Forum Klix.ba

"U prostoriju su ušla tri srpska vojnika, nikad ih do tada nijesam vidio. Sjećam se kada je jedan od njih uzviknuo: 'Ovi će ljudi živjeti!'. Uslijedila je žestoka svađa ove trojice sa ostalim vojnicima. Čuo sam jednog od njih kako naređuje da se 'doveze autobus'." Tako je i bilo: posle izvesnog vremena autobus je stigao, a vojnik koji se usprotivio zločinu je, uprkos pretnjama onoga sa četiri noža, uveo u vozilo Enesa i još dvadeset osam mučenika koji su tog dana došli na red da budu pogubljeni. Spašene ljude autobus je odvezao do Bjeljine...

Čovek po imenu Enes Čelosmanović rođen je u Brčkom davne 1953. godine, gde je živeo sve do 1992. Dobro je poznato šta je te godine počelo da se dešava u Bosni i Hercegovini, pa tako i u Enesovom rodnom gradu. Uprkos tome, Enes i njegova porodica nisu želeli da izbegnu iz Brčkog.

"Nikada i nikome ništa nažao nismo učinili", objašnjava Enes. "Smatrali smo to dovoljnim razlogom da se nemamo čega niti koga bojati. A valjda bi svako normalan tako razmišljao."

Čak i kada su, dan pre Prvog maja te godine, brčanski mostovi na Savi bili minirani, a mnogi građani u panici izbegli iz grada, Čelosmanovići nisu pomišljali da odu. Ipak su se, za svaki slučaj, iz svog stana „preselili“ u podrum zgrade.

Tadašnji gradonačelnik Brčkog, Mustafa Ramić (SDA) održao je govor pred kamerama, u kojem je pozvao građane da ne beže iz grada, te da se oni koji su u međuvremenu ipak izbegli mogu slobodno vratiti, "jer je tu JNA koja neće dozvoliti da se bilo šta desi", seća se Enes kao da se juče dogodilo. "No, odmah po završetku tog govora, Ramić je seo u auto i pobjegao iz Brčkog".

Kroz koji dan, jedanaest autobusa dovezlo je u Brčko srpske dobrovoljce iz pravca Bjeljine, nastavlja Enes svoju priču. "Nisu gubili vreme. Obilazili su redom kuće i zgrade i 'oslobađali' ih od ljudi".

Ubrzo je na red stigla i Enesova zgrada.

"Po nas je došao moj prvi sused (inicijali D.N.), živjeli smo bukvalno vrata do vrata", priseća se Enes sa uzdahom. "Tom je prilikom zarobio i mog oca koji je tada imao 72 godine, kao i jedno dijete od samo dvije godine i mjesec dana".

Zarobljeni ljudi, njih oko hiljadu, najpre su smešteni u zgradu Garnizona bivše JNA, svega stotinak metara od Enesove zgrade.

"Izjutra su prvo odvojili nesrbe od Srba, a potom i žene od muškaraca", opisuje Enes početak sopstvene, ali i golgote na stotine njegovih sugrađana. "Uglavnom, oko 700 Brčaka rasporijeđeno je tada po raznim lokacijama koje su pretvorene u logore".

Enes je sa grupom od još 95 ljudi odveden u salu sportske dvorane „Partizan“, gde je još u mladosti trenirao odbojku. "Čim smo stigli tamo, na licu mjesta zatekli smo petnaestak leševa".

Pakao je slaba reč za ono što će Enes i ostali logoraši u toj fiskulturnoj sali preživljavati narednih dana.

"Vojnici su se takmičili u smišljanju najgnusnijih mogućih tortura", seća se Enes. "Primoravali su nas da ližemo krv sa leševa, tukli su nas po testisima..."

Niko od zatočenika nije doživeo „sreću u nesreći“ da bude ubijen a da prethodno nije bio mučen i zlostavljan na najbolesnije načine. Vojnici su se dodatno zabavljali igrajući „ruski rulet“ sa zarobljenim ljudima. Enes tvrdi da je lično preživeo tri takve „igre“.

"Među mučiteljima se naročito isticao jedan koji je u salu dolazio sa četiri noža, po dva u svakoj čizmi. Rekao nam je kako hoće da ima za Đurđevo '200 glava na svome nožu'. Jednom prilikom, podijelio nam je po komadić slanine i donio flašu vinjaka, poručivši da nam je to posljednje u životu. Potom nam je naredio da 'oslobodimo košulje (oko vrata, op. M.M.) da nož lakše prođe'."

Tada se dogodilo nešto što će Enes pamtiti dogod je živ.

"U prostoriju su ušla tri srpska vojnika, nikad ih do tada nijesam vidio. Sjećam se kada je jedan od njih uzviknuo: 'Ovi će ljudi živjeti!'. Uslijedila je žestoka svađa ove trojice sa ostalim vojnicima. Čuo sam jednog od njih kako naređuje da se 'doveze autobus'." Tako je i bilo: posle izvesnog vremena autobus je stigao, a vojnik koji se usprotivio zločinu je, uprkos pretnjama onoga sa četiri noža, uveo u vozilo Enesa i još dvadeset osam mučenika koji su tog dana došli na red da budu pogubljeni. Spašene ljude autobus je odvezao do Bjeljine...

S obzirom da je Bjeljina bila pod kontrolom Arkanovaca, Enes i njegovi sapatnici ni tu nisu mogli biti bezbedni. "Nekoliko dana skrivao sam se u kući jednog tamošnjeg policajca. No, kako je žena tog čovjeka bila pripadnica Arkanove jedinice, svakako se tu nisam mogao duže zadržati."

Na sreću, uspeo je da se uz pomoć svog jataka prebaci ka Tuzli. Kasnije je odatle, zahvaljujući jednom svom dugogodišnjem poslovnom prijatelju, prešao u Hrvatsku gde i danas živi.

Od tog dana Enes je praktično imao samo jednu želju: da upozna svog spasioca. Prošlo je čitavih šesnaest godina dok Enesu, zahvaljujući poznatom hrvatskom voditelju Denisu Latinu, želja nije najzad ispunjena u popularnoj emisiji „Latinica“ na HRT. Tom prilikom Enes se ponovo obreo u svom rodnom gradu, prvi put otkako je preživeo strahote brčanskog konc-logora. Dirljiv susret sa Radomirom Lakićem – tako se zove Ljudina koja je onomad spasila Enesov i živote još dvadeset osam civila – odigrao se u samom centru Brčkog, u kafiću svega stotinak metara udaljenom od zloglasne fiskulturne sale.

"Taj osjećaj, zagrliti čovjeka koji ti je spasio život, stisnuti mu ruku, to se ne da riječima opisati."

Radomir Lakić - „bosanski Oskar Šindler“, kako ga Enes zove - inače je u vreme rata bio pripadnik takozvanog Srpskog policijskog odreda iz Ugljevika, mesta oko četrdeset kilometara udaljenog od Brčkog. Saznavši u to vreme da je na stotine nedužnih civila nesrpske nacionalnosti zarobljeno na raznim lokacijama, Radomir je bio odlučan u nameri da spasi živote nevinih ljudi. Pomenutih dvadeset devet zatočenika iz fiskulturne sale među kojima je bio i Enes, nisu jedini koji Radomiru Lakiću duguju zahvalnost što su ostali živi. Ovaj hrabri i plemeniti čovek uspeo je tokom rata da spasi ukupno oko sedamdeset ljudi. Da je bar svaki grad u Bosni i Hercegovini imao tada ponekog svog Radomira Lakića...

Pažnju bi, uz Radomira, trebalo skrenuti i na ime još jednog čoveka koji je takođe mnogo učinio pri spašavanju nevinih civila. Reč je o tadašnjem načelniku policije Ugljevika, Vinku Laziću, za čiju plemenitost, slično kao i za Lakićevu, šira javnost gotovo da i ne zna.

Enes Čelosmanović, čovek koji se godinama dosledno i uporno bori da sve ove istine izađu na videlo, danas živi u Zagrebu. Njegova porodica je usled rata izgubila čak sedamnaest članova. U rodno Brčko navrati tek povremeno. "Najteže mi pada kad vidim da se brčanskim ulicama ubice danas slobodnije šetaju nego ja", kaže rezignirano. Ni brčansko niti bh. pravosuđe nikada nije pokrenulo nijedan postupak protiv onih koji su organizovali logore i u njima mučili i ubijali civile. Enes se nudio nadležnim sudskim organima za svedoka, ali je umesto odgovora naišao na zaveru ćutanja. Još je gore prošao njegov predlog da se Radomiru Lakiću i njemu sličnim herojima oda zasluženo prizanje – dočekan je sa podsmehom. Ipak, najveća ironija, štaviše cinizam života oličen je u Spomeniku srpskim osloboditeljima, koji se danas besramno šepuri u samom centru Brčkog. U ovom gradu su tek pre par godina sahranjeni posmrtni ostaci 80 civilnih žrtava.

"Zbog čega, i pored toga što postoji dovoljno dokaza za procesuiranje zločinaca, niko od nadležnih do dana današnjeg nije prstom mrdnuo po tom pitanju", pita se Enes. "Ekshumirano je i identifikovano oko 380 leševa, postoje svjedočenja preživjelih logoraša, ali i izjave samih srpskih vojnika."

Čini se da odgovor nije teško naslutiti.

Ovom pričom opisan je tek delić stradanja i čudnih životnih okolnosti u kojima su se isprepletale sudbine Enesa Čelosmanovića i Radomira Lakića. U ovom trenutku, Radomir se nalazi u fočanskom zatvoru na odsluženju kazne pod optužbom za navodni šverc oružja. Enes, koji je nakon ponovnog susreta sa Radomirom ostao u stalnom kontaktu sa njim i njegovom porodicom, na osnovu svojih saznanja i logičnih pretpostavki veruje da je Radomiru optužba napakovana. Za takvu pretpostavku – ne i tvrdnju, pošto ne poseduje materijalne dokaze – Enes ima nekoliko razloga.

"Ubrzo nakon te Latinice na HRT-u, Radomir i ja počeli smo dobijati prijetnje. Radomir je čak morao promjeniti neke životne navike i neprekidno biti na oprezu pošto mu je život bio ugrožen. Utoliko prije što je bio prvi, ako ne i jedini srpski vojnik koji je javno, sa imenom i prezimenom, govorio o masovnim zločinima nad civilima u Brčkom. Nažalost, ne i pred zvaničnim organima s obzirom da pravosuđe nikada nije pokazalo interesovanje za ova svjedočanstva".

Slučaj je kulminirao kada su Enes i Radomir pozvani da gostuju u programu još čuvene Opre Vinfri, a tih dana je objavljeno i da Radomir treba da dobije međunarodno priznanje kao humanista decenije, i to na predlog nevladine organizacije „Gariwo“, na čijem je čelu bila Titova unuka Svetlana Broz. Radomirovo hapšenje usledilo je nedugo nakon toga. Prema onome što je Enes nezvanično načuo, Radomiru je optužba za navodno „posedovanje ilegalne fabrike oružja negde u blizini Tuzle“ podmetnuta baš zbog toga što je „previše pričao“.

Koliko god Enesova sumnja u nameštaljku bila osnovana ili ne, svi znamo koliko se notornih zločinaca bezbrižno šeta širom naše nekad zajedničke domovine, pri čemu pojedini čak uživaju status „uglednih građana“. Da li bi onda trebalo da budemo iznenađeni mogućnošću da i jedan nevin čovek nepravedno leži u zatvoru. Uostalom, sve i da je optužba pod kojom Radomir robija potpuno tačna, Enes sebi, ali i svima nama postavlja jedno logično pitanje: "Ako je Radomir zaista i bio poslijeratni švercer oružja, da li to sme promijeniti poimanje njegovog hrabrog čina spašavanja 70 ljudskih života?”

Jedno je, međutim, sigurno: ovu priču treba shvatiti pre svega kao pohvalu ljudskosti, koja je time veća jer je ispoljena u uslovima kada ljudima vladaju zveri. U protivnom - ukoliko bi, na primer, ova priča poslužila raznim prebrojavačima krvnih zrnaca, za njihova večita razglabanja o “nama” i “njima” – bio bi to samo još jedan u neprekinutom nizu dokaza da baš ni iz čega nismo kadri da izvučemo prave pouke.

Golubiju pamet u glavu!

Biblijska čast da Noju donese dobru vijest nije pripala ni orlu, ni jastrebu, ni sokolu, nego golubu. Ali, Nojevi potomci ipak na svoje grbove ne stavljaju pitomog pismonošu nego divlje grabljivice. Oštro oko, kljun i kandže ujedinjuju ljude bolje od maslinove grančice i ljubavnog gugutanja.

Istini za volju, golubovi svojski rade u korist svoje štete - seru po svemu što stignu, toveći se kao kokoši, ali noseći puno manja jaja. Trgovi zaudaraju njihovim izmetom, balkoni i potkrovlja puni su ljepljivog paperja. Pa ipak čovjeku bude žao kad vidi promrzlu pticu skutrenu u zavjetrini; stisnula zima, kovitla snijeg, pada noć, a ona ko samac usred svemira, naoružana samo perjem i strpljenjem čeka neko maglovito bolje sutra.

Sneveseli se čovjek, ali ne pada mu na pamet da u tom golubu prepozna samog sebe. Ne pomišlja da i on tako, već dvadeset godina, od prvih demokratskih izbora, čeka da prođe nevrijeme pa da opet izvuče glavu iz zgrčenih ramena. Ne dovija se u svojoj golubijoj pameti da je demokratija puno više od izlazaka na izbore kao na trg posut sjemenjem, i da i on, kao i golubiji narod, sve manje leti a sve više sere.

Umjesto obrazovnog programa gleda Farmu, a umjesto dramskog Bingo. Glavna lektira su mu oglasne table u kladionicama. Samoupravljanje je zamijenio daljinskim za TV. Kalorije ne troši na radnim akcijama nego u fitnes-centrima; ideal mu je vrat deblji od glave i sise uspravnije od leđa. Cilj mu je postati milijunaš, a ne čovjek. Što propusti u školi, nadoknadi u crkvi. Aska mu je slađa na ražnju nego u špicama. Estetiku vezuje za hirurgiju, a ne za filozofiju. Radije će šutiti u upravnim odborima nego vikati u sindikatima. Djecu tretira kao nekretnine. Poštuje mito, osuđuje korupciju. Odbija fašizam, prezire mješance. Socijalizma se stidi, srednjim vijekom ponosi.

I čeka da mu božije čudo izmet pretvori u srebro, pa da napuni džepove i krene mapom puta bez vize u Evropu. Ali i tamo, gle čuda, pao snijeg! Stoje vozovi, ne lete avioni, ne voze autobusi. Dvadeset godina čeka da mu ukinu vizu, a ispada da nisu ništa bolji od njega. I njih snijeg zamete, kao Kočićeve i Sijarićeve junake. Lažni bogovi, bespomoćni klošare na Hitrouu, Šipolu, Orliju... Džaba im pasoši s lavovima i orlovima, džaba zlatne i platinaste kreditne kartice. Džaba ONLY EU i NON EU, kad su izlazi zatvoreni. Čini se da i privilegije zasnovane na blagodetima nacionalizma imaju svoje limite. Ovako, povaljani kao u vukovarskim, mostarskim, dubrovačkim ili sarajevskim skloništima, ne čine se više tako superiorni.

Naprotiv, izgledaju isto kao bivši Jugovići zameteni u ćiri između inflacije i stabilizacije. Prilagodljivi svakoj podlozi, strpljivo leže po zavjetrinama terminala, gutaju tablete i bijes, i čekaju da ih neka viša pamet vrati u normalan život. Istina, tamo im skraćuju penzije a produžavaju radno vrijeme, ohrabruju turizam a protjeruju strance, poskupljuju školarine a pojeftinjuju živote, oduzimaju privatnost a poklanjaju privjeske...

Ali, ipak podijele trinaestu platu i dopuste radost Božića.

Zašto je trebalo zasrati crveni pasoš, da bi se putovalo s biometrijskim? Hoće li sutra biti jeftinije izdržavati Brisel nego što je to juče bilo Beograd? Zašto je planska privreda loša kad njome upravljaju komunisti, a dobra kad je predvode bankari? Je li najviše što ta dugo sanjana demokratija može ponuditi stezanje kaiša i strah od terorizma? Zar je vrijedilo izgubiti dvadeset godina da bi se iz golubarnika izašlo u kokošarnik?

Jazz_Junkie wrote:Nenad Velickovic je originalan autor. Sve do neki dan nisam znao da ima cak i svoju emisiju na BHT-u. Gost mu je bio znanstvenik Ljubomir Berberovic.

seka wrote:

Jara wrote:Preporučujem:
18.01.2011, Boris Dežulović
Mama, tata, pas i Srpska
http://www.e-novine.com/index.php?news=43985

Pratis i ti

Dosad sam smatrala da je Dezulovic u "Nezavisnim" radi nekog balansa...otvaranja ociju...itd.
Steta sto nisu objavili i ovaj tekst.

Lutke sa parlamentarne strane

Marionetarna politika

Piše: Nenad Veličković


Zaista, šta ti ljudi tamo, takozvani poslanici, ili parlamentarci, rade korisno? Većina ih sjedi kao lutke. Jedini posao im je da dignu ruku, za ono što im iz stranke kažu. Da čovjek postavi lutke u parlament, stavi svakoj kapu njene stranke na glavu, i zaduži po jednog iz stranke da lutkama diže ruku, kad se glasa, šta bi se u ovoj državi promijenilo?

Ko je barem jednom prošao kroz četvrt Crvenih svjetala u Amsterdamu neće proći ravnodušno pored ovog izloga u srcu Vase Štrase. Podsjetiće ga gola plastična žena s novogodišnjom kapicom na glavi na prostituke izložene pogledima turista. Možda će se saplesti o retoričko pitanje: je li tim seksualnim proleterkama svijet bolji i veseliji zato što u gradu Ane Frank žive od neskrivanja?

Je li svijet uopšte bolji zato što kristalnu noć zaboravlja u najluđoj?

Ali, o čemu da filozofira sarajevska studentica koju vizni režim nije odveo dalje od pedaline u Neumu? I ona vidi da nešto s ovim izlogom nije u redu, i da ovakva slika ne bi mogla osvanuti u čitanci za osmi razred; previše je bradavica na pogrešnim mjestima. Da su na nosu i bradi, i da iz njih rastu dlake, lokalna pedagogija radosno bi zapljeskala; to što su pred njom žene postale ravnopravne, ne znači da su prestale biti vještice.

Međutim, škola i školstvo nisu teme buduće inženjerke. Misli njene generacije zaposjedaju crne hronike i siva ekonomija. Njen manifest napisali su Marks & Spencer, radije gleda Oprah nego što čita Virdžiju Vulf... Malo je vjerovatno da će zaboraviti kuda je krenula, i da će ući u radnju. Pa ipak...

"Zatvoreno, inventura", kaže poslovođa. Malo je nervozan. Prošli su praznici; odsvirali su muzičari Štrausove valcere, odskakali su skakači četiri skakaonice, pojela se sarma, spucala ruska salata, ispucali šampanjci i petarde, vrijeme je ravnanja računa...

"Ne kupujem", kaže ona. "Tražim posao."

"Tražite na birou. Ovdje ga nema", odbrusi poslovođa. Ali se onda sjeti da pridošlica može biti nije neka očajna samohrana majka, nego da je možda iz neke nevladine organizacije, da je iz neke vladine inspekcije, da je s neke televizije. Nije mudro biti neljubazan. Zato ostavi digitron i odluči posvetiti se djevojci.

"A kakve kvalifikacije imate", upita je.
"Pedeset četiri kilograma, visina 169, grudnjak 75C", odgovori ona.

Poslovođa jednim pogledom provjeri kvalifikacije, drugim potraži negdje skrivenu kameru i mikrofon.
"A šta mislite da biste s tim kvalifikacijama mogli raditi ovdje?" upita nakon što zaključi da je mikrofon dobro sakriven.
"Mogla bih", odgovori djevojka, "sjediti u izlogu umjesto ove lutke."

Poslovođa klimne glavom. U mislima je već skinuo s djevojke odjeću sa Sirana, i oblači je u slovenačku čipku. Misao je privlačna, ali je otresa jednim, u nedostatku preciznijeg poređenja, konjskim pokretom glave.

"A za to očekujete i neku platu?" upita, s blagom ironijom.
"I doprinose" odgovori djevojka, prelazeći preko ironije.
"Za sjedenje?"
"Pa sjedi pola države na budžetu, pa se niko ne čudi."

S takvim kvalifikacijama u izlogu?!
Poslovođa klimne glavom. To je istina. Osjeti da mu se dlanovi vlaže. A to znači da će uskoro znoj početi izbijati svuda. Da barem nije jeo sinoć bijeli luk. Ali kako da ga ne jede, kad gripa hara okolo, i svako mu huče u lice?


"Šta ste po zanimanju?" pita, smišljajući kako da razgovor privede kraju, prije nego Axe i češnjak udruže snage.
"Studiram."
"Šta?"
"Mašinstvo. Ali, s bolonjom nikad niste sigurni."
"A honorarno, ne radite za neku televiziju, ili za novine?"
"Ne."
"I ne možete naći ništa preko studentskog servisa? Nego morate ovako?"
"Da biste našli posao preko studentskog servisa, prvo morate naći nekoga u servisu."
"A koja ste godina?"
"Peta."
"U moje vrijeme samo se medicina studirala pet godina."
"Sad se sve studira pet. Ali, ima malo veze s onim što bi se trebalo raditi narednih tridesetpet."
"Skoro ste inženjer. Zar nije šteta da s takvim kvalifikacijama sjedite u izlogu?"
"Pa ako nije šteta da doktori i profesori sjede u vladi i ministarstvima, zašto bi bila šteta da ja sjedim u izlogu?"
"Zato što oni..."

Poslovođa ne dovrši rečenicu. Htio je reći zato što oni rade nešto korisno, a od sjedenja u izlogu nema nikakve koristi, ali se ugrizao za jezik. Zaista, šta ti ljudi tamo, takozvani poslanici, ili parlamentarci, rade korisno? Većina ih sjedi kao lutke. Jedini posao im je da dignu ruku, za ono što im iz stranke kažu. Da čovjek postavi lutke u parlament, stavi svakoj kapu njene stranke na glavu, i zaduži po jednog iz stranke da lutkama diže ruku, kad se glasa, šta bi se u ovoj državi promijenilo? Poslovođa dva puta snažno otrese glavom. Ali se slika ne da otresti: Sjede lutke u parlamentu. Muške s fesovima, šajkačama, francuzicama, šeširima, ženske s tokicama i maramama. Pred svakom materijali, fascikle, laptopi, novine... Samo šef poslaničke grupe živ čovjek, kad treba govori, kad treba diže lutkama ruke...

Djevojka se nakašlje.
"Mogla bih početi s poslom kad završite inventuru."

Poslovođa se trgne. Sad je već siguran da ovo nije skrivena kamera, niti je inspekcija. Samo nije još sasvim načisto je li djevojka ozbiljna, ili ga od dosade zajebava.
"A s kolikom platom biste bili zadovoljni?"
"Pa s poslaničkom."

Poslovođa uzalud pokušava čuti zajebantske tonove u njenom glasu.
"Ništa više?“ pokušava biti ironičan.
"Zapravo, trebalo bi više. Vi ćete od mene imati koristi, a od njih uglavnom imate samo štetu."

Poslovođa klimne glavom. Djevojka je u pravu. Pacovi su domaće životinje, kakva je vlast štetočina. Hajduci su uzimali od bogatih i dijelili siromašnim, ovi uzimaju od siromašnih i dijele sami sebi. Zaposlenost sve manja, a njima prihodi sve veći.

A od ove cure u izlogu stvarno bi bilo koristi. Skupljao bi se narod. Snimala bi televizija. Postala bi radnja poznata u regionu a i šire. Možda bi i u službi napredovao. Ali gdje da namakne novac za poslaničku platu? Od toga u ovoj radnji živi pet familija.

Kao da čita njegove misli, djevojka nastavi: "Za razliku od lutke, ja se sama mogu obući i presvući. I mogu svaki dan izlagati na sebi drugu robu. Ako treba, i više puta u danu. Mogu mahati prolaznicima. Mogu djeci slati pusice. To vaše lutke ne mogu."

Poslovođa malo sluša, a malo zamišlja djevojku u rublju. Sluti ispod akrilika i poliamida na njoj privlačne obline, ali gdje da namakne poslaničku platu!? Već mu u poređenju s njom ove gole lutke dolaze nekako jadne i bijedne. Kupaće kostime u novembru bi rasprodala, po punoj cijeni...

Zašto može da se mijenja displej a ne može lutka?!
Ali, ne ide to, da se smije i može, već bi neko to do sada uradio. I tu odjednom padnu poslovođi napamet oni bogobojazni ljudi što tuku pedere i bodu harekrišne. Takvima smeta golotinja i na trafikama.

Photo: museum.state.il.us
I u njegovu viziju žive lutke udari cigla, i izlog njegove radnje premreže pukotine kao džinovska paučina.
"Ne ide to, da čovjek mijenja lutku," prošapće, budeći se iz sna.
"Zašto? Ako može da mijenja displej, zašto ne može lutku? Jeste li vidjeli one dečke što hodaju s reklamama na leđima?"

Poslovođa se u sebi lako složi s djevojkom. I fudbaleri igraju s reklamama na leđima. Gdje god pogledaš, reklama. Od reklama više ljude ni ne vidiš. Danas se više isplati biti lutka nego čovjek. Go nikome ne vrijediš. Odnekud mu se javljaju, decenijama potisnute, uspomene na časove marksizma. Jesu li se pominjali nevidljivi okovi, ili konopci. U čemu je razlika, uostalom?

Poslovođa otrese glavom kao čovjek kad izroni iz mora. Da su te misli valjale, ne bi propale. "A ne biste radili na procenat?" upita, iznenadivši sam sebe. "To bi se dalo izvesti", kaže, i već računa postotke i marže.
"Bih. Kad i u parlamentu budu radili na procenat."
"Kako na procenat u parlamentu? Od čega procenat?
"Od projekata koje obećaju u kampanjama. Naprimjer, ono što uđe u budžet od poreza i carina i akciza... Ništa od toga ne može ići odmah u njihove plate."
"Nego?"
"Sve u projekte koje su obećali. U zapošljavanje, zdravstvo, obrazovanje... Kako tamo nešto završe, tako od toga uzmu sebi procenat. Ako firma koja gradi autoput bankrotira, oni onda ostanu bez plate. Jednostavno."

Poslovođa sve razumije, i sve mu se čini logično. Tako se radi u svakom poslu. Ali ne može se tako u parlamentu. Kad su ispunili ono što su obećali. To se onda nikome ne bi isplatilo. Lakše bi se nalazili žiranti za kredite nego kandidati za izborne liste. Ko bi ikad sjedio u parlamentu, da mu plata zavisi rezultata?

"Onda, jesam li dobila posao?"

Poslovođa odmahne glavom.
"Žao mi je. Ako primim vas jednu, ostaće mi pet lutaka bez posla."

Radnjom se prolomi apalauz radnica. Poslovođa isprati djevojku do vrata. Zaključavajući ih, u znak pozdrava se nakloni, i nakratko podigne novogodišnju kapicu s glave.

*Tekst je preuzet sa internet portala Deutsche Welle

Feljton: Ko je spasavao Jevreje u Srbiji

Hajrija, ljubavi moja (2)

Pripremile: e-Novine

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta počinjemo sa objavljivanjem feljtona o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

“Hajrija, koliko godina sam te tražila, zašto se nismo ranije sreli, pre dvadeset, trideset godina? Toliko sam želela da te zagrlim, da te povedem svojoj kući, da upoznaš moju decu, da im zajedno pričamo kako sam ja bila tvoje dete”, Stela je po ko zna koji put optuživala sebe, kao da je kriva što nije učinila nemoguće. “Bila sam beba kad si me uzela u naručje, verovala si da si dobila još jednu kćerku, a ja sam bila uverena da si ti moja majka”.

Stela je prebirala po uspomenama, nije se sećala kada i kako je stigla kod Hajrije, ali se dobro sećala kada i kako su je odvojili od nje. Sećala se i poslednjeg susreta sa Hajrijom kad je imala pet godina, rat je već bio završen, ali, to je bio susret koji je samo nagovestio konačni rastanak.

Drugi svetski rat menjao je granice na Balkanu, menjala se vlast. Polovinom 1941. rasparčano je Kosovo i Metohija, Kosovska Mitrovica je ostala pod okupacijom Vermahta. U Kosovskoj Mitrovici je bilo stotinak Jevreja, ni toliko; bili su cenjeni kao dobri susedi i pošteni radnici, ali okupatori su ih gledali drugim očima. U takvoj sredini Bukica, Jevrejka, rodila je kćerku, kojoj su tepali Stela. Srećni tata Blagoje, Srbin, nije znao šta da radi. Prvo su sve Jevreje terali na prisilan rad, i Bukica je morala da čisti u bolnici, a onda su počeli da zatvaraju muškarce mojsijeve vere u privremeni logor. Bukica i Blagoje nisu želeli da vide kako će se razvijati situacija, rešenje je bilo napustiti Mitrovicu i otišli su u partizane. Stela je ostala kod bake Ester. No, ni one nisu morale dugo da čekaju na konačno rešenje.

Svi Jevreji oterani su u logor, muškarci, žene, deca, starci, bebe... Naravno, i beba Stela sa svojom bakom Ester. Tada još nisu znali da ih čeka dug put do logora smrti, Sajmište kod Zemuna. Hajrija je, još kao devojka, često pomagala baki Ester u kući. I ona je odmah shvatila šta se dešava sa Jevrejima; čudo je bilo da i njenu porodicu još uvek okupator nije počeo da proganja. Cigani kao da su bili pošteđeni, a Hajrija nije bila sigurna da i njih neće zadesiti ista sudbina. Živela je sa mužem i petoro dece u Adi, selu blizu Mitrovice. Kad je čula da su baku Ester i Stelu odveli u privremni logor, krenula je sa svojom decom da ih obiđe. Dvoje starije dece plašilo se da uđe u Mitrovicu, ostali su u jednom šumarku da sačekaju mamu. Hajrija je sa troje male dece mirno ušla u logor. Stražari su, valjda, mislili da ona tu radi i niko je nije pitao šta pored nje traže deca u logoru.

Baka Ester se obradovala kad je videla Hajriju, tužni osmeh je prešao preko njenog lica kad joj je Hajrija poljubila ruku. U zagrljaju je držala Stelu koja je širom otvorila oči kad je prepoznala Hajriju, koja je uvek imala vremena da se malo poigra s njom. Stela je pružila ruke i Hajrija je uzela detence u naručje.


- Blagoje je poginuo, - rekla je baka Ester, gledajući u Hajrijinom naručju lepo obučenu i negovanu unuku. - Šta je sa Bukicom ne znam. Nestala je kao da je u zemlju propala. Verovatno je i ona stradala. Oko Hajrijinih šalvara vrtela su se njena deca, a ona je zamišljeno stajala sa Stelom u naručju, gledajući patnju na licu bake Ester.
- Ja sam stara i sam Bog zna šta će biti s nama, - baka Ester je govorila i pokazivala rukom na sapatnike koji su se smestili gde je ko stigao, - za mene nije važno, ali ovo čeljade mora ostati u životu. Baka Ester je počela da plače, plakala je i Hajrija naslućujući da se više nikad neće videti.
- Imaš puno dece, - nastavila je baka Ester kroz suze, - još jedno dete neće ti biti prevelik teret, neka raste sa tvojom decom.

Hajrija je samo potvrdno klimala glavom, nesposobna da kaže i jednu reč.
- Ako se Bukica vrati, ili ja, vratićeš dete, ako ne, kad odraste reci joj ko su joj bili baka i roditelji.

Sve što je rekla baka Ester, Hajrija je pomno slušala. Za momenat je spustila Stelu na zemlju, pomazila je preko nežnog lica i ona se sa isprljanom haljinicom više nije razlikovala od njene musave dece. Hajrija više nije smela da plače, s poštovanjem se pozdravila sa bakom Ester i sa Stelom u naručju krenula pravo na logorsku kapiju. Deca su trčkarala oko majke, hvatajući se za njene šarene šalvare pravila su nesnosnu galamu. Niko nije brojao decu kad je Hajrija ulazila u logor, pa ni kad je krenula napolje. Žurnim koracima grabila je Hajrija prema Adi, a deca su jedva uspevala da je stignu - Miradija, - sa osmehom na licu govorila je Hajrija i presvlačila Stelu u nove haljine, iste kao i one što su nosila druga deca u selu, - tako ćemo te od sad zvati.

Miradija se više ni po čemu nije razlikovala od Cigančića iz sela. Puzila je Miradija po kući sa podom od gline, žurila za starijom decom da izađe u dvorište, spavala je sa decom na prostirki malo izdignutoj iznad poda. Brzo je zaboravila i ono malo reči koje je znala, naučila je novi jezik, romski. Šta je rat, to nije znala, kao i većina dece iz sela. Imala je novu majku i rasla uz braću i sestre, Hajrijinu decu. Bila je najmlađa i svi su je voleli i čuvali. Nikad Miradija nije bila srećnija.

Miris rata se još uvek osećao u vazduhu, a deca su slavila slobodu, iako nisu videla razliku od dojučerašnjeg života. Hajrija je pozvala Miradiju, koja je kao velika devojčica pošla s njom u šetnju. Bilo je proleće i Miradija je usput brala cveće da obraduje svoju majku, Hajriju. Kad joj je dala buket cveća, Hajrija je zastala, čučnula i počela da govori:

- Miradija, to nije tvoje pravo ime - nije imala snage da kaže sve u jednom dahu i sela je na vlažnu travu pored puta. Miradija je odmah sela u njeno krilo,
- Ti se zoveš Ester, kao i tvoja baka Ester Bahar, a mama te je zvala Stela. Mama Bukica i tata Blagoje poginuli su ratu.
- Da li se ti zoveš Bukica? - pitala je Stela, alijas Miradija.
- Ne, ja sam Hajrija...
- Ti si moja mama, - Stela je skočila na noge i krenula prema selu, - i nije važno kako se zoveš.
- Stani, - Hajrija je zapovednim glasom zaustavila Stelu. - Ponovi šta sam ti rekla.


Stela je do sela morala da ponavlja ko je ko, Hajrija je želela da se tako oduži uspomeni na Stelinu baku i prave roditelje, a Stela je shvatila da je to nešto veoma važno i trudila se da sve zapamti. Čim su prišli prvim kućama Stela je otrčala da se igra sa decom.

Ljudima, izgleda, još uvek nije bilo dosta rata. Uvek nečim moraju da zagorčaju život, i sebi i drugima. Hajrijin muž se posvađao sa susedom zbog nekog parčeta zemlje, ko je kome jednu stopu ušao u baštu?! Pale su teške reči, psovke su zamenile dojučeršnje dobre komšijske odnose. Počeli su da sevaju noževi i sekire, neko je pozvao miliciju, na sreću, stigli su na vreme da ne dođe do krvoprolića.

- Oni su ukrali jevrejsko dete! - rekao je uvređeni komšija.

Milicioneri su se samo pogledali, odjednom su dobili dokaz da je istina da Cigani kradu decu, da li je to moguće? Razdvojili su zavađene komšije, pokušali da ih pomire, ili bar da ih zakunu da je svađi kraj. Kad su napustili selo, odmah su otišli da obaveste predstavnike, nekad brojne, jevrejske zajednice u Prištini da se u Adi nalazi jevrejsko dete.

Josifović Josif, aktivista u jevrejskoj opštini u Prištini, zajedno sa nekoliko Jevreja iz opštine, uputio se konjskom zapregom u Adu. Brzo su našli Hajrijinu kuću, a na vratima je stajao njen muž.
- Koliko dece imaš? - pitao je Josif.
- Pitaj nju, - odbrusio je Hajrijin muž, - nije moje da brojim decu.

Hajrija se u pratnji dece pojavila iza muževljevih leđa.
- Šestoro, - odgovorila je, gledajući podozrivo nepoznate ljude.
- Čuli smo da kriješ jevrejsko dete, - rekao je Josif.
- Ne krijem, - Hajrija je pokazala prstom na beloputo žensko čeljade. - ona je moja.
- Kako tvoja? - Josif nije očekivao da će Hajrija priznati da je jevrejsko dete kod nje.

Hajrija je ispričala sve kako je bilo: kako je Stela stigla u njenu kuću, kako je ona rekla Steli ko je i ko su joj roditelji.
- Pošto su oni poginuli u ratu, a baba ubijena u logoru, Miradija je sada moja, - Hajrija nije u tome videla ništa sporno.
- Hvala ti što si spasla dete, ali ono mora sa nama, - Josif je shvatio da dete nije ukradeno. - Poslaćemo ga u Beograd da se proveri da li ima živih rođaka.

Hajrija nije htela ni da čuje za takav predlog, njena Miradija nikud ne ide. Josef nije imao izbora, pozvali su miliciju da preuzme dete. Milicioneri su obećali da će vratiti dete ako se ne nađu roditelji ili rođaci koji bi prihvatili Stelu, ali ništa nije pomagalo. Hajrijina osećanja su bila jača od lažnih obećanja.

Stela je plakala zajedno sa braćom i sestrama, okačili su se o Hajrijine haljine, ali nejake ruke nisu mogle da spasu njihovu sestru Miradiju. Hajrija je uspela da joj doda dva kuvana jajeta za put. Kočijaš je poterao konje, a Hajrija, sva raščupana, potrčala je i zgrabila kajase, obesila se o njih svom težinom pokušavajući da zaustavi konje.

- Ne dam moje dete, - vikala je Hajrija, dok je milicija u kolima čuvala uplakanu Stelu. Kočijaš je ošinuo konje, a Hajrija je ostala da leži na prašnjavom putu. Josif, potrešen svime što se dešavalo, odveo je Stelu svojoj kući. Stela nije htela ništa da jede, kad je ogladnela pojela je jedno kuvano jaje. Morali su hitno da je prebace u Beograd, u Jevrejski dom za ratnu siročad.

Hajrija je proklinjala komšiju, koga je okrivila što su joj oduzeli dete. Da je komšija prećutao, Miradija bi ceo život ostala sa svojom drugom majkom. Hajrija se zaklela da će naći Miradiju i vratiti kući.
- Imaš ti ovde dovoljno dece, - rekao je muž besno.
- Ako odeš, ne vraćaj se više.

Stela je smeštena u dom, ali nije htela ni sa kim da kontaktira. Oprali su je, promenili haljine, ali Stela nije htela da jede. Sakrila se ispod stola i pojela drugo kuvano jaje, bila je gladna, ali od nepoznatih ljudi nije htela ništa da uzme. Pričali su Steli razne priče, sa osmehom na licu je pozivali da se pridruži deci u igri, ali Stela nije reagovala. Na kraju se neko setio da Stela njih ne razume.
- Imamo li nekog iz onih krajeva? - pitala je glavna vaspitačica, kada je čula da Stela mrmlja neke čudne reči, - pa ovo dete ne zna srpski!

Ubrzo su našli partizanku iz Kosovske Mitrovice, koja je bila raspoređena na rad u Domu. Partizanka se osvrtala po sobi tražeći dete. Pokazali su joj prstom ispod stola. Spustila se polako na pod pored deteta i na tursko-romskom pitala dete kako se zove. Stela je razrogačila oči, prvi put posle nekoliko dana našao se neko ko zna da govori kao ona.

- Zovem se Ester, a mama Bukica i tata Blagoje zvali su me Stela. Moja baka se zove Ester ...


Stela nije uspela da kaže sve što ju je Hajrija naučila, partizanka je pala u nesvest. Partizanku Bukicu jedva su podigli sa poda. Velika radost zavladala je u domu kad se pročulo da je Bukica našla izgubljeno dete.

Bukica je odvela Stelu kući, ali Stela je tražila svoju majku, ne Bukicu. Sa puno ljubavi i pažnje Bukica je pokušavala da privuče dete, ali Stela se povukla u sebe i nije prihvatila pruženu ruku. Hajrija je krenula na dug put; muž je vikao za njom da će odmah dovesti drugu ženu i da se više ne vraća u Adu. Majčinska ljubav prvi put je vodila Hajriju dalje od Prištine, u daleki Beograd. Najzad se srela sa Stelom i Bukicom. Umesto radosti ponovo su progovorile suze, koje su odagnale Hajrijinu poslednju nadu da će Miradiju vratiti kući. Shvatila je Hajrija da se Stela našla u okrilju njene prave majke. Morala je da ispuni obećanje dato baki Ester, tada je Hajrija poslednji put videla Stelu, alijas Miradiju.

Godine su prolazile, Stela je rasla, ali u njenom srcu je zauvek ostala Hajrija. Mama Bukica je na kraju odlučila da se isele u Izrael, bila je ubeđena da je to najbolje za Stelu. Stela ni onda nije zaboravila Hajriju. Pisma su se vraćala iz Ade, ili, jednostavno, nije bilo odgovora. Muž nije primio Hajriju u kuću, morala je da ode iz sela. Kuda? To niko nije znao, ali Stela nije odustala od namere da je nađe. Pisala je svima za koje je mislila da mogu da pomognu, ali niko nije znao gde je Hajrija. Na kraju je čula za istoričara Dželetovića koji je dobro poznavao prilike na Kosovu. On je morao da javi tužnu vest: Hajrija je umrla kao prosjak na ulicama Prištine.

Stela je bila tužna, znala je da više ne može da se sretne sa Hajrijom, ali je mogla da sačuva uspomenu na nju. U blizini Jerusalima zasadila je drvo u šumi sećanja, čije grane će jednog dana prigliti nekog drugog, kao što je nekad Hajrija prigrlila Stelu.

(Hajrija Imeri Mihaljić proglašena je 1991. godine za Pravednika među narodima.)

http://www.e-novine.com/feljton/44329-A ... tikan.html

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (76)
Arkan: Za rat su krivi Rim i Vatikan
Pripremile: e-Novine


I narednih meseci na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 26. jula 1992. godine

Karadžić: PRED CILJEM STVARANJA DRŽAVE (Jahorina, 25. jula):
Srpski narod nalazi se pred ciljem stvaranja svoje vlastite konstitutivne države na tlu bivše Bosne i Hercegovine, rekao je danas predsednik Predsedništva Srpske Republike Bosne i Hercegovine Radovan Karadžić na zasedanju parlamenta srpskog naroda. Govoreći o položaju u kome se sada nalaze bosanski Srbi, Karadžić je ocenio da je srpski narod izložen opasnosti od vojne intervencije spolja, koja je uperena isključivo protiv njega. Po Karadžićevim rečima, bosanske Srbe čeka međunarodna konferencija koja se do sada odvijala u pravcu stvaranja trodelne, tripartitne Bosne i Hercegovine, verovatno konfederalnog tipa.

Karadžić je rekao da bosanski Srbi žele BiH kao zajednicu država. On je ocenio da srpski narod u Bosni i Hercegovini u ovom trenutku na vojnom planu stoji odlično, da su prilike na unutrašnjopolitičkom planu stabilne, a da na međunarodnom planu tek predstoji odlučujuća diplomatska bitka.

Karadžić je istakao da bosanski Srbi imaju izvesnu podršku za svoju opciju stvaranja samostalne države u konfederalnoj Bosni i Hercegovini, ali i da se vrši užasan pritisak na njih i na Srbe u celini, zbog oružane odbrane kojom štite svoja prava, sebe i svoje teritorije u bivšoj BiH.

Prema rečima Karadžića, BiH se našla na putu nekih velikih sila čiji je cilj bio da u najvećoj mogućoj žurbi stvore državu, zbog toga su je na brzinu priznali i primili u Ujedinjene nacije. Jedan od ciljeva takve politike, po mišljenju Karadžića, jeste da se u BiH uspostavi dominacija hrvatsko-muslimanske koalicije, a u osnovi obezbedi dominacija Muslimana.


Drugi cilj je da se Srbi onemoguće u svojim državotvornim nastojanjima, odnosno u realizaciji vlastitog prava na samoopredeljenje. Treći cilj je da se Srbija i Jugoslavija optuže za spoljnu agresiju, koja je, naravno, izmišljena, jer Srbija, rekao je Karadžić, nije izvršila nikakvu agresiju na BiH.

***

SRPSKA REPUBLIKA BIH ODREDILA SVOJE GRANICE (Pale, 25. jula):
Skupština Srpske Republike Bosne i Hercegovine odredila je kasno večeras državne granice republike i donela odluku da se one obeleže. Ova odluka je na zasedanju, koje je počelo po podne, usvojena jednoglasno na predlog Predsedništva Srpske Republike BiH.

Zasad će biti, kako je zaključeno, obeležene samo one granice SR BiH, koje su nesporne. Sporne granice biće i dalje predmet pregovora sve tri nacionalne zajednice u bivšoj Bosni i Hercegovini.

U višečasovnoj raspravi istaknuto je da su osnovni kriterijumi po kojima su granice određene, etnički i većinski, a ne istorijski. Srpski narod vodi odbrambeni, a ne osvajački rat, rečeno je u obrazloženju ove odluke.

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 27. jula 1992. godine

PRIPREME ZA VELIKU OFANZIVU NA SRBE (Banjaluka 26. jula):
Prema srpskim izvorima, na frontovima od Bugojna, Donjeg Vakufa, Vlašića, pa do Bosanskog Broda vladalo je relativno zatišje, uz manja narušavanja primirja. Istovremeno, tvrde vojni srpski izvori, hrvatske snage stižu na tlo BiH i na severnom i južnom frontu Bosanske krajine i Posavine, a uz nove brigade ZNG prebacuju se i oruđa.

Kod Bosanskog Broda nelaze se već tri brigade HV, 1. zagrebačka, 2. dubrovačka i 4 A zagrebačka profesionalna brigada ZNG, a sve tri pod komandom glavnog stožera HV u Zagrebu. Preko Save danas je iz Novske i Nove Gradiške prešla popunjena 163. slavonska brigada, a ljudstvom iz Hrvatske popunjavaju se i brigade koje se već nalaze na tlu Posavine. To su 110. i 129. brigada ZNG uz 143. ogulinsku brigadu koja dejstvuje zajedno sa 153. goričkom brigadom.

Iz pravca Splita na područje Tomislavgrada i Bugojna stiglo je oko hiljadu hrvatskih vojnika koje prema srpskim izvorima uglavnom čine Muslimani prebačeni iz Rijeke i Istre, odakle su izbačeni jer im je prestao status izbeglica.

Prema Bugojnu je prebačeno deset tenkova iz Tomislavgrada, zabeležena su još neka prebacivanja teškog naoružanja, pa srpski izvori navode da se sprema velika ofanziva hrvatsko-muslimanskih snaga na području BiH protiv srpske vojske, a cilj je zauzimanje što više već izgubljenih teritorija. (D. K.)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 2. avgusta 1992. godine

OKRŠAJI OKO SARAJEVA
Tokom minula dva dana, situacija na ratištima u Bosni i Hercegovini nije se smirivala, naprotiv, vođene su još žešće bitke. Kako je javio Tanjug i juče ujutro prolamale su se detonacije i pucnjevi. Prema izveštajima agencija, najžešći okršaji vođeni su u Sarajevu. Britanska agencija Rojter, izvestila je o "najtežim okršajima u toku poslednjih nedelja u Sarajevu". SRNA je javila o "jakoj ofanzivi muslimanskih snaga na srpske položaje". Juče je javljeno da ofanziva ulazi u treći dan. Radio Bosne i Hercegovine, koji je pod kontrolom snaga lojalnih Predsedništvu BiH, takođe, još prekjuče je javio o jednom od najtežih dana u Sarajevu, sa mnogo mrtvih i ranjenih".

U Komandi srpske vojske demantovane su tvrdnje sarajeskog Centra bezbednosti da su srpske snage izvršile opšti napad. Borbe su prisilile UNPROFOR da zatvori sarajevski aerodrom za letove humanitarne pomoći. Nije, međutim, bilo zvaničnih informacija o zatvaranju aerodroma.

U poslednja dva dana nije bilo mira u bosanskoj Posavini. Tanjug je izvestio da su sa teritorija Hrvatske gađani desna obala reke Save, deo derventskog područja i istočne padine planine Motajice. Na ratištu kod Dervente i Bosanskog Broda, od granata koje su stizale sa teritorije Republike Hrvatske (od potpisivanja primirja, do juče), prema podacima B. Teofilovića, iz stroja je izbačeno 400 srskih teritorijalaca. Prekjuče je poginulo sedam, a ranjena su 62 borca.

U Maglaju i Tešnju, muslimansko stanovništvo, kako piše izveštač "Politike" B. Teofilović, nezadovoljno je uspostavljenom vlašću HVO (Hrvatsko vijeće obrane), pa je prekjuče veća grupa žena i dece prešla na srpsku stranu. Hrvatski radio, takođe je javljao o žestokim borbama u bosanskoj Posavini, ali govoreći o "topničkom napadu agresora na područje bosanskog Posavlja".

Pres centar Prvog krajiškog korpusa navodi u svom saopštenju da hrvatsko-muslimanske snage iz Jajca otvaraju vatru po položajima Srpske vojske BiH. Isti izvor je javio da je "hrvatska artiljerija iz Bugojna i Travnika dejstvovala po položajima Srpske vojske BiH oko Donjeg Vakufa i na Vlašiću". Mirno nije bilo ni u okolini Doboja, a napadnuti su položaji srpske vojske u opštini Teslić.

Na rubnim delovima srpske opštine Zvornik takođe se ratovalo. Tanjug izveštava o žestokim borbama u Foči, posle kojih su, javljeno je, borci Vojske Srpske Republike BiH, povratili kontrolu nad strateški važnom Prelučkom visoravni.

Tako se, sa žestokim borbama vođenim posebno tokom noći ušlo i u jučerašnji dan. Sarajevo je i dalje poprište borbi koje se vode u Nedžarićima, Lukavici, na Grbavici i Ilidži, u Vojkovićima. Kako javlja Tanjug, borbe traju na liniji srpske odbrane između Rajlovca i Vogošće. Da su se najžešće bitke vodile upravo na linijama srpskih položaja oko Sarajeva, kako dodaje ova agencija, potvrdio je indirektno i izveštaj sarajevskog Centra bezbednosti u kojem se navodi da su sa Poljina tučene muslimanske linije prema Vogošći, a da su tokom noći najžešće granatirana rubna naselja: Ciglane, Koševsko brdo, Breka.

Povodom najnovije eskalacije borbi na sarajevskom ratištu poslednjih julskih dana koje ne prestaju, oglasio se komandant Sarajevsko-romanijskog korpusa general-major Tomislav Šipčić, koji je ocenio da muslimanske snage "očigledno nastoje uporno da otvore neki prolaz iz Sarajeva". Po Šipčiću, to se ponavlja iz dana, u dan u poslednje vreme, ali su sada napadi intezivirani, pa su na nekim delovima fronta trajali od 6 do 15 sati, a na nekim se nastavljaju. General Šipčić to ocenjuje rečima: "Valjda je to zadnji pokušaj da stvore sebi neki koridor za dovlačenje novih snaga ili izvlačenja odavde".

Šipčić takođe tvrdi da srpska strana od potpisivanja londonskog primirja nije otvarala vatru iz teške artiljerije, niti misli do 2. avgusta, do kada je primirje na snazi. U međuvremenu, borbe ne jenjavaju, deluju i dalje snajperisti. Život u Sarajevu sve je mučniji i teži. Juče je saopšteno i o žestokim borbama između Kalinovika i Trnova. Borbe su nastavljene i u širem rejonu Foče, kao i na rejonu Konjic - Boračko jezero. Do danas trajalo je primirje koje nije poštovano, pa se sa zebnjom postavlja pitanje šta će biti dalje, ako je ovako dok je primirje još na snazi. (M. D.)

***

KAKO JE SPREČENA OFANZIVA NA TREBINJE (Trebinje, avgusta):
Granice koje je upravo odredila Skupština Srpske Republike BiH ostaće i dalje na hercegovačko-dubrovačkom ratištu pod upitnikom. "Tako će biti sve dok ne oslobodimo i poslednju stopu istočne Hercegovine", kaže predstavnik Hercegovačkog korpusa, inače oficir visokog čina, koji zbog moguće odmazde nad članovima svoje porodice u Hrvatskoj je otkriva ime. On dodaje takođe: "Nećemo osvajati dubrovačku teritoriju. Ne treba nam ni metar hrvatske zemlje. Ali, svoje hoćemo..."

Sticajem okolnosti, vrlo malo se zna da se ovde vodila serija teških bitaka. Odluka jugoslovenskog vrha da se deblokira Dubrovnik, odnosno da se i poslednji čovek Jugoslovenske vojske izvuče sa područja BiH, po svemu sudeći zatekla je Srbe u istočnoj Hercegovini nedovoljno pripremljene. Hrvatske trupe, koje su se dugo nagomilavale od Dubrovnika do Neuma, iskoristile su taj trenutak i naglo krenule u ofanzivu. Specijalno pripremane i odlično naoružane Prva zagrebačka, Četvrta splitska, 167. šibenska, 2. dugoselska i 102. brigada ZNG sastavljen od Imoćana i zapadnih Hercegovaca krenule su. Na srpskoj strani krajem juna jedva da im se mogla suprotstaviti jedna brigada.

- Znali smo dan ranije za početak ofanzive, kaže pukovnik. - Dešifrovali smo lako jednu njihovu radio-poruku...

Osnovni cilj hrvatske formacije od oko 9.000 ljudi bila je Ivanica, naselje iznad Dubrovnika, na trebinjskoj strani, kao i vis Vlaštica koji dominira iznad Dubrovačke župe. Hteli su da što pre ovladaju izuzetno značajnim položajima kao što su Hum, Zaplanik, Uskoplje, a posebno im je bilo važno osvajanje Ravnog, najisturenijeg hrvatskog naselja u dubini trebinjskog kraja, odakle bi se lako ugrožavalo Popovo polje sa vrlo značajnom poljoprivredom i objektima u hidrosistemu Trebišnjice.

Photo: Stock
Okršaji su, prema svedočenjima boraca, bili pakleni. Po srpskim položajima padalo je i po dve i po hiljade granata dnevno. Upotrebljeni su moćni kalibri - topovi i haubice od po 155 i 133 milimetara, minobacači, rakete, poljoprivredni avioni, pa čak i jedan lovac bombarder mig 21. Tri dana je jedan bataljon srpskih snaga bio, kako se činilo, u centru pakla. Ostao je bez komandanta, pa i bez komandira jedne čete, tako da je komandant brigade u najtežem trenutku morao da obavlja sve tri komandne dužnosti odjednom. Čudo se dogodilo - u toj jedinici za tri najkrvavija dana poginula su samo dva vojnika, dvojica su nestala, uz četvoricu teže ranjenih. "Ali smo se održali" - govore vojnici ponosno.

Posle četiri dana strašne ofanzive, u kojoj su hrvatske snage nadirale u talasima, nastupilo je zatišje. Vrhovništvo u Zagrebu je, čuli su u Korpusu, proglasilo dan žalosti na području države.

- To nas nije začudilo, kaže potporučnik Dušan Lužaić. - Na vrlo uskom frontu kod Ivanice, od oko pet kilometara, nadirale su istovremeno četiri hrvatske brigade. U nekim trenucima broj njihovih vojnika bio je šestostruko veći od broja srpskih branilaca. Ali se moglo primetiti da sumanuto srljaju u smrt...

U Hercegovačkom korpusu se procenjuje da su hrvatske snage za vrlo kratko vreme izgubile čak šesto svojih ljudi.

Posle nekoliko dana bitke u borbu su uvedene dve odmorne hrvatske brigade koje su, uz pomoć tenkova, nastavile prema Zaplaniku i Humu. Naše jedinice nije imao ko da zameni. Na visu Vlaštica neustrašivo se borila četa pod komandom rezervnog kapetana Bojbaše. Onda se ispod Vlaštice u nedoba dovukla jedna grupa od četrdesetak hrvatskih vojnika koje je naša artiljerija skoro sve uništila. U prvi mah samo dvanaestorica su ostala živa, i to svi ranjeni.

- Krenuli smo niza stranu da ih spasemo, pričaju srpski borci. - Ali, užasnuli smo se kada je hrvatska artiljerija osula topovima po toj grupi već iskasapljenih ljudi. Zašto? Samo da ih mi ne bismo zarobili. Uspeli smo da izvučemo živog samo jednog Muslimana...

Hrvatska komanda je onda pokušala nemoguće. Na masiv Vlaštice upućena je specijalna pripremljena jedinica alpinaca sa posebnom opremom. Oni su dosta uspeli da se uzveru uz vertikalne strane, ali su brzo primećeni i doživeli neslavan kraj.

Za 22 dana hrvatske snage su tri puta kretale u ofanzivu sa ukupno šest brigada. Uspeli su samo da zauzmu, na glavnom pravcu, jedan kilometar ivaničkog prostora, koji srpske jedinice i dalje vrlo uspešno kontrolišu sa obližnjih visova. Na drugim pravcima imali su nešto više uspeha, kao što je na primer izbijanje na Ravno. Ali, nigde nisu ostvarili uspeh koji bi se mogao nazvati važnim, a kamoli presudnim. Prvi put u istoriji Hercegovci su se, bez ičije neposredne pomoći sa strane, održali.

Sudeći po tim rečima, koje često izgovaraju i vojnici i oficiri, ali i po obaveštajnim podacima o novim, odmornim brigadama hrvatskih gardista, ofanziva će se nastaviti. "Tuđmanu po svaku cenu treba neki uspeh na bojnom polju" - tumače ljudi na položajima u škrapama kod Uskoplja. "Bliže se izbori, a vrhovništvo ne brine koliko će se još krvi uzaludno proliti..." (R. Kovačević)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 3. avgusta 1992. godine

SNAJPERISTI GAĐALI AUTOBUS PUN DECE
Strane agencije juče su poslale u svet još jednu stravičnu ratnu priču iz ratnog Sarajeva. Ocenjuje se da reč o zločinu bez presedana - čak i za Sarajevo. Dvoje male dece, dečak i devojčica, ubijeni su u trenutku kada je autobus, kojim je pedesetoro siročadi trebalo da bude evakuisano iz Sarajeva, napadnut prošle noći vatrenim oružjem.

Agencije su javile da se to dogodilo u jednom sarajevskom predgrađu. Prema izveštaju Asošijeted presa (AP) stradali su dvogodišnja Srpskinja Vedrana Glavaš i jednogodišnji Musliman Roki Sulejmanović. Francuski foto-reporter, koji je video tela ubijene dece, tvrdi da se "na njih pucalo iz snajpera".


Napadnuti autobus je prevozio ratnu siročad uzrasta od jedne do pet godina iz sarajevskog pakla na sigurno mesto. Pošto je poslednjih dana sarajevski aerodrom bio zatvoren, decu je trebalo prevsti do Splita, odakle se očekivalo da budu prebačena u Nemačku, gde im je obezbeđen smeštaj. Prema izjavi Duška Tomićadirektora dečije ambasade iz Međaša, koja je bila organizator evakuacije, ovoga puta nije obezbeđena zaštita UNPROFOR-a.

Ostala deca, njih 48 su preplašena. Prebačeni su u blindirano vozilo. Kasnije je javljeno da su deca smeštena u tom predgrađu Sarajeva, gde se dogodio zločin ali se ne kaže kojem. Nema ni nagoveštaja o tome ko je otvorio vatru na autobus pun dece.

Zatišje, ako ga je uopšte bilo, trajalo je veoma kratko. Rat se nastavlja u Bosni i Hercegovini, sve je žešći, gine se sve više. Juče ujutro, kako javlja Tanjug, obnovljene su borbe na sarajevskom ratištu, na frontu kod Rajlovca i Vogošće. Javlja se da se nad Sarajevom diže gust crn dim. Međutim, teško je ustanoviti šta se zapravo zbiva u gradu na Miljacki.

Juče, u zoru, izveden je artiljerijsko-pešadijski napad na područje Vogošće. Tanjug potvrđuje vesti da se sa Kobilje glave, Ugorskog i Barica tuku srpski položaji na liniji odbrane Žuč - Poljine - Kromoj. Nema pojedinosti, ali je izvesno da na obe zaraćene strane ima poginulih i ranjenih.

Dvodnevne borbe na području Trnova, takođe su odnele mnoge žrtve i sa jedne i sa druge strane. SRNA, uz to, saznaje da je "veliki broj stanovnika" ovog područja (33 kilometra od Sarajeva), zarobljen i zatvoren u jednom privatnom pansionu na prevoju Rogoj.

Tanjug javlja i da su muslimanske snage u zoru pokušale pešadijski proboj na Jevrejsko groblje. Prema poslednjim vestima iz Komande vojske Srpske Republike BiH, traju borbe i kod Rajlovca. Intezivne borbe vođene su u širem rejonu Kalinovika. Prema vojnim izvorima, koje prenosi Tanjug, tu su koncentrisane jake snage "zelenih beretki", sa oko dve hiljade ljudi i jedna brigada hrvatske vojske.

Na trebinjsko-dubrovačkom ratištu nastavljeni su napadi regularne vojske Republike Hrvatske. Na meti artiljerijske i minobacačke vatre su srpska sela Poljice, Grmljani i Veličani u Popovom polju, saopštila je juče ujutro Komanda Hercegovačkog korpusa u Bileći. (M. D.)

***

DOLAZI DOBA MIRA (Dalj, 2. avgusta):
Prošla su krvava vremena za ovaj narod. Sada nastupa doba mira. Budite sigurni da će, ako zatreba, svi Srbi, od vas ovde do Srba iz Srbije, Crne Gore i Bosne, ustati kao jedan i doći da vas brane. Budite sigurni da vas naša majka Srbija neće ostaviti.

Ovo je danas na velikom narodnom zboru u Dalju pred mnoštvom okupljenih izjavio Željko Ražnatović Arkan. Pre velikog narodnog zbora povodom godišnjice oslobođenja Dalja, u ovdašnjoj crkvi Svetog Dimitrija održan je parastos svim poginulima iz Dalja i Borova Sela koji su svoje živote položili za odbranu i oslobođenje Dalja. Liturgiju su služili vladika osječko-poljski i baranjski gospodin Lukijan i episkop zagrebačko-ljubljanski gospodin Jovan.

Prisutni na velikom narodnom zboru prvo su minutom ćutanja odali poštu svim poginulima kao i nedavno preminulom akademiku Jovanu Raškoviću, legendarnom predsedniku Srpske demokratske stranke.


- Hrvatskoj poručujemo da nikad neće povratiti ove teritorije. A ako krenu na nas i mi ćemo na njih i povratićemo sve naše srpske zemlje, jer mi znamo gde su srpske granice: Karlovac - Karlobag - Virovitica. Jer, zapamtite, Srbija nije samo preko Dunava, i ovo je Srbija, sveta srpska zemlja, kao i Kosovo. Mi znamo ko je kriv za ovaj rat. To su Rim i Vatikan - rekao je Željko Ražnatović Arkan.

Nakon umetničkog dela programa i govora, mladi iz Dalja položili su cveće na grobove oslobodilaca Dalja u Dalju i Borovu Selu, a ispred spomenika legendarnog komandanta Borova Sela Vukašina - Vuleta Šoškoćanina održan je govor u znak zahvalnosti.

U porti crkve Svetog Dimitrija u Dalju otvorena je izložba slika na ovim prostorima već poznate umetničke kolonije NIkole Brkanovića, pod nazivom "U pomen svim palima od ustaške ruke" na kojoj je svoje radove izložilo desetak slikara. (Snežana Berić)

***

DOĆI DO POLITIČKOG REŠENJA
Stvaranje Republike Srpske Krajine samo je prva, prelazna faza ka stvaranju zajedničke države. Mi znamo šta hoćemo. Hoćemo da stvorimo jedinstvenu državu bez obzira kako će se ona zvati, gde će živeti svi Srbi. Svesni smo da sami ne možemo opstati, a sada se samo čeka rešenje rata u Bosni i Hercegovini kako bismo došli do konačnog političkog rešenja - izjavio je danas Milan Ilić, predsednik Oblasnog veća Srpske oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem.

***
HRVATSKA OKUPACIJA BOSNE
Republika Hrvatska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, ali ta se činjenica "svesno prenebegava u mnogim zemljama u svetu". To je, kako izveštava Tanjug rekao u Bileći komandant Hercegovačkog korpusa, pukovnik Radovan Grubač, pred pitomcima druge klase srpske vojske BiH, koji su položili svečanu zakletvu. Te zemlje, dodao je Grubač, nazivaju agresijom, težnju srpskih naroda za opredeljenjem i očuvanjem svoje suverenosti i državnosti.

Svesno se zamenjuju teze i ignoriše međunarodno pravo. Priznaju se secesije Hrvatima i Muslimanima, a ne priznaje srpskom narodu pravo na samoopredeljenje. Radovan Grubač je istakao da se svi sporovi među narodima Bosne i Hercegovine moraju rešavati mirnim putem i pregovorima.

Iz Bileće, Tanjug izveštava i o tome kako su Hrvati izigrali Muslimane. Oni su, na primer, bili većinsko stanovništvo u Stocu, Mostaru, Jablanici i Konjicu. U jedinicama koje se bore protiv srpske vojske na hercegovačkom frontu, izuzimajući trebinjsko-dubrovačko ratište, najviše je Muslimana. Ali, komanda je svuda - hrvatska. Isto je sa oznakama, zastavama i drugim simbolima.

Muslimani se bore pod šahovnicom. Nigde u četiri hercegovačka grada ne može da se vidi muslimanska zastava, čak, ni u Jablanici gde su u apsolutnoj većini (85 odsto). Mostar je, pišu novinari Tanjuga, najočigledniji primer kako su Hrvati izigrali Muslimane. Oni su najpre srušili most u Grabovici, kako bi odsekli mostarske Muslimane od Muslimana u Jablanici, Konjicu, pa i Sarajevu.

Muslimani Hrvatima služe kao štit u borbi protiv Srba, Njima su dodeljeni položaji na levoj obali Neretve, koji su najopasniji. Prevaru u Mostaru sada počinju, izgleda, da shvataju i sami Muslimani. U poslednje vreme, sve su češći pojedinačni sukobi.

Inače, od dolaska armije, u oktobru prošle godine, Hrvati su, piše Tanjug, činili sve da muslimansko stanovništvo, koje je dobrim delom bilo na strani Armije, okrene na suprotnu stranu, u čemu su, uz pomoć propagande, i uspeli. "Hrvatski bojovnici", piše dalje Tanjug, podmetali su eksploziv i bacali bombe na muslimanske radnje i kafiće da bi za to, potom, optuživali Srbe i JNA.

Otvoren raskol mogao bi da se veže za sredinu juna, kada HVO (Hrvatsko vijeće obrane) jasno stavlja do znanja da neće poštovati primirje potpisano posredstvom UNPROFOR-a, odbijajući da prizna vlast Alije Izetbegovića i da se stavi pod komandu TO BiH, koju je osnovao Izetbegović. (M. D.)

***
OTVOREN INSTITUT SRPSKOG NARODA (Sremski Karlovci, 2. avgusta):
Danas je u svečanoj sali nadaleko znane Karlovačke gimnazije održana svečana akademija povodom otvaranja Instituta srpskog naroda Svetske srpske zajednice. Otvaranju Instituta - kulturne ustanove namenjene svim Srbima u svetu, koja, kako reče Pavle Štraser, gradonačelnik Karlovaca, predstavlja prvi korak ne samo u obnovi kulturno-istorijskih spomenika u ovom gradu, već i u obnovi sveukupne srpske duhovnosti, prisustvovali su ugledni gosti. Među njima su bili i predstavnici savezne vlade (ministar bez portfelja Radmila Milentijević), Ministar za veze sa Srbima izvan Srbije (ministar Stanko Cvijan), akademici (Milorad Pavić i Veselin Đuretić), umetnici, kulturni i javni radnici, Karlovčani, Srbi iz dijaspore koji su za ovu priliku stigli iz sveta...

Govoreći o namerama Svetske srpske zajednice da od Instituta srpskog naroda napravi neku vrstu zadužbine za budućnost dr Miša Milošević, generalni sekretar Svetske srpske zajednice, nevladine međunarodne organizacije sa sedištem u Ženevi, naglasio je i da će zadatak onih koji budu dolazili u Palatu Stefaneum (u kojoj je smešten Institut srpskog naroda) biti ne samo da poštuju najsvetije tradicije srpskog naroda već i da doprinesu da Srbi kao planetarni narod postanu još bliži ostalim svetskim narodima.

Kakademik: Milorad Pavić
Photo: Dragan Kujundžić
U Palati Stefaneum, za srpstvo svetom karlovačkom tlu, mlada generacija Srba iz dijaspore upoznaće (već od septembra) svoje civilizacijske korene i širiti srpsku kulturu prema svim meridijanima, rekao je Milošević, posebno naglasivši da to zapravo znači stvaranje Srba novog kova.

Pozdravljena dugotrajnim aplauzom i pre nego što je izgovorila i prvu reč, profesor Radmila Milentijević je rekla da zasad, iako je ministar bez portfelja u vladi g. Milana Panića, može da govori samo u lično ime, jer iz SAD još nije stigla saglasnost da ona bude ministar u jugoslovenskoj vladi. Kad to odobrenje stigne iz moje zemlje, rekla je gospođa Milentijević, zasukaću rukave i svojski raditi u službi srpskog naroda, ostavši u njoj sve dok to bude potrebno mom srpskom narodu. Podsećajući da je Srbima u ovom vremenu jedinstvo potrebnije nego ikada, jer su dugo bili ne samo razjedinjeni, već i denacionalizovani za vreme vladavine Josipa Broza, profesorka Milentijević je dodala da Srbi moraju da budu "jedinstveni, nedeljivi, pravoslavni, svetosavski i da na svaki napad na bilo kojeg Srbina bilo gde u svetu tako treba da odgovore".

Poželevši uspešan rad Institutu srpskog naroda, čija će uloga u planetarnom pomirenju već poslovično izdeljenih Srba biti nezamenjiva, Stanko Cvijan, ministar za veze sa Srbima izvan Srbije, pozvao je svekoliko srpstvo "da krenemo jedni drugima u susret, bez obzira na političke i druge razlike".

Posle akademije u Gimnaziji, koja je završena izuzetnim programom soprana Prizrenke Petković u klavirskoj pratnji Nade Kolundžije, gosti i domaćini otišli su u Palatu Stefaneum, upravo renoviranu kako bi otvorila vrata Srbima iz rasejanja.

Čast da preseče svilenu traku na ulasku u palatu koju je 1794. godine sagradio mitropolit Stefan Stratimitrović, a 1903. obnovio patrijarh Georgije Branković, pripala je uglednom Srbinu sa Floride g. Mihajlu Konjeviću.

Zatim je obavljeno osvećenje palate koja, kako je rečeno u prigodnoj besedi, pedeset godina nije imala dušu koja joj je, evo, najzad, vraćena. Protojerej Časlav, protođakon Marko Španović, profesor Bogoslovije, eparhijski đakon Miroslav Damjanović i tutor Mile Todorović predali su Institutu srpskog naroda na dar ikonu Svetog Save i obavili čin osveštanja, poželevši ne samo uspešan rad ovom budućem kulturnom stecištu već i sveukupnom srpskom narodu, ma gde da se nalazi.

Povodom otvaranja Instituta srpskog naroda danas su u Palati Stefaneum dvojica umetnika izložila svoja dela: Milić od Mačve predstavio se izložbom slika "Treća Srbija", a Đorđe Kadijević je otvorio izložbu skica i skulptura Dušana Gakovića.

Kako "Politika" saznaje, današnji dan, pravoslavni praznik Sveti Ilija, biće slava Instituta srpskog naroda. (M. Kuburović)

e-donacije, sad ili nikad
Emir objavio rat
Pripremile: e-Novine

Nismo stigli ni sa obradujemo zbog činjenice da ćemo, zahvaljujući američkom NED-u, raspolagati novcem za podmirivanje elementarnih troškova, kada je stigao katil-ferman emira Nemanje Kusturice, u umetničkoj izvedbi znamenitog i izvežbanog advokata Zdenka Tomanovića

Zbog teksta Miroslava Bojčića i Zorana Janića “Novogodišnja bajka za ubice” koji su e-novine prenele sa prijateljskog sajta Peščanika, Emir Kusturica je, uz rutinsku pomoć advokata Zdenka Tomanovića, presavio tabak, podneo tužbu protiv e-novina i Petra Lukovića i tako, svečano i radno, konačno postao pravi Srbin, takoreći posrbica!

Pozivajući se na član 200 Zakona o obligacionim odnosima, koji predviđa da “za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti i strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačine bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu nadoknadu štete kao i u njenom odsustvu”, Tomanović se dosetio da doda, istinito i objektivno, “prilikom utvrđivanja visine naknade nematerijalne štete (20.000 evra), u konkretnom slučaju (e-novine) imovinske prilike tuženih dozvoljavaju punu satisfakciju za pretrpljenu štetu.
."

Drugim rečima, zbog prenetog teksta koji je izazvao fizičke bolove (bubrežni bolovi, bol u preponama, voda u kolenu, teške migrene?) koji su umanjili Nemanjine životne aktivnosti (koma, klinička smrt, hibernacija?) i lep izgled, Kusturica nas tuži za neutvrđenu i nedokazanu “jačinu i trajanje bolova”, te ište 20.000 evra jer je pronicljivo zaključio da su e-novine pravo mesto za novi vanredni i uvek dobrodošli prihod za život na visokoj nozi.

To u praksi znači da ni posle četvoromesečne pauze u isplati minimalca (oko 185 evra), sedam zaposlenih i tri honorarca u e-novinama ni nadalje neće moći da vide svoju crkavicu, jer će morati da spremaju odštetu za milionera Emira Kusturicu (MEK), potvrđujući nedvosmisleno jasno i za nauk svima, da je ovo Tadićeva država koja temeljno pljačka siromašne, da bi, egzaltirano i s ponosom, darivala bogate, od Drvengrada do Pariza.

Od jeseni se još nismo oporavili, a već nas je zaskočio Nemanja e-Kusturica, nekako sasvim slučajno, baš početkom februara kada se, sa dobrim vestima i grantom, oglasio National Endowment for Democracy (NED) koji, kako slogan lepo kaže, podržava slobodu širom sveta. Jebiga, šta vredi kada se domaći begovi i emiri, iz petnih žila i hrskavica, trude da zatru sve što bi bilo od pomoći demoliranom narodu, da se sagleda uzroke sopstvene bede.

Letimičnim pregledom našeg sajta, iole upućenom čitaocu je jasno da ni sa oglašavanjem situacija nije bolja. Ono što povremeno realizujemo, zasluga je naših poslovnih saradnika iz Hrvatske, jer je presahnulo i ono malo oglasa preko malih, ucenjenih, preplašenih i snishodljivih domaćih advertajzing agencija. Istine radi, valjda tokom vršenja redovnog posla pritiska na medije, kontaktirao nas je predsednikov savetnik Srđan Šaper, rezigniran našim tekstom Bogatstvo ne može da čeka, željan demantija i, na naše iznenađenje, spreman na poslovnu saradnju. Naravno, a šta ste drugo očekivali, ni od demantija, ni od oglašavanja nije bilo ništa.

Ono što ovom medijsko-finansijko-egzitencijalnom mrcvarenju daje jedini smisao, to je stalni, neprekinuti trend rasta čitanosti sajta. Na mesečnom nivou pojavljuje se oko 23% novih čitalaca, od kojih preko 60% nastavlja da prati pisanje e-novina. Ovi procenti, u apsolutnoj brojci mesečnih jedinstvenih poseta, govore o sili od 200.000 ljudi koji ne pristaju na isprazne demantije surove stvarnosti.

Svesni činjenice da se, donatorskom velikodušnoću, formiralo čvrsto jezgro fanatičnih prijatelja e-novina, ne možemo tražiti, niti na to imamo pravo, da ista grupa ljudi uplaćuje “dobrovoljnu pretplatu” koja uveliko prevazilazi sve odnose cena i usluga. Ali zato s punim pravom pozivamo one koji nas sve vreme čitaju “besplatno”, da pomognu opstanak e-novina i gole istine, kao najdeficitarnije “robe” u ovoj svakovrsnoj nedođiji.

Plimus je najefikasniji način uplate preko interneta, a za domaće korisnike ponavljamo skeniranu uplatnicu za donacije iz Srbije. Za uplate iz inostranstva preko bankovnog računa – javite nam se mailom na [email protected]

Petar Luković: Zašto me ne uhapsite?

Piše: Petar Luković, E-novine

Izuzetni predsedniče,

Dozvolite da budem brutalno ličan u strogo amaterskom pokušaju da objasnim zbog čega vam uopšte pišem. Probudim se jutros, predsedniče, anksiozno razapet alarmantnim vestima da vaša Vlada visi o koncu; zrno zla u meni koje isijava radošću zbog gole činjenice o smeni Mlađana Dinkića, uvezalo se sa psihodeličnim razmišljanjima o slobodi štampe pod vašim cenjenim mandatom, valjda pod meteo-utiskom pogleda s dvanaestog sprata mog solitera na Đilastown: sivo nebo nad gradom, magluština, praznina platanskih razmera, koncentrisana depresija u najjačim dozama, klasična Srbija.

Zovem taksi, dođe taksi, uđem u taksi: grad pust, nigde ljudi, kao u filmovima o životu posle nuklearnog udara. Priznaću, predsedniče: palo mi je na pamet da je uvedeno vanredno stanje zbog straha od revolta revolucionarnih pristalica G17+ zbog smene Hosnija Dinkića, ali me je racionalni taksista vratio u pravoslavnu stvarnost – danas je Dan državnosti, niko ne radi, sve zatvoreno i zaključano, sem crkava u kojima se slavi Sretenje, sećate se, gospodine, obraća mi se vozač, Sretenjskog Ustava? Ne sećam se ničega, kažem defanzivno, ali lažem vozača: setim se vas, predsedniče, šta li radite na Dan vlastite državnosti? Ako vas uhvatim u pidžami kod kuće, javlja mi se, pa ste još online, eventualno, greškom, na sajtu e-novina, što da vam nešto ne napišem, da zajedno proslavimo ovaj praznik, ima toliko razloga da slavimo.

Kusturica tuži E-novine i traži 20.000 eura

Recimo, predsedniče, tužba Emira Kusturice. Znam, znam: niste obavešteni, čak i da jeste obavešteni kakve vi veze imate s tužbom, odmah ćete mi poslati ministricu pravde Snežanu Malović da me erotski ubedi kako je Srbija lider u nezavisnosti onog dela sudstva koje nije korumpirano, preporučićete mi da razgovaram otvoreno sa Slobodanom Homenom koji samo iz povoda Istine prekopava Srbiju da bi otkopao Dražu i familijarno osnovao još neku porodičnu firmu, postoji teoretska mogućnost da predložite da razgovaram sa svojim nekadašnjim prijateljima Nebojšom Krstićem i Srđanom Šaperom – ali, dozvolite da vam se obratim strojevim korakom priznanja.

Pre desetak dana, slučajno, naravno, zvao me je pomenuti Srđan Šaper. Ljut i besan zbog teksta koji smo objavili o njegovim kompanijama, zahtevao je demanti. Dobro, rekao sam, pošalji demanti. Objavićeš ga u celini, pitao je. Naravno, rekao sam. A da li ćeš objaviti našu zajedničku fotografiju, pitao je Šaper. Ne samo jednu, rekao sam mu, već sve što imam u vlastitim foto-albumima: što bih se stideo činjenice da su Luković & Šaper jednom bili veliki prijatelji? Onda je, predsedniče, Šaper predložio da se vidimo i razgovaramo. Pristao sam, razume se. Čujemo se u ponedeljak? Čujemo se u ponedeljak! Ispostavilo se da ponedeljak nikako da dođe: ali, zato, stigne tužba od vama poznatog Srbina po imenu Nemanja Kusturica kojeg ste, predsedniče, više puta sreli i jednom, ako se ne varam, sa istim pili vruću rakiju na Mokroj gori, u Drvengradu, naselju koje je vaša država Srbija poklonila ovom najvećem Dodikovom prijatelju.

Ako u atmosferi sretenjske euforije baš niste sve razumeli, možda duhovno omamljeni likvidacijom Dinkića na čemu vam čestitam – dozvolite da budem primitivno jasan; ono što vi zovete evropskom Srbijom i što gde stignete reklamirate oazom demokratije, slobode i već ne znam kakvih ljudskih prava – sjebalo se tužbom vašeg dragog prijatelja Emira a.k.a. Nemanja. Razumem vašu nevericu da je e-novinama 20.000 evra neki veliki trošak; brojevi s kojima ste vi finansijski okupirani imaju obično devet ili dvanaest nula, ali, jebi ga, predsedniče, matematika e-novina je nešto drukčija nego računica vaših drugova Miroslava Miškovića i Milana Beka; ono što oni potroše za večeru, nama je godišnji budžet, oprostite, dragi Borise.

Konačno, predsedniče, da vas obavestim: o tužbi vašeg intimusa Nemanje obavestili smo stotine medija; šaljemo pisma svim ambasadama; upozorićemo sve međunarodne instititucije koje se bave slobodom štampe; probaćemo da priču o tužbi vašeg kompanjona uvedemo u Savet Evrope i Kongres SAD; ukratko, trudimo se da, ovakvu Srbiju, osramotimo na svaki mogući način; ništa nam, dragi predsedniče, drugo ne preostaje.

Umesto da ste slučaj Veska Vukotića rešili onako kako priliči svakoj civilizovanoj zemlji – da plaćenog ubicu Službe bezbednosti strpate u zatvor – dozvolili ste sebi da štitite najveće kriminalce i njihove prijatelje; jedino tako se može razumeti tužba Nemanje Kusturice u kojoj se on našao uvređen zbog tvrdnje da je prijatelj s Veskom Vukotićem.

Ne znam, predsedniče, da li smo se razumeli na Dan državnosti: možete e-novine da osudite i ukinete i likvidirate; Snežana Malović i Slobodan Homen učiniće sve da objasne kako srpsko pravosuđe ne sudi ni babu ni po stričevima već po mokrogorskim zakonima osvete; zar vam ne izgleda zanimljivo da pobegulja iz Sarajeva tuži Petra Lukovića, počasnog građanina tog istog Sarajeva?

Možete, predsedniče, da me preko noći uhapsite; budući da tužilac Emir – slutim – ima intimne veze sa svakom vrstom Službe, zar ne bi bilo zgodno da me strpate u zatvor i tako svetu pokažete kako se postupa sa onima koji opstruiraju vašu državu i vaše Sretenje?

Budući da imate moj mail, očekujem da me izvestite o sudbini e-novina, ali i o mojoj ličnoj sudbini. U slučaju da me tražite, samo da znate: ili sam u redakciji, ili sam kod kuće. Adresu znate. Zvonite dvaput, kao u filmu Postman always ring twice.

I, umalo da zaboravim: srećan vam Dan državnosti, dragi predsedniče!

vinnie_jones wrote:dosije pantelija

Chmoljo wrote:večeras mi se baš neda zaspati, pa evo da podijelim ovo...

Nenad briljantan.

i za one cinične - nije jugonostalgičan, to je PREviše PREusko za ovaj članak... svakako će razumjeti svako dobronamjeran...

http://www.e-novine.com/stav/45284-Jutr ... sunca.html

P.S. prenio bih cijeli tekst, ali mislim da nije ok autorska prava i tako to...

Dobar tekst.Ko je Bojan Toncic? Nisam prije cuo za njega.

ZeljeznicarLE wrote:Genijalan tekst...