PM72 wrote:Ovom SDA-ovcu smeta što je Dragan i što je doktor koji je napustio osinjak.Kriv je što je bio tokom rata u Zvorniku.A ne smeta mu recimo Izet Radžo,dekan DIF-a i član SDA koji je bio instruktor borilačkih vještina u 63-ćoj padobranskoj brigadi u Nišu,sve do iza rata.Ne smeta mu ni pomoćnik načelnika u opštini Novi Grad koji je bio čitav rat u Novom Sadu.
Koji ste vi licemjeri...
Kao i obicno pojma nemas o temi, ali ajde kmeci malo
Kmee kmeee
“НЕСТАЋЕ МУСЛИМАНА У РАТУ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА“
„Немојте мислити да Босну нећете одвести у пакао, а муслимански народ, можда, у нестанак...“, изговорио је Радован Караџић ријечи, које ће се спомињати док је Босне и Херцеговине и људи у њој.
Било је то вријеме када су српски парламентарци покушавали убиједити муслиманске и хрватске посланике да одустану од усвајања Меморандума о независности Босне и Херцеговине. Говорили су да ће усвајање једног таквог документа трајно нарушити међунационалне односе и да ће настати криза која Босну и Херцеговину може одвести у рат.
У сусједној Хрватској су, да напоменем, те 1991. године, већ ратовали Срби и Хрвати...
Слушао сам Караџићеву дискусију и пажљиво пратио реакцију лидера Странке демократске акције Алије Изетбеговића. Сједио је у средини првог реда гдје су обично сједили чланови предсједништва БиХ, гледао у правцу Караџића, длановима „зализао“ косу изнад ушију и подигао руку тражећи реплику. Предсједник Скупштине Момчило Крајишник климнуо је Изетбеговићу главом дајући му знак да може изаћи за говорницу, одмах послије Радована.
Завршивши говор Караџић је кренуо према свом сједишту, а скупштинска сала се проламала од звиждука и бурног негодовања муслиманских и хрватских посланика...
Доктор Караџић и ја сједили смо један поред другог. Устао сам и, када је пришао, пружио му руку. Чврсто је отпоздравио и захвално ме погледао. Врло свјестан сам био тежине ријечи које је предсједник Српске демократске странке изрекао иза скупштинске говорнице.
- Оно је била тешка реченица, тешка и претешка - рекао сам Радовану Караџићу, док је Изетбеговић, гледајући у нашем правцу, говорио:
„Ето ради чега ми нећемо са вама. Не желимо да нам било ко пријети...“
Неколико седмица прије те скупштинске сједнице господин Изетбеговић ми је објашњавао зашто босанскохерцеговачки Муслимани не желе остати у Југославији у којој нема Хрватске и Словеније:
„У тој смањеној држави Срби су апсолутна већина и у случају неког будућег рата Муслимани немају никаквих шанси. Сада у Србији дјелују двије врло јаке опозиционе политичке странке које нас не признају као народ, а које ће једног дана доћи на власт… Да су сви Срби као Ви, Драгане, ми би остали са вама...“
- Модерни политичари причају о миру, осмјехују се на све стране, не изговарају тешке и иритирајуће ријечи... - говорио сам, а Караџић је пажљиво слушао.
Драган Ђокановић и Радован Караџић
- Ово је тешко и историјско вријеме које тражи, управо, овакве реченице - тихо је рекао. Иако се трудио да буде миран и убједљив, примијетио сам сјену на његовом лицу…
Изашао је Радован Караџић још једном, те историјске вечери, за скупштинску говорницу. Говорио другим тоном, осмјехивао се, бирао ријечи, молио посланике да “у даљњим наступима упуте мирољубиве поруке народу у БиХ...”
Међутим, неке изговорене ријечи, како то сликовито описа нобеловац Иво Андрић, једноставно остану као уклесане у камен. Овог пута „уклесале“ су се оне прве, наравно.
Других ријечи, вјероватно, се нико и не сјећа…
Догађаји који се десише, мање од годину дана послије, за многе представљају потврду Караџићевих пријетњи…
Има, међутим, и оних који кажу да је Караџић, с правом, упозоравао…