Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

pesak · Post by **pesak** » 09/08/2007 23:47

Feral, 9.kolovoza

Piše: Petar Luković

Svaka priča o srpskom pravosuđu izgleda kao gola zajebancija sa neizbežnim primesama horrora: još kad je na optuženičkoj klupi neko uniformisano lice iz državotvorne Srpske Pravoslavne Crkve, svejedno da li se goni zbog zlostavljanja dece žaračem ili prefinjene pedofilske tehnike uvlačenja u dupe – ishod je unapred poznat; ili je bradato lice oslobođeno usled nedostatka dokaza, ili je sud nešto zasrao pa se suđenje poništava, ili je slučaj zastareo, ili silovana deca nisu pravilno skladištila uzorke DNK iz popovske sperme, ili nije u nacionalnom interesu da sveštenicima zbog sitnica sudimo baš sad kad se svet ostrvio da nam uzme Kosovo sguza!

Povod za ovu filozofsku raspravu o manijacima u mantijama jeste odluka Vrhovnog suda Srbije da se – zbog nepoštovanja procedure – ukine presuda Opštinskog suda u Novom Sadu kojom je Jovan Mišić, poznatiji pod semenim imenom Ilarion, osuđen na čitavih godinu dana zbog pedofilskih aktivnosti; do pre mesec dana, zanimljivo, čak je postojala poternica za Mišićem, ali sad kad je presuda ukinuta i zaključeno da je „slučaj zastareo“, mahniti sveštenik slobodan je da po crkvenim baštama i dalje dečacima pokazuje spolovilo i da bogatom novčanom nagradom od 100 dinara celiva svako hrabro dete radoznalo da pipne mlohavu religioznu alatku.

Upravo tako je čitav slučaj otkriven pre šest (!) godina: deca su se roditeljima hvalila da im je čika popa davao novac svaki put kad su ga uhvatili za Pokemona... I kad su užasnuti roditelji digli frku, Crkva je mirno, kao da se ništa nije desilo, povukla Ilariona sa radnog mesta i, navodno, pokrenula „interni postupak“ po sopstvenim aseksualnim kanonima.
Logično: država Srbija i pre šest godina nije imala snage i volje da posegne za normalnom procedurom i ovog seksualnog zlotvora stavi iza rešetaka, već se zadovoljila obećanjem Crkve da će tu stvar „rešiti“. Čekajući ishod postupka koji verovatno nikad nije ni pokrenut, Mišić je premešten u Hrvatsku, u manastir Orahovica, gde je nastavio da radi ono što najviše voli: da penisom celiva srpske dečake mlađe od šest godina. I taj je skandal (pravo)slavno zataškan: Mišić se opet vratio u majčicu Srbiju da na miru čeka odluku Opštinskog suda u Novom Sadu; pomenuti Sud, tek da pomenemo, vodio je postupak upravo tako da ga svaki Vrhovni sud ima odmah poništiti: Mišić, recimo, nije bio pozivan na saslušanje, niti na glavni pretres, što je bilo dovoljno za ovakav očekivan i planiran happy-end epilog.

Ovo pravno vunovlačarenje koje je trajalo punih šest godina na delu je pokazalo da je, u stvari, Država Srbija integralni deo Crkve; koliko dečaka Ilarion treba da poprska svetom spermatoizoidnom vodicom da bi neki ovdašnji Sud odlučio da ovo čudovište valja baciti na dugogodišnju robiju – u odluci Vrhovnog suda nije objašnjeno, baš kao što ništa nije rečeno ni o slavnom vladici vranjskom Pahomiju koji je, baš kao i kolega Ilarion, u pedofilskoj groznici spopadao dečake u sopstvenom manastiru. Četiri odvojena procesa protiv ovog Manijaka koji je i dan-danas na visokom SPC položaju, okončana su prirodnom pravnom smrću: dva procesa su do izricanja presude zastarela, za ostala dva nije bilo „dovoljno dokaza“.

Činjenica da je Vojislav Koštunica u nekoliko navrata dolazio u Vranje gde je glavnim ulicama šetao sa ovim časnim i nepohotnim božjim službenikom – vrlo se dojmila srpskog pravosuđa, koje je ovu mušku šetnju ispravno pročitala kao politički signal: ne dirati Pahomija! Za one koji ovaj signal nisu videli prvi put, dr Koštunica je napravio reprizu: u širi krug budućih pregovarača o Kosovu, dr Kalašnjikov uvrstio je diplomatu Pahomija – tek da pokaže da je Pahomije onaj stub srpskog društva koji se mora čuvati i negovati.

Tako se pedofilski krug nepovratno zatvorio: Pahomije i Ilarion su konačno slobodni da voljenom srpskom premijeru pruže odlučujuću podršku u historijskoj borbi za jednopolno Kosovo! Kolektivno ćutanje srpske javnosti glede ovih sramnih sudskih odluka – ovde se pomenutom šutnjom objašnjava kao briga o „ugledu Crkve“, institucije u koju naivni The Serbs još uvek imaju najviše poverenja! Slučaj pedofilskog dueta Pahomije/Ilarion koji se kanonom „muškog bratstva“ tretira kao „bezazleni incident“ samo je vrh ledenog crkvenog brega koji štiti ratne zločince, priziva fašiste u svoje okrilje ili propoveda ideologiju po kojoj sve zlo „stiže sa Zapada“, u šta se, valjda, ne računa pedofilija koja se po ovdašnjim manastirima svečano primila i, kao falusna štafeta, prenosi s mantije na mantiju ispod koje se, obično, ništa ne nosi; tko, jebiga, zna kad će naleteti nova, radoznala skupina dečaka!

Srpska Pravoslavna Crkva niti se oglasila, niti ima namera da se oglašava spram ovakvih „sitnica“; izvesni ministar pravde (partijski drug Borisa Tadića) reći će da ne komentariše odluke sudova; od ministra policije dočekaćemo da nam kaže da ovaj slučaj više nije u opisu njegovog radnog mesta; dr Koštunica upozoriće da u Srbiji nema važnije teme od Kosova i da je borba za očuvanje celovitosti Srbije, u stvari, bitka za međunarodno pravo i Statut Ujedinjenih naroda, te nam je neophodno nacionalno jedinstvo; Velimir Ilić, ekspert za crkveno i muzičko pravo, trenutno je zauzet trubačkom organizacijom Sabora u Guči; kako je krenulo, možda Ilarion i Pahomije u Guči budu počasni gosti!
Uz narodnjačku parolu: „Tko ne voli pedofiliju, taj ne voli Srbiju!“.

pesak · Post by **pesak** » 15/08/2007 21:20

Evo Perinog teksta iz "Skandala"

Njhen Uou Sall m name

Piše: Petar Luković

Nesrećno srpsko novinarstvo – kategorija koju su uglavnom preuzeli nepismeni, retardirani, neobrazovani i talentovano debilni likovi – svakim danom osvaje nove prostore dementnosti; u radoznaloj potrazi za najglupljim tekstovima čije dimenzije infantilnosti dostižu kosmičke razmere, ne treba mnogo muke: pročitajte, recimo, tekst „Poziv na đavolov pir“ u nedeljnom broju „Večernjih novosti“ pa će vam biti savršeno jasno zašto je ovakvo društvo osuđeno na večnu propast.

Autorica Danijela Kljajić – inspirisana mudrim Amfilohijevim komentarima o satanistima pod imenom The Rolling Stones – odlučila je da konačno razotkrije sve tajne veze rock’n’rolla i Sotone; vidljiv hendikep u činjenici da mučena Danijela ne zna engleski i da nikad nije čula za većinu imena koja pominje, nadoknadila je strasnim prepisivanjem religioznih pamfleta koji su se po svetu objavljivali pre četrdesetak godina! Toliko o aktuelnosti!

Ipak, impresionira veličanstveno budalasti način na koji ova pravoverna autorica, očigledno ozbiljno religiozna i smerna, izlaže svoj tekst (koji prenosim autentično, sa svim originalnim naslovima): „Pesma Ever Little grupe Polis poručuje da ’zli imaju moć’, Rolingstounsi u pesmi Tops kažu: ’Ja te volim - rekao je đavo’, među rečima pesme ’God of Thunder’ grupe Kis stoji i: ’Sam đavo je tvoj bog’, Madona u ’Njhen Uou Sall m name’ peva ’Hajl, Satan!’, a Sindi Loper stihovima pesme ’She Bop’ poručuje: “Time si bespomoćan protiv zlih, protiv sviranja unazad”.
Led cepelin u antologijskoj pesmi “Stepenice ka nebu” (“Stairnja to Heaven”), preslušavanjem unazad otkriva: ’Ja želim da živim za Satanu, ja te ljubim, gospode Satano...’, a Prins u ’Purpurnoj kiši’ poručuje: ’Koračam u grehu’. Javnost je bila iznenađena saznanjem da skrivenu satansku poruku “čuva” i kultna pesma “Hotel Kalifornija” grupe Igls, jedna od najomiljenijih melodija u poslednje tri decenije. Ako se pažljivo pogleda, unutar omota albuma stoji slika Antona Laveja, osnivača ’crkve Satane’ i autora Satanske biblije. Zvanična tema ’crkve Satane’ je i pesma ’Simpath for the Devil’ od Rolingstounsa, gde vrhovni satanski bog Lucifer govori u prvom licu...“
Ovaj urnebesni galijamatis poremećenosti – zamislite pesme koje se zovu: Njhen Uou Sall m name ili Stairnja to Heaven ili Simpath for the Devil umesto When You Call My Name, Stairway To Heaven i Sympathy For The Devil – objavljen u jednom od najtiražnijih domaćih listova, u stvari, govori o neslućenom primitivizmu koji je nesposoban čak i da prepiše originalne naslove na engleskom jeziku! Stavljajući čitav rock korpus u kontekst Amfilohijevih simptoma, „Večernje novosti“ na čelu s nesrećnom Danijelom pokazale su na delu kako to izgleda kad se udruže glupost i kretenizam.
Što bi se ćirilicom reklo: Njhen Uou Sall m name!

pesak · Post by **pesak** » 16/08/2007 21:11

jeeeeeeeeee...nova kolumna....

Feral, 16.kolovoza
TELEFONSKE ŽICE BRUJE...

Piše: Petar Luković

Koristeći blagodeti najnovije nano-tehnologije kao što je telefon, Vlada Srbije - zbog poznate efikasnosti ali i činjenice da su mnogobrojni ministri na prinudnim godišnjim odmorima daleko od domovine - ustoličila je Telefonsku Sednicu kao imperativni način da se donesu dalekosežne državne odluke. Zahvaljujući ruskoj telefonskoj centrali sa čak četiri linije, premijer ima mogućnost da u istom trenutku razgovara sa četvoricom ministara; sovjetski software omogućava premijeru da prekine sagovornika, da ga stavi na pauzu ili da ga šuštanjem ometa pritiskanjem crvenog dugmeta. Audio prenosnik od vrtoglavih 5 watta u obliku zvučnika registruje glasovne vibracije koje automatski konvertuje na srpski jezik.

PRVA TAČKA DNEVNOG REDA: KOSOVO

VOJISLAV KOŠTUNICA (približava se mikrofonu i viče): Alo, ministri! Ima li koga?
DRAGAN JOČIĆ, ministar policije (strpljivo): Dragan ovde, šefe.
VOJISLAV KOŠTUNICA (zbunjen, kao da priča sam sebi): Dragan?
DRAGAN JOČIĆ (strpljivo): Draganče, ministar policije. Onako crnpurast, zgodan...
VOJISLAV KOŠTUNICA (uzdržano se smeje): Malo sam se zaneo ovom centralom, sve mislim što Rus može da napravi to nikom ne uspeva! Reci.
DRAGAN JOČIĆ (manje strpljivo): Mene su zvali iz Vlade.
VOJISLAV KOŠTUNICA (strpljivo): I?
DRAGAN JOČIĆ (nestrpljivo): I ništa. Rekli da se javim, ja se javio. Je l' neka frka?
VOJISLAV KOŠTUNICA (odbrambeno): Otkud ja znam, nisam ja ministar policije. Je l' neka frka?
DRAGAN JOČIĆ (zbunjeno): Vladika Filaret najavio štrajk glađu jer ga ne puštaju u Crnu Goru...
VOJISLAV KOŠTUNICA (zabrinuto): Ali to nema veze sa časnim Pahomijem? Nisu ga valjda opet optužili za pedofiliju što bi nam u ovom času potkopalo napore za rešavanje kosovske krize...
DRAGAN JOČIĆ (samouvereno): Čist je Pahomije već deset dana. Garantuje Služba.
VOJISLAV KOŠTUNICA (onako): Inače?
DRAGAN JOČIĆ (samouvereno): Dao sam izjavu da nećemo dozvoliti da NATO na Kosovu pravi svoju državu.
VOJISLAV KOŠTUNICA (zamišljeno): Neka si, Dragane. Neće nama niko oduzimati petnaest odsto teritorije.
DRAGAN JOČIĆ (ustreptalo): Mnogo ste ono lepo rekli u Guči: da ta varošica spaja narode iz čitavog sveta, a posebno Srbije i Republike Srpske. Malo ste me zbunili: verovao sam ranije da je srpski narod jedinstven, ali iz vaše izjave vidim da imamo dva naroda - jedan ovde, drugi u Republici Srpskoj. Šta fali? Od viška naroda, glava ne boli!
VOJISLAV KOŠTUNICA (sneno): Vrlo mi se dojmilo nešto što sam rekao u Guči. Dozvoli da te podsetim: „Guča je zasnovana na autentičnim vrednostima, gde se spajaju tradicija i moderno, što potvršuje i broj mladih koji prisustvuje manifestaciji".
DRAGAN JOČIĆ (objektivno): Genijalno, šefe!
VOJISLAV KOŠTUNICA (užurbano): Ostani na vezi, izgleda da se javio Velja!
VELIMIR ILIĆ, ministar infrastrukture i ministar za Guču: Pa, gde ste, pizda mu materina?
VOJISLAV KOŠTUNICA (uzbuđen): Ja mislio ti na moru.
VELIMIR ILIĆ (lagano): Nabijem more na kurac, mamu im jebem vodoplovnu. To što Srbija nema more samo je privremeno, ako bude trebalo do Čačka ću da dovedem to more, poserem se u slanu vodu.
VOJISLAV KOŠTUNICA (obazrivo): Nego, hteo sam da te pitam oko Kosova. Dolaze nam ovaj Rus, Amerikanac i Evropljanin, kao, da pregovoramo. Ima li tvoje ministarstvo neki predlog?
VELIMIR ILIĆ (rastrojeno): Svi osim Rusa mogu da mi popuše, to je moj predlog.
VOJISLAV KOŠTUNICA (prevodi u glavi): Znači, slažeš se sa onim što je rekao ministar prosvete: pozvao je SAD na punu uzdržanost i nepristrasnost tokom rešavanja budućeg uređenja Kosova i Metohije.
VELIMIR ILIĆ (buntovno): Ma šta ima da poziva Amerikance, sestru im jebem retardiranu u usta, da vidim jednog u Čačku kako nešto sere na američkom, završio bi u mašini za beton, nabijem ih na trubu, pičke globastičke... Da sva ta govna proteramo, oni će mi da traže ugovor o koncesiji, jebem li vam krv u žilama, u dupe da vas jebem, ko ste, bre, vi, da ja vama dajem ugovor?
VOJISLAV KOŠTUNICA (smireno): O ugovoru ćemo docnije, Vlada ima čvrst stav, tek toliko da ti kažem.
VELIMIR ILIĆ (ogorčeno): Radiš za ovu zemlju 48 sati dnevno i tako ti vraćaju. Hoće ugovor! Hoće kurac!
VOJISLAV KOŠTUNICA (užurbano): Imam novu vezu, izvini.
VUK JEREMIĆ, ministar inozemnih poslova (tiho): Šefe, vi ste?
VOJISLAV KOŠTUNICA (tiše): Šef ovde, kaži.
VUK JEREMIĆ (izvinjavajući se): Ja uzeo deset dana odmora, rekao mi Boris Tadić da vas je obavestio...
VOJISLAV KOŠTUNICA (grubo): Nije.
VUK JEREMIĆ (tiho): U Grčkoj sam. Ovde situacija nije dobra: naša pravoslavna braća su malo izgubila živce.
VOJISLAV KOŠTUNICA (zapanjeno): Ne želim da verujem!
VUK JEREMIĆ (obazrivo): Juče je 11 Srba osuđeno na progon iz Grčke: potukli se sa mornarima oko vode, umalo nisu završili u zatvoru, ali su ih prognali, što je veliki uspeh naše diplomatije.
VOJISLAV KOŠTUNICA (obavešteno): Znači, ima naših u Grčkoj?
VUK JEREMIĆ (poslovno): Ima ih manje nego u Crnoj Gori.
VOJISLAV KOŠTUNICA (zatvara oči): Ne želim da čujem ime te tzv. države.
VUK JEREMIĆ (ohrabren): Meni je Tadić rekao da...
VOJISLAV KOŠTUNICA (otvoreno): Tadić nije član Vlade, tek da vas podsetim.
VUK JEREMIĆ (pronicljivo): Znam, ali mi je mnogo važnije da ste vi moj Predsednik Vlade. Ako treba, mogu sad, iz ovih kupaćih gaća, da krenem u Beograd...
VOJISLAV KOŠTUNICA (gadljivo): Ne treba, kupaj se, ništa nije hitno. Nego, oko ovo komisije koja stiže: da pripretimo ili da dignemo narod?
VUK JEREMIĆ (diplomatski): Poslužio bih se rečima Milorada Dodika: „Ako volite Srbiju, onda volite i Guču, to se ne razdvaja, ovde je mesto spajanja".
VOJISLAV KOŠTUNICA (lukavo): Spajanje u Grčkoj?
VUK JEREMIĆ (pocrveneo): Niste me razumeli, šefe, mislio sam...
VOJISLAV KOŠTUNICA (drsko): Prva tačka dnevnog reda je gotova. Ne damo Kosovo i Metohiju!
DRUGA TAČKA DNEVNOG REDA: KONCESIJA ZA AUTOPUT
VOJISLAV KOŠTUNICA (okolišući): Tzv. javnost već nedeljama pokušava da nas natera da objavimo ugovor o koncesiji za autoput Horgoš-Požega, što je pritisak onih snaga koje podržavaju nezavisno Kosovo i Metohiju.
VELIMIR ILIĆ (miran): Da ja nekom jebem sestru, pizda vam svima materina: u ugovoru lepo piše da su prava koncesionara jača od Ustava Srbije, jer u članu 24 još lepše piše da se garantuje tajnost ugovora.
VOJISLAV KOŠTUNICA (odmereno): Imamo pritisak iz Vojvodine: oni zahtevaju da znaju šta piše u ugovoru, kad će autoput biti završen, zašto Vojvodina nije bila konsultovana oko ugovora, kako će koncesionar idućih 25 godina naplaćivati putarinu...
VELIMIR ILIĆ (hladno): To što sam ugovor potpisao 30. marta u vreme Tehničke vlade nikako nije razlog da nekom danas ne jebem oca i familiju: pa šta; bre, oni misle, da hoće da saznaju sve detalje ugovora. E, Neće! Nabijem ih na naplatnu rampu! Jebo ih Ustav da ih jebo Ustav!
VOJISLAV KOŠTUNICA (ledeno): Vlada poštuje svoja Ministarstva. Ako Veljo kaže da je sve u redu, onda je sve u redu.
TELEFONSKA CENTRALA: Javlja se ministar vera. Kaže da je hitno.
VOJISLAV KOŠTUNICA (smireno, šapatom pita oko sebe: kako se ministar zove; kad sazna ime, još je smireniji): Radomire Naumove, izvolite!
RADOMIR NAUMOV (pravoslavni default): Samo hoću da vam javim da je vladika Filaret počeo štrajk glađu.
VELIMIR ILIĆ (besno): E, zabole me kurac za Filareta, nego da se vratimo koncesiji:
Nema ugovora za javnost, nema i nema! Je l' jasno?
VOJISLAV KOŠTUNICA (defanzivno): Jasno.
VELIMIR ILIĆ (preteći): I nemoj da neko sere o koncesiji a da me ne pita.
VOJISLAV KOŠTUNICA (očajnički): A šta ćemo sa novinama koje iznova zahtevaju ugovor?
VELIMIR ILIĆ (racionalno): Citiraću moje „Večernje novosti":" Vlada Srbije, nesporno, može da donese odluku i objavi kompletan ugovor na sajtu. Ali, ukoliko to omete ili prekine aktivnosti koncesionara, kojem je poveren posao, Vlada Srbije će snositi posledice. Jer, članom 24.2 ovog dokumenta garantuje se poverljivost ugovora. A, poverljiv je finansijski model - kako će se odraditi koncesija, na koji način se koncesionar zadužuje kod svojih banaka, kako finansira projekat. Isto tako, sporno je objavljivanje kompletnog ugovora jer je navodno on "autorsko delo" i to nije u skladu sa poslovnom politikom konsultantskih kuća. Šta se krije iza koncesije Horgoš - Požega? Poznata je samo trasa. Koncesionar treba da izgradi levu traku od Horgoša do Novog Sada - 106,9 kilometara, da održava i koristi deonicu od Novog Sada do Beograda od 68 kilometara i da izgradi pun profil autoputa od glavnog grada do Požege u dužini od 148 kilometara".
VOJISLAV KOŠTUNICA (konfuzan): Nisam shvatio kad ćemo dobiti autoput?
VELIMIR ILIĆ (slavodobitno): Kad Kosovo i Metohija ostane u Srbiji!
VOJISLAV KOŠTUNICA (za sebe): Znači, odosmo u kurac!

+

pesak · Post by **pesak** » 01/09/2007 00:22

Srbija je ovo, brale !

Feral, 30.kolovoza

Piše: Petar Luković

Samoubilački pokušaj da sopstveni mozak isključim iz srpskog napona i jutros ga priključim na jedan od klasično spektakularnih video koncerta grupe Black Rebel Motorcycle Club, trajao je taman onoliko koliko mi je bilo potrebno da letimično slučajno pogledam najnovije izdanje državotvorne „Politike"; još u BRMC speedu, negde kod pesme „Berlin", među britanskom publikom koja je odlepila na sakralne rifove, krajičkom oka ugledao sam naslovnu stranu ovog DSS-informatora na kojoj je kao jedna od glavnih vesti bila najava da vladika Filaret započinje štrajk glađu. Dilema: Black Rebel Motorcycle Club ili fucking Filaret - kako god blesavo izgledalo - odjednom se učinila ne kao sukob tema, već kao sukob civilizacije sa ludakom koji je dovoljno smajlovićki srbnuo da postaje simbolom današnje, koštunjave Srbije.

Ono što ne zaslužuje da bude ni vest, u Srbiji je senzacija: vladika Filaret, iz političkih razloga, štrajkuje na ničijoj zemlji, iza granice Srbije a ispred granice Crne Gore, udobno zavaljen u fotelju od trske ispred koje je bela postrirka s neizbežnom svećom. Razlog: Haški Tribunal preporučio je članicama Europske Unije ali i zemljama koje žele u Uniju - da spreče ulazak četrdesetak lica za koje se pouzdano zna da su pomagali ili pomažu Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću; među jatacima se našao i vladika Filaret, što nije bila nikakva velika tajna.
U svakom od mnogobrojnih obraćanja javnosti, ovaj pomahnitali fukcioner Srpske Pravoslavne Crkve trudio se da se predstavi kao najvažnija karika u sakrivanju ratnih zločinaca, što mu se, konačno, isplatilo onog časa kad je Haški Tribunal počeo da obraća pažnju na ovu svetovnu budalu čiji kretenizam nema samo verbalnu dimenziju.
Kao jedan od talentovanijih crkvenih ratnih huškača, još na početku srpsko-hrvatskog rata, Filaret je postao televizijska zvezda: obično držeći neku dečju lobanju u krilu, da bude penisom što bliži omladini, vladika je objašnjavao tobožnje tehnike hrvatskog klanja i bio prethodnica televizijskih serija o forenzičarima; njegovi fašistički monolozi - tipični za vreme kolektivnog srpskog medijskog ludila - bili su iskra koja je palila ovdašnje zločince koljačkog usmerenja, naročito jer se Filaret skrivao iza mantije koja je u njegovom slučaju bila savršena maskirna uniforma.

Legendarna crkveno-ratna fotografija: vladika Filaret s mitraljezom na srpskom tenku, okružen sličnim bezubim oslobodiocima Srpstva - postala je deo one epohe u kojoj je sve bilo moguće; da SPC dobije svog Gebelsa koji je, gle, uznapredovao dotle da mu je poveren čitav manastir i verska teritorija na kojoj je radio šta je hteo; čak je glupo ponavljati sve ono što je Filaret činio u promociji Slobodana Miloševića uoči septembarskih izbora 2000. godine, takvu vrstu ljubavi jednostavno nije mogućno kupiti golim novcem ili uslugama.

Isti taj Filaret koji se u premijersko vreme Zorana Đinđića gotovo povukao iz javnog života - s pravom uplašen da se ne pokrene postupak o tome šta je sve radio proteklih deset godina: kriminal je suviše blagougodna reč za ovu bitangu - trijumfalno se vratio onog časa kad je Vojislav Koštunica postao Kalif umesto Kalifa.

Ovo Filaretovo proseravanje glede štrajka glađu, jer ta vrsta svinje ne zna šta je dosta kad je ždranje u pitanju - izgledalo bi kao vic iz duševne bolnice, da iza ovog protesta ne stoji podrška Koštunice i njegovih prijatelja; ne zato što im je Filaret drag i šarmantan, verovatno je da ga preziru koliko zaslužuje, ali je ovog časa glupi Filaret zgodan primer da se pokaže da je Crna Gora izdajnička (EU) država i da je čitava priča samo deo antievropske tendencije koju današnja Srbija podgreva ne birajući sredstva; dobar je i Filaret, koristiće!

Da je sve baš tako i nikako drukčije, pokazuje vest da će gladnog Filareta koji nije jeo, eto, već 12 sati, posetiti niko drugo nego ministar vera Srbije; da li će mu tom prilikom ministar Naumov doneti sendviče ili prasetinu ili jagnjetinu - nije rečeno, baš kao što nije objašnjeno koji će qurac ministar u pohode uniformisanom ludaku, niti kakva je globalna ideja Ministarstva: da li će ministar podržati Filareta da izdrži i crkne, što je simpatičan ishod, ili će mu se lično pridružiti u štrajku - nije jasno, jer je nejasnoća mentalna dijagnoza ove Vlade koja obožava da šalje različite signale, hoćemo u Evropu, nećemo u Evropu, hoćemo pregovore, nećemo pregovore, još nam samo fali Filaret da o njemu brinemo, jebo nas Filaret s lobanjom u krilu!
Iz one Black Rebel Motorcycle Club vizure koncerta „T In The Park" gde na jednom mestu u deset minuta ima više sreće nego u Srbiji za godinu dana - mogućno je razumeti da Srbija ne samo ne voli BRCM, nego da je Filaretova interpretacija politike - sedi u fotelju, upali sveću, seri o Srpstvu - jedina šema koju ova Vlada poseduje.

Dokaz da je Filaretova ideologija konačno pobedila, pokazao je srpski ministar inozemnih poslova Vuk Jeremić koji je na Bledu, tokom diplomatske večere, nezadovoljan govorom Martija Ahtisarija i nemogućnošću da mu replicira - napustio prostoriju, što se vrlo dojmilo filaretovskim medijima, oduševljenim kurčevitim ministarskim potezom.
Ta vrsta koštunjavog ludila: da sebi odsečeš nježnik kako bi drugom napakostio - ona je linija mudrosti koja krasi današnju srpsku politiku, uverenu da danas Filaret čini veliku stvar za Srbiju, jebeš bilo koju Srbiju kojoj je Filaret potreban kao vrsta političkog insekta!

I da slučajno ne brinete: ta svinja u mantiji neće odapeti na ničijoj zemlji, nažalost. Čim zagusti, kad creva počnu da zavijaju, Filaret će podviti rep i vratiti se u lični manastir, gde su mu na raspolaganju dečaci koje će, kad zatreba, iznajmiti časnom kolegi Pahomiju, da ih ovaj penisoidno podseti na kosovski prodor iz 1389. u anusne teritorije 2007.
Direktno nadrkan što je Filaret pizda i što štrajk glađu neće okončati smrću, opet se vraćam na koncert Black Rebel Motorcycle Club: život je, ipak, negde druge! Na nekom BRMC koncertu kojem, iz opravdanih, gladnih razloga, ne prisustvuje vladikodebil Filaret.
A i da prisustvuje, šta bi shvatio: jebeš bend koji nema trubu i nije u Guči! Srbija je ovo, brale!

pesak · Post by **pesak** » 01/09/2007 00:25

13.08.2007 .
Petar Luković, Feral Tribune
Manijaci u mantijama

Svaka priča o srpskom pravosuđu izgleda kao gola zajebancija sa neizbežnim primesama horrora: još kad je na optuženičkoj klupi neko uniformisano lice iz državotvorne Srpske Pravoslavne Crkve, svejedno da li se goni zbog zlostavljanja dece žaračem ili prefinjene pedofilske tehnike uvlačenja u dupe - ishod je unapred poznat; ili je bradato lice oslobođeno usled nedostatka dokaza, ili je sud nešto zasrao pa se suđenje poništava, ili je slučaj zastareo, ili silovana deca nisu pravilno skladištila uzorke DNK iz popovske sperme, ili nije u nacionalnom interesu da sveštenicima zbog sitnica sudimo baš sad kad se svet ostrvio da nam uzme Kosovo sguza!

Povod za ovu filozofsku raspravu o manijacima u mantijama jeste odluka Vrhovnog suda Srbije da se - zbog nepoštovanja procedure - ukine presuda Opštinskog suda u Novom Sadu kojom je Jovan Mišić, poznatiji pod semenim imenom Ilarion, osuđen na čitavih godinu dana zbog pedofilskih aktivnosti; do pre mesec dana, zanimljivo, čak je postojala poternica za Mišićem, ali sad kad je presuda ukinuta i zaključeno da je „slučaj zastareo", mahniti sveštenik slobodan je da po crkvenim baštama i dalje dečacima pokazuje spolovilo i da bogatom novčanom nagradom od 100 dinara celiva svako hrabro dete radoznalo da pipne mlohavu religioznu alatku.

Upravo tako je čitav slučaj otkriven pre šest (!) godina: deca su se roditeljima hvalila da im je čika popa davao novac svaki put kad su ga uhvatili za Pokemona... I kad su užasnuti roditelji digli frku, Crkva je mirno, kao da se ništa nije desilo, povukla Ilariona sa radnog mesta i, navodno, pokrenula „interni postupak" po sopstvenim aseksualnim kanonima. Logično: država Srbija i pre šest godina nije imala snage i volje da posegne za normalnom procedurom i ovog seksualnog zlotvora stavi iza rešetaka, već se zadovoljila obećanjem Crkve da će tu stvar „rešiti".

Čekajući ishod postupka koji verovatno nikad nije ni pokrenut, Mišić je premešten u Hrvatsku, u manastir Orahovica, gde je nastavio da radi ono što najviše voli: da penisom celiva srpske dečake mlađe od šest godina. I taj je skandal (pravo)slavno zataškan: Mišić se opet vratio u majčicu Srbiju da na miru čeka odluku Opštinskog suda u Novom Sadu; pomenuti Sud, tek da pomenemo, vodio je postupak upravo tako da ga svaki Vrhovni sud ima odmah poništiti: Mišić, recimo, nije bio pozivan na saslušanje, niti na glavni pretres, što je bilo dovoljno za ovakav očekivan i planiran happy-end epilog.

Ovo pravno vunovlačarenje koje je trajalo punih šest godina na delu je pokazalo da je, u stvari, Država Srbija integralni deo Crkve; koliko dečaka Ilarion treba da poprska svetom spermatoizoidnom vodicom da bi neki ovdašnji Sud odlučio da ovo čudovište valja baciti na dugogodišnju robiju - u odluci Vrhovnog suda nije objašnjeno, baš kao što ništa nije rečeno ni o slavnom vladici vranjskom Pahomiju koji je, baš kao i kolega Ilarion, u pedofilskoj groznici spopadao dečake u sopstvenom manastiru. Četiri odvojena procesa protiv ovog Manijaka koji je i dan-danas na visokom SPC položaju, okončana su prirodnom pravnom smrću: dva procesa su do izricanja presude zastarela, za ostala dva nije bilo „dovoljno dokaza".

Činjenica da je Vojislav Koštunica u nekoliko navrata dolazio u Vranje gde je glavnim ulicama šetao sa ovim časnim i nepohotnim božjim službenikom - vrlo se dojmila srpskom pravosuđu koje je ovu mušku šetnju ispravno pročitala kao politički signal: ne dirati Pahomija! Za one koji ovaj signal nisu videli prvi put, dr Koštunica je napravio reprizu: u širi krug budućih pregovarača o Kosovu, dr Kalašnjikov uvrstio je diplomatu Pahomija - tek da pokaže da je Pahomije onaj stub srpskog društva koji se mora čuvati i negovati....

walkabout · Post by **walkabout** » 01/09/2007 04:51

Pera - legenda !

Pesak, hvala na ovim postovima. Skoro je za nevjerovati odakle Lukovicu ovakva britkost - skoro da nema kolumne gdje Pera ne pali i ne zari.

Steta sto se malo ne osvrne na zbivanja i u BiH.

pesak · Post by **pesak** » 05/09/2007 18:57

Feral, 5. rujna

Piše: Petar Luković

Do pre sedam dana, srpska politička strategija, čiji je uknjiženi vlasnik dr Vojislav Koštunica – imala je, po sistemu iz keca u kec, dva fiksna neprijatelja.

Amerika, prvi i najveći neprijatelj Srbije, u crnoj beležnici našeg premijera označena je kao zaštitnik kosovskih separatista, kako dr Kalašnjikov voli da naziva ovdašnje Albance. Uspešna antiamerička kampanja svela je preživele srpsko-američke odnose na ledeni minimum, što je oslobodilo kreativne medijske snage za napad na drugog najvećeg neprijatelja – NATO.
Ova nesrećna vojna alijansa optužuje se kao organizator buduće nezavisne države Kosovo, što je po najnižim erotskim kriterijumima dr Koštunice sasvim dovoljan razlog da Srbija nikad ne uđe u nekakve „evroatlantske“ integracije.

Već naviknuti da USA & NATO budu predvodnici antisrpske zavere na isti način kao što su to bili pre petnaestak godina – ništa se, dakle, u Srbiji nije promenilo – prošle smo nedelje dočekali da saznamo ime trećeg srpskog fiksnog neprijatelja. Politička kladionica Vojislava Koštunice otkrila je da nam iz dvojke u keca o glavi radi niko drugi nego – Crna Gora!

Razlog ovog najnovijeg srpskog ludila jeste ludački sam po sebi: štrajk glađu vladike Jelenka Mićovića, poznatog pod šifrovanim imenom Filaret! Odbijanje Crne Gore da preko granice pusti ovog pravoslavnog fašistu, koji je na oficijalnoj EU listi osoba za koje je dokazano da pomažu ratnim zločincima – Srbija je, u nedostatku pametnijeg posla, iskoristila da na doskorašnje Drugo Oko U Glavi prospe zanimljivu mešavinu žuči i govana. Videlo se to još prošle nedelje kad je pomahnitalog Filareta – uniformisanog debila koji je kao ratni huškač profesionalno radio tokom svih ratova i sukoba – posetio srpski ministar vera, što je odmah zasmrdelo na organizovanu državnu kampanju koja se, naravno, nastavila redovnim dnevnim izveštajima („Politika“, RTS) o zdravlju poremećenog vladike, za kojeg nas inače svečano zabole qurac.

Kad su medijsku brigu o ovom neopevanom ludaku preuzeli koštunjavi tabloidi, saznali smo ne samo da Jelenko zbog povećane krvi u šećeru odjednom vidi „žuto i roze“, već da drug Mićović svakog jutra telefonom razgovara sa mentalnim kolegom Vojislavom Šešeljom koji mu iz Haga daje savete glede štrajka glađu („Jaki ste vi, preosvećeni, izdržaćete“).
Gladnog Filareta – koji pod improvizovanim šatorom sedi stotinak metara od Crne Gore – odmah su posetili srpski radikali i poručili Jelenku da su na njegov mig spremni da blokiraju sve puteve između Nekadašnja Dva Oka U Glavi, ali je plemeniti Filaret odbio njihov predlog, obrazlažući da će blokada puteva nauditi „srpskoj sirotinji“ koja prelazi granicu. U humanitarnom transu, Jelenko je izjavio da mu Bog „daje snage da se bori“, što prevedeno na polucrkveni štrajkači jezik znači da Filaret verovatno noću ždere kao svinja, spokojan da mu ni Bog ni Šešelj na tome neće zameriti.

Taman je izgledalo da je ovaj cirkus zanimacija za čitavu Srbiju koja je imala priliku da se kladi da li će preosvećeni izdahnuti od prasetine ili će nastaviti da vidi žuto – kad se, odjednom, bez povoda, oglasio Aleksandar Simić, najbolesniji savetnik dr Koštunice. Ovaj dokazani psihopata, koji je inače stalni član srpske delegacije na pregovorimo o Kosovu, medicinski poznat po teškim izlivima srpstva u mozak, postupak Crne Gore opisao je kao nelegalnu akciju „kvazidržave“, što je – sasvim precizno – ona vrsta definicije koja obitava u glavi mudrog Koštunice i koju on šalje javnosti preko svojih privatnih pacijenta.
Očigledno je da dr Kalašnjikov još nije preboleo odlazak Crne Gore iz onog čudovišnog državnog saveza; njegova legendarna osvetoljubivost – naročito iz kuta čoveka koji rezultat crnogorskog referenduma smatra svojim najvećim porazom – našla je u nesrećnom Filaretu povod da se Crnoj Gori kaže sve ono o čemu se diplomatski ćutalo više od godinu dana; povezivati spodobu kakav je Jelenko sa pričom o državnošću – uvreda je za svaku pravnu formulaciju, naročito kad u definiciji učestvuje Filaretov intelektualni pobratim Aleksandar Simić. Ali, kad nema boljeg povoda, odličan je i Jelenko!

Dokazalo se to u najnovijoj epizodi serijala „Monty Jelenko Python“: kako obaveštava državna agencija Tanjug, čiji posebni servis prati Jelenkovu golgotu – ministar u Vladi Srbije Velimir Ilić posetio je vladiku Filareta i odlučio da ne ode u zakazanu posetu Crnoj Gori na sastanak sa svojim crnogorskim kolegom Andrijom Lomparom. Vidno potresen Filaretovim sumanutim pogledom u kojem je prepoznao žuto & roze, Ilić je radoznalnom Tanjugu detaljno objasnio svoj patriotski postupak: „Posetio sam vladiku Filareta i posle tužne slike koju sam video, da na snegu štrajkuje glađu jer mu nije dozvoljen ulazak u Crnu Goru, smatrao sam da, ako jedan srpski vladika ne može da uđe u Crnu Goru, onda ne mora ni jedan srpski ministar".On je dodao da je cela srpska delegacija, koja je danas u Podgorici trebalo da se sastane s ministrima Crne Gore povodom pregovora o izgradnji autoputa Beograd-Bar, odlučila da se posle susreta s Filaretom vrati u Srbiju. "Nezapamćena je bruka da neko iz Srbije, kome nije ni suđeno i za kog nema čak ni optužnice, ne može ući u Crnu Goru", kazao je Ilić.

Priča iz udžbenika za morone: da zbog štrajka glađu nekakvog poludelog popa u pitanje dolazi izgradnja autoputa Beograd-Bar, moguća je samo u Srbiji, gde je svaki poremećeni sveštenik, svejedno da li je pedofil ili ratni huškač, lopov ili manijak, fašista ili mitraljezac, zaštićen kao beli medved, van domašaja sudstva, uvek u domašaju uzbuđenih ministara koji se duhovno pale na mantije.

U međuvremenu, slučaj „Jelenko“ se nastavlja; očekuje se da popa koji vidi roze posete ministar policije, ministar pravde, možda neki od potpredsednika. Ako pop ne klone, u posetu će mu sasvim sigurno stići najveći pravoslavni košarkaši četničkog usmerenja: Miličić i Gurović, jer je u pitanju duhovno srodstvo; moguće je da svrati dr Kalašnjikov i da malo oliže krst u improvizovanom šatoru, već par dana nije bio u Hilandaru, pa se uželeo svetovne atmosfere. Konačno, možda Srbija pomenuti šator zajedno sa ludus Jelenkom, proglasi za novi Jerusalim!
Pa da svi vidimo žuto i roze! Za nove štrajkače poze!

van Basten · Post by **van Basten** » 06/09/2007 03:13

pesak, najiskrenije ti hvala za stavljanje Petrovih kolumni ovdje... užitak je čitati ih... da srećom ima po 20ak Petara u svim okolnim državama nam i da se nešto ozbiljnije pitaju, svima bi nam bilo bolje.
Ovo ako kad pomisliš " što ja radim ovo, ionako niko ne čita." - da znaš samo - čita itekako, i to sa užitkom

pesak · Post by **pesak** » 13/09/2007 21:36

Drago mi je ako se cita...

Feral, 13.rujna

Piše: Petar Luković

Najnoviji, ali nikako poslednji nastavak o raspamećenom vladici Filaretu, koji je na granici sa Crnom Gorom teoretski štrajkovao glađu 11 dana, a praktično, pri odličnom apetitu, govedo krkalo dok ne pukne – okončao se svesrpskim trijumfom sa obe strane državne međe: poremećenom popu dozvoljeno je da u pratnji crnogorske policije posećuje svoje još poremećenije religiozne pacijente u Crnoj Gori, jer što da se lažemo, onaj tko veruje da je Filaret duhovni pastir – jeste neopevana ovca koju valja šišati motornom testerom.
Pravoslavno-državna pobeda Srbije zbog činjenice da stoka u mantiji nije odapela – proslavljen je na tradicionalno koštunjavi način, odlukom ministra Velimira Ilića da se na mestu gde je Filaret danima kenjao i ispišavao se, prigodno, postavi kamen-temeljac za izgradnju hrama Sretenja Gospodnjeg!

Shodno ovim unezverenim shit-kriterijumima („Tamo gde je Filaretovo govno, tamo je Srbija“), dočekali smo da budemo obavešteni da je zapišana teritorija od danas „sveta zemlja“ i da granični prelaz Ranča automatski menja svoje ime u „Vladičinu dolinu“, što je bila inicijalna ideja srpskih partija iz CG, razulareno-presrećnih što su, sportskim rečnikom, ostavili srce na govnu, oduševljeni činjenicom da su uslikani i da je neka novinarska budala primetila u njihovom priopćenju da je hram pobeda „visokoverujućeg srpskog naroda“, taman visokog kao prosečni Srbi from CG, oko 160 cm, bez štikli sakrivenih mantijom.

Suština ovog pravoslavnog show programa na čelu sa suludim Filaretom – jeste upravo titula „svete zemlje“ koja se, dakle, dodeljuje svakoj ledini na kojoj poludeli pop odluči da tobože štrajkuje glađu, sve uz podršku Vojislava Koštunice i njegovih gnevnih savetnika, srpskih ministara, neizbežnog Legije koji je iz zatvora – ekskluzivno – pohvalio Filaret-budalu, samo što mu nije ponudio svoje snajperske usluge, a što su sa neizmernim zadovoljstvom preneli svi Legijini tabloidi, ovisni od njegovog miga; recimo, nesrećni Rasim Ljajić, lik koji je istovremeno ministar za socijalnu politiku, šef za saradnju sa Tribunalom u Hagu a istovremeno predsednik Koordinacionog centra za Kosovo – pored ova tri sedam(sto)desetdvasatna posla dnevno našao je vremena da se Evropskoj Uniji obrati glede ludog Filareta i pita zašto ga Crnogorci ne puštaju preko granice?

Sasvim privatno: a što bi se Rasim uopće bavio svakom budalom koja štrajkuje? Međutim, Filaret nije goli popa: on je prijatelj Vojislava Koštunice – moguće: duhovni maser – pa je, kao i obično, Rasim Ljajić ispao klasična budala, ponavljajući fraze koje su mu drugi rekli da ih napamet nauči.

Uloga neizbežnog Velimira Ilića koji je svečano proglasio gradnju crkve – a da niko nije smeo da ga upita: odakle vam građevinska dozvola, gde su planovi, ko su investitori, da li se uopće sme graditi na Svetoj Zemlji – ostala je kao backround ovdašnje srpske politike koju međunarodno vodi Vojislav Koštunica, a interno pomenuti Velimir Ilić.

Srpska nam se Vlada, dakle, svela na dva čoveka – Koštunicu i Ilića: prvi je toliko uronio u Kosovo da mu dupe uranja u Kosovskoj Mitrovici, drugi je odlučan da postane Predsednikom Srbije i domaćinski nam jebe majku, što preko koncesije za autoput, što preko Guče ili svete zemlje po kojoj je Filaret povraćao, svejedno.

Retka hrvatska liberalna misao koja bi priupitala šta u ovom času radi Boris Tadić, predsednik Demokratske stranke i, gle, Predsednik države – da li se on, recimo, oglasio glede svinje Filareta – okončava se saznanjem da Boris Tadić diplomatski sledi nogometni put vlastite reprezentacije; iznenađenje da je baš u času kad je Srbija sa Finskom igrala u Helsinkiju Tadić bio u poseti Ahtisarijevoj matici moglo bi se učiniti zgodnim slučajem, ali da baš u srijedu 12.09. Tadić službeno ide u Portuga,l kad Srbija igra s fudbalskom reprezentacijom pomenutog Portugala – i da će, dakako, prisustvovati tekmi – govori o svjetonazoru našeg Predsednika kojeg za fubal i svetu zemlju, svejedno, zabole ona stvar sve dok putuje Europom bez viza, može mu se, predsednik je to!

Odsečen od domovine na najsuroviji način, Predsednik Tadić nije ni upoznat sa najnovijom vešću iz Srpskog Parlamenta; ogorčeni što državna televizija prenosi odbojkašku utakmicu Srbija-Grčka i time istovremeno ukida prenos iz Narodne Skupštine, većina poslanika je izglasala odluku da se sednica prekida sve dok RTS ne odluči da ih prenosi uživo! Dakle: ako nismo na televiziji, ne radimo!

Ovaj sportski stav kombinovan s najgorom mogućom varijantom: da posle odbojke RTS prenosi utakmicu Rusija – Hrvatska, bio je inicijalni okidač za pitanje: šta nam je važnije, hrvatska reprezentacija ili Skupština, što je, pretpostavićete, vodilo onoj vrsti ludila okončanom odlukom da se Skupština raspusti, jer ako Filaret bez policije ne može u Crnu Goru, nećemo ni mi da radimo, jebeš Skupštinu koju sa svete zemlje nije blagoslovio Jelenko Mićević aka Filaret, nabijem ga na qurac zajedno sa Skupštinom a posebno se poserem na svetu zemlju. Tek da se zna!

Ne zna se jedino hoće li Filaret mitraljeskim rafalom proslaviti svoju pobedu ili će to ostaviti dr Kalašnjikovu koji ovih dana vodi teške bitke protiv Amerike i NATO; ako pobedimo Ameriku, što je, po dr Voji, sasvim moguće – pičke su to – ostaje govnjivi NATO za koji smo pripremili Filareta; opet da štrakuje glađu s uhićenom prasetinom koja mu daje snage da izdrži na svetoj zemlji gde je sve dozvoljeno, da kenja okolo i tako širi teritorije Srpstva do same granice demencije, ograničenim mojim rifovima Metro Riots ili Baby Woodrose.
Sveta zemlja Vladičina dolina?
Srbija do Karlobaga!

pesak · Post by **pesak** » 28/09/2007 20:40

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
DIJASPORA U BOJ KREĆE
26. rujna, 2007.

001: Ako vas ovih dana nervira što posedujete hrvatsko državljanstvo a naročito hrvatsku putovnicu sa kojom granice prelazite bezbrižno – nigde ni traga radosti ili adrenalinskog udara zbog činjenice da vam je dozvoljeno da putujete kad vam padne na pamet, u neke zemlje čak i sa osobnom kartom, što avanturu i uzbuđenje pretvara u rutinsku turističku dosadu... savršen je trenutak za hrabru, asketsku odluku. Zahvaljujući odluci srpskog Parlamenta, Svi Srbi Širom Sveta u svečanoj su prilici da zatraže-uzmu-prime-dobiju-nabiju-okite se srpskim državljanstvom i budućim veličanstvenim srpskim pasošem, bez da izgube pravo na nekakve američke ili evropske dokumente; Srbija će tako, preko noći, očekuje se, dobiti nekoliko desetina stotina novih žitelja, ne samo The Serbs, jer je u demografskom transu Skupština dozvolila i pripadnicima "drugih naroda" da postanu državljani Srbije i nesebično koriste mnogobrojne beneficije u kojima se od blagostanja godinama davimo.

Pored slobode žednih Hrvata koji će u kilometarskim redovima čekati na ćirilični dokument pripadnosti Nebeskom Narodu – sve patriotske nade uprte su u Srbe iz Crne Gore; naime, neposredan povod da Srbija iz čista mira menja zakon o državljanstvu upravo je njen državni razvod sa Crnom Gorom i želja da se ugodi zahtevima novostvorene srpske dijaspore u samostalnoj Crnoj Gori, a da se istovremeno osvetnički udari šamar crnogorskim vlastima koje su se usudile da napuste Srbiju kad joj je najteže! Činjenica da se zvaničnicima Crne Gore uopšte nije razgovaralo o ovakvom Zakonu koji – makar po teoriji – mora da ima saglasnost susedne države, svedoči o mentalnom rasulu vladajuće koalicije kojom bezbrižno komanduje dr. Vojislav Koštunica. Njegova "zaštita" Srba u Crnoj Gori – svodi se na polni odnos s tamošnjim ekstremnim srpskim strankama koje još veruju da je Referendum o samostalnosti privremen i da će, koliko sutra, ta strašna istorijska greška biti ispravljena, čim osvetoljubivi Voja digne vojsku i povrati ono što je uvek bilo srpsko!

Upravo iz tih erotskih razloga, zvanična Srbija više ne razgovara sa Crnom Gorom. Uzeli su nam srpsko more, mučili nesrećnog Filareta koji se tokom štrajka glađu ugojio svega dva kila, kinje rodoljubive Srbe kojima zabranjuju ustavno pravo da sa šubarom i kamom šetaju rivom, ne sviđa im se što će svi Srbi imati isti pasoš s kojim će u matici dokazivati svoju turističku veličinu jer s njim ne mogu u inostranstvo, sem ako u redovima ispred ambasada ne provedu nekoliko meseci, prežive ispitivanje pod reflektorima i kao taoce u ambasadama ostave svoje bližnje, dok se eventualno ne vrate!

Zahvaljujući Velikim Srbima iz severne Crne Gore, svaki Hrvat je sad vlasnik lične dileme: ostati Hrvatom ili postati Srbinom? Mislite o tome!

002: Kao državljanin Srbije, recimo, bili biste odmah uključeni u odbranu srpskog Kosova! Po čitav dan, sa svih strana, slušali biste ugodne, ohrabrujuće priče kako će Kosovo ostati u Srbiji, imali biste i priliku da se već 7. oktobra na ulicama Novog Sada pridružite patriotsko-fašističkom maršu za "jedinstvo Srbije" koji organizuju lokalni nacisti iz "Nacionalnog stroja" pod vođstvom izvesnog Gorana Davidovića čiji je nadimak, prirodno, Firer.

Budući da je 7. 10. rođen Heinrich Himmler ali i Vladimir Putin – ostalo je nejasno čiji će se rođendan na ulicama radikalskog Novog Sada u maršu "Nacionalnog stroja" zapravo slaviti, kad su ovdašnji gestapovci u srcu raspolućeni: mio im je praktični Himmler, ali ništa manje još praktičniji Putin, najnovija srpska majka! Novi miljenik ovdašnjih tabloida Firer Davidović – nedavno osuđen na godinu dana zatvora zbog prošlogodišnjeg upada na antifašističku tribinu i maltretiranje prisutnih, ali na slobodi dok jednog dalekog dana presuda ne bude izvršna, ako se to upšte dogodi – posegao je za tradicionalnim obrazloženjem da ne priznaje nijednu presudu u "procesima koje vode osvedočeni srbomrsci"; najavio je da uskoro osniva stranku čiji će zadatak biti da se pokaže ljudima da je nacionalizam "nešto lepo i uzvišeno" i da će se deo tog pokaznog repertoara valjati novosadskim ulicama za vreme "obeležavanje Njegovog rođendana".

Glupo hrvatsko pitanje od građanina koji odbija da uzme srpsko državljanstvo: "A zašto policija ne zabrani neonacistički skup?" odbija se od visprenih srpskih odgovora da je u pitanju "demokratski skup", da ovakve događaje "valja ignorisati", da "svako ima pravo da iskaže svoj stav", da se radi o "patriotskom maršu", da nikako ne treba "izazivati sukobe", da je skup "uredno prijavljen i registrovan", da valja okrenuti glavu i ne baviti se "marginalnim grupama", ukratko – da se pravimo blesavi i budemo "iznad toga".

Već poznato: čitava Srbija "bila je iznad" Srebrenice, logora u Prijedoru, bombardovanja Sarajeva i Dubrovnika, razaranja Vukovara, što bismo se bavili "marginalnim stvarima" kao što su masakri ili zločini ili klanja ili nacistički marševi. Zar nije ugodnije da tog istog 7. 10. krenemo na koncert grupe Muse u beogradsku Arenu ili u Centar "Sava" gde nas čeka Bryan Ferry? I otkud fašizam u Srbiji? To Vojislav Koštunica, okrutni branilac ljudskih prava, nikad ne bi dozvolio!

003: Onaj nervozni Hrvat koji još vaga šta će mu dobrog doneti srpsko državljanstvo, nikako ne sme da se uplaši kad se fašizam useli u srpsku Skupštinu. Kako to prefinjeno-primitivno izgleda, čulo se od Marka Jakšića, poslanika iz redova Koštuničine stranke; iznerviran izlaganjem Vladana Batića (LDP) koji se neoprezno interesovao za milijarde nestale u kosovskoj crnoj rupi – Jakšić, jedan od ljudi koji na severnom Kosovu važi za poslovnog euro-patriotu, poručio je Batiću da na Odbor donosi "ciganski, romski mentalitet". Ovakav raskošni rasizam kao prethodnica Firerovog mitinga u Novom Sadu – naišao je na dostojanstvenu šutnju čelnika DSS, ali i na zgražavanje LDP poslanika koji su već idućeg dana, u Skupštini, podsetili javnost na poremećenog Jakšića.

Usred rasprave koja je ličila na najlepše borbene veštine u nekadašnjim sportskim susretima bratskih, susedskih država Srbije i Hrvatske – odjednom se javio pomahnitali Jakšić da objasni šta se juče dogodilo i da se, kao što je naglasio, izvini. Kako je to legendarni Jakšić učinio – ulazi u udžbenike u lekciji "izvinjenje": "Na sednici Odbora za Kosovo imao sam prilike da u jednom žestokom razgovoru za gospodina Batića kažem da ima ciganski mentalitet. Ja ovom prilikom hoću da se izvinem pre svega pripadnicima romskog naroda, Romima, ali sam tu mislio na Ciganina kao osobenu, karakternu osobinu gospodina Batića. Batić mentalitetom, pristupom i nastupom vređa, napada, ne izvršava svoje fiziološke potrebe kući, nego dođe u ovaj sveti i časni dom i urinira po svima nama", rekao je Jakšić.

Za ovo intelektualno izvinjenje, Jakšić – inače jedan od likova iz srpske delegacije za pregovore o Kosovu – surovo je kažnjen: opomenom!

U trenucima kad je Vladan Batić odgovarao kosovskom fašisti ("Očito da je Jakšić smatrao da je vrhunska uvreda da nekome kaže da je Rom ili Ciganin. Zaista je najstrašnije što će nas taj čovek predstavljati u nekim pregovorima"), Televizija je u dva navrata – kako bi zaštitila gledaoce – prekidala prenos iz Skupštine: prvo operom, a zatim trkom Formule 1.

Da se slučajno Davidović ne naljuti. Firer je to!

pesak · Post by **pesak** » 29/09/2007 19:48

20. 09. 2007.
Čorba s Koštunicama
dnevnik
Petar Luković

Ovakva zemlja koja je sasvim odlepila – mučeni Legija je primer – dočekala je trenutak da njene Najveće Dnevne Novine "Politika" postanu izvorište teškog, bolesnog defetizma. Slučajno saznanje da mi je ime ("Luković") juče osvanulo u ovoj štampanoj Smajlovićkinoj pošasti – u trenucima vinskog defetizma učinilo mi se kao veličanstveno priznanje, što se pokazalo istinitim jer je o meni pisao nitko drugi nego Borisav Đorđević, pevač grupe "Riblja čorba", autentični četnički klovn, posebna vrsta srboidnog fašiste koji još uvek veruje da je rock'n'roll trenutak kad je godinama s ponosom nosio majicu s likom Slobodana Miloševića

UTORAK:

Svaka tri meseca, švicarski pouzdano, srpski državni Legijalizam organizuje identičnu reprizu medijskog festivala na opštu radost i ubitačno veselje onih miliona građana čiji intelektualni vrh doseže dno listova koji se kliču Kurir, Glas javnosti, Press, Svedok, Politika, Večernje novosti, (K)Nin ili već neka mentalno slična fekalija, pažljivo odgojena i neposečena u vrtu dr. Koštunice. Pod devizom da ne treba menjati temu koja dobija – svakih 90 dana, u redovnom nacionalističkom menstrualnom ciklusu, nakon vojne komande "Pali! Raspameti!", čitamo istu priču: kako je gospodin Milorad Ulemek časni srpski oficir, blag, pošten i velikodušan čovek, filantrop koji pomaže izgradnji crkava, brine o nejači (hrvatski: deci & starcima), patriota koji iza rešetaka pati u času kad Svetsko Zlo pokušava da nam otme Kosovo a on ne može da nam pomogne svojim koljačkim rešenjima, brižan muž i otac, duša od čoveka, da ga mažeš na hleb koliko je ukusan.

Priča, naravno, ima svoj nastavak: takav Dobrica Legijica nije sposoban da zgazi ni hrvatskog mrava, taman posla da je on organizovao ubistvo mrskog Zorana Đinđića, čovek koji se toliko žrtvovao za svoju napaćenu zemlju parapsihološki je otporan na svaku vrstu nepodobštine, naučno je dokazano da njegova tetovirana ruža na vratu širi ljubav do kosmičkih granica! Milorade, ljubavi naša!

Paralelno sa ovakvim oralnim lizom koji svedoči o pohoti strahopoštovanja pred uniformom – narodnjački medijski festival ima ozbiljan taktički zadatak da se izbori sa sudskom činjenicom da je Monstrum osuđen na stotinak godina robije u nekoliko dokazanih slučajeva; neizrecivi žal zbog neodgovornih postupaka sudija koje nisu poverovali pukovniku Ulemeku da je potpuno nevin – pretvorio se u progon onih koji zahtevaju, recimo, da se ispita politička pozadina atentata na Zorana Đinđića. Sad kad znamo tko je povukao oroz (popularni Zvezdan Jovanović kojem koštunjavi tabloidi pičkasto tepaju "Zveki"), tko je bio tehnički direktor šampionskog tima (Ulemek), ko su bili igrači-izvršioci (braća Simović, likovi s nadimcima "Budala", "Pacov", "Šiptar"), red je da dođemo do Velikog Kalifa koji se preziva Koštunica i čiji je vlastelinski plašt mesecima prekrivao ovakvu političko-hiruršku operaciju.

Umesto suočenja sa golim činjenicama: gde se Ulemek krio 14 meseci, ko ga je šišao one noći kad se, zarastao u bradu i vaši, tobože predao policiji, otkud na licu mesta ministar policije, ministar pravde i direktor Javnog RTS servisa Aleksandar Tijanić, šta se desilo sa službenom beleškom – dočekali smo da više od dve godine čitamo kreativni DSS rukopis. Treći metak. Ledeni metak. Ubica iz Hrvatske. Ubica iz Rusije. Ubica iz Engleske. Svakog ubicu platio Čeda Jovanović. A bonus dobio od Vladimira Popovića. Jer su njih dvojica isključili kamere na ulaznim vratima Vlade. Jer su njih dvojica mrzeli Zorana. Jer su njih dvojica bili deo zemunskog klana.

Uvek isto: najave da će Čeda zaglaviti u zatvoru čitam u fašističkom Kuriru već dve godine! Najave da će Vladimir Popović – kao glavni zlotvor – zaglaviti u zatvoru čitam u smrdljivom (K)Ninu već treću godinu: odatle nam je stigao Treći Metak, potom Ice Bullet, onda Cosmic Metak, fali samo Vatikanski Snajper! Šteta je što se ti nacoši ne klade na nogometne tekme, izgubili bi rođenog Legiju koji kao novinarski guru ima svoju NGO Radionicu iz koje obučava kadrove za ovo govno od tjednika!

SREDA:

Taman kad pomisliš da je Legijalizam možda zaboravio na ovulacioni ciklus, da nam se, onako, vanpičkasto primi, stiže sredinom meseca grmoglasna najava: Njegovo Visočanstvo Pukovnik Legija bio je voljan da novinarima Kurira i Glasa javnosti odgovori na 400 pitanja! Srbija je ovo, brale: jebeš interview od deset, dvadeset ili pedeset pitanja – Gospodin Ulemek je izazovniji od svakog Toma Stopparda ili Nelsona Mandele; niko nikad u istoriji pressa nije sa Mandelom uradio intervju sa 400 pitanja, ali, tko jebe Nelsona, crnac je to, šta on zna šta je 400 pitanja, neka ih nosi na leđima kao što mu je naređeno! U slučaju dragog nam Ulemeka, za ilustraciju intervjua iskorišćen je krupan plan očiju Monstruma, zastrašujuće sličan plakatu Koštunice iz kampanje 2000. godine s porukom "Ko sme da vas pogleda u oči?"

Što se prvog nastavka tiče – biće ih valjda pedesetak, dovoljno da nad Legijinim rečima čitava Srbija drka mesecima – saznali smo da je "pravi ubica premijera Đinđića" privatnim avionom otišao u London onog dana kad je atentat izvršen. Ah, da: poetski raspoložen Legija poručio je da ćemo se "ćerati još", citirajući voljenog Matiju Bećkovića, dodajući da se jedino plaši "Boga i svoje žene".

Ne moram da čitam sledećih 49 nastavaka jer već sve znam šta će Kretenoid reći: da su Beba & Čeda organizovali ubistvo, da je ubica iz Evropske Unije, da je ubica zaposlen u NATO-sektoru, da je ubica verovatno Albanac, da je Đinđić ubijen jer je dilovao drogom a nije dao heroin novim vlasnicima Sartida kojeg je Đinđić prodao ispod cene jer je stotine miliona eura uzeo za sebe zbog čega su se Čeda & Beba naljutili i ubili ga, što je Amerika blagoslovila jer je imala ideju da nam uzme Kosovo i tamo naseli vanzemaljce tek otkrivene na Veneri, a ja, Legija, sam sve vreme bio u frižideru smešten u kockicama leda.... i da, Hrvati su u isto vreme imali svog ubicu kojeg su povukli kad je Đinđić ubijen, a samo zato što se ledeni metak iznenada otopio, jer nam novinar iz (K)Nina nije duvao hladno u bullet, nego ga je pušio, naviknut na osnovne redakcijske vrzić-principe. Ima još: Miloševića je ubio Čeda koji se provukao kroz ključaonicu i dao mu smrtonosnu injekciju, a onda odleteo kroz prozor zahvaljujući novom američkom pronalasku koje svako LDP telo pretvara u LDP vrapca! Majke mi! Dabogda mi keva gledala RTS!

ČETVRTAK:

Ovakva zemlja koja je sasvim odlepila – mučeni Legija je primer – dočekala je trenutak da njene Najveće Dnevne Novine Politika postanu izvorište teškog, bolesnog defetizma. Slučajno saznanje da mi je ime ("Luković") juče osvanulo u ovoj štampanoj Smajlovićkinoj pošasti – u trenucima vinskog defetizma učinilo mi se kao veličanstveno priznanje, što se pokazalo istinitim jer je o meni pisao nitko drugi nego Borisav Đorđević, pevač grupe "Riblja čorba", autentični četnički klovn, posebna vrsta srboidnog fašiste koji još uvek veruje da je rock'n'roll trenutak kad je godinama s ponosom nosio majicu s likom Slobodana Miloševića, hvaleći se unaokolo da poseduje sve srpske lične karte: iz genocidne Republike Srpske, iz kretenske Srpske Krajine i debilne hadžićevske SAO Slavonije. Baš bih voleo da ih danas iskoristi i krene ka granici: samo kad bi govedo smelo! Ali, zato Bora ima dss dozvolu da u listu Ljiljane Smajlović – onog muškobanjastog sex stvorenja po robotnim principima dssa: ništa sise, jer ne mogu ni da vise – objavi sledeće rečenice: "Ne bih bio preterano srećan da se pesma koju vam ovog puta nudim na uvid obistini. Iskreno se nadam da grešim, mada bi me to obradovalo ove što kande, Lukoviće i ostale... Nakotilo se tih govana mnogo u poslednje vreme. Sve što je srpsko im je strano." I onda ide stih:

"Već se zveri zlobno cerekaju,
Skupljaju se čopori hijena,
Ne moraju dugo da čekaju,
Srbija je skoro ubijena".

Ovakva Riblja Čorba gora je čak od Toše Proeskog, Severina je za njih Death metal, Bora je u mrtvoj trci sa Atomskim skloništem, pokojnim Smakom ili Zlatnim Prstima iz neke srpske pizde zaječarske materine; ukratko, ova vrsta patriotskog fašizma može samo da opstane u Republici Srpskoj gde je, državnom odlukom, Đorđeviću dato pravo da definiše srpski rock'n'roll kao pijanu plačipičkastu naci-formu, dostojnu manira svog pomahnitalog autora!

Tipična Srbija!

Feral Tribune

pesak · Post by **pesak** » 11/10/2007 21:58

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
KAD SU CVETALE ŠIŠKE
10. listopada, 2007.

Tko je tko: VOJISLAV KOŠTUNICA/Predsednik Vlade Srbije; kosovski mistik; DRAGAN JOČIĆ/Ministar policije, delinkvent; MILOŠ ALIGRUDIĆ, šef poslaničke DSS grupe u Skupštini Srbije, artistički pomahnitao; ĐORĐE VUKADINOVIĆ & SLOBODAN ANTONIĆ: dss-analitičari, medijske zvezde, budale; BORIS TADIĆ, tzv. predsednik Srbije, šifra Barbika; OLJA BEĆKOVIĆ, kćer Matije Bećkovića, voditeljica emisije "Utisak nedelje", psihopata; LJILJANA SMAJLOVIĆ UGRICA: Glavna urednica Politike i dss žrtva.

IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, NEDELJA 071007:

U ranu zoru, oko pola dvanaest, telefon me budi: zove Dragan Jočić. Glas mu podrhtava, sav zbunjen bunca o nekakvom mitingu u Novom Sadu. Pokušavam da ga smirim: kažem mu da je Srbija umorna od mitinga i da sad sve snage valja usmeriti da sačuvamo Kosovo, ako baš treba napravićemo miting u Novom Sadu za jedinstvo Srbije. Ne razumete, šefe, kaže on, taj miting za jedinstvo smo zabranili. Kako, bre, zabranili, zaprepastim se, Srbija nikad nije umorna od mitinga za jedinstvenu državu u kojoj je Kosovo preambula. Zabranili, predsedniče, opusti se Jočić, navodno, taj miting organizuju fašisti iz Nacionalnog stroja, sećate se da sam vam o tome pričao prošle nedelje kad ste vi ulazili a ja izlazio iz toaleta?

Stvarno, setim se, kao kroz maglu, da je Draganče nešto mumlao, ali ko još njega shvata ozbiljno? Pa, dobro, šta je sad problem: zabranjen fašistički miting, mada me muči oksimoron: otkud fašisti kod nas kad je opšte poznato da smo mi uvek bili antifašisti, čak smo i četnike uveli u antifašističku koaliciju. Ćuti Jočić i već počinje da me nerviraju te njegove policijske dramske pauze. Nenad Čanak, Čeda Jovanović i Žarko Korać spremaju miting, odvali on i u tom vaseljenskom času poče ježa da mi kozi, kakav miting, Jočiću, brzo reci. Antifašistički. Hoće da obeleže ono, kako zove... ratni zločin kad su Hortijevci u Dunav bacali ubijene Jevreje... I tu ga zamolim da me liši detalja, umalo da mu saspem u lice da Jevreji nisu jedine žrtve i da je ono što se danas dešava sa Srbima na srpskom Kosovu mnogo gore od te izraelske propagande, ali opet Jočić: plaši se da Čankovi i Čedini, a posebno Žarkovi ekstremisti ne krenu u opšti napad na Novi Sad, čuo je od svojih izvora iz Nacionalnog stroja da su levičari naoružani, šta da radi, da pošalje žandarmeriju ili da pokrene tenkove?

A gde su ovi naši, pitam ga. Ovi iz Obraza su se ušančili u crkvi, razvili veliku srpsku zastavu preko zvonika; Stroj je u vojnoj kafani, cirka i osmatra, držimo ih pod kontrolom, u vezi smo. Dok razmišljam, kupujem vreme pitajući Jočića: da li mu se javio Miloš Aligrudić, ako nije, neka ga brifuje, sutra je Skupština, prilika je da se glasačima objasni šta je to fašizam. Potvrđuje Jočić, zvaće Miloša, nego pita: da podignem specijalce! Digni specijalce, kažem, ali tako da nacionalni interes ne bude ugrožen. Ako shvataš šta mislim, precizno naglašavam. Shvatam, kaže Draganče. Prekidam vezu i sa slušalicom u ruci opisujem Kosovo u vazduhu. Naša, srpska granica!

IZ DNEVNIKA DRAGANA JOČIĆA, NEDELJA 071007:

Ne časim ni časa. Zovem sekretaricu da pozove Gorana Davidovića Firera. Zig Heil, majstore, veselo mu otpozdravljam, sve teče po planu? Sedimo u kafani, šefe, stoka se skuplja, naoružana crvenim zastavama, ima tu i homoseksualaca i Jevreja i nesrba kol’ko ti duša ište, vidim da su čankolisci razvili LSD zastavu, tvoji momci nam okrenuli leđa i gledaju u lice te mučene fašiste opsednute idejom da razbiju ovu našu jedinstvenu Srbiju. Nemam živaca da ponovo slušam ono što sam već čuo od Voje: ti znaš, kažem Goranu, da ćeš morati da budeš uhapšen, ali da ti javim da će te privesti najšarmantniji momak iz žandarmerije, večito nasmejan zajebant, pa ne bilo loše da se i ti smeješ, onako, kao iz prkosa, fora: srećan nacista, srećna Srbija, kapiraš?

Goran se oduševio: Dragane, svaka ti krv i čast za slobodu Srbije! Nemoj samo da budu grubi prema mojim momcima, jedan će da ih provocira nacističkim pozdravom – ali gledaj da ga baš ne skenjaju, nema te žrtve koju Nacionalni Stroj nije spreman da učini za DSS. Ne komentarišem, moram da budem neutralan u ovom svefašističkom obračunu. Drži se, jedino što umem da kažem Fireru, dok me knedla u grlu guši dubinom srpskog bola na Kosovu. Sekretarici kažem da zove Aligrudića, hitno je!

IZ DNEVNIKA MILOŠA ALIGRUDIĆA, NEDELJA 071007:

Taman kad sam završio pisanje sutrašnjeg govora u Skupštini ("Ligu socijaldemokrata Vojvodine i Liberalno demokratsku partiju trebalo zabraniti, jer su ekstremističke partije koje za svoju metodologiju rada u odbrani svojih programa i ciljeva imaju fizički obračun. Jedva čekam da se formira Ustavni sud Srbije kako bi preuzeo svoja ovlašćenja, jer za zabranu rada političkih stranaka nije dovoljno samo da se pročita šta je u njihovom programu i šta govore, već je vrlo bitno da se oceni njihova metodologija delovanja"), zove me Premijer. Kako si, Miloše, pita me, ali ja već znam šta se krije iza njegovih kurtoazija; spremio izlaganje, šefe (čitam naglas), šta kažete?

Nisi nigde naglasio da su Čanak i Firer potpuno isti, to je teza na kojoj mora da se jaše, kaže on svojim sonornim tek probuđenim glasom. Pita me Voja da li sam čitao nove tekstove Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića o najavljenom mitingu u Novom Sadu, ako nisam – osećam prekorni ton – preuzmi teze: Čanak je ekstremista, on preti letvama, on traži obračun svim sredstvima, a mi, dragi moj Miloše, znamo šta to znači. Nećemo dozvoliti da nam šačica fašista odlučuje o sudbini Kosova. Ne mogu da mu kažem: ali ja, kao šef poslaničke DSS grupe, da preuzimam teze ove dvojice plaćenih budala – ne dolazi u obzir; oni mogu samo da preuzimaju moja naređenja. Okrenite Vukadinovića, kažem sekretarici. Vrlo sam raspoložen!

IZ DNEVNIKA ĐORĐA VUKADINOVIĆA, NEDELJA 071007:

Sve sam se sa Vojom dogovorio još pre dve nedelje; obavestio Ljiljanu Smajlović koja je već bila upoznata sa naređenjima: idemo na Čanka, Žarka i Čedu bez pardona, Antonić je u vezi s Firerom koji mu je sve objasnio i dao smernice; odjednom se javlja Aligrudić – zamislite – da, tobož, bude koordinator antifašističke akcije! Lepo mu objasnim, strpljivo: da sam već napisao nekoliko tekstova za uglednu Politiku i da je Ljiljana Smajlović sve odobrila i ponešto dodala, ali ne marim; citiram samog sebe: "I kada bi Čankov antifašizam bio iskren, a nije, i da mu je zaista stalo do toga da se Srbija spase od fašističke pogibelji koja joj, po njegovom mišljenju, preti, onda bi morao biti svestan da njegova pojava i njegovi ’antinacistički’ nastupi na fenomen protiv kojeg se, navodno, bori imaju otprilike isti efekat kao i pokušaj da se čašom benzina ohladi pregrejani motor. Nije on ni glup ni naivan da ne zna da svaki njegov, kao bajagi, radikalni ’antifašistički’ ispad do urnebesa podiže rejting radikala u Vojvodini i regrutuje barem nekoliko desetina novih ’nacionalnih’ strojevaca.”

Nema smisla da meni Aligrudić drži banku i objašnjava šta mi je zadatak: sve mislim da zovem Voju i da raščistim ovu mutnu situaciju, kako bi se znalo ko je bio prvi u napadu na Čanka, Čedu i Koraća. Još će da se ispostavi da je to Olja Bećković! A nije me večeras ni pozvala u emisiju!

IZ DNEVNIKA OLJE BEĆKOVIĆ, NEDELJA 071007:

Vukadinović je nepodnošljiv: već četiri dana me zove, hvali mog oca Matiju, tvrdi da je otkinuo na njegovu novu pesmu ("Za mene neće postojati ljudi i nacije/Već ljudi i neljudi/ Ljudi koji jedu zrnasto/I neljudi koji jedu čorbasto/Čovek se hrani mahunarkama/A nečovek ajmokcima i umacima/Ljudi jedu koštunjava/Zobena i bobičava/A odljudi se valjaju u sosu/I plivaju u saftu"), nije mu samo jasno zašto je on odljud kad je u dss-sosu, vidim da hoće da dođe u emisiju i tu mi prekipi: bio si, bre, Đorđe, ove godine bar dvadeset puta u "Utisku nedelje", pusti nekog novog analitičara da ga Srbija zavoli, i tu se on skrušeno pomiri: predloži mi nekog Branka iz Nove Srpske Fašističke Misli (NSFM) koji baš danas negde u Novom Sadu cuga kaficu i analitički analizira.

Pitam Đorđa o ideji da pozovem Čanka: odlično, izgledaćeš neutralna, ali moraš da se konsultuješ sa Jočićem i Aligrudićem; fašizam je na srpskom pragu, ne dozvoli Čanku da taj prag pređe. S Jočićem i Aligrudićem sam u vezi još od jutros, kažem mu pobedonosno, oni su hteli da Firera dovedem u emisiju – baš bi bilo zgodno – ali mi je ministar policije napomenuo da će on biti uhićen, ali uz osmeh, što baš tog časa nisam razumela pa sam pitala tatu koji mi je rekao da Ozna sve dozna i da radim za Službu kao što je on činio decenijima. Ispostavilo se da je Branko iz NSFM pravi šeret: guzio je Čanka uzduž i popreko, hladno, kao da pije kaficu na fašističkom mitingu. I tata mi se javio: samo mi je rekao "Ljudi jedu koštunjava" i ja sam znala. Najbolja sam! Volim te, oče!

IZ DNEVNIKA BORISA TADIĆA, NEDELJA 071007:

Tata Ljubomir mi se jutros nije javio. Pozovem ga, on očajan; od Matije Bećkovića čuo za miting u Novom Sadu i traži da nešto preduzmemo. Kažem mu da sam u vezi s Vojom koji je u vezi s Jočićem koji je u vezi s Firerom i da je sve u redu. Neko će biti uhapšen; neko okrivljen; neko osramoćen – ali, tata, Demokratska stranka s tim nema nikakve veze! Pa, ne bismo valjda učestvovali na antifašističkom skupu koji ima političke pretenzije! Da te podsetim, oče: kad su me pitali o tobožnjem Nacionalnom Stroju – mada, kao i ti, sumnjam da u Srbiji ima nacista, to, jednostavno, nije moguće – rekao sam: "I ovih dana slušamo o nekim nacionalnim strojevima i sličnim organizacijama. Svi moraju da poštuju zakone ove zemlje i odluke njenih državnih organa. Učiniću sve što je u mojoj moći da se od ekstremizma zaštite svi građani Srbije, naročito najugroženiji, a to su Srbi na Kosovu i Metohiji." Tata, tatice, zar nisam tvoj naslednik!

IZ DNEVNIKA LJILJANE SMAJLOVIĆ UGRICE, NEDELJA 071007:

Ceo dan me zovu! Prvo Voja: pričali smo skoro dva sata o seksu i taman kad je trebalo da se oslobodi napetosti, u sobu mu je upala ona njegova supruga urlajući "S kim danas drkaš?" Sledila sam se: taman sam operisala šiške, a da me na nivo anarhističke onanije spušta njegova Zorica – to stvarno, posle svega, nisam zaslužila. Rekla sam mu to sms porukom. Izvinjavao se, obećavao, nudio mi Vukadinovića i Antonića besplatno, ne moram ništa da im platim, samo da mu se vratim! Taman sam se mehanički smirila nakon što sam izmerila obim grudi: 32 cm – dva milimetra više nego prošlog meseca – kad me je zaskočio Aligrudić pitanjem hoću li na naslovnoj strani da objavim fotografiju momka iz Novog Sada koji je nacistički pozdravljao; već smetena, što zbog Voje više zbog Zorice, kažem mu da fašisti nemaju mesta u Politici, na šta on zadovoljno kaže "tako je".

Posle vidim da niko tu sliku niko nije objavio, pa mi drago: inostrani novinari mogli bi da pomisle da je Srbija zemlja u kojoj ima fašizma, ovako, ispostavilo se da su Čanak, Čeda i Korać oni koji šire nacističke metode, srećom da imamo Vukadinovića i Antonića koji će sve objasniti glupim čitaocima. A onde me zove Olja Bećković: čula je da imam emisiju na TV "Avala". Pita me hoću li recitovati stihove njenog tate o koštunjavom voću. Žena je ortodoksna budala: kakvo voće sme da postoji pored Koštunice?

IZ DNEVNIKA BORISA TADIĆA, NEDELJA 071007:

Imamo sreće: taman kad smo podelili društvena preduzeća i upravne odbore i pare i provizije i osigurali sigurnost Srbije kao države u kojoj se talimo po procentima – dobili smo temu antifašizma na kojoj valja raditi. Samo bez strasti: nikako za fašizam, nikako za antifašizam. Negde između: učite od G17+ koji znaju kako to valja raditi. Smrt antifašizmu, sloboda javnim preduzećima!

IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, PONEDELJAK 081007:

Opet me budi Jočić u podne; kaže da je novosadska šema uspela, Firer u zatvoru, Čanak na stubu srama, Čeda poražen, Korać posramljen. Dva sata kasnije, javlja se Aligrudić iz Skupštine: popizdeo, Čanak, Čeda i Korać u Skupštini govore i niko ih ne zaustavlja. A čemu služi ono govno Albijanić, izlete mi iz G17+ usta, što ne zaustavi polemiku? Spuštim slušalicu i čekam.

IZ DNEVNIKA MILOŠA ALIGRUDIĆA, 081007:

Sređeno, šefe. Albijanić se izvinjava, priznaje da je govno; Skupština prekinuta; ostaje samo da nas podrže Politika i RTS. Koji, takođe, priznaju da su govna.

IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, PONEDELJAK 081007:

Podržali. U Srbiji nema fašizma, sem u krugovima oko Čanka, Čede i Koraća.

IZ PESME MATIJE BEĆKOVIĆA, PONEDELJAK 081007:

A odljudi se valjaju u sosu/I plivaju u saftu.

IZ PENISA PETRA LUKOVIĆA:

Nabijem vas na na sos i saft.

IZ REAKCIJE S BLOGA:

Ne mogu da verujem da smo posle 24 sata došli u poziciju da se branimo i pravdamo, da su postupci antifašista glavna tema, da policija tvrdi da je naša strana započela... Marš svi u pizdu materinu/This post has been edited by Zabalujev on Oct 8 2007, 03:42 PM.

pesak · Post by **pesak** » 20/10/2007 15:52

17. 10. 2007.
Srb fašizmu!
Petar Luković

MENTALNA ANOREKSIJA: Kad se država Srbija naljuti (čitaj: Koštunica Vojislav), onda se, prirodno, očekuje da svaki njen lojalan građanin bude besniji od samog premijera. Osetilo se to poslednjih desetak dana, od onog nerazumnog trenutka kad su tzv. antifašisti, usred Novog Sada, organizirali miting protiv tobožnjih fašista, sa providnom idejom da pokažu kako je Koštunistan leglo ekstremne desnice gde se regrutuju nacisti; nervozan kao farfalja zbog ovih zločinačkih optužbi koje mu remete neophodni mir u svečanim trenucima kad Kosovo branimo od napada secesionista, dr. Voja je upregao čitavo medijsko stado čiji je jedini zadatak bio vrlo jednostavan – da ljudima poruče/utuve u lobanju kako između Nenada Čanka i nekog pomahitalog esesovca nema nikakve razlike, kako između narkomana Čede Jovanovića i lobotomiranog naciste stoji znak jednakosti, kako je svaki ekstremizam, bio on desni a (naročito) levi – pošast za krhku Srbiju kojoj je jedini spas nekakav Treći Put: ni Čeda ni Firer, nego Koštunica Voja, ljudska mera srpske poremećenosti u kojoj se svako od nas prepoznaje.

Za deset se dana glede novosadskog mitinga digla državna kuka i vladajuća motika, a posebno medijski ašov u obliku stotina tekstova koji su nas uveravali kako je najstrašnije da baš sad – kad branimo Kosovo od Šiptarskog Nakota – moramo da se bavimo fašizmom, a svako, je l' da, zna da fašizma u Srbiji nema i nije ga nikad ni bilo, ono što se tokom ratova (u kojima nismo učestvovali) dešavalo nije dimenzija Fašizma; hoće se reći da "Škorpioni" nisu fašisti, nisu fašisti ni oni koji su likvidirali civile u Vukovaru, nije fašista ni Ratko Mladić – malo mu se omaklo u Srebrenici, ali šta je desetak hiljada Muslimana spram jednog Srbina, pičkin dim!, nema, drugovi, fašista u Srbiji, ima, zato, milion patriota spremnih da ponovo zakolju, otkolju, prikolju, granatiraju, bombarduju, dignu u vazduh, raznesu… kao što su to radili po Hrvatskoj i Bosni slavnih devedesetih godina, kad fašizam, gle, takođe nije bio u modi, ali je zato fashion-krik bio da nosite crnu šubaru, nož, maskirnu uniformu i člansku kartu radikala ili socijalista ili dss, kao pravi Weekend Koljač koji subotom i nedeljom pređe Drinu i malo se zabavlja, da bi već u ponedeljak bio na poslu, tačno u osam, preciznost uber alles!

RESTOVAN MOZAK: Svako ko zaboravi Miloševićevu Srbiju iz devedesetih godina kad je Ubistvo bilo svakodnevna sportska disciplina i kad smo imali tisuće blood šampiona – danas piše za (K)Nin i ponizno objašnjava teoriju fašizma po merilima zarđale kašike Vojislava Šešelja. Lik po imenu Zoran Ćirjaković u ovom oficijelnom glasilu Republike Srpske (Krajine), ovako vidi ishod mitinga u Novom Sadu: "Kad nam je već nametnut diskurs pun teških reči i navučenih klišea, može se reći da su u nedeljnom sukobu u Novom Sadu kolo, ipak, vodile dve fašistoidne struje. To nije bio, kako neki tvrde, 'nastavak sukoba partizana i četnika', već prvenstveno odmeravanje ekstremista koji su želeli da politički profitiraju jer demokratskim sredstvima ne mogu da ostvare svoje galaktičke ambicije…".

Izuzetno gadljiv na istoričarku Latinku Perović koja je Ćirjakoviću postala neka vrsta psihosomatske opsesije, srpski novinarski borac piše: "Ne smetaju fašisti lažnim antifašistima koji su se okupili na kontramitingu u Novom Sadu, već to što u Srbiji nema više fašizma, kako je prorokovala ambiciozna istoričarka, nekada titoistička moćnica koja je bila isuviše mlada da bi se borila protiv (jedinog pravog) nacizma. Njeni sledbenici su ti koji danas, po meri njene misli i olimpijske samouverenosti, uporno 'nacifikuju Srbiju'. Zato i ostaje utisak da bi novosadskom Fireru bilo teško da smisli bolju strategiju za pridobijanje novih pristalica od one koju su mu, koristeći preterivanja i poluistine, servirali beskrupulozni i krvožedni 'antifašisti' i 'denacifikatori'...".

Prevedena na hrvatski, ova poruka da se protiv fašizma nikako ne valja boriti jer mu se tako diže rejting, prekrasna je potvrda Hitlerovog uspona – kojem se niko nije suprostavljao, svi uvereni da se radi o "gubitnicima", "ludacima", "budalama" ili "propalicama". Iz (K)Nin vizure, samo je jedno jasno: da je svaki fašizam bolji od Jovanovićevog ili Čankovog liberalizma, da je – uopšte – mnogo bolje biti srpski nacista nego prolupali mondijalista, da fašizam, kad se prilagodi našem mentalitetu i okolnostima Kosova, uopšte nije loš, naročito kad fašizam obučemo u patriotsko odelo, vežemo mu mašnu sa bojama zastave, tko sme da ustane protiv Srbije, čik da vas vidim!

ŠIŠKE NA ŽARU: Taman kad na dss-sajtu Nova Srpska Fašistička Misao savladam dvadesetak erotskih tekstova na temu kako su Čanak i Jovanović fašisti, kako je vođa SS ekstremista Goran Davidović jedan "mlad čovek" koji reaguje "impulsivno" glede Kosova, kako je Srbija neodoljivi turistički mamac jer su im građani suludo tolerantni – obožavaju Albance, a naročito Muslimane koji vole dr. Koštunicu Vojislava, kako je činjenica da je antifašizam u Srbiji "passé", juče pogledam emisiju na TV Avala u kojoj glavnu ulogu ima glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović Ugrica; sa vojnim šiškama a la Princ Valijant, drugarica Ugrica je u utorak izrekla čitavu paletu komplimenata spram Ratka Mladića, direktno fajterski sa odlukom Carle del Ponte da uskrati pozitivnu odluku o suradnji Srbije sa Haškim Tribunalom.

Ništa ne bi bilo strašno da je drug Ugrica (atavistički muški rod) neka vrsta religioznog Preachera, ali je omanji problem što je reč o glavnom uredniku Politike čija ljubav ka Koštunici podrazumeva mericu obožavanja prema Mladiću. Kako u ovom stavu nema političkog konflikta – voleti dr. Voju isto je kao i voleti dr. Ratka – dočekali smo da nam se fašizam smeje oblikom logoraške frizure drugarice Ljilje.

Njena tvrdnja da je levi "ekstremizam" opasniji od nepostojećeg, nema ga, srpskog fašizma, uz izlive ljubavi prema drugu Ratku… slika je ovdašnje Srbije u kojoj je ama baš sve moguće! Još ćemo čuti da je Koštunica Voja najveći srpski antifašista!

U tom slučaju, samo da kažem: jebo nas antifašizam!

Feral Tribune

pesak · Post by **pesak** » 25/10/2007 21:27

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
ZMAJEVANJE
24. listopada, 2007.

01. Suočena sa sve strašnijim vestima iz regiona: minijaturna Slovenija predsedava EU, neprijateljska Hrvatska postala članica Savjeta Bezbednosti UN, izdajnička Crna Gora potpisala sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU – država Srbija, lišena svake vrste diplomatskih obaveza, rešila je da uzvrati udarac međunarodnom poretku na čelu sa zloglasnom Amerikom; nemajući preča posla, sasvim dokona, Skupština Srbije ovih je dana izglasala Deklaraciju o "neophodnosti okončanja sankcija i izolacije Kube!"

Sentimentalna činjenica da je ovaj rezolutni srpski protest zakasnio svega 45 godina, koliko traje blokada Kastrove ostrvske okućnice – nije iz revolucionarnog takta izbacila poslanike koji su, u prisustvu kubanskog ambasadora, opisivali Kubu kao "hram slobode", naglašavajući da "starci, deca i nejač" decenijama pate pod nepravednim i nezasluženim sankcijama, poentirajući na tezi da su Kubanci, baš kao Srbi, večito "žedni slobode". Dokaz o veličini parlamentarnog milosrđa glede voljene Kube stigao je u obliku svesrpske podrške: Deklaraciju su iz sve snage podržali Šešeljevi radikali, Koštuničini domaćini, Dinkićevi robovi, ali i svi poslanici sa liste "Demokratska stranka – Boris Tadić" čime je eliminisana dilema ili li nekakve razlike između druga Borisa i druga Voje. Nema razlike.

Klasičan radikalski volej u obliku izjave ("Kuba je uvek bila prijateljski nastrojena prema srpskom narodu, prema Srbiji i prema našim nekadašnjim državama, SFRJ i SRJ. Nikada nije prihvatala sankcije koje su uvođenje protiv naše otadžbine, uvek je osuđivala agresiju i bilo kakve pokušaje okupacije dela naše teritorije i to je jedna od zemalja s kojom možemo da kažemo da imamo najbolje moguće odnose") dočekan je ovacijama Tadićevih demokrata i njihovih kolega iz tobož različitih parlamentarnih grupa; jedini koji su bili protiv ove Deklaracije – poslanici Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića – proglašeni su "američkim slugama", "kosovskim agentima", "ekspoziturom američke ambasade", jer su se usudili da u prisustvu Njegovog Kubanskog Ambasadorskog Visočanstva pomenu nekakva "ljudska prava" ili "demokratizaciju" Kube, što je razjarilo poslaničku pastvu alergičnu na antikubanske ispade.

Na skupštinskoj galeriji, pored kubanskog ambasadora, sedeo je Hadži Dragan Antić, glavni urednik Politike iz njenih najstrašnijih, miloševićevskih vremena; Antić koji je 5. oktobra 2000. požarnim stepenicama bežao iz Politike, da bi se potom mesecima krio u miloševskom manastiru kod gladnog Filareta, a onda pobegao na Kubu – u nekoliko je navrata bio, policijskim rečnikom, "predmetom istrage", ali se, naravno, sve okončalo iskonskim državnim trijumfom čim se slobodni i ničim izazvani Antić pojavio u Skupštini kao zastupnik "kubanskih interesa".

Dno koje je dotakla Demokratska stranka: da ruku pod ruku sa radikalima seiri o kubanskoj braći – nadgledana prisustvom Antića koji se ispravno osećao kao pobednik – samo je komična ilustracija definitivne Tadićeve odluke da zadovolji izbirljivog Koštunicu koji se neće smiriti dok čitavu Demokratsku stranku ne prevede u DSS-redove. Kuba je samo početak jedne velike ljubavi!

02. Ovako glasi vest iz Novog Sada: "Savet za kulturu Skupštine grada usvojio je nedavno predlog novosadskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture i direktora Zmaj Jovine gimnazije da se na zgradu te škole postavi natpis 'Srpska pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu'. Direktor Zavoda Đorđe Srbulović izjavio je da se ne radi o promeni imena gimnazije, već o postavljanju autentičnog naziva ove školske ustanove. Prema njegovim rečima, predviđeno je da postojeći natpis, odnosno ime zadužbinara, 'Baron Miloš Bajić svom narodu' bude manjeg formata, dok bi Srpska pravoslavna velika gimnazija trebalo da piše velikim slovima. 'Čak i da je bilo reči o promeni naziva gimnazije ne vidim ništa loše da se i o tome govori, imajući u vidu da Jovan Jovanović ima i spomenik i glavnu ulicu, Zmajeve dečije igre i Zmajevu nagradu, spomenik i trg u Kamenici i niz obeležja' kaže Srbulović i dodaje da je predviđeno da se umesto postojeće fontane postavi česma sa mozaicima 'Hristos kao pastir' i 'Sveti Sava blagosilja srpčad'...".

Ukratko, došao je historijski čas da se Srbija obračuna sa Jovanom Jovanovićem, tobož dečjim piscem, u stvari, prepredenim monopolistom koji je zauzeo mnoge ulice, trgove, uzurpirao pozorišne nagrade, igre za najmlađe, postao vlasnikom mnogih osnovnih škola i gimnazija, sve krijući se iza nadimka "Zmaj" koji opisuje njegov tajkunski karakter i patološku potrebu da poseduje čitavu državu. Prvi korak u obračunu sa ovim kontraverznim biznismenom koji se lažno predstavljao kao pisac, povukle su gradske vlasti u Beogradu koje su deo Zmaj-Jovine ulice amputirale tako da su je pretvorili u jednu ulicu sa dva imena: gornji deo ide čika-Jovi, a donji, polni deo nekakvoj nepoznatoj Knjeginji pastirskog usmerenja.

Da je Jovan Jovanović bio vizionar pa nosio nadimak "Pravoslavni Zmaj" nekako bi se došlo do kompromisa u Novom Sadu: ovako, sveto ime Srpska pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu opominje učenike šta u učionicama čeka nepravoslavce koji su se mnogo opustili čitajući nepatriotske Jovine pesme. Na primer, čemu danas služi pesma "Patak i žabe" u kojima su i sledeći stihovi:

Svako ima prava
da slobodno živi,
ne sme tlačit' one
što mu nisu krivi.

Sloga, mir i ljubav
blagoslov je pravi,
zato neka niko
nikoga ne gnjavi.

Zar u trenucima kad Srbiji zlotvori otimaju petnaest odsto teritorije treba posezati za Zmajevim pacifističkim naklapanjima koja se savršeno uklapaju u Ahtisarijev plan? Stihove "Svako ima pravo da slobodno živi" kao da je pisao Hašim Tači, jer direktno zagovaraju nezavisnost Kosova! Najzad, finale ove proalbanske poslanice nedvosmisleno svedoči o Jovanovićevoj izdaji, jer doslovno pljuje po aktuelnoj srpskoj politici:

Jedan žabac mali
pobliže je stao, -
a patak ga zgrabi,
pa ga progutao.

Iz ovog se nešto
i naučit' dade:
hulje lepo zbore,
al' nitkovski rade.

pesak · Post by **pesak** » 01/11/2007 18:49

01.11.2007 .

Petar Luković, Feral Tribune
Kosovo na zapadu

Dragoceno dementna vrlina države Srbije da preko noći zasere sve u susedstvu, na noge podigne međunarodni medicinski konzilijum koji godinama traži prigodnu terapiju za razularenog pacijenta, da preko Drine u stampedo nagoni tisuće srboidnih grla ljuto raspoloženih da onanišu kako će jednog lijepog dana kad na vrbi rodi maslina postati integralni deo svesrpske svinjske paštete – poslednjih sedam dana pretvorena je u praktični poligon političkog ludila čiji je simptom, svečanim presecanjem sopstvene moždane vrpce, otkrio neprejebivi Vojislav Koštunica kad je izjavio da je Republika Srpska, uz neizbežno, voljeno, nikad prežaljeno, uvek srpsko Kosovo, jedan od "nacionalnih prioriteta" Srbija.

Prevedeno na ruralni hrvatski, ćirilicom, predsednik Vlade Srbije lako je zapretio: onog časa kad pokušate da otmete Svetu Srpsku Zemlju (Kosovo), računajte na nas u Republici Srpskoj; nećemo dozvoliti, podvukao je Kosovom drug Kalašnjikov, da nekakav Stranger In The Night u Bosni, makar se on zvao Miroslav Lajčak, stopira naše demokratsko pravo na opstrukciju i destrukciju protiv tzv. BiH; Rezolucija 1244 i Dejtonski sporazum, onako kako voljena Srbija gleda te dokumente - a gleda ih s roditeljskom ljubavlju - ne samo da su nerazdvojivi pravoslavni blizanci, nego su oni seksualno interaktivni, tko jebe na Kosovu, orgazam će, nakon dugog lutanja, pronaći u Banja Luci, uostalom, pitajte Milorada Dodika, sve će vam on pojasniti, zna čovek zbog čega ga Sarajevo podseća na Teheran!

Kako to obično biva u Koštunistanu, ova erektivno-kurčevita izjava dss-vlasnika Srbije doživela je svoju kreativnu razradu; "Politika" je u nekoliko dana imala dramatične-duhovite naslove ("Srbija podržava Srpsku", "Borimo se za RS a ne protiv BiH"), podržane vešću da se oglasio izvesni Boris Tadić (Predsednik Srbije) koji je od nesrećnog Lajčaka zatražio da "razmisli još jednom" i povinuje se naređenjima g. Koštunice da Srbima u Bosni obezbedi ustavno pravo da ne pristanu na njegove odluke, jer te odluke - podvukao je Tadić - zadiru u suštinu Dejtonskog sporazuma koji Srbija poštuje kao zenicu miloševićevskog oka, ne dolazi u obzir da pristanemo na "bonska ovlašćenja" namesnika u BiH, gde će nas, bre, dovesti njegovo pravo da obezbeđuje normalan život u Bosni, Srbija se zvanično sere na normalan život, jer je nenormalan život jedini život koji Srbija može da podržava!

Nacionalno ushićenje zbog priključenja Republike Srpske našim erotskim interesima ušlo je u onu fazu metastaznog govora kad smo u veličanstvenoj Skupštini Srbije čuli da se Banja Luka, politički, nalazi u "Srbiji", i da je samo question dana kad će taj entitet proširiti Srbiju na zapad, tamo gde joj je, je li, uvek bilo mesto. Obavezna referenca u ispunjenju ovog Srpskog Sna jeste lik i delo Milorada Dodika kojeg je Vojislav Koštunica oblikovao po kalupu Radovana Karadžića čiji je vajar/mentor godinama bio Slobodan Milošević.

Kao jedna od političkih zvezda, Dodik je 13. januara 2007. u društvu Koštunice, Velimira Ilića i neizbežnog Matije Bećkovića cupkao ispred nekadašnje Savezne Skupštine, udaren raspuklim glasom i raspolućenim sisama Cece Ražnatović; i sam iznenađen ukazanom čašću, Dodik je otvorio trubački Woodstock - Guču, oduševljen količinom četnolikih likova koji su na majicama nosili RS ikone: Mladića / Karadžića, čime su promidžbeno istakli značaj falsifikovane države kojoj je on, Dodik, na čelu; nije se libio da ne propusti nijednu košarkašku utakmicu u Beogradu na kojoj se skandiralo Republici Šumskoj; nesrećom KK Partizanu dodao je ime Igokea, kao finansijski dokaz da u Srbiji može sve da kupi, čak i omanju, skromnu vilu od milion evra nasred Dedinja; tamo gde je Dodik, tamo je Srbija!

Njegova verbalna hrabrost da se suprostavi Lajčaku - deo je plaćene iluzije o srpskoj slobodi; Dodik, da se ne lažemo, nije u stanju da odbije bilo šta što od njega traži dr. Voja; koliko sutra - da se tako nešto desi - čitali bismo o Dodiku kao o lopovu koji je avanzovao u "kontraverznog biznismena", imali bismo emisije o Dodiku koji je koristio resurse Republike Srpske da se "obogati na račun nejači u Republici Srpskoj", slušali bismo kako postoje podaci da je Dodik još od 2000. radio protiv srpskog naroda, bilo bi otkriveno ono što svako malo bolje obavešteni Srbin zna: da su Dodiku muda u procepu i da on samo radi ono što mu je iz Beograda naređeno.

Kad se priča o Srpskoj Republici Srpskoj (SRS) proširila na Srpski Parlament gde se, inače, nedeljama slobodno asocira na vaskolike teme: da li su Hrvati, u stvari, Srbi rimokatoličke vere i da li je ideja o hrvatskom genocidu nad Srbima smišljena još 1895. godine i zašto Srbija sad ne prizna Republiku Srpsku Krajinu i zašto Srbija nije tužila Bosnu i Hercegovinu zbog genocida izvršenog u prošlom veku i zašto Srbija nije u Ujedinjenim Nacijama zaustavila Hrvatsku koja se nezakonito uselila u Savet Bezbednosti i zašto Srbija nije napravila skandal kad je Slovenija počela da predsedava tzv. Evropskom Unijom, a zna se da su Slovenci naše srpske mladiće ubijali sleđa, kurvinski i kukavički, i zašto Srbija nije zaustavila parafiranje ugovora Crne Gore s Europskom Unijom glede činjenice da nam Filaret umalo nije umro od štrajka glađu koji se okončao time što se štrajkač ugojio dva kila žive vage... onda je logično da se u Skupštini čulo da je Republika Srpska integralni deo Srbije, da je Dodik legenda, da su tamošnji junaci nalik na Cara Lazara, da ćemo - ako probaju da nam uzmu Kosovo - u Bosni napraviti takvo sranje da će 1993. godina izgledati kao Diznilend.

Uznemireni ovakvim plamtećim izjavama - ambasadori beznačajnih država, daleko ispod RS statusa, kakve su raspadnuta SAD, izvesna Velika Britanija, smešna Italija, još smešnija Francuska ili mentalno programirana Nemačka, našli su, tobož, razlog da zajednički upute demarš (hrvatski: šamarčinu) Vladi Srbije zbog debilnih izjava koje su direktno imale teritorijalni okus otimanja. Veličanstvena Vlada Srbije (VVS) na ovaj seksualni izazov nije odgovorila preko Ministarstva inozemnih poslova - tko je vidio srpskog ministra i. Poslova Vuka Jeremića biće mu jasno zbog čega je čovek eliminisan - već, montipajtonovski, preko Ministarstva rudarstva i energitike čiji je čelnik, ministar Aleksandar Popović, u rudarskom raspoloženju, nadahnut energentima nepoznate supstance, odgovorio pederima iz Međunarodne Zajednice: "Ako je za neke zemlje sporno što zvaničnici Vlade Srbije u insistiranju na poštovanju Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244 ta dva međunarodna dokumenta pominju u istoj rečenici, a ne u dve rečenice, mi odbacujemo takav prigovor."

Ovaj spektakularni finale Srpskog Mozga koji podrazumeva da će kritike o ljudskim pravima u pleksus primiti Vodoprivreda Srbije, da će problemi manjina biti neutralizovani posredstvom Ministarstvom sporta, da je problem Kosova u domenu Ministarstva prosvete a da je Republika Srpska integralni deo Ministarstva Fašizma - slika je današnje Srbije u kojoj poslednjih sedam dana, sistemom tajnosti, vlada nepisan Zakon, šifrovan sledećom dijaloškom rečenicom:

- Oj, Dodiče, Srbija ti kliče!

walkabout · Post by **walkabout** » 01/11/2007 20:56

Intervju Dana: Petar Luković

Milorad Dodik je hladno oružje Srbije

Jedan od najistrajnijih boraca za bolju Srbiju, drugo lice Beograda, Pero s onoga svijeta, za Dane govori o Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, Srbiji danas, odnosu prema Republici Srpskoj, Kosovu, Evropi, Rusiji...

Petar Luković: "Potpuna je sreća što nema teorijske šanse da dođe do nekih napada, odbrana, vojnih manevara i šta ja znam čega jer je Srbija nesposobna"

Razgovarao: Eldin Hadžović
Foto: Arhiv Dana

DANI: Kako komentirate punu podršku Vojislava Koštunice i nešto umjereniju Borisa Tadića Miloradu Dodiku povodom odbijanja mjera visokog predstavnika i prijetnji paralizom BiH i raspisivanjem referenduma o otcjepljenju Republike Srpske?
LUKOVIĆ: Pre svega, ja ne vidim neku bitnu razliku između neke načelne velike podrške ili neke takozvane blage podrške. Podrška je podrška, teško mi je da govorim o stepenima podrške tome. Ja bih govorio o jednoj unisonoj podršci Srbije, dakle, govorimo o podršci premijera, predsednika i Skupštine. Govorimo o zvaničnim telima Srbije i neka niko nema nikakve iluzije o tome da postoji nekakva razlika u odnosu prema Republici Srpskoj ili Bosni i Hercegovini kad je ovo pitanje na dnevnom redu. Cela suština čitave priče i čitavog slučaja je vrlo prosta. Dakle, to je priča koja postoji i koja figurira u našoj javnosti, i u međunarodnoj javnosti, i u svetskoj javnosti, i u vasionskoj javnosti - to je priča koja postoji već duži niz godina. Otkako postoji problem Kosova, postoji problem Republike Srpske. RS se sve vreme veže za Kosovo, to je stvar koja se u Srbiji pominje već nekih sedam-osam godina. Izjava Koštunice, Tadića i Skupštine Srbije - ko ima priliku da vidi kako izgledaju sednice Skupštine i šta se na njima priča, onda bi mogao da vidi nekakav glas delegata koji predstavljaju takozvani narod - reč je o više-manje unisonom mišljenju da oduzimanje Kosova neće proći tako bezbolno kao što se misli zato što mi u rezervi imamo - šta? Takozvanu Republiku Srpsku! RS se u ovom slučaju koristi, ne samo kao neka vrsta alibija već i kao neka vrsta hladnog oružja kojim ćemo zadati taj finalni, konačni udarac međunarodnoj zajednici. S druge strane - jako je bitno - instruiranje i formiranje nekoga ko se zove Milorad Dodik u nekog ko je najbolji prijatelj i najbolji učenik Vojislava Koštunice neodoljivo podseća na period kad je Radovan Karadžić bio najbolji učenik Slobodana Miloševića, koji mu je bio mentor. Prema tome, matrica je ista. Mi opet imamo neke svoje ljude koji u nekim tuđim državama rade posao za nas, i to je priča na koju smo mi navikli. Uostalom, instaliranje Dodika u nekakvu zvezdu i, da kažem velikim slovima, Našeg Srbina Tamo, dakle NST, počelo je onog trenutka kad je on bio glavna zvezda na koncertu Cece Veličković u Beogradu, gde je u društvu Koštunice i Matije Bećkovića bio na koncertu svoje omiljene pevačice. Onda je otvarao Guču, onda je bio na košarkaškim utakmicama, itd. Onda su sve priče o tome da je kupio vilu od milion evra u Beogradu, koje su, naravno, tačne odmah bačene u zapećak. Drugo, njegovo prisustvo ovde na televizijama i u nekakvim emisijama je bilo u potpuno nenormalnoj količini da se naprosto čovek koji živi u Srbiji zapita - pa dobro, jebo te, šta taj čovek radi ovde u Srbiji, što ne radi tamo, gde je predsednik...
DANI: Premijer...
LUKOVIĆ: Pa da, otkud znam šta je, neki entitet, šta je to... Hoću da kažem da ova stvar nije došla spontano i bezveze. Spontanost ne postoji u srpskoj politici. To je zadnji adut, očajnički adut, to je kao kad se u filmovima, kad ne znaju šta da rade, bacaju s mosta ili sa zgrade iz nekog očaja. Mi ovde imamo Milorada Dodika koji je naše poslednje hladno oružje. Sama činjenica da je Srbija vrsta zemlje, koja je u stanju da u roku od 24 časa napravi neverovatnu vrstu sranja, govori ne toliko o Srbiji koliko o državi kojom rukovode Koštunica i Tadić. Mi smo juče imali jedan demarš - to je, prevedeno na bosanski, jedan šamar - nezabeležen u istorijskoj praksi diplomatije, da pet velikih zemalja - Amerika, Engleska, Francuska, Nemačka i Italija - protestuju protiv ludačkih izjava vlasti spram BiH, Lajčaka, njegovih odluka, što govori o tome koliko je to ozbiljno shvaćeno u svetu. S druge strane, ono što je vrsta ludila u Srbiji, na taj demarš pet velikih zemalja nije se oglasio ni Tadić, ni Koštunica, ni Skupština, ni potpredsednik Vlade nego - ko? Ministar energetike i rudarstva! Pa, jebo te, mislim, verovatno je u tom trenutku bio sprečen Koštunicin šofer da nešto kaže ili njegova sekretarica, pa se tu našao ministar energetike i rudarstva, koji je odbio demarš pet velikih zemalja. Sama činjenica da na demarš pet najuglednijih zemalja sveta odgovara ministar energetike i rudarstva govori o tome kakva je pometnja nastala u Srbiji. Mi imamo posla s potpuno ludačkom, poremećenom, ludom, razularenom zemljom, u kojoj su svi koji su na vlasti operisani od pameti i koje je teško prizvati svesti i razumu. Uostalom, ko ima tu nesreću da gleda prenose Skupštine Srbije, videće stvari koje nije video 15 godina - to su priče o Srpskoj Krajini, o tome da treba, pazite sad, tužiti Bosnu i Hercegovinu za genocid koji je ona izvršila nad Srbima u XX veku, ali ne u poslednjih petnaest godina, nego tamo negde, otkud znam, 1926. godine. O Hrvatima se govori kao o Srbima rimokatoličke vere, o Bošnjacima se govori kao o Srbima islamske veroispovesti, danas, dakle, to nije bilo pre deset godina, to je danas. Veze nemaš šta ćeš da čuješ na Skupštini. Ja gledam ta izlaganja i uvek se pitam - jebo te bog, a šta je na dnevnom redu? Posle tri sata gledanja ja nemam pojma! Imaš priče o tome kakvi su ćevapčići u Kruševcu, to je bilo pre neki dan, do toga da treba da priznamo Republiku Srpsku Krajinu i da njeni predstavnici sede u Parlamentu! Prema tome, ovo što se dešava oko Bosne, to je samo deo očajničkog koncepta po kojem treba da napravimo što veća sranja kako bismo neko drugo sranje zaboravili. To je tipičan miloševićevski koncept.
DANI: Možete li objasniti činjenicu da nijedan beogradski medij ne objašnjava suštinu Lajčakovih mjera, već prenosi lažne tvrdnje o majorizaciji Srba u BiH i namjeri ukidanja Republike Srpske?
LUKOVIĆ: Pa, jebo te! Mislim, ovo ti je naivno pitanje. Mislim, jeste razumno, ali ti o Srbiji ne možeš da postaviš razumno pitanje. Jer, mediji u Srbiji se ne bave razumom, oni se bave svetskim odnosom prema razumu, koji je iracionalan. Koga u Srbiji uopšte briga? Devedeset posto Srba koji gledaju televiziju nisu sposobni svojim intelektom i obrazovanjem da shvate o čemu se radi u Bosni. Oni su shvatili da Lajčak nešto radi protiv Srba i to im je dovoljno da kažu da je Lajčak bezveze i tako dalje. Poenta je da je Srbima u BiH oduzeto pravo na opstrukciju i destrukciju, ali nevolja je u tome što su opstrukcija i destrukcija jedine vrline koje mi imamo. To se ne odnosi samo na BiH. I zato je uvek ružno kad neko pokuša da nam oduzme ono na šta smo najviše ponosni - da uništimo, da zatremo, da nekakvo sranje napravimo, ali to je neka vrsta našeg mentaliteta, po čemu smo poznati u svetu. To govori o odlučnosti Srbije da nastavi svojim putem - ludačkim, kretenskim, imbecilnim. Imamo sve razloge da se plašimo šta će se desiti sledećeg meseca u ovo vreme.
DANI: Šta mislite o reprizi Miloševićeve antibirokratske revolucije kojoj ovih dana svjedočimo u Republici Srpskoj, u kojoj se nose džinovski Putinovi posteri, a Amerika i Evropska unija optužuju za antisrpsku zavjeru?
LUKOVIĆ: Većina ljudi u Republici Srpskoj nije mentalno sposobna da ode dalje od antibirokratske revolucije. To je vrhunac njihove kreativne politike - miting, na kome će se pojaviti sa slikom Putina, Staljina ili, ne znam, Bore Jovića. Zapravo, čudi me da tamo nije bilo slika Bore Jovića i Miloševića, pošto bi to bilo skroz logično.
DANI: Bile su slike Biljane Plavšić...
LUKOVIĆ: Potpuno je svejedno. Oni ne mogu dalje od Slobe. To je granica njihove kreativnosti - ne damo Republiku Srpsku, hoćemo Srbiju! Vi tamo imate političare koji smatraju da je Sarajevo Teheran, koji se hrabre činjenicom da misle da je Banja Luka u Srbiji, a nije! Ja mogu da im kažem da Banja Luka nije u Srbiji i nikad neće biti, srećom! Prema tome, doviđenja i prijatno! Oni mogu to da sanjaju privatno, ali sva ta njihova događanja naroda ne samo da ikonografijom podsećaju na 1991. nego i rezultatom. Svi dobro znamo šta je bilo nakon toga. Unapred znamo rezultat. Od toga nema ništa, ali to govori o strašnoj kolektivnoj svesti, koja je do te mere zastarela da je zaprepastila i poštovaoce lika i dela Miloševića, koji prosto nisu mogli da veruju da im se Vođa vratio iz groba i da još uvek postoji i živi u Banjoj Luci i RS-u.
DANI: U kojoj mjeri je srbijanska vlast spremna učestvovati u produbljivanju tenzija i izazivanju krize u BiH i čini li to kao demonstraciju sredstva pritiska povodom predstojećeg završetka pregovora o statusu Kosova?
LUKOVIĆ: Srbija će to činiti po svaku cenu. Bosna, odnosno svi mi, imamo sreću da Srbija nije dovoljno jaka da sve ove reči pretoči u praksu. Prema tome, svi ćemo se zadržati na nekom verbalnom nivou jer Srbija svoja obećanja o svom uticaju ne može da pretoči u nešto konkretno. Srbija je, srećom, hvala Bogu, vojno slaba - ima tri aviona i ne znam koliko ima tenkova koji rade i vojnika spremnih da nešto rade. Ne treba se plašiti, dakle, vojne reakcije jer je Srbija nesposobna. Loša stvar u tome je što se stvara privid bunta i jedna užasno nelagodna situacija, ali ne u Srbiji nego preko Drine. I to je omiljeni recept Srbije - ako ne možemo da uradimo nešto ovde, onda ćemo zajebati protivnika time što ćemo probleme prebaciti na njegovu stranu. Hoću da kažem da je RS, nažalost, idealno tlo jer je na intelektualnom i obrazovnom nivou savršeno područje za ovu vrstu fanatika i budala jer svako budalasto seme najbolje pronalazi put u Republici Srpskoj. Potpuna je sreća što nema teorijske šanse da dođe do nekih napada, odbrana, vojnih manevara i šta ja znam čega jer je Srbija nesposobna. Ta nesposobnost Srbije je jedina lepa vest u svemu ovome.
DANI: Koštunicina stranka je i zvanično usvojila dokument kojim odbacuje mogućnost ulaska Srbije u NATO savez. Da li je nakon odluke o statusu Kosova moguće, poslije odbacivanja atlantskih, odustajanje Srbije i od evropskih integracija?
LUKOVIĆ: Naravno da jeste. Cela ideja o neulasku u NATO je samo prethodnica ideje da mi ne uđemo u Evropu. Sve te lažne ankete da 80 posto građana podržava evropske integracije su potpuno ludačke. Generalno, ovde ljudi nisu obavešteni o Evropskoj uniji, niti imaju pojma šta je EU, a i ono što znaju je apsolutno protivno njihovom političkom ubeđenju. Prema tome, mislim da je logičan sled nakon tog famoznog 10. decembra da Srbija objavi ono što mi svi znamo - da nećemo u Evropu, jebeš Evropu, ko jebe Evropu, kao što sad kaže ko jebe NATO, itd. Sve te priče o Evropi, iz srpskog ugla, kažu da ne damo Kosovo, da ne damo Mladića, da živimo i dalje kao što živimo, da ne moramo da se prilagođavamo evropskim pravilima, ako nas uzmu takve - uzeli su, a ako neće - neće. Sama ta činjenica govori o sposobnosti srpskog društva da nikako ne pristaje na EU i totalno je fantastična. Izvini, sad ne znam zašto me pitaš stvari iz oblasti naučne fantastike.
DANI: Ali, u toj odluci se navodi da je to, citiram: "izraz iskrenog opredjeljenja Srbije protiv politike sile, ugrožavanja mira u svijetu, agresije i rata". Da li to DSS priznaje da je Srbija do sada i zvanično bila za politiku sile, rata, agresije?
LUKOVIĆ: Sama činjenica da je Srbija prije deset dana donela deklaraciju kojom se podržava Kuba, pazi, Kuba, u borbi protiv blokade Amerike to dokazuje! Srpski Parlament je prije pet dana otkrio da postoji blokada Kube, nakon 45 godina! Sve ove priče su, jednostavno, glupe. One govore o nesvrstanosti, o neutralnosti, itd., a svaka budala koja živi u Srbiji, kad to prevedemo na bosanski i hrvatski, odlično zna da u zagradi piše Rusija. Prema tome, ako nismo sa NATO-om, onda smo sa Rusijom. Prema tome, ne postoji nikakav način u Evropi danas da budeš neutralan - ili si na strani Rusije, ili na strani Evropske unije. Stvar je u tome da se mi na svaki način okrećemo ka Rusiji, koja će ustvari, sve dok je Koštunica na vlasti, gospodariti ovim prostorima.
DANI: Ima li u vladajućoj srpskoj politici alternative osloncu na Rusiju?
LUKOVIĆ: Sve priče Demokratske stranke o potrebi za NATO-om prestaju da važe onog trenutka kad Koštunica nešto kaže. Ja u Srbiji nisam doživeo ni jedan trenutak u zadnjih četiri-pet godina da se Boris Tadić ijednom suprotstavio mišljenju Vojislava Koštunice. Ovde je Koštunica uvek u pravu. Uvek u pravu! Sve što hoće, on i postigne. Imamo situaciju da se Tadić ponaša kao njegov lični rob, koji ispunjava sve zahteve Vojislava Koštunice. Tako će biti i ovoga puta. Iskustvo života u Srbiji govori ono što je istina - da Boris Tadić ispunjava sve što kaže Vojislav Koštunica. Tačka.
DANI: Koja je, po Vašem mišljenju, suština donošenja deklaracije o Kubi? Vi ste puno govorili i pisali o tome.
LUKOVIĆ: Suština je u tome da se i na taj način obračunavamo s Amerikom, da i na taj način kažemo Americi: ko vas jebe! Činimo sve da pokažemo da smo protiv vas. Ako se sledeće nedelje desi da Skupština ima temu o položaju crne manjine u Atlanti, nemoj da se iznenadiš ako mi donesemo deklaraciju kojom osuđujemo američke vlasti koje muče crnce u Atlanti. To je potpuno logičan sled događaja i ovo je bila prva u nizu deklaracija. Verovatno ćemo onda podržati Severnu Koreju, pa ćemo podržati Irak, pa, šta ja znam, Osamu bin Ladena na kraju. To je logika ovog režima. Mi imamo režim koji nadahnjuje pokojni Slobodan Milošević. Ja imam potrebu da kažem: živeo Slobodan Milošević! On, očigledno, nikad nije umro.

BHDANI, broj 542; 02. NOVEMBAR/STUDENI 2007.

Choban-Budala · Post by **Choban-Budala** » 07/11/2007 23:24

Ma, Pero je car! Svjetski super-ultra-mega car, jos od Dzuboksa. Bravo, Rope!

Klodovik · Post by **Klodovik** » 07/11/2007 23:36

I onda...

Komesar Evropske unije za proširenje Olli Rehn i potpredsjednik Vlade Srbije Božidar Đelić parafirali su danas u Bruxellesu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije.

walkabout · Post by **walkabout** » 08/11/2007 01:24

...
red stapa
red mrkve
red stapa
....

WizzardFromBOZ · Post by **WizzardFromBOZ** » 08/11/2007 02:00

walkabout wrote:...
red stapa
red mrkve
red stapa
....

a valja znati i to da je stap uvijek veci od mrkve.

pesak · Post by **pesak** » 15/11/2007 15:31

15.11.2007 .

Petar Luković, Feral Tribune
Đeneral Buji-Paji

Mesec dana uoči fatalnog 10. decembra kad se, navodno, definitivno odlučuje o sudbini tzv. Kosova – država Srbija, lobotomno uverena da od nezavisnosti nema ništa, da će se pregovori nastaviti sledećih trideset godina, da su pravni argumenti dr. Koštunice toliko kristalno čisti da stvaraju efekat Bljeska i Oluje u redovima mnogobrojnih neprijatelja, da je najava samoproglašene nezavisnosti samo glupi albanski vic, da voljena Russia neće dozvoliti da nam Divlja Plemena otmu srce, dušu i polni organ, da imamo Vojne Resurse u obliku dva izlupana aviona i čak tri ispravna tenka kako bismo u slučaju neke antisrpske pizdarije krenuli na jug... ta pomenuta država Srbija ipak je, oprezno i slavodobitno, kao u western-žanru kad svakog časa očekujemo dolazak junaka, pokrenula svoje najmoćnije medijske adute.

Ovog se utorka uveče, direktno from Moscow (hrvatski: iz Moskve) preko Javnog Koštuničinog TV Servisa (RTS) naciji obratio nitko drugi nego vlasnik tri hrvatske poternice za ratne zločine, istodobno jedna od Interpolovih koljačkih zvezda, đeneral Veljko Kadijević, tzv. izbeglica u Rusiji, da u ovom dramatičnom trenutku - 26 dana prije nezavisnog Kosova - objasni šta nam se to dogodilo dok je on, The Veljko, bio na čelu one JNA koja je Vukovar nivelisala na nultu točku ili one JNA koja se, gle, spontano, uvek stavljala na stranu nenaoružanih Srbalja koji su, goloruki, odgovarali veselim plutonima iz JNA-haubica!

Nakon što je otvorio dušu i priznao da "mirno spava" glede Vukovara - svečano se jebe Veljku iz daleke Moskve - đeneral je otkrio da je imao fascinantnu ideju da za vreme demonstracija u Beogradu 9. marta 1991. njegova vojska ne interveniše tenkovima, nego da dopusti da sve krene spontano: da pristalice Slobodana Miloševića lepo krenu na pristalice opozicije, pa kom krvavi obojci, pa kom krvavi opanci! Duboko drogiran ruskim lekovima, hipnotisan pozivom Koštuničine Televizije da se nakon toliko vekova pojavi pred Srbaljima i mobiliše ih izjavom da "JNA nije činila ratne zločine u Hrvatskoj", lako se ljujajući pred pravoslavnim kamerama, drug Veljko - autentično uveren da SKJ još uvek postoji pod vođstvom Slobodana Miloševića - krenuo je u čistu psihodeliju izjavom da "nije želeo da se pred Haškim tribunalom pojavi ni kao optuženi ni kao svedok, a da je Beograd napustio kad su predstavnici Haškog tribunala prvi put kontaktirali sa njim".

Logično pitanje: otkud poremećeni Kadijević na državnoj dss televiziji ovih dana - deo je recentne patriotske medijske kampanje glede Kosova koja pokušava da se vrati autentičnim SPS vrednostima s početka devedesetih godina, svejedno da li su u pitanju izopačeni Miroslav Lazanski, analni analitičar Politike Đorđe Vukadinović, hemoroidni vezista Nove Srpske Fašističke Misli Slobodan Antonić, seksualno malokalibarska breastless Ljiljana Smajlović-Ugrica (glavna urednica Politike) ili po paramedijskim-internet-forumima, vojno raspoređeni, tobož anonimni nickovi ("Larko", "Gazza") iza kojih se dss-činovima kriju asistent na Pravom fakultetu Vladimir Pavić ili B92-DJ-Mesnata Gromada Gordan Paunović, tek da nam poruče kako je Predivno Biti Srbin Takvog Kalibra, naročito sad kad je Finalni Čas da zgrabimo Republiku Srpsku, jer nam je drug Dodik jedina šansa da gubitak Kosova nadomestimo usvajanjem mentalno retardiranog RS entiteta!

Tužna je priča Miroslava Lazanskog: pre osam godina, za vreme NATO intervencije 1999, naoružan svakom vrstom tech-gadgeta izgledao je kao Pokretni Shopping Mall - imao dvogled, pištolj, radiostanicu, periskop za podmornicu, pušku, kameru, kasetofon, beležnicu, šlem, gas masku, anti-bullet prsluk, značku SPS, sliku Slobodana Miloševića u svakom džepu - a danas je samo kolumnista Smajlovićkine Politike, popizdeo zbog izgledne činjenice da neće biti rata i da neće mnoći da kara nepokretne srpsko-albanske izbeglice što mu je bio omiljeni hobby; u svakom od svojih tekstova, razočarani a hrabri Lazanski - koji već 17 godina ne sme da dođe u Hrvatsku - priziva rat, kritikuje državu koja se ponaša "mlako", savetujući šta je Srbiji zadatak: "Šta je to u vojsci Srbije promenjeno da bi borbena moć bila veća nego ranije? Brojno stanje je smanjeno, pa tako sada pripadnici Vojske u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije 'padaju s nogu' od posla. Skoro cela jedna brigada kopnene vojske treba da se bavi samo kopnenom zonom bezbednosti, jer dok je trećina sastava na zadatku, trećina se obučava, a trećina se odmara i priprema za zadatak.

U pogledu moderne vojne tehnike i tehnologije u poslednjih 17 godina skoro da ništa i nije kupljeno. Mobilnost je smanjena, kamioni i helikopteri za transport su na granici resursa ili im je vek trajanja već prošao, inteligentne artiljerijske municije nema, puška M-21 još nije kupljena za domaću vojsku, novi univerzalni borbeni avion još uvek je teoretska želja, tenkovi se ne modernizuju, a dosta ih je već i isečeno u staro železo, oficirima i podoficirima se ne plaća prekovremeni rad, ali se zato vodi pravi rat sa sirotim vojnim penzionerima oko penzija i prostorija koje oni koriste u Domu Vojske u Beogradu da malo igraju šah i pitaju se za zdravlje.

Usput, obično ranom zorom, vojna policija nenajavljeno upada u kasarne tražeći Ratka Mladića, što dovoljno govori koliko poverenja imaju šefovi vojske u svoje podređene komandante kada im tako šalju novu GINO u službi Haga. To se zove subordinacija na novi način."

Who Gives A Fuck!

Zato su tu Kadijević, Larko, Lazanski ili Gazza da nas uznesu u nove nacionalne prostore - tamo gde se ponuda Milorada Dodika da Srbi iz RS legalno glasaju u Srbiji smatra prirodnim retardiranim procesom, baš kao što se s ljubavlju odobrava izjava šefa miloševićevske Socijalističke Partije Srbije da Srbija mora da prizna Nezavisnu Republiku Srpsku onog časa kad Kosovo postane nezavisno. Iz čega se rađa ono koštunjavo ludilo okamenjeno u Kadijeviću: ne zna on za Vukovar, niko ga nije obavestio, JNA je samo čuvala mir i bezbednost. Šta bi tek Mladić imao da kaže: da je granatama disciplinovao Sarajevo četiri godine jer ga nitko nije obavestio o Vrhovnoj Komandi JNA!

Čak ni Lazanski! O DB agentima "Gazza" ili "Larko" da ne govorimo!

pesak · Post by **pesak** » 23/11/2007 11:34

22.11.2007 .

Petar Luković, Feral Tribune
Sunday Bloody Sunday (1)

Superioran medijski mehanizam države Srbije sposoban da se čak na dva fronta, istovremeno, bori protiv svojih najljućih neprijatelja – Albanaca kolektivno i Čedomira Jovanovića pojedinačno – ovih je dana demonstrirao kreativne postulate osebujne poremećenosti strogo svedene u 48 sati blitzkrieg kampanje, dosledno koristeći uputstva iz priručnika za brzu likvidaciju: žrtvu prvo valja namamiti u televizijsku ili radio emisiju, obećavajući da će se, recimo, razgovarati o sasvim prozaičnim temama, predsedničkoj kandidaturi žrtve, euroatlantskim procesima kojih se Srbija gnuša ili naučnofantastičnom ulasku Koštunistana u Europsku Uniju negde krajem XXXI veka; kad žrtva uđe u krletku, vrata se zaključavaju, voditeljka oblači maskirnu uniformu prošaranu biseksualnim orlovima, uzima bejzbol palicu i iznenada udara gosta; dok žrtva leži onesvešćena, voditeljica ga mlati palicom i u transu, zatvorenih očiju, mucajući, zaklinje se na vernost Borisu Koštunici ili Vojislavu Tadiću, poručujući da će ovako proći svako ko ne poveruje da ćemo koliko 10. decembra sačuvati kosovski Hong Kong!

Preveden na militantni hrvatski, ovaj scenario ima sve životne determinante. Vreme: nedelja veče. Mesto: Televizija B92. Emisija: Utisak nedelje. Voditeljica: Olja Bećković. Target: Čedomir Jovanović. Dužina trajanja: 120 minuta. Producent: Matija Bećković. Režija: Koštunica & Tadić.

Sunday Bloody Sunday (2)

Neutaživa potreba većeg dela samohodno-samozvane demokratske javnosti da večito sedi na dve prilično udaljene stolice trenirajući zadnjicu za intelektualnu špagu, tvrdeći istovremeno da hoćemo u Evropu ali da nije fer da nam traže nekakve ratne zločince, hvaleći se jedva čekaju u Jevropu ali da im je, jebiga, duša vezana s Kosovom, da Milošević nije bio savršen ali, brate, nije za sve kriv, jeste da smo možda, eventualno, počinili neki zločinčić ali nismo genocidan narod, pitanje je da li je u Srebrenici baš ubijeno toliko ljudi, da ne pominjemo nepravedne i okrutne sankcije kojima su nas godinama mučili, nećemo radikale ali nećemo ni liberale, sve je to ekstremizam, zvao se on fašizam ili komunizam, a mi nismo ekstremisti, nikad nismo ni bili, uvek žrtve, uvek ponosni, uvek na strani pravde i međunarodnog prava - sva se ta priča u dajdžest obliku koncentrisala u onim delovima mozga Olje Bećković koje pod svojom vojnom SAO kontrolom drži njen voljeni otac Matija. Mentalna pohlepa da bude teoretski deo „građanske opcije", godinama ne potire njenu političku strast da se raspomamljeno preda onaj vrsti srboidne pošasti koju deli sa dr Kalašnjikovim - pa njena pažljivo čuvana zloba provali kao smrdljivi čir pred gledaocima uvek kad joj u goste dođe ideološki neprijatelj, naročito kad se on zove Čedomir Jovanović.

Očigledno je da su pripreme za nedeljnu emisiju bile duge i naporne; čitale su se arhive, press-clippinzi, dojavljivalo se i dobacivalo iz onih koštunjavih kancelarija iz kojih je već godinama podmukli Jovanović bio optuživan za žanrovski najrazličitije zločine, što se u emisiji moralo pomenuti: da je dokazani narkoman, probao koku, heroin, crack, marihuana mu je kao čaša vode; preko veze završio Akademiju dramskih umetnosti, jer je inače glup, netalentovan, nepismen i gramatički ugrožen; ucenjivao Zorana Đinđića da postane njegov saradnik kako bi ga docnije likvidirao i postao Kalif Umesto Kalifa; organizovao ubistvo premijera; intenzivno se družio sa Legijom; mesece provodio u Šilerovoj ulici gde se u bazenu ljubio sa svim članovima Zemunskog klana koji je bio njegovo vlasništvo; prodao Miloševića Haškom Tribunalu i pare strpao u džep; izbacio iz Skupštine Koštuničine poslanike koji su bili poslednja nada srpske demokratije; nešto muvao u Kuli sa Jedinicom za specijalne operacije; letovao u inostranstvu; putovao u džipu, sa dva telohranitelja; obogatio se; na poklon dobio farmu konja koje je, jednog po jednog, silovao; postao albanski lobista u Srbiji; osnovao stranku LDP u koju je uključio čitav genetski otpad Srbije; na nepoznat način obezbedio 220.000 glasova koji su ga uveli u srpski Parlament; kupio odela kojima provocira loše obučene glasače drugih partija; zalaže se za nezavisno Kosovo; ne ljubi Republiku Šumsku; konačno, kao krpelj se zakačio za Milorada Miškovića, našeg najvećeg biznismena, postavljajući glupa pitanja o monopolu Delte ili o pokušajima Miškovića da nekako dobije američku vizu - a da za uzvrat Mišković pacifikuje srpsku politiku oko Kosova...Ukratko, kriv po svim točkama!

Već unapred svesna ovakve presude u kojoj godinama blaženo uživa, Bećkovićeva kći - skot ne pada daleko od klade - svoj je standardni glumački angažman (tobož nepotkupljivo neutralna) prevela u serijal pitanja čiji je intenzitet rastao iz minuta u minut sa jedinom idejom da Razobličimo Zločinca, uhvatimo ga u laži, ponovo ga ispitamo o Legiji, Zemunskom klanu, odnosu sa Zoranom Đinđićem, lukavo koristeći tabloidne teze o „naivnom Zoranu" i „preprednom Čedi", kao da Jovanović prvi put govori o tome, a hoće da zna: devet sati monologa u Skupštini Srbije na Anketnom odboru + pet sudskih odluka u Jovanovićevu korist + knjiga u kojoj je sve objasnio + hiljade intervjua na istu temu + svakomalo kampanje po ovdašnjim toaletoidima s pitanjima kad će već taj Jovanović biti uhapšen i po kratkom postupku streljan!

Histerična nervoza Matijine ljubimice - primetna u sve većem m-m-m-ucanju čim je tema vrelija, uz trljanje butina i šuštavi zvuk čarapa - da pred sobom ima opuštenog, smirenog Jovanovića koji je hladnokrvno snimio dželata, ušla je fazu Web-Parapsihopatologije, kad je razgovor odjednom skrenut ka listu koji se zove „Feral Tribune"! The Killers bi rekli: Smile Like You Mean It!

Sunday Bloody Sunday (3)

Pita Matijina Kći (citat): „Razne stvari koje stižu od mene i koga hoćete, tako povredi... evo recimo, sad fus-nota, ali kad vi na sajtu vaše stranke prenesete tekst Pere Lukovića iz Ferala u kome piše da je Gordan Paunović, dakle novinar B92 i Di-Džej, verujem da vi znate ko je taj čovek da je on DB, i da je DB ne znam ko, a da Ljilja Smajlović ima ili nema grudi, a vi to okačite na svoj sajt kao prvi tekst, i to držite četiri dana. Da li je to taj sistem vrednosti, da li vi razumete da to povređuje? Pa čekaj, da li je moguće da sam ja DB, ako mislim da Kosovo ne treba da bude nezavisno? Da li je moguće da sam ja DB, ako mislim da je bez veze da Pera Luković piše za Skandal? Je li to znači DB, hoćemo tako da se delimo vi i mi? Ne znam koji mi".

Da bi - onako bećkovićevski - objasnila o čemu je, u stvari, reč, Olja je postavila i naredno p-p-p-pitanje: „Mislite da ima velike razlike načinom koji se vređa Ljilja Smajlović u tekstovima ovog duhovitog autora i načina na koji Vojislav Šešelj piše o Nataši Kandić. Mislite da ima nečega tu... od suštinske razlike?". Odgovorio je Jovanović: „Niko nije zbog tekstova Pere Lukovića bacio bombu na nečiju kuću. A zbog toliko tekstova, objavljenim po drugim medijima su uništeni milioni života. I ako se Srbija sređuje od Pere Lukovića, onda ćemo mi to lako rešiti".

Materijalna činjenica da se o Petru Lukoviću (hrvatski: meni) raspravlja petnaestak minuta u prilično gledanom televizijskom programu gde se Feral besplatno reklamira kao LDP glasilo - moglo bi da izgleda kao vlastiti pesnički ego-trip da u pitanju nije klasična bećkovićkina budalaština; ne zbog poređenja Lukovića sa Šešeljom što izgleda da je nivo komičnog vica kojem se Matija smeje, već zbog neodbranjive odbrane njenih dragih, fašističkih prijatelja, svejedno zovu li se Gazza Paunović ili Titless Ugrica, od kojih svako na svoj način, kroz minimal-house-forum ili zločinačku „Politiku" zagovara onu Matijinu Srbiju za koju će on, Matija, kako je ovih dana izjavio, ratovati na Kosovu i za srpsko Kosovo; da li će Paunović i Ugrica i Olja i tata Matija obući uniformu 10. decembra i krenuti da brane „srpske svetinje" izvesno je koliko i rešenje kvadrature kruga!

Time sam ispunio želju Olje Bećković iz „Utiska nedelje": „Ja verujem će mi se Luković posebno odužiti u narednom tekstu na vašem sajtu...". Welcome, dear, any time!

Ruby Tuesday:

Jutro nas je dočekalo vrištećim naslovima: „Čedo, reci istinu o otmici i mafiji", „Čeda je mafijaš", „Čedo, mafijo, oteo si me", „Mišković optužio Jovanovića za otmicu", „Čeda je ortak mafije"...Ukratko: Milorad Mišković, otet 2002. godine od strane Zemunskog klana, pet godina docnije se setio tko je glavni krivac! Ažurni Radio B92 nije oklevao: urednica jutarnje emisije „Kažiprst" Danica Vučenić, sasvim mogućno vanbračna kćer Matije Bećkovića, hitro je pozvala Čedomira Jovanovića u emisiju: da, konačno, čujemo jednu i jedinu istinu!

Teorija medijske likvidacije o žrtvi koju udaraju u glavu čim uđe u studio, ovde je doslovno primenjena zbog voditeljice Danice koja je zvučala kao da je u krvoždernoj, apstinencionalnoj krizi, predatorski gladna obračuna; od onog časa kad je nesrećni Jovanović seo u stolicu, žena je krenula da kidiše zubima i muškom frizurom; bez obzira na feministički hendikep da liči na muškobanjastu Ugricu i da muca još g-g-g-ore od Olje Bećković, krenula je da granatira Jovanovića iz dugih mikrofonskih cevi: „Kad ste bili s Legijom?", „Da li ste uzeli pet miliona maraka za otmicu Miškovića?", „Da li ste oteli Miškovića?", „Odakle vam ovako lepo odelo?", „Gde primate platu?", „Imam utisak da ste neiskreni", samo je falila optužba da Jovanović surašuje sa Bin Ladenom i da je on lično, srušio Kule Bliznakinje, pre nego što je snajperski likvidirao Đinđića.

Slušali smo u neverici; telefoni su brujali; prijateljica mi je napisala da „lečenje nema alternativu"; Olja Bećković je u poređenju s ovom Ludačom izgledala kao Anđeo Tolerancije, više, odjednom, nije bilo pitanje volite li Čedu ili ga mrzite, već pitanje tko na Radiju B92 drži ove Bolesnike, jer kad čuješ osobu koja muca čitav minut j-j-j-j-j-j-j-j-j-este li v-v-v-v-v-v otel-l-l-.l-l Miš-š-š-š-š-kovića a onda se minut pretvori u deset minuta orgazmičke histerije, kao da žena pred svima nama Svršava U Torturi, valjda je to neki srboidni seksualni b92 sindrom, pitajte Vučenićku ili Bećkovićku, javiće vam se samo!

Porno For Kosovo! Oh, yeah!

PS: Muzičku podlogu za ovaj text pružili su antigazza-artisti diljem svijeta: The Rain, The Pink Spiders, See Spot Run, A Place To Bury Strangers, The Killers (Live In Santiago), AFI, Siberian, Brightboy, David Gilmour klix, Faker, God Or Julie, Johnny Panic, Kill Stereo, Love In October, The Ganjas, Dee Rangers, The Makes Nice

pesak · Post by **pesak** » 23/11/2007 11:35

B92 osuđuje napade na novinare

23. novembar 2007. | 07:46 | Izvor: B92

Beograd -- B92 najoštrije osuđuje ponovljene napade i uvrede Petra Lukovića na novinare i zaposlene u B92.

Posle nedavnog teksta objavljenog u Feral tribjunu, ali i na Internet-prezentaciji Liberalno-demokratske partije, u kom je Gordana Paunovića, menadžera sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost, optužio da je saradnik državne bezbednosti, u svom novom tekstu, ponovo u Feralu i na internet-prezentaciji LDP-a, Luković nastavlja s najprizemnijim uvredama i kvalifikacijama.

Na meti su sada Olja Bećković i Danica Vučenić, novinarke koje su vodile emisije na Televiziji i Radiju B92 u kojima je nedavno gostovao predsednik LDP-a Čedomir Jovanović. Budući da je veza s državnom bezbednošću apsolvirana, Luković novinarke B92 sada proglašava za skotove, ludače i bolesnice.

B92 smatra apsolutno nedopustivim manir u kom se lična netrpeljivost, neslaganje sa iole disonantnim tonovima na medijskoj sceni i drugačijim mišljenjem, a pre svega pravom da se političaru koji pretenduje na najviše državne funkcije postavi pitanje o stvarima od javnog interesa, ispoljava kroz najgrublje diskvalifikacije, postavljanje medicinskih dijagnoza, optužbe za pomaganje fašizmu ili povezanost s tajnim službama.

Ono što posebno zabrinjava je činjenica da takve tekstove jedna parlamentarna politička stranka u Srbiji smatra dovoljno relevantnim da bi ih rame uz rame sa zvaničnim stranačkim saopštenjima isticala na svom stranačkom sajtu.

B92 poziva medijske i novinarske asocijacije da iskažu solidarnost s novinarima izloženim najbezočnijim napadima i kvalifikacijama, ali i da se jasno ograde od onih koji, predstavljajući se upravo kao novinari, kršeći sve novinarske kodekse, podmetanjima i neprimerenim izlivima ogoljene mržnje udaraju na pravo da se profesionalno radi posao i da se iznese sopstveno, drugačije mišljenje.

B92 još jednom izražava bezrezervnu podršku svojim novinarima i saradnicima, koji svoj posao rade profesionalno, savesno i nepristrasno. B92 će učiniti sve što je u njegovoj moći da spreči nekontrolisan javni linč naših saradnika koji sprovode oni koji su, po svemu sudeći, očekivali da na programima B92 uživaju posebne privilegije i povlašćen tretman.

pesak · Post by **pesak** » 23/11/2007 20:15

nastavlja se frka...

Anem osuđuje pritiske

Protestu B92 pridružila se i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM), čiji je B92 član, kao i Produkcijska grupa Mreža.

Zbog pitanja koja su novinarke u programima koje uređuju postavile predsedniku LDP-a Čedomiru Jovanoviću, Luković ih napada kvalifikacijama, od najprimitivnijih ličnih uvreda i postavljanja medicinskih dijagnoza do neverovatnih optužbi za pomaganje fašistima.

ANEM posebno naglašava da se objavljivanje ovakvih tekstova na internet prezentaciji LDP-a teško može shvatiti drugačije nego kao pritisak te stranke na medije i poziv na linč novinara koji profesionalno i savesno rade svoj posao. ANEM zahteva da takvi pritisci prestanu.

ANEM podseća da o profesionalnim kvalitetima napadnutih novinarki svedoče priznanja i nagrade koje su primile, kao i kvalitet emisija koje uređuju, a o radu Danice Vučenić i brojni mladi novinari po redakcijama širom Srbije na koje je svoja znanja prenosila kroz programe obuke u organizaciji upravo ANEM-a.

Produkcijska grupa Mreža osudila je takođe "govor mržnje, koji pod zaštitom jedne političke partije širi Petar Luković". Mreža ocenjuje da "javnost Srbije može da proceni ko je ko na medijskoj sceni, ali nije sigurno da to može da proceni i hrvatska javnost, kojoj se autor obraća".

eto zasto Pera ne pise za srpske novine...
suvise su prolupali...

pesak · Post by **pesak** » 23/11/2007 20:18

Autorska sloboda i partijski sajt

Poštovana redakcijo,
povodom kritike koje ste uputili Petru Lukoviću i sajtu LDP-a koji njegove članke objavljene u Feralu prenosi, pre svega, želimo da kažemo sledeće - gospodin Luković je jedna od retkih osoba čiji se doprinos razvoju demokratije u Srbiji ne može dovesti u sumnju.

Smatramo da je ovo vreme po mnogo čemu gore od 90tih, pa i po medijskim slobodama. Ni tada, kada su ljudi kupovali novine da bi pročitali Petrovu Ćoravu kutiju, nismo se mešali u sadržaj onoga što piše. Pa nećemo ni danas. Prosto, Petar Luković, jedan je od nekoličine autora, čije tekstove redakcija LDP portala redovno objavljuje, ostavljajući mogućnost našim čitaocima da ih sami pročitaju i prokomentarišu. Bez obzira što njegov stil prevazilazi granicu komunikacije koje su dozvoljene političkim strankama, smatramo da je to Petar Luković i da je to pitanje njegove autorske slobode. Shodno tome, njegove tekstove objavljivaćemo i kada, na svoj način, kritikuje političare, novinare B92 i kada kritikuje funkcionere LDP-a.

Budući da je namera redakcije http://www.ldp.org.yu da makar malo pomeri granice onoga što se uobičajeno podrazumeva pod "partijskim internet glasilom" i da naš sajt postane prostor razmene mišljenja i polemike, smatramo da tekstovi g. Lukovića, koji prevazilaze partijske stavove, doprinose razvoju baš takvog koncepta.

Što se tiče odnosa LDP-a prema vašoj medijskoj kući smatramo da se on najbolje dokazuje našom spremnošću da na svako vaše pitanje bezuslovno odgovorimo i da u svakoj vašoj emisiji učestvujemo, jer je to naša dužnost i obaveza pre svega prema građanima Srbije.

Redakcija http://www.ldp.org.yu

inace, Pera je clan LDPa...jedine, zaista opozicione partije u Srbiji///

Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

#101

#102

#103

#104

#105

#106

#107 Feral, 5. rujna

#108

#109

#110

#111

#112

#113

#114

#115

#116

#117

#118

#119

#120

#121

#122

#123

#124

#125