Ovo je bas kompleksna tema.
Dijete ne smiješ tući po glavi. Samar je najgora opcija. To mi je bas nekako sva se naježim na pomisao. Dijete ne treba lemati, niti tući da ono ima posljedice, ali motka koja pecne je stvarno iz raja izišla, pa NEK misli Ko šta hoće.
Isto tako potpuno sam ubijedena da je najgore na dijete galamiti. Grozan je i roditelj koji smirenim tonom tupi, sigurno je da dijete poželi batinu samo da takav roditelj ne pila po mozgu.
Nije ispravno pustiti dijete ni da vristi pa ga vodiš pa mu braniš, pa mu lažeš da je mogao dobiti sladoled, igračku. U startu ga učiš da njegovo lijepo ponašanje koje bi se trebalo podrazumijevati zaslužuje nagradu. WTF
Muž i ja ne nagrađujemo stvarima. To damo kad nam se da. Šta GOD traži, dobit će sutra. Kad se okrene zaboravio je i šta je tražio.
Sva ova rasprava je roditeljski i isključivo roditeljski a ne dječji problem. Dječje su emocije kratke do cca 4. godine. Ali ako do tad dijete nije naučilo neke stvari neće nikad. Ne treba lagati djetetu, ne treba obećati i ne ispuniti, ne treba obećati pa srati kako nije bilo dobro i sad nema. To je blago rečeno FUJ.
Moj ima 3,5 godine, ma petlja i minuta kako i kad stigne. Iz kuće niti nosi nepravilan govor niti ponašanje a opet je neki dan na javnom mjestu prvi put je dobio šibom. Suzdržala sam se jedva da ne zagalamim, ustala ubrala šibu i po guzi jednom. Pecnulo je, šta si uradio: "Nisam smio udariti curicu Šakom u trbuh."
Gdje si to vidio? - Nigdje. Pa otkud ti da to uradiš? Ne znam ali neću vise nikad.
Ja sad čekam hoće li se ponoviti. Nemam garanciju. Ne znam, ali šta sam trebala??? Sjediti dok tudje dijete place i njemu govoriti i objašnjavati: "ljubavi (prvo odjebi volim te vise od života, sad si kriv i izostavimo to ljubavi) nemoj curicu tući, to nije lijepo, nji sad buci buci boli."
I hop imam debila koji će to sigurno opet napraviti za takav razgovor.
Pričamo mi nije željan ničega, ne nagrađujem stvarima i sladoledom, ne obećavam. Sladoled dobije kad izidjemo vani. Nema ucjenjivanja, kazni po ćoškovima, sobama... Jedino sto redovno dobija su poljupci, zagrljaji i volim te.
Jesam ja los roditelj sto ću ga motkom po guzi malo da ne dovodi ni sebe ni druge u opasnost i neugodne situacije? Možda. A možda i nisam.
U konačnici čini se da je mala je razlika između nas koji smo ponekad ali da ne bude zabune PONEKAD dobili motkom i onih kojima su roditelji sve kupili i dali. Možda je razlika ta sto nas "ponekad" je neki inat tjerao da se trudimo, ove ostale ništa nije tjeralo pa su većina kojih poznajem, završili sa osnovnim i srednjim školama. Ovo nije generalizacija već samo moje osobno iskustvo.
ali da je izazov u danasnjem vremenu odgajati ih to jest.