Milan Marinković o hapšenju Divjaka:Skok Srbije u sopstvena usta
Datum i vrijeme: 5.3.2011. u 20:10h
By: Milan Marinković
Podijeli
Ne mogu reći da me je (po ko zna koji put) sramota što sam Srbin, pošto nisam. Na sreću – Jugosloven sam. Sramota me je, međutim, kao silom prilika građanina Srbije zbog još jednog nakaradnog poteza njenih vlasti. U pitanju je, ovog puta, hapšenje generala Armije BiH, gospodina Jovana Divjaka, na bečkom aerodromu, a na osnovu Interpolove crvene poternice koju je Srbija za njim raspisala, optužujući ga za navodni ratni zločin tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995).
Iako spadam u one, u Srbiji tragično retke pojedince, koji generala Divjaka doživljavaju herojem, a nikako zločincem tog rata, to je za ovu priču, uglavnom, irelevantno. Suština problema nije u samom činu hapšenja Jovana Divjaka, jer policija države koja je članica Interpola u obavezi je da uhapsi svako lice koje se nađe na poternici te međunarodne organizacije ukoliko se ono zatekne na njenoj teritoriji, bez obzira na stepen (ne)utemeljenosti same optužbe. Nakon toga, predmet prelazi u ruke pravosudnih organa dotične države, u ovom slučaju – Austrije. Ostaje nam da se nadamo da će austrijsko pravosuđe u tom smislu biti jednako pravično kao i britansko u slučaju Ejupa Ganića.
U čemu onda jeste suština? Pre svega u tome što Srbija želi da joj građanin druge države bude izručen kako bi mu sudila za navodno krivično delo koje, pritom, uopšte nije počinjeno na teritoriji Srbije. I to, kao što znamo, nije prvi put, a lično sumnjam i da je poslednji. Ne zaboravimo ni da je Haški tribunal jednom već kao neosnovan odbio zahtev Srbije da se Divjaku sudi za to isto delo.
Ključni paradoks je, međutim, u tome da Srbija svojom namerom da sudi generalu Divjaku u stvari sama sebi (u)skače u usta. Jer zašto bi država koja za sebe tvrdi da „u ratu nije ni učestvovala“ imala potrebu da sudi nekom za nešto što se u tom, navodno tuđem ratu događalo?
Znamo, naime, da je zvaničan stav Srbije o prirodi ratova u Hrvatskoj i BiH i danas identičan onom iz vremena vladavine Slobodana Miloševića. Na delu je, dakle, u oba slučaja bio „tipičan građanski rat“, a ne agresija Srbije na tuđu teritoriju. Državljani Srbije koji su u tim ratovima aktivno učestvovali bili su, je li, isključivo „dobrovoljni pripadnici paravojnih jedinica“ ili, u početku, pripadnici tadašnje JNA.
Krenuo bih upravo od uloge pomenute JNA, što je inače bila skraćenica za Jugoslovensku narodnu armiju. Ta je institucija predstavljala zvaničnu oružanu silu nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koju je ravnopravno sačinjavalo šest republika i dve autonomne pokrajine. Prema tada važećem Ustavu, JNA je kao prevashodni zadatak imala zaštitu eksternih granica SFRJ od eventualne spoljne agresije. Za unutrašnju bezbednost zadužena je bila policija kojoj bi vojska imala pravo da pruži određenu (operativno-logističku) pomoć jedino ukoliko bi došlo do velikih građanskih nereda čije razmere prevazilaze kapacitete policije, isključivo u cilju ponovnog uspostavljanja reda i mira i u skladu sa precizno definisanim pravilima.
JNA se u isto vreme kao zajednička armija svih građana SFRJ, nikako nije smela stavljati na raspolaganje bilo kojoj od članica federacije u njenom sukobu protiv druge (ili drugih) članica te iste federacije, niti pak bilo kojem od naroda (ili narodnosti) tadašnje SFRJ u njegovom sukobu protiv drugog naroda/narodnosti, suživećeg na teritoriji zajedničke države. Kako je i pred međunarodnim sudskim instancama u više navrata dokazano da se JNA stavila na stranu Srbije i Srba prilikom ratova koji su pratili raspad SFRJ, nema dileme da je njeno rukovodstvo time prekršilo svoju ustavnu dužnost i obavezu, zbog čega je, po svakoj logici, direktno krivično odgovorno.
Pošto smo ulogu JNA (nadam se) razjasnili, bio bi red pozabaviti se onim najvažnijim pitanjem: je li zaista bio građanski rat ili, ipak, agresija Srbije? Prvo bih napomenuo da se nijedan od oružanih sukoba koji su predmet ovog teksta nije vodio na teritoriji Srbije, što samo po sebi još uvek nije dokaz za agresiju, ali bitan detalj svakako jeste. Elem, kao jedan od argumenata u prilog tezi da je u pitanju bio građanski rat, zvanična Srbija navodi poluistinitu tezu da su se u njemu međusobno borili građani samih republika na čijim se teritorijama on odvijao, dok su građani Srbije na ratište išli isključivo kao „dobrovoljci“, a sa čime srbijanske vlasti, naravno, nemahu nikakve veze (bože, sačuvaj!).
Čak i ako stavimo po strani brojne dokaze o kako posrednoj tako i neposrednoj umešanosti državnih organa Srbije u osnivanje, finansiranje i ostale vidove podrške i (is)pomoći raznim arkanovcima, šešeljevcima, orlovima, vukovima i inim makar nominalno paravojnim formacijama, šta ćemo, na primer, sa famoznim „Crvenim beretkama“ – alias „Frenkijevci“ alias JSO - koje su i formalno osnovane kao specijalna jedinica u sastavu Resora državne bezbednosti Republike Srbije i čiji su komandanti bili visoki oficiri ove službe, a čije je aktivno učešće u navedenim ratovima nepobitno dokazano? Na ovom mestu svakako vredi podsetiti vajne srpske kvazi-patriote, inače poslovično zaboravne sa predumišljajem, da RDB nije (bila) nikakva nevladina organizacija, već zvanična državna institucija Republike Srbije.
Ili, još bolje, da uzmemo za primer Dejtonski sporazum. Ako Srbija nije učestvovala u ratu u BiH, zašto je onda njen predsednik uopšte imao da potpisuje dokument kojim se taj rat formalno okončava? Pitanje je očito i više nego retoričko.
Prema tome, svakoj iole razumnoj i nepristrasnoj osobi bi nakon realnog sagledavanja iznetih činjenica moralo biti jasno da je i u BiH i u Hrvatskoj devedesetih na delu bila agresija počinjena od strane Srbije, uprkos tome što su ti oružani sukobi u izvesnoj meri sadržavali i elemente građanskog rata. Baš kao što se, uostalom, i tokom Drugog svetskog rata jedan deo domaćeg stanovništva (četnici, ustaše i slični) borio na strani okupatora protiv svojih sunarodnika antifašista (partizana), što će reći da se i tada, pored nemačke agresije, paralelno odvijao i svojevrsni građanski rat.
Na taj način je i general Jovan Divjak u očima Srbije, koja bi da mu danas sudi i presuđuje, zapravo kriv zato što se borio na strani žrtve protiv agresora. Da li bi onda, kad već pomenuh Drugi svetski rat, bilo normalno da je posleratna Nemačka dobila pravo da sudi pripadnicima oslobodilačkih vojski zemalja na koje je izvršila agresiju, i to zbog etničkih Nemaca koji su u tom ratu iz bilo kog razloga stradali, a stradali su, ruku na srce, i mnogi koji nisu bili pripadnici nemačke vojske, niti pristalice nacizma. Plus što se, za razliku od današnje Srbije, posleratna Nemačka iznenađujuće brzo uspela da denacifikuje i time efektno povrati međunarodni ugled i dostojanstvo.
Srbija, kako vidimo, ništa iz nemačkog iskustva nije naučila. No, zar bi posle svega od jedne nacije, koja bezočno prekraja sopstvenu istoriju izjednačavajući fašiste sa antifašistima, išta u jednom ovakvom činu kakav je politički progon generala Divjaka trebalo da nas uopšte iznenađuje? Mene, Tita mi, odavno ne.
Da ironija bude veća, Jovan Divjak nije ni Bošnjak, ni Hrvat. Jovan je, zamislite – Srbin! Za proizvođače i konzumente srpskog nacizma upravo taj fakat njegovu plemenitu misiju čini još više izdajničkom.
[/quote]
,...Ludilo 
