je Petar

@freak_with_a_laptop - Ubo si u srz. Kudus!

Feral, 27.prosinca


Piše: Petar Luković

Sa sigurnog vojničkog položaja od 120 časova/mm koliko smo (od današnje srede do prokletog novogodišnjeg ponedeljka) topografski udaljeni from dokazano zločinačke 2008. godine – Skupština Srbije upravo izglasava treću, najslađu Rezoluciju o Kosovu & Metohiji; o ovom svečanom, po mnogo čemu prazničnom, ali duboko kosmičkom Programskom Dokumentu, koji bi trebalo da bude Alfa und Omega naše inicijalne budućnosti, u proteklih nekoliko sati već se seirilo nekoliko puta; Boris Tadić, predsednički kandidat u ulozi tekućeg predsednika države, uvodnički je muljao nekakvu somnabulnu bajku u kojoj, kao, Srbija ulazi u prioritetnu joj Europu, ali sa obaveznim Kosovom u celini i celosti, nonšalantno pominjući „sva ostala sredstva“ za odbranu K&M, uz izhlapelu nadu da će se tzv. pregovori nastaviti i da će se Savet Bezbednosti prizvati k svesti ili već nešto slično; onda je mikrofon osvojio Vojislav Koštunica i krenuo u antiameričku tiradu koje se ni mrtvi Brežnjev ne bi postideo: Amerika mrzi Srbiju, Amerika nas je bombardovala, Amerika je izvorište zla, Amerika je govno, Amerika podržava Albance, Amerika hoće da na K&M napravi svoju državu. Umalo da se dr Kalašnjikov izlane, pa da prizna Amerika nema tako tako dobre filmove kao što se misli, samo je Voji falilo pa da kaže kako ga brine američki rock’n’roll, ne priznaje on The Red Button kao retro-tendenciju, hoće Vojislav da Amerika javno prizna kako joj nije stalo do Pravde, nego do Sile, a nama Srbima, podvukao je granatom dr Koštunica, uvijek je bilo samo do pravde, do kompromisa, do dogovora, do istine, do međunarodnih propisa!

Ah, jebiga! Gde su sad stanovnici Vukovara, Sarajeva ili Dubrovnika da podrže dr Voju kao nezavisni granatirani svedoci: gađalo ih Pravdom godinama, snajperisalo se Istinom dvocifrenim brojem meseci, kompromisno su kolektivno likvidirani u tisućima pojedinačnih obrana međunarodnog prava... ali, prijatelji, ništa to nije tako značajno kao odbrana Srpskog Kosova i Srpske Metohije; iz Koštuničinih riječi iz kojih se na pod Skupštine cedila jedra pakost i pravna zloba, shvatili smo da je 2008. godina – godina dobrovoljne izolacije, jebaćemo svaku onu državu koja se usudi da prizna tzv. nezavisno Kosovo, jer mi The Serbia nikad, never, nikad, never nećemo priznati nezavisno Kosovo; zato, svaki međunarodni sporazum mora biti u funkciji „očuvanja Kosova i Metohije kao integralnog dela države Srbije“, što me kao dokazanog bukvalistu stavlja pred streljački stroj iz mašte.

Recimo, da sa hrvatskim uvoznikom imamo Sporazum o izvozu fucking višanja, za koje je naučno dokazano da ne poseduju političku svest (višnje, ne Hrvati); da vam uopće pošaljemo višnje hladnjačom, treba nam (valjda, tako se Rezolucija čita) vaša pismena, ćirilična izjava u kojoj višnje sa čitave državne teritorije Srbije priznajete kao jednakopravne voćne subjekte, uz dodatnu vašu (hrvatsku) obavezu da pomenute višnje prodajete u kesama na kojima će pisati da su iste prozvedene u „celovitoj, nedeljivoj Srbiji, uključujući Kosovo and Metohiju, što je potvrđeno preambulom Ustava Srbije“.

Koliko sam razumeo Rezoluciju, nećete u Srbiji moći da prodate ni čašu hrvatskog tečnog jogurta ako se jogurt ne složi da je K&M neotuđivi dio Srbije; uvozno, inozemno povrće koje se do sada hedonistički baškarilo po policama takvih apolitičnih shopping-malls kao što su hrvatska „Idea“ ili slovenački „Mercator“, moraće da poseduje atest da Srbiju priznaje u granicama priznatim UN, ili će povrće biti uništeno na licu mesta, sere se Srbija na vaše povrće kad kod nas sve uspeva: mogao bi i mango, ali nas mrzi; banane smo već probali, ima mnogo posla, dosadno je gajiti ovo penisoidno voće; avokadu ne prija kosovska klima, čime je automatski eliminisan – ako avokado ne može pravoslavno da se razvija u srpskoj Prištini, ne može ni u Beogradu!

Zadubljen u detalje buduće Rezolucije kojom će iz beogradskih ambasada biti oterano/proterano sve što se kreće a što podržava šiptarsko-marionetsku NATO-tvorevinu, umalo da na televiziji iz Skupštine propustim predsedničkog, šešeljevskog kandidata Tomislava Nikolića koji je odmah pohvalio Borisa Tadića zbog oštre, vojničke retorike, odajući priznanje Borisu što je pomenuo „sva pravna sredstva“, including vojnu intervenciju; Nikolić je zatražio pojašnjenje oko neprijateljske Europske Unije, otkrivajući – logično – da je tzv. Rezolucija, čak i ovako nevešto napisana, sasvim dovoljna da sa pomenutom Evropom prekinemo sve veze, dodajući da je sad pravi čas da nađemo nova tržišta u Libiji, Severnoj Koreji, severnom delu Kube, Belorusiji ili u voljenoj Republici Srpskoj; izolacija koju je sama Srbija odabrala – objasnio je Nikolić – rezultat je teorije da u Srbiji ništa, ništa, nothing, nothing, a posebno ništa nije tako važno kao Kosova; ako nam, daleko bilo, ode K&M, najebasmo; sneg će padati mesecima, sunce će bojkotovati Srbiju, više nema smisla raditi a posebice živeti; sex se ukida sve dok nam se Kosovo ne vrati; oralni je definitivno zabranjen; koji će nam qurac filmovi, pesme ili knjige ako izgubimo telo i dušu i nebesku Srbiju; poštenije je – tako sam razumeo Nikolića kroz Koštunicu kroz kojeg je govorio Tadić – da odjebemo čitav svet, priznamo kako je Milošević bio vizionar, da zatvorimo granice, okrenemo se Rusima i da nas Bog vidi!

Najslađa Rezolucija o Kosovu, u stvari, jeste rezolucija o Evropi: metiljavi Boris Tadić čija je jedina filozofija sadržana u akademskoj EU želji da mu se jebe ali da mu ne uđe, suočava se sa željom Tomislava Nikolića da mu uđe ali da se ne jebe; povrh svega, imamo manijaka Koštunicu koji bi hteo sex, ali da se ne jebe i da mu pritom ne uđe! Srećom po ovakvu Srbiju, sva trojica imaju zajednički teritorijalni imenitelj: Kosovo! Što prevedeno na jezik višanja znači: da se godina 2008. pretvorila u godinu 1999; da ćemo živeti u onoj iracionalnoj epohi kad će nas se ubeđivati da je Srpsko Kosovo samo pitanje još nekoliko stoleća; radi, sedi, ustaj, sedi, spavaj, radi, ustaj, podrži, glasaj, spavaj, podrži – stvaaarno, koji će ti kurac Evropa kad te Evropa mrzi, zar nije bolje kad smo svi zajedno: malo Tadić, malo Koštunica, malo Nikolić, samo da izdržimo nekoliko vekova i Kosovo će opet, keve mi, biti naše, zar to nije vredno novogodišnjeg raspoloženja, serem vam se na raspoloženje!

Umesto čestitke: ispovraćam se i na Srbiju u njenim „državotvornim granicama“.
Tek da obeležim da je kosovska 2008. stigla. Točno na vreme!

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
KOGA SVRBI MITRALJEZ
2. siječnja, 2008.


Dani tobožnjeg novogodišnjeg veselja utopljeni u sneg, led i mraz, spakovani u kartonske kutije verolomnih nada i bolesnog verovanja da 2008. godinu nećemo opet pamtiti po menstrualnim ciklusima Koštuničinog raspoloženja – istopili su se pred matematičkim saznanjem da se za petnaestak dana u Zemlji Srbiji održavaju predsednički izbori, već klasično uglavljeni u pauzama međunarodne Nove Godine, pravoslavnog Božića, nekakvog Svetog Stevana, srpske Nove Godine, što su sve gastronomske šifre za onu vrstu samoubilačkog krkanluka u odsustvu pametnijih ciljeva: sarma, prase, pihtije, proja, pivo, vino, pivo, a potom, naravno, pivo.

Odsustvo Kosova iz ove vrste jelovnika samo je privremeno: čim se malo zalaufa predsednička kampanja, ima da čujemo Borisa Tadića koji će reći da su Srbiji podjednako značajni i Kosovo i Evropa, da u Evropu želimo da uđemo sa "svojim identitetom", sa svojim manastirima, sa svojim jezikom, sa svojom kulturom, kao da se to već ne podrazumeva – ispada da Tadić insistira na nečemu što niko ne osporava, tek toliko da nam se pokaže koliko on, Boris, brine o presudnim detaljima ovdašnjeg identiteta.

Valjda osokoljen ovakvim novogodišnjim raspoloženjem, Tadić je u drugom danu Nove godine izrekao da "nikada više naše vojnike nećemo gurati u besmislene ratove", objašnjavajući da "ima mnogo ljudi koji žele da Srbija ponovo srlja u rat, u nova nasilja, što bi nas, na kraju, dovelo do gubitka Kosova i novih ljudskih žrtava – a to ova vlast, ova demokratija u Srbiji neće činiti".

Značaj ove izjave ispravno je fokusiran na potvrdu onog što se odavno zna: da mnogo ljudi u Srbiji iskreno priželjkuje svekoliki oblik rata – sasvim svejedno da li su u pitanju klasični radikali, napaljeni socijalisti, poremećene patriote, naoružani pojedinci ujedinjeni u svojim paravojnim jaslicama, dementni rusofili, nadrkani politički analitičari kojima se ona stvar diže jedino na pomen opšte mobilizacije, sveštenici koje svrbi mitraljez i kojima se usta suše od prizora gologuzih maloletnika, novinari i kolumnisti koji su na večnoj miloševićevskoj straži u Pravdi, Kuriru, Pressu, Sutra ili u Ninu, Standardu, Politici, Večernjim novostima, Koštunice, samo reci, letećemo kao meci! Ima ih još: mnoge osvetljubive izbeglice, lokalni dileri raznom vrstom ljudske robe, primitivni plus neobrazovani, ruralni a dementni – provereno srboidni materijal za jednokratnu upotrebu, tranzicioni gubitnici, nezaposleni... priču oko Kosova doživljavaju kao onu vrstu alibija za sopstvenu nesposobnost; bolje rat nego pakt, gore ne može biti!

Šteta što Tadić nije definisao ko su ti "mnogi" u Srbiji koji hoće rat; ali, ako je od umerenog Borisa – dosta je i ovoliko; sama činjenica da govorimo o stotinama hiljada ljudi spremnih da praktično opet falsifikuju krvavu prošlost u globalu i detaljima jeste užasavajuća za zemlju koja bi, teoretski, već 28. ovog meseca trebalo da potpiše Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji; da li će potpisati – ne zna nitko, jer u Srbiji ništa nije toliko jednostavno da se odgovori sa "da" ili "ne".

Ako nam Europska Fucking Unija – kaže Voja Koštunica – garantuje da je Srbija koja potpisuje Sporazum ona ista Srbija koja u svom polnom sastavu čuva Kosovo, onda nema frke: potpisujemo! Ako, pak, ta ista Europska Unija pokuša da nam otme Kosovo tako što će ga nelegalno, suprotno međunarodnom pravu, belosvetski podlo priznati kao neovisnu tvorevinu, istovremeno amputirajući Srbiji petnaest odsto teritorije – od Sporazuma nema ništa, ko vas jebe, seremo se na Europu koja podržava naše najveće neprijatelje!

Tajming dva prelomna happeninga: izbor novog predsednika Srbije i neovisnost Kosova – očekivani u ovakvom vrtoglavom vremenskom tesnacu opšte žurbe, integralni je dio samozvane europske priče glede Srbije kojoj se maksimalno popušta da ne bi mahnito poludela; zgodno je verovati Tadiću da "rata neće biti", ali šta se dešava ako nekom duhovitom zgodom pobedi Tomislav Nikolić sa kojim, ideološki, svaku erotsku stavku deli Vojislav Koštunica, podjednako zaljubljen u Kosovo, Rusiju, Ljiljanu Smajlović i Matiju Bećkovića; poetsku pomisao da za premijera imamo poremećenog Koštunicu a za predsednika zlikovca tipa Nikolića – nije mogućno odagnati verom u kilavog Tadića spremnog za svaki buđavi kompromis ne bi li, nesrećnik, ostao tamo gde jeste, u srpskoj Beloj Kući, gde je proteklih godina upamćen po dve konkretne stvari: dao krv i pristao da udomi mačku-beskućnicu! Sve ostalo je zaboravio brže od svih nas!

Ako nekim Hrvatima baš nije jasno o čemu se radi, pojednostavićemo: Srbija nije samo nesrećna što je sa njom Milošević masturbirao godinama, uvlačeći je u unapred izgubljene i najstrašnije ratove koji su Slobodana seksualno rajcali; još je nesrećnija što danas njom vlada Miloševićev klon Vojislav Koštunica koji je još rigidniji kad je mučeno Kosovo u pitanju; opsednut Kosovom a posebice drogiran Metohijom, Koštunica liči na heroinskog ali religioznog ovisnika, spremnog da sve digne u zrak i vatru, kad mu se uskrati potrebna doza kosovskog opijata. Razumni renesansni savet: "Ako već moraš da večeraš sa đavolom, koristi dugačku kašiku", u ovom slučaju ne važi; Koštunica jede rukama iz đavolove porcije, uveravajući nas da je smiren i da zna šta radi.

Zna, qurac: Srbija živi od danas do sutra, nemajući pojma šta je prekosutra čeka; da li je iza okuke Toma Nikolić ili EU ili Boris Tadić – niko nema pojma; uteha da nam je uz pečenje, proju i pivo (Tri sveta P) sve ravno do Kosova, važi samo do objavljivanja nezavisnosti istog ravnog Kosova; u međuvremenu, dobićemo novog predsednika, dobićemo ponudu EU da nešto parafiramo, dobićemo priliku da se još jednom femkamo i odaberemo najgoru varijantu.

Mrtvi bili, pa videli!

________________________________

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
SILOVANJE TADIĆEM
16. siječnja, 2008.


U alkoholnoj migreni zbog proverene činjenice da se već u nedjelju (hrvatski: u nedjelju, 20. 1.) održava prvi krug predsedničkih izbora – zaludno sam švrljao internetom, obavezno preskačući sve što ima veze sa četvoricom ličnih kandidata dr. Vojislava Koštunice, bez obzira što se u javnosti predstavljaju pod navodno različitim imenima: Tomislav Nikolić, Velimir Ilić, Boris Tadić ili Milutin Mrkonjić.

Dovoljno mi je bilo što sam prošlog tjedna, u četvrtak uveče, ostao zakovan uz televizijski ekran, u somnabulnom horroru gledajući nabrijane radikale koji kliču Nikoliću, vitlajući slikama Vladimira Vlade Putina, Ratka Mladića i Raše Karadžića; dovoljno mi je bilo što sam desetak sekundi video Velimira Ilića sa satanskom sekirom u napadu na nevino božićno drvo; dovoljno mi je bilo što sam Miloševićevog graditelja Milutina Mrkonjića video na billboardima na kojima piše "Naš drug: Milutin Mrkonjić" pa da popizdim jer on nije moj drug, nije mi ni poznanik, nije mi Milutin ništa i svečano me zabole nježnik (srpski: kurac) za njegovo socijalističko drugarstvo.

Međutim, jebiga, nikako mi nije dovoljno Borisa Tadića; svaki dan po deset puta u satu slušam njegove snimljene audio-poruke i uvek se sledim kad čujem da patetikom iz španskih serija kaže "naše bake i naše deke" pominjujući nekakve "pedale koje moramo da okrećemo", valjda mu je neko dobacio horogom ovu imbecilnu metaforu o Srbiji kao biciklisti pod dopingom, pa nesrećni Tadić okreće metaforu kao što bi okretao pedale, jebale ga pedale a posebno bicikl! Ne umem da objasnim šta me je nateralo da sa omiljenih download-sexxy-electro glam-rock-alternative sajtova krenem na http://www.boristadic.org: očigledno je da se nisam dovoljno samobičevao, nisam se enough kaznio, kao mazohista-amater imao sam poriv za slatkom dozom torture, sasvim je moguće da sam potpuno devijatno prolupao kad me interesuje kako izgleda biciklistička web-strana našeg tekućeg predsednika!

Ne očekujući zvučni napad, nisam se pripremio; jeste, imao sam slušalice na ušima, slušao po redu The World Dominion i The Singles i The Orders – kad je odjednom nešto teško, orkestarski moćno, široko kao Kosovo, dramatično kao Metohija, krenulo da me penetrira poznatim filmskim orgazam-temama kao u onim scenama kad se okonča neka bitka pa junak s mačem u ruci gleda u nebo, a ono muzika počinje da plavi i da diže i da uzdiže, maltene kao državna himna po stepenu erektivnog patriotizma. Odmah ukinem The World Dominion, The Singles i The Orders – pojačam muziku sa Tadićevog sajta i stvarno osetim kako mi Predsednik prodire: jeste silovanje, ali demokratsko, još kad počnem da čitam njegove "autobiografske beleške" malo se opustim pa se suha bol pretvori u slatku bol, if you know what I mean.

Naročito me seksualno uzbudio sledeći Tadićev pasus, napisan da mu donese glasove biciklista-penzionera zarobljenih u pedalama prošlosti: "Živeli smo skromno, jako skromno, kao i svi tada, uostalom. Svi smo jeli istu hranu, hleba i masti. Nismo imali više od dva mesna obroka nedeljno, jelo se povrće. Danas mladi ljudi to ne znaju. Kad pogledam fotografiju svojih dečijih kolica, vidim da je napravljena u neprijateljstvu prema ljudskom telu. Nije tu bilo na točkovima nikakvih amortizera, već je sve to bilo od drveta, tvrdo, bez jastučića, zaštite od vetra ili bilo čega drugog."

Ako je ova priča istinita, onda je Boris Tadić već kao dete bio viđen za Sigurnu kuću; ako je stvarno sve vreme jeo hleba i masti, žudeo za mesom i mrljavio povrće, onda su danas neke stvari medicinski mnogo jasnije; što se dečijih kolica tiče, Tadić nije objasnio šta bi mu to odgovaralo krajem pedesetih prošlog stoleća: wireless-internet za bebe, veštačka booby-sisa koja svira državnu himnu dok mališa cucla ili NASA-materijal na kolicima na daljinsko upravljanje?

U nastavku ove tužne i pretužne autobiografije, naišao sam na perfektnu laž: u svom dramskom dramoletu očaja, Tadić na jednom mestu piše "pošto moji roditelji ništa nisu imali, kao i većina roditelja tog vremena...", što bi trebalo da stvori sliku da su akademik Ljubomir Tadić i supruga mu, zajedno sa detetom koje ni onda inteligencija nije naročito podarila, živeli u potpuno praznom stanu, bez kreveta, stola za ručavanje ili stolica jer "ništa nisu imali". Valjda su, pizda mu materina, imali dete – ili Tadić sebe računa u "ništa": čak i da je sve tako kako je napisao, a nije, laže kao kandidat – ostaje činjenica da je familija Tadić posedovala drvena dečija kolica! Malo li je za ovakvog Predsednika?

Kad sam ugasio web sajt, ukinuo onu horror muziku koja me je guzila uzvišenim epic-tonovima, vratio u uši The World Dominion i smestio se pred ekran pred najlepšim puszi-ženama u Vodicama koje iz vode izlaze u mikro-kupaćim kostimima bez amortizera, tvrdo, bez jastučića i zaštite od lukovićevskog su-pomamnog vetra – seo sam u stolicu koja liči na drvena kolica da uz novo pivo sebi objasnim zašto ni mrtav neću glasati za Borisa Tadića, ni u prvom, ni u drugom, ni u bilo kom krugu.


U prvom ću krugu, kao krajnje objektivni LDP fanatik, glasati za mog prijatelja Čedomira Jovanovića; u drugom ću krugu – ako slučajno nema Jovanovića – izaći na glasačko mesto i pokušati da olovkom na listiću nacrtam dečija kolica u koja ću pažljivo, drugom bojom, smestiti iscrtani, džinovski polni organ, kako bi se organ slagao sa količinom masti u pojedenom hlebu jednog od kandidata. Onda ću masnim rukama presaviti listić, zgužvati isti, ubaciti u kutiju - i vratiti se pred kompjuter gde me željno očekuju The World Dominion s pesmom "Jesus Christ I Feel Alright".

Vaistinu se dobro osećam.

A kako ne bih? Rođendan mi je već 24 časa posle izbora, u ponedeljak 21. 1.: za poklon očekujem pedalu s bicikla, hleb bez masti, mast bez hleba, možda i drvena dečija kolica u koja bih se mogao sakriti u drugom krugu predsedničkih izbora. Odakle ću vam drvenim amortizerom, izložen kiši i vetru, u neprijateljstvu prema ljudskom telu, idućeg tjedna objaviti kolosalnu vijest – da je Koštunica pobedio mada nije ni učestvovao.

Tako je to, prijatelji, kad je mnogo masti a malo kruha!

nova lekcija danas...

Feral, 24.siječnja

Piše: Petar Luković


Tri dana posle najnovijih historijskih predsedničkih izbora – uz podsećanje za večito zaboravne Hrvate da Srbi kao autentično-autohtoni istorijski narod, s pravom svako glasovanje doživljavaju kao reinkarnaciju svoje pomenute historijske polne veličine (hrvatski: kurčenje), sve je nekako došlo na svoje zasluženo mesto: nadmoćno, sa preko 1.600.000 glasova, u prvom je krugu šešeljevski kandidat Tomislav Nikolić porazio aktuelnog državnog i DS predsednika Borisa Tadića (1.450.000), uz matematičko upozorenje da nikako nisu loše prošli ni ostali – Koštuničin favourite ministar raznovrsnih privatnih investicija Velimir Ilić (preko 300.000), Miloševićev obožavatelj Milutin Mrkonjić (244.000) i, naravno, Čedomir Jovanović koji je, bez pomoći mađarske manjine i bez Nenada Čanka (koji se preselio na splav Borisa Tadića), osvojio 220.000 najnormalnijih i, ispostaviće se, najdragocenijih glasova.

Tečni utisak, zaliven pivom, da se Srbija sasvim raspametila i vascelo pomahnitala, veselo vratila svojim omiljenim blood šizofrenijama devedesetih godina – nije statistički sadržan samo u mračnom podatku da je preko dva miliona nacionalističko-šovinističko-domaćinsko-rodoljubivo-dementih duša glasovalo za Rusiju, a protiv Evropske Unije, za Kosovo po svaku cenu, za XIX protiv XXI stoleća, za RTS, Kurir, NIN, Press, Gazetu, Pravdu i ostale profašističke tabloide, za izolaciju, za Legiju i njegove plaćene ubice, za nove ratove ako ih, srećom, bude; za socijalistički egalizam, a protiv privatizacije i bilo kakvih reformi, za pagansku budućnost u kojoj će Srbija biti predvodnik Pravde & Istine... već je istodobni statistički mozaik sadržan u duhovnom obzoru tzv. glavnog Nikolićevog oponenta Borisa Tadića koji se, jebite me nježno, jedva razlikuje od Nikolića, ako se uopšte razlikuje.

Navodna (opet historijska) dilema kako je ovo odlučujući trenutak da se u drugom krugu (prva nedjelja februara) po svaku cenu podrži Tadić, već se pretvara u onu vrstu poznate venecuelanske tv sapunice sa srpskim motivima; potpuno izgubljen Boris Tadić (BoTa) na novim se mitinzima šepuri se sa tri prsta, gurajući seksualni alat u vidokrug Ilićevih pristalica koji mu očajnički trebaju; Tadićeva se retorika ovih 48 sati pretvorila u očajničku šovinističku monodramu – on govori da „uvežemo sve zastave od 5. oktobra“, pominjući Beograd, Sandžak ali i Rašku oblast, kao da smo pali sa kninske tvrđave pa ne znamo da je Raška oblast srboidni termin za Sandžak. Kad je završio sa „umrežavanjem zastava“, Tadić se okrenuo rečnim tokovima – danas je izjavio da će se u „Demokratsku stranku uliti svi oni koji žele u Evropu“, fali samo objašnjenje da li je za ulivanje potreban pojas za spasavanje ili će nas BoTa lično vaditi iz vode, ako se ne ulijemo po propisu.

Ako je za Tomislava Nikoilića ama baš sve jasno: da je u pitanju nesporno dokazani fašista pravoslavnog usmerenja, spreman da svojom tananom rusofilskom dušom u predsedničlkom pimp-obliku Srbiju prevede u Putinov krevet, zajebava Evropsku Uniju, učini sve da Srbija nikad ne uđe u to Leglo Zla, pokuša da napravi sranje oko Kosova – The Question jeste po čemu je Boris Tadić, već tri godine predsednik Srbije, drukčiji?
Pomenuti je, u preko tisuću dana, imao bar tisuću prilika da nešto uradi ili nešto kaže ili se obrati naciji ili već da učini bilo šta; ako se njegov zbir dobrih dela svede na činjenicu da je (kao) usvojio nekakvu samohranu mačku i jednom dao krv uz ultimativno TV pokrivanje svih kanala Srbije – a da je u međuvremenu voljenog Vojislava Koštunicu celivao mestom premijera, pristao na donošenje Ustava na najpodliji način – krađom, u čemu su učestvovali članovi njegove stranke, da je pristao da Koštunica vodi spoljnu politiku i određuje prioritete (najnoviji, od danas: „Ili će EU potpisati Sporazum o pridruživanju sa Srbijom što podrazumeva da nema ništa od slanja Misije EU na Kosovo, ili od potpisivanja nema ništa“), da se u nacionalnom zanosu oko Kosova pretvorio u Koštuničin falsifikat tvrdeći da bez Kosova „nema Srbije“, da je sasvim ugodno učestvovao u svim podelama oko upravnih odbora javnih preduzeća gde je, logično, ubacio sve svoje gladne drugove, da je zaštitio vodećeg srpskog milijunaša Miškovića od Anketnog odbora u Skupštini Srbije (na LDP zahtev) odbijajući da se o „Delti“ uopšte razgovara u Parlamentu; da je prećutao činjenicu da nekakva Republička Izborna Komisija ne poštuje odluku Vrhovnog Suda Srbije i dalje zabranjuje posmatračima iz Velike Britabnije i SAD da prisustvuju predsednilčkim izborima, a istovremeno nudi tu mogućnost Rusiji, da je Tadić toliko kohabitirao sa Koštunicom da je telesno srastao sa premijerom od kojeg se ne može polno odvojiti...kako da neko glasa za ovakvog Tadića koji je obrastao Koštunicom, dva tela i jedna, ruska duša!

Videli smo to koliko juče: čkapi Tadić ni reč nije rekao protiv kolonizacijske ideje poludelog dr Koštunice da se Rusima pokloni ovdašnja Naftna industrija, bez tendera, navodno nekakvim sporazumom koji još niko nije video.
Koliko je ludilo uzelo maha, pokazuje izjava Tadićevog mafijaškog bossa Dragana Đilasa da će Srbija ovim sporazumom sa Rusijom dobiti „više novca nego preko tendera“. Otkud Đilas zna šta bi se to dešavalo na tenderu, da nije rusofilna ideja o Belom Magu našla mesto u Vladi Srbije gde se svi ministri goli okupe ukrug i zajednički pevaju mantre protiv EU, s naglašeno ruskim akcentom?

Sukladan svojim principima oralnog zadovoljavanja Koštunice na kolenima, sa rukama iza leđa, Tadić ovog petka odlazi u Moskvu, u društvu svojih najboljih prijatelja Koštunice i Ilića, sve verujući da će ga Ilić i Koštunica podržati u drugom krugu, očajnički pristaje na sve samo da ostane predsednik Srbije. Nije ni svestan kako je dr Voja Koštunica presrećan: možda će on, recimo, podržati Tadića ali tako preko qurca da će svaki Ilićev glasač odmah zaokružiti Tomu Nikolića. Konačno, Koštunica će dobiti Predsednika s kojim se u svemu slaže, a u džepu Ugovor Sa Rusima koji je, glup kao što jeste, podržao Boris Tadić, još u speedu da veruje da može da pobedi zahvaljući Voji & Velji.

Kako me za ovu grupu glasača zabole svaka pa i ona q.stvar, ostaju mi ovi moji LDP heroji; ne vredi – pokušavamo da objasnimo DS/DSS moronima – da nam netko iz LDP rukovodstva kaže šta da radimo u drugom krugu; Čedomir Jovanović je lepo objasnio da će svaki LDP član sam morati da odluči šta će sa svojim glasom, što u mom slučaju, a bogami i u slučaju svih ljudi koje vrlo volim, znači da nema šanse da Boris Tadić dobije naš glas!

Da malo previše budem ličan: ne dam Borisu glas! Ako ga je svih ovih godina nije interesovalo šta mislim i kako glasam – jer sam bio ekstremista, izdajnik, đinđićevac i prijatelj Bebe Popovića – što bi danas tražio glas od mene? Ko jebe Tadića! Neka Tomu pobedi sa svojim prijateljima sa kojim je godinama kohabitirao i lizao se uzjamno: gde su mu sad Kusturica, Paskaljević, Dinkić, Labus, Čanak, Ljajić, Mira Banjac, Zoran Cvijanović ili Ljilja Smajlović, Slobodan Reljić ili predsednica njegovog oralnog fan-cluba Olja Bećković da pred kamerama, u facial shotu, potvrdi svoju ljubav ka demokratskim vrednostima svog Idola? Gde su mu Srđan Šaper i Nebojša Krstić da mu pomognu i smisle još neku „bicklističku“ metaforu tipa „moramo da okrećemo pedale“? Gde su Tadiću danas njegovi „drugovi“ iz Vlade: gde mu je Ilić, gde mu je Jočić, gde mu je bivši ministar pravde – The Idiot – Zoran Stojković o kojem se Boris nijednom nije usudio da progovori?

I šta sad? Ako ne glasam za maloumnog Tadića – spočitava mi se da podržavam fašistu Nkolića, što je jednako tupo kao izbor između Vojislava Šešelja & Milana Milutinovića davne 1998, kad smo pod sličnim obrazloženjima („manje zlo“) glasali za Milutinovića, sluđeni verom da je manje zlo ukusnije ako je naše zlo; danas me svečano zabole Nježnik za rezultate izbora u Srbiji, ako većina srpskih ludaka hoće Nikolića – let it be, ako se odluče za Tadića – opet mi svejedno. Glupe fore kojima nas bombarduju („Ako niste za Tadića, onda ste za radikale“) odavno me se ne dotiču iz fiziološkog razloga što između današnjeg Tadića i današnjeg Nikolića nema nikakve razlike; ako pobedi Nikolić – so what? Pa, zar moja Srbija to nije sama izabrala?

Ukratko, kako kaže jedan od mojih omiljenih pesnika, da dođemo do vrha, prvo moramo da dotaknemo dno: da vidimo koliko je odvratno, hladno i beživotno. Divna prilika da se već uverimo 3.2.2008! Uz poklič: „Down Srbija!“.
Tamo gde joj je i mesto.

Svaka cast Lukovicu.Svaka njegova misao se poklapa sa mojom.

konacno lukovic u pravom izdanju, ono kako smo navikli od njega da citamo. malo je u zadnje vrijeme, a prije ove kolumne, popustio. tj. bio mi je manje zanimljiv i britak. istina sve sto napisa. tamo daleko nema promjene. odgledah malo kako se na drzavnoj tv raduju "drzavotvorni" kolumnisti pobjedi nikolica. scary.

Feral, 30.siječnja


GDE ZEKA PIJE VODU

12.10 – 13.20
Čim je ušao u svoj kabinet, Vojislav Koštunica je sa torbom u ruci krenuo ka prozoru, levom rukom pažljivo pomerio zavesu, fiksirajući pogled na krovove, odakle se brzim očnim pokretom prebacio na ulicu; osetio je da mu srce brže lupa, kao da mu pretkomorama struji snažni ruski gas pod ogromnim pritiskom. Šef kabineta već mu je spremio čašu vode, kao što je to činio svaki dan u identičnoj situaciji: predsednik Vlade bio je uveren da ga prate.
Obično bi se smirio i opustio oko pet popodne kad više nije prilazio prozoru, ali je danas – nekoliko dana uoči drugog kruga predsedničkih izbora – osetio onu vrstu nemira koju je imao kad se dva dana glasalo za Ustav ili kad je po austrijskim selendrama satima sedeo u istoj prostoriji sa Albancima.
Rukom je pokazao šefu kabineta da priđe, seo za veliki kancelarijski sto, iz torbe izvadio hrpu papira, olovku i gumicu, rukavom sakoa obrisao prostor ispod sebe, stavio naočare i, bez reči, samo pokretom brade, dao dozvolu šefu kabineta da defloriše božansku tišinu.
„Zvao vas je Tadić“, prošaputa šef kabineta sugestivno. „Nešto oko Evropske Unije, nije baš bio jasan“. Vojislav se nije ni pomerio, što je sagovornik ispravno shvatio kao zeleno svetlo za monolog: „Zvao vas je Nemanja Kusturica, sprema se da sahrani još jedan američki film, pa pita da li biste održali opelo za serijal o Supermenu?“.
Kad je premijer nastavio da ćuti, šef kabineta je produžio: „Zvali su vas iz nekoliko manastira da ih što pre posetite, Filaret vas posebno pozdravio, Pahomije vam šalje šunku koju vam je davno obećao, Amfilohije bi rado da vas ugosti na ručku kad vam odgovara“.

Zagledan u sagovornika ali, u stvari, ne spuštajući pogled sa zavese – Koštunica je izgledao kao čovek koji pažljivo sluša i ništa ne propušta: „Zvao vas je Aleksandar Tijanić samo da vam poželi dobar dan, zvalo vas je desetak Rusa što iz ambasade, Gasproma, što iz Dume, da vam čestita na sporazumu sa Rusijom oko gasa, zvala vas je Ljiljana Smajlović iz ’Politike’ da vam kaže da ste sinoć na Televiziji izgledali veličanstveno, javio se onaj mali Tadićev, Božidar Đelić, da vas obavesti o budućem Sporazumu sa Evropskom Unijom, javio se...“. Koštunica podiže ruku, vlastan da zaustavi ovu poplavu informacija: umalo da pita da li se javila Sandra Rašković-Ivić, ali se u poslednjem času ujede za jezik i prebaci se na tzv. predsednika države. „Kad je Tadić zvao?“ upita bezrazložno, kao da će mu ta dragocena informacija: da li je bilo 10.10 ili 11.02 otkriti nešto novo, što već o Borisu nije znao. „Zvao je u pola osam jutros“ odgovori mu šef kabineta iznenađeno, uveren da se u takvom ranoranilačkom tajmingu krije nešto što samo premijer može da zna.

Koštunica mu pokaza rukom da ode i zatvori vrata, ostavljajući sebe u situaciji koju nikad previše nije voleo: samog sa sopstvenim mislima. Znao je da u toj filigranskoj utakmici sa svojim mozgom neće izaći kao pobednik ako ne nađe rešenje da istovremeno podrži oba svoja predsednička kandidata; ponekad se osećao kao majka koja podjednako voli dvojicu svojih sinova – jedan, Tadić, raskalašno plitak politički švaler, mek kao duša, mazohistički voljan za kompromise koje čak ni Koštunica nije tražio, površan, uljudan, opčinjen predsedničkim položajem sa kojim može da slika; drugi, Nikolić, tradicionalni gnjavator-domaćin, patetičan, lukav, tvrd ali ne baš najtvrđi, ideološki bliži, ali neoprezan u momentima kad mu jezik brži od pameti, opčinjen predsedničkim položajem s kojim može da slika.

Obojicu je – ote se osmeh Koštunici – upregao u kosovske čeze; obojica govore ono što im je Koštunica usadio u glavu: „Srbija nikad neće priznati nezavisno Kosovo“, „Srbija će učiniti sve što je u njenoj političkoj moći da se suprostavi stvaranju lažne države na teritoriji Srbije“.
Da je bilo sreće i pameti, Tadić i Nikolić bili bi u Vladi čiji bi predsednik bio Koštunica: fatum srpske nesloge udari premijera naglom glavoboljom, ustade i opet priđe prozoru. Učini mu se da na ulici vidi Čedomira Jovanovića, ali nije mogao da se zakune. Odjednom mu se sloši i krenu u toalet.

15,20 - 17,14

Godinama je Koštunica samom sebi pokušavao da objasni zašto najbolje razmišlja dok sedi na šolji u svom malom, kancelarijskom toaletu; tu je – sećao se – dobio ideju za Ustav i dvodnevno glasanje; tu je odlučio da nikako ne primi onog finskog mamuta Ahtisarija; tu mu je palo na um da proglasi „tehničku vladu“; tu se setio da je on „evrorealista“ a ne „evroskeptik“ ili „evrofanatik“; tu je rođena ideja o „Trećoj Srbiji“, ni desno, ni levo, nego pravo, čim povučeš vodu!
Umesto da razmišlja o Sandri Rašković-Ivić i njenim veselim haljinicama sa afričkim životinjama, gde je uvek tražio odgovor na vascelo pitanje „A gde zeka pije vodu?“, mučili su ga tekući predsednički kandidati; sebi je priznavao da ne voli nikakve izbore – naročito one na kojima dobija sve manje glasova – i privatno zavideo Josipu Brozu koji je proglašen za doživotnog predsednika.
Tek drugi mandat Predsednika Vlade shvatao je tek početak jedne velike karijere; možda se u Srbiji promeni politički sistem – hvatao je sebe u zamci mašte – pa ga proglase za Kralja ili Večitog Predsednika, samo je potrebno verovati!

Iz slatkih slika prenu ga zvuk mobilnog telefona koji je neoprezno poneo u toalet; na ekranu ugleda „Tadić“ i namerno pusti da telefon zvoni. Negde oko pedesetog tona, nehajno se javi: „Da?“. „Predsedniče, ovde je Boris Tadić, predsednik“. „Recite, Borise“. „Hteo sam da vam kažem da je ovim novim sporazumom koji se nudi Srbiji, Evropa podržala našu zajedničku politiku“. „Ali to nije Sporazum o pridruživanju“, pokuša Koštunica da pojasni. „Nema veze, predsedniče, taj ćemo Sporazum potpisati pre ili kasnije“.
Što kasnije, pomisli Koštunica, gotovo nikad, ali se suzdrža i odgovori: „Naravno, Borise, kako ti kažeš“. „Mislio sam da u tu čast održimo zajedničku konferenciju za štampu na kojoj bismo...“. Koštunica ga prekinu: „Borise, zar se u Moskvi nismo dogovorili da su evropske integracije u ovom trenutku manje važne od Sporazuma sa Rusijom oko gasa i prodaje naše naftne industrije? Kako bi to izgledalo našim dragim partnerima u Moskvi“. Tadić napravi dugu pauzu: „ U pravu ste, kao i uvek“. Koštunica preseče: „Vidimo se“.

18,12 - 20,24

Kad je u prethodnih pola sata obavio dva razgovore sa DSS-analitičarima Đorđem Vukadinovićem i Slobodanom Antonićem oko njihovih kolumni za „Politiku“ i „Novu Srpsku Fašističku Misao“, gde im je dao neophodne smernice i uputio na teze koje bi morali da iskoriste: Đorđe da podrži Tadića, Antonić Nikolića – Koštunica se odjednom osetio neobično umoran. Ova minuciozna igra hodanja po jajima, gde se Koštuničina DSS nijednog časa ne sme izjasniti ni za jednog od njenih sinova – iziskivala je poslednje atome snage: priglupi Vukadinović nikako nije mogao da shvati da je državni interes da se Tadić u njegovim tekstovima predstavi kao spasitelj, baš kao što ni priglupi Antonić nije uspeo da smanji svoj radikalski doživljaj za Nikolića kojeg je iskovao u pravoslavne zvezde. Mirno, momci, rekao im je Koštunica – svejedno je Tadić ili Koštunica kad ih obojicu držim u džepu. Važno je samo da održimo sportsku borbu.
Čim se oslobodio ove dvojice ludaka – nikad neće razumeti zbog čega im Ljiljana Smajlović plaća hiljade evra mesečno da bi ponavljali njegove reči – Koštunica odluči da čuje prave savete. Pozvaće Dobricu Ćosića i Ljubomira Tadića, Borisovog oca, da čuje šta ta Evropa stvarno misli. Možda se javi Brani Crnčeviću ili Momi Kaporu. Četiri književna oka više vide.

21,02 - 23,32

Nakon još dva telefonska razgovora: sa Tadićem, koji se sa svim složio i sa Nikolićem koji nije imao nikakvih primedbi – svejedno tko dobio – zadovoljni Koštunica sumirao je situaciju. Nema Sporazuma sa Evropskom Unijom. Ako ga i bude, onog časa kad EU uputi misiju na Kosovo – Sporazum ne važi. Hoćemo u Evropu, ali pod našim uslovima. Sarađujemo sa Hagom, ali to ne znači da moramo da isporučujemo naše junake. Vizni režim nije bitan: koji pravi Srbin želi da poseti belosvetsku Evropu u kojoj mrze čitav naš pasoški narod?

U času kad je politički odahnuo, svestan da je svejedno da li je Predsednik Države BoTa ili ToNi – Koštunici se učini da je trenutak da se prepusti mislima o Sandri Rašković-Ivić, kćeri nekadašnjog Velikog Hrvatskog Srbina Jovana Raškovića; ugasivši svetlo, opušten glede predsedničkih izbora, Koštunica duboko uzdahnu i krenu prema toaletu. Ali, prethodno, pomeri zavesu i pogleda u noć: reče sebi „Tamo je Srbija“ i zatvori vrata.

Feral, 7.veljače

Piše: Petar Luković


Svega tri dana nakon pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima, država Srbija, a posebice pomenuti Tadić, jesu u zanimljivoj erotskoj situaciji, opisanoj narodnom mudrošću: „Ako se odupreš, više ti stane; ako se ne odupreš, bolje ti ulazi“. Ova filozofska skaska naglašene seksualnosti poseduje čitav niz recentnih mitoloških mantri koje upravo sad, ovog časa (sreda popodne, 06/02/08) pokušavaju da objasne šta nam se to ovih dana tako, navodno dramatično dešava. Da počnemo:

01: POBEDA BORISA TADIĆA JE POBEDA EVROPSKE SRBIJE: Delimično tačno. Tesna pobeda dosadašnjeg predsednika (Tadić: 50,6 %; Nikolić 47,7%) nije rezultat nekakve ili bilo kakve jasne ili nejasne evropske strategije (ako ne računamo Tadićev vojnički slogan: „Da osvojimo Evropu zajedno“) već efekat straha i panike zbog eventualne pobede radikala.

Bar pola miliona ljudi (a sigurno i više) nateralo je sebe da glasa za nesrećnog Tadića samo zbog činjenice da je Tadićeva kampanja beskrupolozno manipulisala strahom od šešeljizma, do one mentalne granice kad su građani već počeli da zamišljaju da će, u stvari, izborom Tomislava Nikolića, radikali doći na vlast, kao da je reč o parlamentarnim, a ne o predsedničkim izborima!
Deo uplašenih i usranih od straha glasača dao je svoj glas Tadiću, uveren da će tako dobiti obećane besplatne akcije; deo hard-core patriota glasao je za Tadića jer je ovaj u nacionalističkom transu, tvrđi od Nikolića, obećao da nikad neće priznati nezavisno Kosovo i da će Srbija u Evropu ući kao celovita država; čak su poklekli i mnogi LDP-glasači koji su sa dva prsta zapušili nos, glasali za Kilavog, nadajući se da će Tadić Jr. doći k svesti i otkriti da imati muda nije ništa strašno.

Da sve bude potpuno bizarno, većina beogradskih taksista glasala je za, ni krivog ni dužnog, Tadića jer je glupson Nikolić negde neoprezno rekao da će dozvoliti „neregistrovanim taksistima“ da rade kao „svi ostali“, mada mu u opisu predsedničkog posla to nigde ne piše, ali, eto, ponelo ga; konačno, ženski penzionerski lobby – zaljubljen u pristojnog Tadića: lep, prosed, savršeno isprazan, uredan i okupan, listom je glasao za idealnog zeta: što bi rekla moja majka „baš je lep, a ne kao ti: stalno neobrijan i nervozan, večito nešto psuješ i svađaš se, njega svi vole“.
Ja ga nešto u nedelju nisam zavoleo: izašao na glasanje i zaokružio sve što se moglo zaokružiti, ispisao privatnu parolu (šifra: „Puszi“) i ponosno obezbedio nevažeći listić. Samo da Tadić ne maše mojim glasom, daleko bilo!

02. POBEDA BORISA TADIĆA JE PORAZ VOJISLAVA KOŠTUNICE: Uglavnom. Legendarni Vojislav Koštunica – čovek kojeg je na premijersko mesto ustoličio sam Boris Tadić – bio je apsolutna predizborna zvezda tjedna kad je na konferenciji za štampu morao da odgovori na pitanje hoće li u nedelju izaći na glasanje. Njegov odgovor („Pravo da vam kažem, baš ste me zatekli ovakvim pitanjim, o tome nisam razmišljao“) ne samo da ulazi u uži izbor antologijskih shitsa poslednjih stoleća – jer je reč o Predsedniku Vlade koji teorijski ustoličava nekakav demokratski sustav – već sadržajno svedoči o razmerama mentalne bolesti koja je u Koštuničinom slučaju metastazirala do granice partijskog autizma.

03. BORIS TADIĆ KREĆE PROTIV VOJISLAVA KOŠTUNICE: E, još to da vidimo! Ispravno ohrabren pobedom na izborima, Boris Tadić ima sva prava da u Vladi Srbije traži veći deo kolača od vlasti; ali, kako je mesecima unatrag Tadić sve učinio da zadovolji Koštunicu, da pristane na sve njegove ucene, da učestvuje u krađi glasova za Ustav, da učestvuje u glasanju Rezolucije o Kubi, da bude glavna podrška Koštunici u nesuvisloj odbrani Kosova – pitanje je da li se današnji ohrabreni Tadić u bilo čemu razlikuje od onog Tadića koji je do juče u Skupštini sedeo u Koštuničinom zagrljaju, objašnjavajući kako je Voja „garant demokratije“ i njegov idealni bračni partner u vezi u kojoj je Kosovo uvek srpsko. Primisao da će se Tadić usuditi da izađe iz Vlade i iza sebe ostavi sve Upravne odbore, sve povlastice, sve tendere, sve provizije – izgleda kao science fiction svih science fiction slika. Živi bili, pa videli!

04. BORIS TADIĆ HOĆE U EVROPU, VOJISLAV KOŠTUNICA NEĆE U EVROPU: Ovako pojednostavljeno za hrvatskog čitaoca kojeg mrzi da razmišlja – sve je jasno; Tadić hoće da se potpiše nekakav Prelazni Sporazum sa Evropom, Koštunica neće da potpiše pomenuti Sporazum dok EU ne odustane od ideje da na Kosovo pošalje svoju Misiju; Tadić tvrdi da Sporazum i Misija nemaju nikakve veze; Koštunica tvrdi da imaju i te kakve veze – tko potpiše Sporazum, potpisao je nezavisnost Kosova.

Kao dodatni pritisak, Koštunica traži da se Skupština Srbija sastane i raspravlja o ovom fucking Sporazumu: računa Koštunica na radikale, socijaliste, na Velju Ilića, na svoje poslanike – što matematički znači većinu. Hoće li biti sednice i kad će je biti ako je bude, izvesno je koliko i question: hoće li se jednom/ikad Tadiću smučiti da ga ponižavaju, šutiraju u jaja, šamaraju, polivaju hladnom vodom, vezuju lisicama, zajebavaju i s pravom ismejavaju? Ako i dalje uživa u lepotama mazohizma, let it be!

05. KOŠTUNICA PRAVI VLADU SA RADIKALIMA: Moguće. Onog časa kad bude priteran uz zid – a jeste blizu zida – Vojislav Koštunica, opsednut premijerskom vlašću, neće imati mnogo izbora. Radikali Tomislava Nikolića jesu njegovo prirodno uporište; šteta je što DSS još odavno nije kolektivno pristupio Srpskoj Radikalnoj Stranci – ne bi se glupi glasači zamajavali verovanjem kako je DSS nekakva „demokratska opcija“ kako su nas dementna Evropa i elokventno tupavi Boris Tadić godinama ubeđivali, uveravajući nas kako je Koštunica privržen „evropskim vrednostima“. Bar će tad – kad manjinsku Vladu Koštunice podrže radikali i socijalisti – one budale koje su slavile dr Kalašnjikova morati da se vade iz govana: da nam objašnjavaju kako je ovo genijalan patriotski potez, verovatno poslednji i najjači, nešto slično Miloševićevim dijagnozama iz 1999. godine.

06. BORIS TADIĆ I VOJISLAV KOŠTUNICA DOGOVARAJU NOVU STRATEGIJU OKO KOSOVA: Realno. Umorni Tadić i odmorni Koštunica, svesni da „srpski razdor“ slabi državu, odlučuju da zakopaju sekire. Vlada nastavlja normalno/nenormalno da radi. Predsednik države zagovara evropske integracije. Predsednik Vlade protivi se evropskim integracijama. Evropske integracije zabole qurac za Srbiju. Svi se Sporazumi – privremeni, prelazni, stalni, permanentni – odlažu na neodređeno vreme. Čeka se tzv. nezavisnost Kosova, pa da vidimo čija majka crnu evropsku vunu prede.

07. AKO SE SPORAZUM POTPIŠE, PADA VLADA: Pretnja Koštuničinog ličnog ludaka pod imenom Velimir Ilić imala bi smisla kad bi Boris Tadić stvarno, zaista, really – imao tu vrstu hrabrosti da u Brisel pošalje potpredsednika Vlade Božidara Đelića da tamo, bez obzira na srpsku stvarnost, potpiše jebani Sporazum. Ali, kako je Tadić malo previše osetljiv na Kosovo, gotovo da je sigurno da nikako neće rizikovati da bude proglašen izdajnikom; kad bi se, recimo, odlučio – da protivno Koštunici – inicira potpisivanje Sporazuma, to bi značilo da se Tadić uspešno leči i da LDP pilule koje su mu nuđene nisu bile uzaludna farmaceutska žrtva. Naravno, ništa od toga; Tadić je Tadić – nema leka za kilavost uma.

08. SRBIJA NEĆE U EVROPU: Pa šta? Zar je to iznenađenje za državu u kojoj preko dva miliona ljudi za radikale, a bar pola miliona onih koji su za glasali za njegovog protivnika – misli kao radikali? Nisu u pitanju ideje, već metodi; ako je glasovanje između Tadića i Nikolića ličilo na izbor između metastaze i tumora – onda je izvesno da je Evropa još uvek vrsta endemskog marketinga na koji se Srbija ne pali. Pominjanje Haškog Tribunala, ratnih zločina, bombardovanja Sarajeva, Vukovara ili Dubrovnika, uz likvidaciju desetak hiljada Bošnjaka u Srebrenici – sigurno nije deo izborne priče Tadića ili Nikolića, te se evropski put u takvom kontekstu ne podrazumeva.

09. TADIĆ NEĆE DA POPUSTI: Zvuči poznato. Nije, kao, popustio pred Koštunicom, pred Ustavom, pred Dejanom Mihajlovim kao generalnim sekretarom Vlade, pred sporazumom sa Rusima oko prodaje/predaje Naftne Industrije za bednu svotu; nije popustio pred svakom ucenom bez obzira koliko ucana bila daleko, nije predao bitna ministarstva Koštunici, nije se Koštunici pridružio u psihotroničnoj obrani srpskog Kosova, izjavljujući da on – The Tadić – nikad nikad nikad neće priznati „nezavisno Kosovo“, kao da nezavisno Kosovo zavisi od njegovog priznanja.

10. IMAĆEMO NOVE PARLAMENTARNE IZBORE: Kamo sreće! Ovo se razliveno nacionalno ludilo nikako neće završiti bez novih izbora, pa da vidimo koliko Tadić stvarno ima birača bez straha od Nikolića, koliko Nikolić ima stvarno birača bez straha od Šešelja, koliko Koštunica ima svojih fanatika koji su posle svega spremni da mu veruju, konačno: da vidimo koliko LDP ima novih glasača – umornih od plašljivih i kilavih, jer, ispostavilo se, nismo svi na istoj „demokratskoj“ strani bez obzira koliko nas bombardovali „osvajanjem Evrope“ i „odbranom Kosova“. Uz poruku: No Pasaran!

Feral, 14. veljače

Piše: Petar Luković


001: LEPOTA PARAMECIJUMA: Krajem prošlog tjedna obožavatelji Borisa Tadića vlažili su od erotskog uzbuđenja: ne samo da je njihov BoTa pobedio na predsedničkim izborima već je, u šokantnom napadu adrenalina, našao snagu da izazove krizu koalicione Vlade, zahtevajući, insistirajući, pretećim tonom tražeći da Vlada odmah, bez oklevanja, sad, ne časeći ni časa, nemamo vremena za gubljenje, potpiše privremeno-prelazni ugovor s nesrećnom Evropskom Unijom. Ako Koštunica ne pristane na ovaj zahtev – objasnio nam je ljutiti Tadić, s maskom glumljenje odlučnosti – pada Vlada; sva je prilika da ćemo u petom mesecu na parlamentarne izbore, mi ne smemo, rekao je BoTa, da propustimo ovu priliku da se pridružimo Evropi, volja glasača koji su izabrali Evropu mora se poštovati!
Kad je izvesno izgledalo da je predsednik Tadić premijera Koštunicu priterao u ćošak, naročito kad je dr Kalašnjikov povukao očajnički potez: odbijajući da sazove sednicu Vlade, plašeći se da ga Tadićevi ministri ne preglasaju – desilo se ono što su znali svi oni koji su s prezirom odbili da glasaju za Tadića: njegova politička erekcija vratila se u prirodno stanje impotentnog paramecijuma onog časa kad je na kolenima, ispred uspravnog Koštunice, pokorno pristao da na evropske sporazume zaboravimo sve dok nam preti nezavisnost Kosova, da bi, u naletu ljubavi prema neodoljivom dr Voji, jednim gutljajem popušio mlohavi penis patriotizma i u ekstazi odjebao dva miliona budala koje su debilno poverovale da Boris Tadić nije jednoćelijski DSS organizam. Jeste!

002: PATRIOTSKI ODLIV: Medicina uopšte, a patološka psihologija posebno, još nije došla do onog stupnja naučnog saznanja da objasni komplikovanu ovisnost Borisa Tadića od Vojislava Koštunice; teoretski, obojica su u različitim strankama, razlikuje ih samo jedno „s“ viška (DS/DSS), čime se razlike završavaju, naročito kad na dnevni red dođe umorno, a nezavisno Kosovo.
Autentično kilav i, logično, od straha uplašen Tadić, oblikovan da kao papiga ponavlja da on „nikad neće priznati nezavisno Kosovo“, večito na domoljubnom oprezu da ga neka budala iz klerofašističkog „Obraza“ ne proglasi za izdajnika – u predizbornoj kampanji bio je glede Kosova radikalniji od radikala Nikolića. Njegove kletve, molitve i pretnje bile su upakovane u evropski celofan, čije je šuškanje mnoge seksualno uzbudilo da one proklete nedelje glasovanja poveruju kako je BoTa, zvani Ken, nešto više od muške Barbike.
Ispostavilo se, naravno, da je Boris Tadić neka vrsta žitke, ljigave mase, sposobne da se razlije u svaku Koštuničinu šupljinu, oblik političkog želatina za popunjavanje svakog patriotskog otvora, savršeno neotporan na Koštuničin pogled, Koštuničin dodir ili Koštuničin muški poljubac kosovskim jezikom, pravo u usta.

003: SVEĆOM NA VIBRATOR: Dogovor zaljubljenog Tadića i erotski nedodirljivog Koštunice da sve tzv. sporove stavi na stranu – pod čim se podrazumevaju podli evropski ugovori kojima se pokušava kupiti Srbija koja, gle, nije na prodaju – sve dok nam Kosovo radi o glavi, deblokirao je rad Vlade i Skupštine i oslobodio neizmerne nacionalne kreativne kapacitete u akciji već viđene krajem prošle nedelje.
Prvo su Koštuničine junoše iz nacističko-pravoslavne-jugend organizacije „Obraz“ sprečile otvaranje izložbe albanskih slikara iz Prištine, ponosno demonstrirajući posterima Milorada Ulemeka Legije, Ratka Mladića i Radovana Karadžića; šačica od svega trista članova „Obraza“ potisnula je lake policijske snage koje su miroljubivo pokušavale da se održe na nogama i tako primene naređenje da je „Obraz“ nedodirljiv; ko će nam, bre, u danima kosovske tuge zavoditi moralni red u državi, ako ne dokazane Serbske Patriote svesne svoje kulturološke misije?!

Dan kasnije, u umetničkoj instalaciji na Novom Beogradu – bačena je bomba na „Merkator“, tek da Slovence podsetimo na bečke konjušare i naše neuspele sankcije od pre dve decenije.
Nastavilo se, logično, ovog ponedeljka, kad je ekipa „Peščanika“ (Svetlana Lukić, Mirko Đorđević, Petar Luković tj. ja) bila u predgrađu Novog Sada pod pravoslavim imenom Futog.
Ispred lokalne biblioteke – retka prilika za ovdašnje naciste da vide toliko knjiga na jednom mestu – okupila se lepa gomila poremećenih i, u maskirne uniforme obučenih, retardiranih likova.
Tek kad sam se sa mobilnog telefona vratio u stvarnost i ugledao narodnu policiju, u magnovenju sam shvatio da sledi nekakva pizdarija što se, naravno, i dogodilo; desetak pripadnika nečega što se zove „Srpsko nacionalno jedinstvo“ i što je ćerka-firma „Obraza“, dobili su zadatak da prekinu tribinu tako što će dobacivati, ubacivati se, postavljati retko glupa pitanja, uz osnovnu tezu da nas troje „nismo dobrodošli u Futog“.
U kafanskom prepucavanju, momci čiji zajednički IQ ne premašuje jednocifreni broj, imali su tezu da je, recimo, Boris Tadić – Jevrejin, jer je Tadićev otac bio osnivač Društva srpsko-izraelskog prijateljstva; ergo, da je Tadićev otac bio osnivač Društva srpsko-zambijskog prijateljstva, to bi značilo da je Boris Tadić – crnac!

Kad su nas čitav sat zajebavali patriotskim i svetosavskim dosetkama, onda im je očigledno dosadilo, naročito što su bili okruženi tolikim knjigama na koje su odmalena alergični: napustili su salu, ali ostavili upozorenje da će svaka tribina „Peščanika“ biti prekinuta, naročito u trenucima kad nam „osuđeni teroristi“ kako kaže dr Voja Koštunica prave „lažnu državu“ na „našoj teritoriji“.
Očigledno je da je ispod kamenja ovih nedelja izmilelo sve što se u sopstvenom smradu gnojilo godinama: Srbija se raspojasano prepustila slatkim strastima fašizma, uživajući u pomahnitaloj iluziji da je kosovska nezavisnost savršeni povod za obračun sa svakom vrstom izdajničkog šljama, naročito ako se kliče „Peščanik“ ili „Merkator“ ili „izložba albanskih slikara“.
Važno je, naravno, da Boris Tadić ni reč nije progovorio o svemu tome; imao je pametnija posla – kako opet and again polno zadovoljiti neutaživog Koštunicu, koji voli da prima, ali ne voli da daje, što jeste muškobanjasti dss-default ove asketsko-manastirske stranke, u kojoj sveća večito ima ulogu vibratora!

004: MANTIJA U EREKCIJI: Dok građani Srbije čekaju ekskluzivan odgovor Države na kosovsku nezavisnost: hoće li biti uvedeno vanredno stanje, hoće li se zatvoriti granice, hoće li se obustaviti emitovanje zabavnih tv sadržaja sa naglaskom na podle američke serije koje trivijalizuju srpski mozak, hoće li se proglasiti mobilizacija, hoće li se na SAO otcepljenje ohrabriti sever Kosova, hoćemo li na masovno demonstracije sa paljenjem ambasada, džamija, inozemnih kulturnih centara ili ćemo se zadovoljiti da opljačkamo i polomimo fashion-shopove ili makar kioske koji nas komercijalno podsećaju na Europu kojoj, pizda joj materina, nikad nećemo pripadati – odgovor na dileme dobili smo od vladike raškog-prizrenskog Artemija koji se, gle, tek vratio s mučnog i napornog puta po neprijateljskim Sjedinjenim Američkim Državama, gde je shvatio da je naša najveća slabost to što smo „mlaki“ i što smo uverili „neprijatelja da ćemo samo slegnuti ramenima kad Kosovo postane nezavisno“.
Časni Artemije, duboko uronjen u smesu DS/DSS želatina, lepo je objasnio šta nam valja činiti: „Brzo moramo formirati vladu nacionalnog spasa, spremnu na sva legitimna sredstva, pošaljemo vojsku i policiju na Kosovo, rasporedimo formacije u južnoj Srbiji, pozovemo ruske doborovoljce, rasporedimo posmatrače iz prijateljskih zemalja i mobilišemo sve društvene snage Srbije, da se suprotstave napadu“, u jednom je narkomanskom dahu izgovorio ovaj Ludak U Mantiji, inače svetovno lice kojem je Koštunica slasno sisao prste i lizao ruku nebrojeno puta.
Problem Srbije nije u tome da je Artemije jedini poremećen: ima ih na stotine tisuća ekstremnijih od umerenog Artemija!

005. ORALNA PREPREKA: Sad kad je sasvim izvesno da sa Evropskom Unijom nemamo nikakve, čak ni peting odnose – pobeda Koštuničine politike izolacije i kurčenja legitimna je repriza happeninga iz 1999., kad se identično ponašao Slobodan Milošević, uveren da brani Srbiju od međunarodne zavere.
Da sve bude bolesnije, atmosfera u ovdašnjem srpskom društvu danas je gora nego pre devet godina; sasvim privatno, sigurnije sam se osećao pod Miloševićem nego sad pod Koštunicom!
Upravo ta vrsta zavereničke nesigurnosti – jer nemamo pojma šta ova jebena država uopšte hoće: da li u Rusiju ili u Evropu ili u Kinu ili u Kubu ili neće nigde sem na Kosovo – stvara onu vrstu primaljive nesigurnosti u kojoj Vojislav Koštunica trijumfuje, jer on o svemu jedini odlučuje. Nakon što je Tadića postavio na mesto oralnog paramecijuma, koji ga zadovoljava kad mu se naredi, pred dr Kalašnjnikovim nema prepreka: dok je Kosova – biće Koštunice! Dok ima živih Albanaca, koje on zove ...ima teroristima – Koštunica je u trendu! Dok ima problema sa Kosovom, a biće ih nekoliko vekova – Koštunica ništa ne brine! Kosovo ili ništa; Kosovo ili život; Kosovo ili Hollywood: Kosovo ili pizda materina, izaberite sami!

Budući da su oni koji su glasali za Tadića, u stvari, izabrali Koštunicu – red je da im čestitam na inteligentnom potezu! Vi ste nas i doveli dovde: da Artemije bude Tadićev glasnogovornik, dok se Predsednik Države stidljivo krije iza premijera, nežno i diskretno ga dodirujući, ulivajući mu analnu DS-podršku za sve što je učinio ovih dana. Vašim ste glasom, birajući Kena Tadića, dali Koštunici neophodno oružje; sad kad se BoTa posrao na vas i vaše glasove, uzmite toalet papir i lepo se obrišite; pojedite govno koje ste sami servirali i obećajte sebi da više nikad nećete glasati za jednoćelijske ds/dss organizme.
Za utehu, Ken & Kalašnjikov, naravno, odbraniće srpsko Kosovo. Zar ne verujete Borisu Tadiću koji vas upravo danas uverava da će Kosovo zauvek/forever ostati u sastavu Srbije?
Imam samo jednu pesmu za vas: George Michael „Faith“. Ko razume, glasaće mu samo za LDP! Puszi!

TXT KOSOVSKO MUZIČKI A NEZAVISNO OBLIKOVALI: The Durango Riot, Lost Locker Combo, Hawk Nelson, White Light Riot, The WhitSundays, The Motion Sick, The Bristols, Sons And Daughters, Taken By Cars, The Films, Rachel Taylor Brown, The Whip.

20.02.2008

Petar Luković
Petar Luković za "Feral"

U tjednu u kojem je Kosovo 17.2. 2008. postalo nezavisna država, što bi po patriotskom defaultu na emocionalnoj skali srbovanja bilo otprilike ravno najrazornijem duševnom zemljotresu – prava antička tragedija dogodila se, u stvari, u Novom Sadu gde je u nedelju ujutru, u dva posle ponoći, u kafiću „Lounge“, u samom centru grada, u namerno izazvanom požaru, izgorelo osam mladih ljudi.

Besan što su ga iz kafića izbacili zbog pijanstva i nasilničkog ponašanja, ubica je upaljačem zapalio jamboliju kojom su obloženi zidovi kafića: za samo nekoliko minuta „Lounge" se pretvorio u Danteov Inferno: pokojnike su identifikovali preko DNK jer su, naprosto, sagoreli. Pitanje: kakav je to mozak spreman da ubije, zapali, uništi, poništi ili likvidira osam života mladih ljudi (koji su bizarnom ironijom bili ili najbolji studenti ili deca kojima bi se svako ponosio), odjednom više nije lokalna anamneza, već slika Države u kojoj su ovakvi debili odrasli.

U poređenju sa novosadskim ludakom (koji po vrlo strogim srpskim zakonima može biti osuđen najviše na 12 godina robije zbog ugrožavanja javne bezbednosti ili već neke takve romantične definicije), ono što se iste večeri dešavalo u Beogradu - gde se palilo, žarilo, razbijalo, uništavalo u navodno spontanim ali savršeno organizovanim profašističkim protestima u kojima je svaki nacistički odred s hitlerovskim pozdravom odradio svoj zadatak - izgledalo je kao veselo kombinovana Srpska Slika gde se učinak pojedinca upaljačem sukladno ali vatreno slaže sa kolektivnom traumom u kojoj je sve dozvoljeno, svejedno da li je osam mrtvih u novosadskom kafiću ili stotine povređenih na ulicama države koja Nasilje uvek vidi kao jedini izlaz, večito alibi-objašnjavajući da su u pitanju frustracija, zavera, vaskoliki neprijatelji, mržnja prema pravoslavlju ili sankcije - ta slika izgorelog novosadskog kafića koji nikakve veze s politikom nije imao, ideološka je freeze-frame fotografija režima koji nema vremena da se bavi banalnim detaljima oko osam mrtvih dok u istom trenutku Kosovo proglašava nezavisnost.

Jer, ako vest o smrti nesrećnih Novosađana stigne u 26. minut u državni RTS „Dnevnik", a da prethodno vidimo i čujemo svaku državnotvorno-ministarsku budalu koja lamentira nad Kosovom, odbijajući da prizna da se u Prištini desilo ono što se desilo - onda smo gospodo, rekao bi Winston Churchill, u „velikom problemu". A je li Vojislav Koštunica uputio saučešće porodicama nastradilih u Novom Sadu? A je li Boris Tadić uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? A je li Tomislav Nikolić uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? Naravno da niko od njih nije ni pomislio da je osam mrtvih u kafiću nešto bitno što bi nas u danu kad je Kosovo postalo nezavisno skrenulo s puta - važno je samo da nekako, bilo kako, čak i nikako zadržimo Kosovo u okviru Srbije, ostalo su trice i kučine, This Is Serbia!

01. FRIDAY ON MY MIND: DAN DRŽAVNOSTI ILI KOŠTUNICA NA KONSULTACIJAMA SA KARAĐORĐEM: "Došli smo u Orašac da se posavetujemo sa Karađorđem,"... rekao je premijer Koštunica na proslavi Dana državnosti Srbije, ne objašnjavajući tehničke detalje konsultacija; hoće li Koštunica Vojislav lično iskopati mrtvog Karađorđa i s kosturom u komadima voditi sadržajan i konstruktivan razgovor, ili će dead Karađorđe lično ustati iz groba, otresti prašinu, i sa sekirom u ruci pristupiti pregovorima glede Kosova, jer, o čemu bi se sa srpskim premijerom moglo razgovarati 48 sati uoči kosovske nezavisnosti? Budući da su razgovori između dva mrtvaca, Koštunice & Karađorđa, ostali nedostupni javnosti, jedino smo čuli dr Voju koji se vratio sa briefinga sa koštunjavim ostacama Karađorđa; odmah nam je - ustanički - poručio da „Srbija brani pravni poredak i budućnost sveta". Ovo sa budućnošću sveta već smo 1999. čuli od Mirjane Marković: ili je Karađorđe bio drogiran šljivovicom dok je ovako nešto savetovao Koštunicu ili se Koštunica nudistički predao Matiji Bećkoviću koji mu je za ovu priliku pisao budalaštine tipa da je "u našoj istoriji, ovo prvi put da otimači od nas traže da se složimo, da odobrimo i prihvatimo, da ropski pozdravimo otimanje Kosova. Da potpišemo da nije naše - ono što vekovima jeste naše. Da priznamo kako nismo sa Kosova, odakle jesmo". Bećkovićevo-mirjanamarkovićevski- pastiši koji lirski poništavaju razliku između Matije & Mire, dosegli su Koštuničin erotski ego u rečenicama tipa: "Svet nas pita - koliko košta to što vi Srbi jeste? Koliko košta vaše sećanje? Pošto je vaša istorija? Koliko kvadratnih metara imaju vaši manastiri, pa da vas obeštetimo. Bolje je da vam platimo da budete nešto drugo. Isplati vam se da budete nešto drugo, a ne ono što jeste. I još više, da potpišemo kako na sve to pristajemo. Da kaznimo i sami sebe. Da sednemo za sto evropske porodice kao jedina država koja je stolicu za evropskim stolom dobila nedostojnom trgovinom, samoodricanjem od sećanja i identiteta. Ima glasova i među nama da je tako lakše. Da nam se više isplati. Takvu računicu ne umem da izvedem". Kad nam je Karađorđe na ruralni srpski preveo Koštunicu, shvatili smo da smo najebali: život mora da stane sve dok se Kosovo ne vrati pod skute Srbije!

03. SATURDAY: PARANOIA IS SKILL: Najava da će Parlament Kosova (čitaj: nelegitimni, veštački, nepriznati, teroristički, secesionistički) već u nedelju u tri popodne proglasiti nezavisnost - oblikovala se kroz udarnu poruku („Sutra otimaju!") sa naslovne strane „Večernjih novosti". Uteha da je Vlada Srbije još u četvrtak, unapred, poništila sve odluke koje će separatističko šiptarsko pleme doneti tek u nedelju - što jeste pravni fenomen: da se poništava ono što još nije obelodanjeno -bila je tek uvod u suočenje sa grubom stvarnošću. Do pre 24 časa, Koštunica Vojislav & Comp. uveravali su nas da je Ahtisarijev plan mrtav i duboko zakopan, potpuno zaboravljen i poništen; kad su iz Prištine stigle vesti o nadirućoj nezavisnosti uz pomoć misije Europske Unije a po Ahtisarijevom planu - ispostavilo se da Ahtisari nikad nije bio živahniji! Toliko o srpskoj diplomatiji i uverenju da Kosovo nikad, never, taman posla - neće proglasiti nezavisnost jer, objašnjavano nam je, ne smeju pičke, ne usuđuju se, Rusija je na našoj strani, pravda je na našoj strani, Šri Lanka je uz nas, moćni Kipar zapretiće svima koji se usude da Kosovo odvoje od majke Srbije! A tek Subotica!

04. SUNDAY FUN: DEAD FLOWERS FOREVER: Točno 60 minuta nakon što je Kosovo postalo nezavisno, pred novinare u Vladi Srbije izašao je dr Koštunica Vojislav, pažljivo isfeniran, sa legalno stepenastim ali celovitim šiškama na čitavoj teritoriji svoje kosovske frizure, da nam, budalama, objasni o čemu se, zapravo, radi. „Nikada se kao danas nije jasnije pokazala istina zašto je Srbija divljački razarana pod NATO bombama. Pravi temelj lažne države Kosovo čine bombe kojima je NATO rušio Srbiju", rekao je dr Voja i u laganom speedu ukazao na glavne srpske neprijatelje: „Amerika je prisilila Evropu da je sledi u nečuvenom nasilju koje demonstrira nad Srbima. Evropa je danas pognula glavu i zbog toga će ona biti odgovorna za sve dalekosežne posledice koje će ovo nasilje imati po evropski i svetski poredak". A onda poentirao: „Dok politika sile misli da je danas trijumfovavala praveći lažnu državu, milioni Srba već misle o danu slobode koji mora doći. Niko još nije uspeo da spreči srpski narod da ostvari svoju slobodu". Koštunica se za ovaj govor verovatno konsultovao sa mrtvim Miloševićem, jer sve što smo od feniranog Voje čuli - jeste falsifikovani re-make Miloševićevih najvećih hitova iz 1999, s precizno targetiranim neprijateljima kojima pod hitno, što pre, koliko večeras, treba jebati majku, da osete srpsku crnu ruku.

05. BURN, BABY, BURN: Vodeći srpski hamburger-neprijatelj, nesrećni „McDonalds", oboren na kolena još 1999, uz čuvenu parolu „Vi imate Mek, mi imao Tvrd", opet je bio na udaru „patriotskih organizacija i predstavnika nevladinog sektora" kako je dan kasnije somnabulna „Politika" pokušala da opiše horde huligana, klerofašista, nacista, rasističkih navijača i ostalih pomahnitalih pojedinaca koji su odmah po Koštuničinom tipovanju - ukapirali da sve što ima veze sa odvratnom Amerikom i pičkastom EU valja pretvoriti u sveti kosovski prah. Kako je srpska policija imala patriotski zadatak da pokaže simpatije prema kolektivnim izlivima Kosova u mozak, na meti su se našle američka i slovenačka ambasada, svaki kafić i svaki automobil na putu do kosovskog cilja, svaka podla žardinjera ili kontejner za đubre, a posebice nesrećni „Mercator" kojeg su u Čačku blokirale kamiondžije a u Beogradu, klasično, maltretirali lažnim dojavama za bombu koja samo što nije eksplodirala. Sve se, razume se, nastavilo i narednih dana širom Srbije: na meti su bili LDP-odbori, poslastičarnice čiji vlasnici nisu imali „ić" u prezimenu, sve što smrdi na slovenačku robu, albanska ambasada, vozilo ambasadora Brazila, slučajni koleteralno štetni kafići, opet „McDonald", opet „Mercator", ponovo „McDonald" kojem nije pomoglo ni što je svojevremeno šajkaču stavio na svoj američki znak - tek da pokaže koliko je ovo, u stvari, srpsko preduzeće nacionalno osvešćeno! Ova kristalna noć koja je trajala i traje nekoliko dana, bez namere da se okonča, postavlja nove standarde političke akcije: šta li će se tek desiti kad Hrvatska prizna Kosovo? I tko je rekao „Idea"?

06. SUNDAY NIGHT FEVER: DAN KAD JE MILOŠEVIĆ REHABILITOVAN:

Možda izgleda hrvatski zabavno, ali je bolesno srpski istinito: dočekali smo da nam Ivica Dačić, šef Miloševićevih socijalista (SPS) otkriva toplu vodu ovdašnje politike; predsednik SPS ocenio je kako su reakcije predsednika i premijera Srbije, povodom kosovskog problema, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, "nažalost, potpuna moralna i politička satisfakcija" za politiku koju je SPS vodio prethodne decenije. "Nema nikakve razlike između jučerašnjih izlaganja Koštunice i Tadića i politike SPS iz 90-tih godina. Zahvalan sam Koštunici na dirljivim rečima o NATO bombardovanju 1999. godine", rekao je Dačić. Kako li se posle ovakvih komplimenata, pitam se, osećaju glasači Borisa Tadića, koji su u prostodušnoj naivnosti poverovali da glasajući za Kena glasaju za nekakve europske integracije i nešto civilizovaniji život?

07. „POTVRĐIVANJE ODLUKE O PONIŠTENJU ODLUKE": Pod ovakvim raskošnim naslovom teme o kojoj se raspravljalo - Skupština Srbije je većinom od 225 glasova (bez LDP) aklamacijom odbacila nezavisnost Kosova, uveravajući nas da se ništa nije promenilo; Kosovo nije nezavisno; tko prizna taj je pizda; Srbija funkcioniše na čitavom Kosovu (hi-hi-hi); Kosovo će zauvek biti deo celovite Srbije. Sjajni govori Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka koji su do detalja objasnili i razgolitili ulogu Koštunice u ovom najnovijem srpskom porazu - naišli su na prezrivi smeh premijera i njegovih saradnika; kao da su se zapanjili pred činjenicom da ima Srba koji su već odavno znali da će se sve ovo dogoditi, na to upozoravali, ali ih je Koštunica, uvek u pravu, uveravao da to nije moguće i da Kosovo nikad neće postati nezavisno, a posebice da kad je postalo nezavisno to ništa ne znači i da je pravi trenutak da se „pregovori nastave" što je realno koliko da se plan Z4 na Hrvatsku primeni od sutra!

08. KOSOVO IS BURNING: Poslednjih 24 časa, nasilje iz Beograda i ostalih srpskih gradova fokusiralo se na severni deo Kosova; eksplozije, bombe, dizanje u vazduh graničnih prelaza - integralni su deo srpske strategije da se ni po koju cenu ne dozvoli da „lažno Kosovo" ostvari plan jedinstvene države. Slobodan Samardžić, mračna figura Koštuničinog Nacionalnog Fronta, tzv. ministar za „Kosovo i Metohiju", što je titula koja mu je faktički prestala u nedelju popodne jer je Kosovo postalo nezavisno - izjavio je da možda nije lepo što se „sve ovo" dešava ali da je potpuno „legitimno" i u skladu sa planovima i idejama Vlade Srbije da se nikako ne dozvoli da „lažno Kosovo" stigne na granice Srbije. Hoće se reći da je ovo tek početak oružanog sukoba niskog intenziteta i da nema nikakve šanse da se čitav problem zatvori nekakvim kompromisom, jer u srpskom jeziku - kad je ta fucking word u pitanju - nema tog pojma. Još kad se zna da severnim Kosovom rukovode pomahnitali DSS kadrovi koji imaju strogo lični/finansijski interes da čitavo ludilo pretvore u vrstu rata, onda je sasvim logično da prisustvujemo palestinskom scenariju, uz nacionalno nadahnuće onog tipa kad su SAO ćelije bile u modi. SAO Hrvatska, recimo!

09. SERBIA: LITTLE MISS APOCALYPSE: Naslovi u srpskim dnevnim novinama („Bombe na srpsku decu", „Stop teroru", „Odbrana Kosmeta", „Na ivici", „Prekid kontakta sa zemljama koje priznaju Kosovo", „Srbi zapalili kontrolne punktove u Jarinju i Brnjaku", „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo") emocionalna je hrana za ovdašnju javnost uplašenu da pita za budalaštine tipa Europska Unija ili ukidanje viza; ritualni strah pomešan sa osvetničkim radikalizmom - prava je mera ovdašnje atmosfere u kojoj ona vrsta politike koja zagovora izolaciju, kurčenje i pravednu borbu protiv srpskih neprijatelja ne samo da indoktrinira nego i trijumfuje apokaliptičnim slikama budućnosti, priželjkujući raspad Amerike, raspad Evoropske Unije, raspad bilo čega - jer bi tek nečija najveća nesreća bila prava mera ovdašnje najveće srpske sreće. Osetilo se to u izjavi Slobodana Samardžića, onog hipotetičkog ministra za Kosovo, koji je na pitanje kako reaguje na napade na ambasade, na vandalsko ponašanje fašista i huligana - odgovorio da je to smešno porediti sa „onim što su ONI nama učinili", otvarajući prostor za svaku vrstu paljevine, jer je u ovakvim okolnostima, tako smo ga sasvim ispravno razumeli, ama baš sve dozvoljeno, naročito kad se obračunavamo sa Evropom i Amerikom, seremo se na puszi Evropu i puszi Ameriku!

10. DRŽAVOTVORNI MITING: WE WRITE OUR OWN ANTHEMS: U četvrtak će se, ispred nekadašnje SFRJ Skupštine, održati spektakularni miting, u zajedničkoj organizaciji Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Sama pornografska činjenica da će Boris Tadić govoriti u tandemu sa Koštunicom i Nikolićem, poslednji je ekser u mrtvački kovčeg moderne Srbije; isti taj Tadić koji je izbore dobio na navodno europskoj destinaciji, optužujući radikale za sva zla devedesetih - govoriće pred radikalskom publikom, izgovarajući iste kosovske zavete kao Koštunica i Nikolić. Deca tog dana neće ići u školu; studenti neće ići na predavanja; vozovi će besplatno dovoziti građane u Beograd; sve je spremno da ova dirljiva DS&DSS&SRS koalicija Srbiju povede putevima Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Kosovsko ludilo traje i trajaće: još kad se setimo SAO Krajine... gde će nam biti kraj ako kraja uopće ima!

*Za naslove u tekstu obilato koristio pesme sa albuma „Everybody Makes Some Noise" grupe The A.K.A.S (Are Everywhere)

Feral

FAQ ili najčešće postavljena pitanja o mističnoj Srbiji posle legendarnog mitinga:





001: KAKO IZGLEDA DANAŠNJA SRBIJA, SEDAM DANA NAKON DOSTOJANSTVENOG A POSEBNO EKSTREMNO MIRNOG MITINGA ZA SRPSKO KOSOVO, SA SAMO JEDNIM POGINULIM, NEKOLIKO STOTINA POVREĐENIH I ŠTETOM U SUMMA SUMMARUM OD SVEGA NEKOLIKO (DESETAK) MILIONA EVRA?
Srbija izgleda kao od zlata jabuka: rumena, hrabra, spremna, samozadovoljna, vojnički sposobna da poništi šta joj se hoće, samo da joj se hoće. Politički, nikad jača: Vojislav Koštunica, sem efemerne funkcije Predsednike Vlade, na mitingu je preuzeo funkciju Ministra inozemnih poslova, Ministra unutrašnjih poslova, Ministra ekonomije, ruskog ministra bez portfelja zaduženog za Srbiju i ministra propagande nakon što je u nezapamćenom transu urlikao kao Goebbels, a svoj body-language prilagodio Goeringu, klateći se tikovima sa severnog na južno Kosovo pitalicama: „Ima li koga među nama nekog ko nije s Kosova?“. Da je bilo tehničke komunikacije između Zvezdare i Koštunice, objasnio bih mu da nisam s Kosova, već iz Kraljeva, i da me svečano zabole nježnik za ovu vrstu pravoslavnog kviza, ali kako je miting ulazio u svoje efemerno ludilo – podržano govorom Najvećeg Bošnjačkog Srbina Emira Kusturice koji je pokušao prisutnima da objasni da je kosovski mit veći od mita Hollywooda i da su tog časa ovdašnje anacionalne pizde u „mišjim rupama“ jer je Kosovo deo Srbije, sve uz bolesno erotsko klicanje mase „Emire, Srbine“, bilo je sasvim jasno da ćemo već sutra u „Politici“, „Večernjim novostima“, „Pravdi“, „Pressu“ ili „Kuriru“ dočekati onu vrstu matematičkog orgazma koji se frlja ciframa od 200.000 prisutnih na mitingu do milion i po ljudi, sve uz uveravanje da je „malecka manjina“ učestvovala u neredima i da to nije uopšte bitno u času kad je prekršeno „međunarodno pravo“ što nam daje apsolutnu slobodu da im svima plameno jebemo majku, pizda im lepa materina međunarodna! Što bi rekao Svemoćni Koštunica: „Mladi su samo branili međunarodno pravo“. Naravno, international law zapakovano je u nike-kutije, dok nije pao Benetton. A potom i Levi’s. Sve žrtve srpske kosovske slobode!

002. DA LI TO ZNAČI DA NA BORISA TADIĆA NE MOŽEMO RAČUNATI?
Ne znači. Na Borisa Tadića uvek možete računati kad suddenly krene u Rumuniju, 24 časa uoči kosovskog mitinga koji je lično ugovorio i gde je najavio svoje prisustvo; kad je konačno shvatio da će njegove lažne proeuropske fore („Osvojimo Evropu zajedno“, slogan iz predsedničke kampanje) biti izviždane ili ismejane pred stotinama hiljada radikalsko-koštunjavih retarda, osmelio se da na brzinu organizuje odlazak u Bukurešt: verovatno je speedom posete bio zapanjen i sam rumunski predsednik, besramno ošamućen Tadićevim molebanskim zahtevom da ga primi sad i odmah. Kad je sranje u Beogradu postalo svetska vest: da su napadnute ambasade, da ima krvi, znoja i suza i rušenja i paljenja – ekskluzivno se iz Bukurešta javio Boris Tadić da poruči „demonstratima“ da prestanu sa nasiljem. Njegov dragoceno kilavi apel – jer, poznato je, svi srpski demonstranti nose tranzistor i jedva čekaju umilnu riječ Predsednika Države – naišao je na istoimeni kilavi odgovor: zapaljene su sve ambasade kojima se moglo prići, a moglo se prići slobodno svim ambasadama. Toliko slobodno da su se pojedinci peli uz zidove i ulazili u ambasade, gde su palili šta su hteli, čak i sebe; hrvatska ili američka ambasada, bez ikakve policijske zaštite, bile su logične mete – to jedino nisu hteli da priznaju oni koju su paljevinu organizovali, jer je ova Srpska Kristalna Noć autentično umetničko delo ljudi iz koštunjavog DSS-a, oduševljenih što imaju priliku da pokažu ono što se nekoliko sati ranije na mitingu videlo: da svu moć nad Srbijom ima samo Vojislav Koštunica, izaslanik srpsko-ruske vlasti vezan u polni, pravoslavni čvor veličanstenim sporazumom: mi vama Gas, vi nama podršku za Kosovo, rezultat je: GASOVO, mešavina tekućine i teritorije, nešto kao srpski Sveti Graal, pojam koji će povezivati dva agregatna stanja iz različitih metafizičkih sranja; politička ali gasna menstruacija koja će umesto 28 dana trajati 28 godina, koliko bude potrebno Srbiji da prestane da krvari pred ugovorom koji je Rusima na poklon dao čitavu Naftnu industriju Srbije, a Srbima obećanje gasom radovanje da će Putinov Ciklon B zaustaviti „lažnu državu Kosovo“, nešto kao pravoslavni „Blut und Boden“ u oblacima ruskog energenta...

003. TKO RUKOVODI POLICIJOM U SITUACIJI KAD JE MINISTAR DRAGAN JOČIĆ VEZAN ZA KREVET ZBOG TEŠKIH POVREDA U SAOBRAČAJNOJ NESREĆI?
Odmah da objasnimo: ministar Dragan Jočić (DSS) bio je žrtva pomahnitalog psa teškog oko 50 kg koji je razularenom brzinom od 260 km/h uleteo u blindirani Jočićev mercedes, vožen romantičnim obilaskom krajolika u sred crne, mračne i svega malkice alkoholne noći; taman posla pomisao da je ministar Jočić lično vozio, kad imamo opštejavni podatak da je teško povređen tzv. vozač bio u ulozi suvozača; udar psa u mercedes – deo je strategije da se zaustavi ono najbolje što Srbija ima. Kad se ukloni Jočić, računa neprijatelj, sve je lakše. Ali, neprijatelj (glup, klasično fiskalan u stavljanju klipove u točkove neizbežnog ruskog razvoja) nije mogao da računa da će sam Vojislav Koštunica, preko svog šefa kabineta Aleksandra Nikitovića, uzeti Ministarstvo Sile u svoje ruke; jedinica C5 povlači se sa hrvatske ambasade, jedinica T7 brani špansku ambasadu koja nije napadnuta, jedinica R14 daje podršku demonstratima u napadu na tursku ambasadu, još će nama Turci da određuju da li je Kosovo srpsko ili nije kad su iz keca u dvojku izgubili Kosovsku bitku, napred R14! Skidaj im zastavu, sestru im jebem! A vi dole, Z76, kod američke ambasade, pomozite momcima da se popnu na spratove: ne budite pizde u trenucima kad GASOVO visi u vazduhu! Pali! Neka gori Amerika! Burn, baby, burn!

004: NIŠTA NAMA HRVATIMA NIJE JASNO: TKO DANAS VLADA SRBIJOM?
NI nama Srbima ništa nije jasnije, ali da probamo: Vojislav Koštunica danas je predsednik Vlade i de facto Predsednik države; poraženi u predsedničkom dvoboju Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) danas je de facto dopredsednik Vlade i Kopredsednik države; Boris Tadić, pobednik na nedavnim predsedničkim izborima, povukao se iz javnosti, sem kad nije u Bukureštu; njegov status je negde na nivou Koštuničinog drugog kurira ili treće sekretarice: ako se sete da mu plate, dobro je! Da sve bude transparentno, iz zatvora se pismom javlja Đinđićev ubica – Milorad Ulemek i preko vlastitih medija narodu poručuje, kao da je ministar nečega a jeste ministar nečega, jer ga svi sa uvažavanjem iz straha ponizno slušaju: „Vladari, prestanite da brukate srpski narod“, uz eksplicitnu poruku. „Ulizivali ste se svojim evropskim prijateljima, a oni su vam uzvratili 17. februara, sad je vreme da ili pređete sa reči na dela, ili da se sklonite i pustite neke druge koji znaju, koji smeju, koji imaju muda da rade vaš posao“. Fakat da se Srbiji preko medija obraća Monstrum/Serijski Ubica i da čitava Srbija otvorenih usta sluša šta joj on poručuje – onaj je ključni trenutak odluke za svakog ko se iole koleba da napusti ovu zemlju da ode bilo gde, u lepu pičku materinu, makar jeo govna godinama. Da doživiš da ti 2008. Legija drži političke lekcije i da, dan kasnije, u nekim istim fašističkim novinama pročitaš kako Legija Ulemek i Zvezdan Jovanović (onaj koji je ispalio metak na Đinđića) u ćeliji tuguju nad „otimanjem Kosova“, jedva bi oni čekali da se vrate i odbrane srpsko Kosovo onako kako su ga branili 1999: u lokvama krvi, ubijajući sve što im je pred nišanom... finale je ovdašnjeg srpsko-ruskog zaveta oblikovano dramatičnim Legijinim upozorenjem „Za čast i slavu Otadžbine“!

005: A RUSI? EVO: RUSSIANS IN BELGRADE!
U ponedeljak u podne, negde na Gundulićevom vencu, recimo, u centru grada, pokušavam da nađem bilo kakav prevoz do Ruske ambasade gde je Liberalno Demokratska Partija zakazala demonstracije. Razlog: ruski novinar, na državnoj televiziji, izjavio je da je Zoran Điđić „zaslužio metak“ činjenicom da je izručio Slobodana Miloševića. Otkrivam sa zakašnjenjem u pravoslavnom shocku da je čitav grad pod ruskom opsadom: sve ulice u centru zatvorene, u Cvijićevoj stoji kilometarska kolona trolejbusa i autobusa kojima je sve zabranjeno: ne može niko u Kneza Miloša, ne može niko nigde, došli Rusi, bree!!! Zatvoren i pančevački most; unezvereni domaćini u pančevačkoj Naftnoj Industriji sadili cveće za goste – možda je bilo žena koje bi se Rusima gole dale na licu mesta samo da GASOVO ostane u Rusiji, možda je ruski premijer birao decu koju bi uzeo kao belo roblje, možda su muškarci pred njim odsekli onu stvar samo da im docnije izraste veća i deblja kad Kosovu ukinu nezavisnost!
Znam samo da se nigde nije moglo; sve zatvoreno; sve ukinuto; nigde ništa ne radi. Grad u kolapsu - a onda na državnoj RTS televiziji čujemo da su Beograđani oduševljeni ruskom posetom! Jesu oduševljeni, čuo sam: najebali se medvedova ili ostalih ruskih životinja gde god su mogli, zbog činjenice da su neki od njih pet sati proveli zarobljeni na Pančevačkom mostu! A posebno su se posrali na tek zasađeno cveće: pančevački zagađeni vazduh umeće to da ceni!
Ne stigoh do ruske ambasade da malo urlam i da vređam Putina; umesto mitinga, posle nekoliko sati stigoh kući da čujem kako nam je Rusija jedini, najbolji i samohotno dragoceni prijatelj. Ah, da: i ukidaju se vize između Rusa i nas. Da milioni Rusa slobodno mogu da nas okupiraju.


006: A ŠTA KAŽU PO NOVINAMA?
Kažu da su demonstranti koji su palili ambasade ili Hrvati ili Muslimani ili Albanci, svi prerušeni u savršeno sablasne Srbe s beogradsko-bosanskim naglaskom; kažu da je LDP organizovao bande koje su palile Beograd; kažu da je onaj momak koji je upao u američku ambasadu i tu nastradao (izgoreo) žrtva ili marinaca ili CIA eksperimenta (bačen mu je u lice hemijhski rastvor) ili je ubijen ili prethodno zadavljen ili streljan, pa naknadno zapaljen; niko da pita – šta je nesrećnikr tražio u američkoj ambasadi na prvom spratu? Negde na nivou niskog mentalnog sagorevanja, čita se izjava Koštrunice & ostalih njegovih savetnika koji traže da SAD ponište nezavisnost Kosova, pohapse tamošnje vinovnike i Srbiju proglase vlasnikom nekadašnje „južne pokrajine“; to liči na zahtev da se Papa odmah upiše među pravoslavce ili na kosmički ultimatum - da se Sunce okreće oko Srbije, dok se drukčije ne naredi.
A novine? Ako čitate „Večernje novosti“, Rusi samo što nisu bacili atomsku bombu na Vašingrton zbog Kosova; „Politika“ je razočarana jer je tokom mitinga za Srbiju bilo onih koji se na Mitingu nisu pojavili nego su sedeli kod svojih kuća, izdajnički, anacioalno operisani od „našeg“ Kosova; u „Kuriru“ objašnjavaju da rat za Kosovo samo što nije započeo, dok u „Pravdi“ lamentiraju nad činjenicom da još ima izdajnika koji idu u strane banke, kupuju slovenačku i hrvatsku robu, gledaju američke tv serije, uživaju u anglosaksonskoj muzici ili žele da odu u inostranstvo, što im je najveća misterija: šta će Srbin u inostranstvu, gde nije među svojima, gde ga svi mrze i žele da ga zakolju na licu mesta?


007. SOMETHING FUNNY?
Recimo, nacionalno osvešćena odluka modne kreatorke Verice Rakočević da Nataši Kandić zabrani da shoppinguje u njenim buticima! Citat: „Neću dozvoliti Nataši Kandić da uđe u moj butik, ako se usudi da to uradi, narediću prodavačicama da je izbace!“. Svejedno što Nataša Kandić nikad nije ušla u nijedan butik ove Fashion Srpskinje: bitna je poruka. Šta je sledeće: da nacionalni restorani zabrane Bebi Popoviću pravo na biftek? Ili da se Biljani Kovačević-Vučo ukine ustavno pravo na pogačice i jogurt? Ili je next move da Sonja Biserko ne sme u gradski prevoz? Samo je pitanje vremena kad će se uvestri u promet žute trake sa albanskom lažnom zastavom! Baš će mi se slagati s mojim favourite dark bojama!


008. NEŠTO LIČNO?
Nema ništa lično: ovo je Srbija dr Vojislava Koštunice u kojoj je bezlično sinonim za kolektivno ludilo; danas zasađeno cveće za Ruse – sutra je poklon za evropsku sahranu; onaj ko stvarno veruje da će (nezavisno, međunarodno priznato) Kosovo ikad biti srpsko, metalno je sposoban da poveruje da će nam se Republika Srpska ili žalosna SAO Krajina vratiti u punom nezavisnom sjaju. Sledeći korak jeste da poveruje da Zemlja ravna ploča sa ćirilićnom teksturom; sledi uverenje da Rusi znaju sta rade i da buduća atomska bomba na Kosovo neće imati efekta na Srbe! Srbi su, poznato je, genetski imuni na ruske atomske eksplozije: samo će otresti prašinu, prezrivo pogledati mrtve Albance i zaključiti priču tako omiljenim sloganom: Kosovo je Srbija!

009. A U MEĐUVREMENU:
Legendarni ministar Velimir Ilić – unique čačanski inteligentno, kao i obično – pozvao je državu Srbiju da hitno, u antiameričkoj ofanzivi, prizna nezavisni Teksas, nezavisnu Kaliforniju i nezavisne Havaje; jedini Ilićev problem je glupa činjenica da te pomenute države ne traže nikakvu nezavisnost, niti su proglasile nezavisnost, niti im na pamet pada da o tome razmišljaju. Svejedno, Ilić je nameran da Texas pretvori u nezavisnu državu koja bi, logično, reciprocitetom, njegov Čačak proglasila nezavisnom državom - što bi ga, finally, učinilo predsednikom bilo čega kad je već ispušio na predsedničlkim izborima kao vodeći Koštuničin pion. Texas, California, Čačak! Valja ostati normalan, dragi prijatelji!

sjajan tekst:)

Legendarni ministar Velimir Ilić – unique čačanski inteligentno, kao i obično – pozvao je državu Srbiju da hitno, u antiameričkoj ofanzivi, prizna nezavisni Teksas, nezavisnu Kaliforniju i nezavisne Havaje; jedini Ilićev problem je glupa činjenica da te pomenute države ne traže nikakvu nezavisnost, niti su proglasile nezavisnost, niti im na pamet pada da o tome razmišljaju. Svejedno, Ilić je nameran da Texas pretvori u nezavisnu državu koja bi, logično, reciprocitetom, njegov Čačak proglasila nezavisnom državom - što bi ga, finally, učinilo predsednikom bilo čega kad je već ispušio na predsedničlkim izborima kao vodeći Koštuničin pion. Texas, California, Čačak! Valja ostati normalan, dragi prijatelji!

Zar Ilic ne zna da je Republika Lakotah zvanicno uputila zahtjev Srbiji za priznanje te drzave?

In February 2008, the Lakotah Freedom Delegation (including Means) handed over a formal petition, asking to recognise the Republic of Lakotah, to the embassies of Russia, Serbia, Bolivia, Venezuela, the Republic of South Africa, Ireland, France, Nicaragua, East Timor, Chile, Turkey, Finland, Iceland and Uruguay.

http://en.wikipedia.org/wiki/Republic_of_Lakotah

Feral, 6.ožujka

Piše: Petar Luković

001: SRPSKI KKK – KRV, KRUH, KOSOVO: Tko je god naivno pomislio da se prizori iz nacističke Nemačke tridesetih godina više nigde i nikad neće ponoviti – slike smeđekošuljaša koji u partijskim SA unifromama stoje ispred jevrejskih radnji, sprečavajući nemački puk da kupuje bilo šta od niže, genetski prljave rase – dočekao je da mu se u detaljima i celini čitav prizor, kao u filmu „Dan mrmota“, iznova vrti punih petnaest dana, usred Sombora, usred KKK države Srbije! Već dva tjedna, naime, navodno neidentifikovana grupa građana svakog jutra stoji ispred pekara čiji su vlasnici Albanci i sa improvizovanog pulta prolaznicima, potencijalnim kupcima, radoznalcima i lokalnoj bagri – besplatno deli kruh. Ovakva nacističko-fašistička svetkovina kojoj fale samo baklje i kukasti krstovi u bilo kojoj polunormalnoj i tek pristojnijoj državi trajala bi taman onoliko koliko bi tamošnjoj policiji trebalo da pohapsi stoku i da ove retarde preko noći osudi na godine teške robije, jer praktikovanje paganskih SS-obreda uz izazivanje rasne i verske mržnje nigde nije zajebancija... sem u Srbiji gde se ovaj art-performance odvija nesmetano, sve je u odbrani svete zemlje Kosovo dozvoljeno!

Zastrašujuće impotentna reakcija lokalnog establishmenta usranog od straha da im se ne prilepi proalbanska ili, daleko bilo, izdajnička etiketa – u veselom je rasponu od poremećenosti somborskog gradonačelnika, koji je u ekstremnoj fazi čoveka/pičke izgovorio da „treba videti o čemu se radi“ do priznanja vojvođanskog Ombudsmana zaduženog za ljudska paramecijumska prava, da je „zatražio informaciju“! Ako u sebi pitate sebe: a šta radi Policija, gde je Tužilaštvo – šarmantno ih zabole kurac za albanske pekare, još time treba da se bave, naročito kad nema „informacije“ i kad tek treba da se „vidi o čemu se radi“. Posebno je dementna izjave neke oficijalne budale iz Sombora: tužilac li je ili već neko ovisno govno – da nema „nikakvih prijava“ i da je „bez prijava“ on nemoćan, dabogda mu delili hleb ispred njegove kuće!

Kad sportski eliminišemo ove političke amebe, svejedno da li su iz Tadićeve ili Koštuničine ergele, jer između ove dve štale razlike nema: obe nepodnošljivo smrde – ostaje najodvratniji ukus srpstva pri pomisli na one somborske primerke koji pristaju da prime hleb, lično im se poserem na koricu, sve pod obrazloženjem da ih „politika ne interesuje“ i da ovako štede „kućni budžet“. Kakav to proliv od čoveka moraš da budeš da uzmeš kilo kruha od nacista i da se osećaš dobro? Kakva je to moždana srpska masa koja se kupuje za 26 dinara i koja veruje da se ovako brani Kosovo? Kakav je to pogani um koji bi za 26 dinara prodao sva autorska prava na solidarnost, prijateljstvo ili sućut? Činjenica da postoje Srbi koji postaju fašisti za tri besplatne kune – ni albanski kruh jeli, ni albanski kruh mirisali – integralno je brašnjavi deo ovdašnje patriotske priče koja nam se nezapečena servira kao Nacionalna Instrukcija: šta da individualno a kolektivno radimo za Akcioni Plan u poništavanju lažne pekarske države Kosovo?

Sanjam: da sam ja neki kurčevi predsednik države i da se, daleko bilo, zovem Boris Tadić, prekinuo bih sve programe državnog RTS, zatražio da se odmah i ovog časa to fašističko stado u Somboru skloni sa ulica, privede, pohapsi i osudi na najteže kazne. I izvinio bih se svim Albancima u Srbiji, svim albanskim pekarima i albanskim pekarama; i lično, otišao u nekoliko albanskih pekara na burek, kifle, jogurt ili već; i tražio da me svuda prate tv ekipe koje će snimati kako neumereno jedem sve vrste bureka i probam svaku kiflu i jedem suvi kruh, sve mljackajući prstima.

Ali, mnogo sanjam: Boris Tadić zvani Pizda – nema informacije o somborskim pekarima. Možda bi mu pomoglo da se uloguje na internet sajt ovdašnjeg srboidnog Obraza, nacističke pravoslavne organizacije koja, povodom happeninga u Somboru, ovako dojavljuje Tadiću, odbijajući da prizna palatalizaciju koja u sebi ne poseduje pridev „srbski“ : „Otačastveni pokret Obraz u potpunosti podržava i stoji iza akcije besplatnog deljenja hleba i peciva ispred šiptarskih pekara u Somboru. Javna je tajna da svaka šiptarska pekara, bakalnica, zlatara ili ma koja druga firma, bilo da se nalazi u Somboru, Beogradu, Beču ili Cirihu, odvaja deo svojih prihoda za finansiranje Tačija, Čekua, Harandinaja i ostalih bandita i terorista a Kosovu i Metohiji. Drugim rečima, svaki dinar koji Srbi ostave u šiptarskim radnjama predstavlja prilog koji mi sami dajemo za paljenje naših kuća, rušenje naših crkava i ubijanje naše dece! Međutim, dok kosovsko-metohijski Srbi na sam dan Zadušnica zatiču oskrnavljene i razrušene grobove svojih najmolijih, dotle antisrbrski mediji pokušavaju da ubede ovdašnju javnost da mi treba da čuvamo i negujemo upravo one izloge iza kojih se smeškaju srbski dušmani - kao da srbske majke ne umeju da prave hleb, i kao da u Srbiji ne postoje i pekare koje drže Srbi, Makedonci ili Goranci, koji su inače poznati kao vredni i čestiti ljudi koji poštuju srbsku državu!“.
Prevedeno na jezik Obraza: Zeig Heil, Srbijo!

002: SKUPŠTINSKA REZOLUCIJA – SRBIJA ISPRED EVROPSKIH PEKARA: U času dok pišem ovaj tekst (sreda 05/03,14:00 sati) predsednik Skupštine Srbije prekinuo je sednicu na kojoj je trebalo da se raspravlja o Rezoluciji koju su zajednički pripremili radikali Vojislava Šešelja, socijalisti rahmetli Slobodana Miloševića i deesesovci Vojislava Koštunice; Rezolucija zahteva od EU da Srbiju prihvati i prizna kao državu u kojoj je Kosovo njen integralni deo – uz pretnju da pregovora sa EU neće biti, ako EU ne prizna da je Kosovo večni, obrazovski, hlebni, integralni i pšenični deo Srbije u budućem državotvornom kruhu. Predsednik Skupštine, Tadićev čovek, prekinuo je sednicu vadeći se da nema mišljenje Vlade o Rezoluciji, sve se nadajući da će se preglasavanjem na Vladi (Vojislava Koštunice) zaustaviti ovo proglašenje Samoizolacije.

Nesrećni Boris Tadić, koji izgleda kao grogirani bokser kojeg u jaja šutira svaka budala iz Koštuničine stranke, ne ume da se otme polnom utisku da je potrebno da bude veći patriota od Koštunice glede Kosova: njegove budalaste izjave da on hoće i Srbiju u Kosovu i Srbiju u Evropi, ali tako da se Evropa odrekne nezavisnog Kosova, neodoljivo liče na apel da bi voleo nešto da pojebe, ali da ga drži na odstojanju, što je ona vrsta erotske situacije u kojoj je onanija jedino rešenje; zato danas imamo paćeničku varijantu Tadićevog kukumačevanja koje se oglašava idejom da su nam podjednako bitni i Kosovo u Srbiju, koliko i EU u Srbiji, što je realno koliko i želja svakog muškarca da poseduje dva penisa: jedan za unutrašnju, drugi za spoljnu upotrebu!

Nemoć nemoćnog Borisa Tadića da preseče ovu Srpsku Agoniju - jer je Agonija jedina slika Današnje Srbije – sve je strašnija kad od njega čujemo da nema nikakve šanse da Vlada Srbije padne, ma šta da se desi, čak i da se Rezolucija donese, jer je njegova Demokratska stranka toliko vezana za onu finanisijsku vlast u krvnim tokovima novca, da je prosto nemoguće da se, odjednom, hiljade ljudi liši predivnog i sexxy prihoda.
Šta tek reći o budalastim izjavama mafijaškog G17+ ministra Mlađana Dinkića koji se odjednom, sad, posle pet godina, setio da Koštunica „neće evropske integracije“, a sa istim je Koštunicom rušio sve liberalne predloge i Vladu Zorana Živkovića – lansirajući sebe kao ultimativnog srpskog lopužu spremnog da za učešće u vlasti proda svaki sledeći lopovluk; kad danas čovek sluša ovog debila koji se, kao, sad, zalaže za EU, slobodne investicije i ljudska prava, onda je to isti feeling koji bi imao 1947. kad bi ti o Slobodama govorio Himmler! Dinkić nije samo kriminalac: on je default primer bolesne transvezije – spreman da u svakom času bude bilo šta, samo da su tu neke velike pare, da li skijaški centri, pare Srbije u ruskim bankama, slučaj Nacionalne štedionice ili otimanje Telekoma. U poređenju sa njim, Bogoljub Karić je nevinašce i sasvim pošteni biznismen!
A Rezolucija?
Sve će to, prijatelji, Boris Tadić pozlatiti!

003: OTVORENO I ZATVORENO PISMO BORISU TADIĆU: DA LI SI TI, ČOVEČE, NORMALAN? Jutros, petog dana trećeg meseca 2008, u poštanskom sandučiću zateknem pismo Demokratske stranke, adresovano na moje ime; gledam – jeste Petar Luković, jeste adresa tačna, ugledam i šifru: B_SU18, vidim da mi cirkularnom izjavom piše Boris Tadić, potvrđeno fotokopiranim potpisom. Otvorim pismo i odmah sednem na stepenik od uzbuđenja, jer Moron već u prvoj rečenici piše: “Želim da vam se zahvalim što ste doprineli da zajedno ostvarimo veliku pobedu”. Na čemu li mi se zahvaljuje kad pouzdano znam (objavio javno u nekoliko stotina navrata) da ni mrtav ne bih glasao za Njega; jebe se Tadiću što nije dobio moj glas, nego mi on piše: “Ovo nisu bili obični izbori, birali smo više od predsednika”. Stanem od zbunjenosti: šta je to “više od predsednika”? Nadpredsednik? Nadčovek? Obrazovac? Živeo sam u szivi-uverenju da se 03/02 bira Predsednik Srbije, ali mi Tadić poručuje da smo birali više od predsednika – birali smo budućnost zemlje.

Ne znam kako da mu objasnim da na izborima ništa nisam birao: ni predsednika, ni nadpredsednika, ni budućnost zemlje. Savršeno me je zaboleo polni organ pred dilemom da glasam za Tadića ili Nikolića, već sam nešto kurčevito nacrtao i nešto na polumađarskom napisao including puszi, poništio glasački listić. Otkud nesretniku Tadiću ideja da mi poručuje “jedan veliki rezultat je postignut, ali pred nama je još mnogo izazova”. Pa, šta, ako je pred nama mnogo izazova? Treba li zbog tih izazova da se zabrinem ili da se obradujem, ne jebe me Tadić nego mi pismom poručuje da nije daleko 11.05. kad će se na pokrajinskim i lokalnim izborima potvrditi “čvrsta opredeljenost” za naše najvažnije ciljeve.

Taj isti Tadić, koji se seksualno, a obrazovski, nacionalno predao Koštunici, legao na krevet, raširio noge pevušeći pesmu grupe Squeeze “Take Me, I’m Yours”, poručuje mi na kraju pisma: “Siguran sam da ćemo vrlo brzo osvojiti Evropu zajedno!”. Kako ćemo da osvojimo Evropu: vojno, biološkim otrovima, agresijom na susedne I nesusedne zemlje, Evrovizijom, tenisom….nije precizirao Tadić čija se politika prepoznaje po činjenici da se meni, članu Političkog Saveta LDP, šalje zahvalnica Demokratske stranke!
Zahtevam, gospodine Tadiću, da mi više ne šaljete pisma zahvalnosti: nikad nisam glasao za vas niti mi to pada na pamet u budućnosti; manite me se pisama; ukinite šifru koja je lažna – probajte da razumete poruku: nisam član DS, neću biti član DS, ne glasam za vas i zabole me kurac za vas. I nemojte mi, još jednom vas upozoravam, više slati vaša usrana slatkorečiva pisma: probajte, za promenu, da nešto suvislo uradite u vašem mandatu! Recimo, da kažete da je Sombor u Evropi i da svaka pekara ima pravo na hleb. Sve pod uslovom da razumete o čemu govorim, što duboko i s pravom sumnjam!

+++
PS. Text zvučno oblikovali my friends: Sons & Daughters (live), 46bliss, Blowing Trees, Cazals, Soft Tigers, They Live By The Night, Danger Radio, The Matches, The Epochs, The Motion Sick, We Should Be Dead, Ugress, Mint, Fancey i – iznad svih Glasvegas.

Pesak hvala ti , a Petru svaka čast...