Alfa Kentaur wrote:Nakon izbora 2010 godine, Fahro ce imati vise direktnog uticaja na politiku nego cijeli SDP!
Mada ni dosada nije bilo puno drugacije...
- Braco i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene cujete. Svi nam
dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši
i kamenu nije moglo radjati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu
valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle cemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati?
Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa ce nam i deca skapavati od gladi zajedno s
nama. Mi moramo izabrati drugi nacin, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi
ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju
zemlju jer se ovako ne može živeti.
(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog
neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tice ni vas ni mene. Glavno je da
vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše,
nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo
oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što cu sad pricati bilo i
moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji nacin nisam ni mogao izmisliti.)
Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod
pojasom, kao da oživeše na ove mudre reci. Svaki je vec sebe zamišljao u kakvom
carobnom, rajskom predelu, gde se mucan i trudan rad placa obilnom žetvom.
- Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
- Je li b-l-i-z-u? - cu se razvucen šapat iz jednog ugla.
- Braco! - otpoce opet jedan govoriti malo jacim glasom. - Mi moramo odmah poslušati
ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mucili smo se, pa sve uzalud.
Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naidu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i
ostane go kamen. Hocemo li mi vecito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i
gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poci i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde ce nam
se mucan trud nagradivati bogatim plodom.
- Da podemo, odmah da podemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa
pode nekud ne misleci kuda.
- Stanite, braco, kuda cete? - i opet ce onaj prvi govornik. - Moramo ici, ali se tako ne
može. Mi moramo znati kuda idemo, inace možemo propasti gore mesto da se
spasemo. Ja predlažem da izaberemo vodu, koga svi moramo slušati i koji ce nas voditi
pravim, najboljim i najprecim putem.
- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - cu se sa sviju strana.
Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može cuti.
Zatim se poceše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i
uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuce jedan drugog
za rukave i mece ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.
- Braco! - istace se odjednom jedan jaci glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. -
Mi ovako ne možemo ništa uciniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vodu! Pa
koga bi to izmedu nas i mogli izabrati? Ko je izmedu nas putovao da zna putove? Mi se
svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na
ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi
u hladu kraj puta?
Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.
Covek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade,
sedi, cuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.
- Juce sam ja video ovoga istog coveka sa jednim deckom. Uhvatili se za ruke i idu
ulicom. Sinoc onaj decko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.
- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik
izdaleka, cim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreci i najbolji put da nas
povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan covek jer neprestano cuti i misli.
Drugi bi se brzoplet vec deset puta dosad umešao medu nas ili poceo ma s kim
razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo cuti.
- Dabogme, cuti covek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! -
zakljuciše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri
poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobicno jake pameti.
Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog
putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i
plodniju zemlju, da im bude vod, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.
Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji ce otici strancu te mu izneti pobude zbora i
svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vodu.
Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze
govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u
kome se nalaze, i završi ovako:
- To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuce pa da podemo u svet tražiti bolji
zavicaj. I baš sad kada padosmo na tako srecnu misao, kao da se i bog smilova na nas
te nam posla tebe, mudri i vrli strance, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih
stanovnika molimo da nam budeš vod, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si
svakako i roden u srecnijem i boljem zavicaju. Mi cemo te slušati i pokoravati se svakoj
naredbi tvojoj. Hoceš li, mudri strance, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoceš li
nam biti voda?
Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u
istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, cuti, lupka po zemlji i - misli.
Kad se govor završi, on ne menjajuci položaj kratko i lagano procedi kroza zube:
- Hocu!
- Možemo li, dakle, poci s tobom i tražiti bolji kraj?
- Možete! - produži mudri stranac ne dižuci glave.
Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne rece ni reci.
Saopštiše zboru srecan uspeh dodajuci kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom
coveku.
- Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo cuti i misli.
Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reci progovorio.
- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeci kako ga je
sam bog kao andela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh
pored takvog vode, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.
I tako na zboru bi sad utvrdeno da se krenu još sutra zorom.
*
Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pode na daleki put. Više od dve stotine
porodica dode na ureceno mesto, a malo ih je još i ostalo da cuvaju staro ognjište.
Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj
u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava,
iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mucnih godina ostavljala traga na
njima i izrazu dala slike bede i gorkog ocajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim ocima
ogledaše prvi zracak nade, ali i tuge za zavicajem. Ponekom starcu se slila suza niz
smežurano lice, uzdiše, ocajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da
priceka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavicaj; mnoge
od žena glasno naricu i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se
otimaju da se i sami ne bi raznežili i vicu:
- Dobro, hocete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim
udžericama?
A i oni bi sami cisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kucice ponesu, da se može
kako, sa sobom.
Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose
na ledima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako cak i stoka. Stoke malo i
imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, cupavo kljuse s velikom glavom i
debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vrece preko
samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki,
opet, natovarili magare, decurlija vuce pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika,
psovka, kuknjava, plac, lavež, pa cak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali voda ni reci
da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tice. Pravi mudrac!
On jednako sedi oborene glave, cuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali
mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skociti,
što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Medu mnogima mogao se cuti otprilike ovakav
razgovor:
- More, srecni smo, te naidosmo na ovakva coveka, a da smo bez njega pošli, ne dao
bog, zlo i naopako, propali bismo!
- To je pamet, moj brate! Samo cuti, reci još nije progovorio! - reci ce jedan pa pogleda
sa strahopoštovanjem i ponosom u vodu.
- Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar covek, razume se, pa samo cuti
i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vodu.
- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku
dužnost! - opet ce prvi.
Dode vreme polasku. Cekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pode s njima, ali kako
nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.
- Hocemo li krenuti? - pitaju vodu.
On ustade bez reci.
Uz vodu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nadu u nesrecnu slucaju i da
ga cuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.
Voda svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašuci dostojanstveno
štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:
- Živeo!
Voda koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade
on, stade masa. Voda se izmace malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.
- Šta cemo? - pitaju.
On cuti.
- Šta: šta cemo? Obaljuj plot! To cemo! Vidiš da covek daje štapom znak šta treba raditi!
- viknuše oni što su uz vodu.
- Eno vrata, eno vrata - vicu deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.
- Pssst, mir, deco!
- Buditeboksnama, što se cini! - krste se neke žene.
- Ni reci, on zna šta treba. Obaljujmo plot!
Za tili casak puce plot kao da ga nije bilo.
Prodoše.
Nisu makli ni sto koraka, a voda zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se
išcupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.
- Pa šta je sad opet? - vicu oni pozadi.
- Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vodu.
- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - vicu deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.
- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vodu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni?
Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i prece! Provaljujmo trnjak!
Navališe provaljivati.
- A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.
- Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promuciti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na
to najodvažniji.
Probiše posle mnogih napora trnjak i podoše dalje.
Išli su neko kratko vreme i naidoše na neke vrljike.
Obališe i njih pa podoše dalje.
Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, slicnih prepona morali savladivati, a
uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko
samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još
letnje vreme te se bar gdegde nade koja vocka.
Prvi dan tako predoše malo, a osecahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se,
pa i nesrecnih slucajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzecu ovo mora
racunati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno
dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauce; jedan starac se sapleo na ostrugu,
pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junacki trpi bol i ide dalje odvažno
za vodom oslanjajuci se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da cica laže kako je
uganuo nogu, vec se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da
nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junacki trpe, žene proklinju cas kad su
pošle, a deca ko deca, naravno placu, jer ne pojme kako ce se bogato nagraditi ta muka
i bol.
Na preveliku srecu i radost sviju vodi se ništa nije desilo. Ono, ako cemo pravo, njega
najviše i cuvaju, ali tek, tek - ima covek i srece.
Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srecno putovali i što im
se vodi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim ce uzeti rec jedan iz one grupe
najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrce:
- Braco! - poce on. - Evo smo, hvala bogu, vec jedan dan prevalili srecno. Put nije lak, ali
moramo savladati junacki sve prepone, kad znamo da nas ovaj mucni put vodi sreci
našoj. Neka nam bog milostivi sacuva vodu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako
uspešno vodio!...
- Sutra cu izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunda ljutito ona žena.
- A jaoj, noga! - prodera se cica, osloboden tom primedbom ženinom.
Deca vec stalno kenjkaju i placu, i jedva ih majke utišavaju da bi se cule reci
govornikove.
- Jest, izgubiceš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da
jedna žena izgubi oci za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i srecu
svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Cudna mi cuda jedno
oko! Šta ce ti oci, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreci? Valjda cemo zbog tvoga
oka i cicine noge napustiti ovo plemenito preduzece?
- Laže cica! Laže cica, pretvara se samo da se vrati! - cuše se glasovi sa sviju strana.
- Kome se, braco, ne ide - opet ce govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge
ljude. Šta se mene tice, ja cu za ovim mudrim vodom ici dok me traje.
- Svi cemo, svi za njim dok nas traje.
Voda je cutao.
Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:
- Samo cuti i misli!
- Mudar covek!
- Gle, kakvo je njemu celo!
- I namršten jednako.
- Ozbiljan!
- Kuražan je, vidi se po njemu.
- Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi
štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ceš.
*
Tako prode prvi dan, a sa istim uspehom prode još nekoliko dana. Ništa od vece
važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na
ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te
muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.
- Pomrli bi da su i u kuci sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio
svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce
roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.
- To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji docekaju da gube decu kad prispeju za
udaju i ženidbu! Kad je tako sudeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj
govornik.
Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na
cvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela,
ali ipak se ide srecno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad cesto mucila. Ali
napred se mora.
Jednog dana se desi nešto važnije.
Voda ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte
je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu
sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali cute i mišljenje ne kazuju
da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka
kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koraciti napred. I
odvažni zastadoše i pogledaše vodu. On oborene glave, namršten i zamišljen cuti i
odvažno koraca napred lupkajuci štapom pred sobom to levo, to desno, po svom
poznatom obicaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on
ne pogleda, ništa ne rece, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve
bliže ambisu. Cak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne
sme ni reci da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vodi. Još dva koraka, pa je voda
do ambisa. U smrtnom strahu, razrogacenih ociju stuknuše svi, a najodvažniji taman da
zadrže vodu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i
strmeknu u jarugu.
Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki poceše bežati.
- Stanite, kuda ste nagli, braco! Zar se tako drži zadata rec? Mi moramo napred za ovim
mudrim covekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim!
Ovo je najveca, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge
nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava
nema nicega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u
jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.
Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, jecanje po strmoj obali one grdne rupcage. Bi se zakleo
covek da niko živ, akamoli zdrav i citav izici ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je covecji
život. Voda je imao retku srecu pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te
se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i izide na obalu.
Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se cujaše potmulo stenjanje, on sedaše
nepomican. Cuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrdeni poceše ga i psovati, ali se on
ni na to ne osvrtaše.
Koji su se srecnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, poceše s mukom izlaziti
iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako
ko, tek niko citav sem vode. Gledaju u vodu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave
da digne. Cuti i misli, kao svaki mudrac!
*
Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki
su napuštali takav put i vracali se natrag.
Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se ocajanje i sumnja ogleda na
mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Cute kao i voda, i idu.
Cak i onaj vatreni govornik maše ocajno glavom. Težak je to put bio.
Iz dana u dan se i od ovih poce broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još ocajnija,
a celim putem se mesto razgovora cuje kukanje i jecanje.
Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane
oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve,
nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.
Izgubili su vec i veru i nadanje i oni najodvažniji i najcvršci, ali idu ipak dalje, to jest muce
se na neki nacin s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne
može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!
Smracilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vode nema pred njima.
Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.
- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo
krkljanje, jecanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao cak i dicnog vodu, pa umuce.
*
Kad je svanulo, a voda sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vodu. Na
njemu se ne opažaju nikakve promene.
Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako
nagrdeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i
ocajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre
dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Voda je tako vodio.
Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom
cudotvornom putu, pa ih obuze tuga jaca od bola u osakacenim udovima. Gledahu
rodenim ocima svoju rodenu propast.
Onaj govornik pride vodi i poce govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola,
ocajanja i gorcine:
- Kuda cemo?
Vodja cuti.
- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim
porodicama i podosmo za tobom ostavivši kuce i grobove naših predaka ne bismo li se
spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica
povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
- Pa zar niste svi na broju? - procedi voda ne dižuci glave.
- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrecnom
putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo
ovakve nakaze.
- Ne mogu da pogledam!...
- Zašto?!
- Slep sam!
Nastade tajac.
- Jesi li u putu vid izgubio?
- Ja sam se i rodio slep.
Ona trojica oboriše ocajno glave.
Jesenji vetar strahovito huci planinom i nosi uvelo lišce. Po brdima se povila magla, a
kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce
sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.
Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.
- Kuda cemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.
- Ne znamo!
a na izborima NAROD glasa a ne clanovi stranaka
hahaha kad dođu na vlast hebo cunami sta ce se nema da desi .Ovi dosada su bili male mace za Radončića i lijanovića 