Slavoj Žižek
Ukratko, Trump je uspeo da promeni kulturnu politiku Republikanske stranke prvi put posle [Richarda] Nixona. Prihvatajući neodmeren, ženomrzački, rsistički jezik, uspeo je da prekine tradicionalno oslanjanje Republikanske stranke na fundamentaliste, da je oslobodi ludačke košulje homofobije i neprihvatanja abortusa. To je izvanredna nedoslednost koju samo hegelovac može da shvati!“
Varufakis opravdano pominje Hegela. Trumpu je vulgarni rasistički i ženomrzački stil omogućio da potkopa republikansku konzervativno-fundamentalističku dogmu. Trump nije prosto kandidat konzervativnih fundamentalista. (On možda predstavlja još veću pretnju za njih nego za „racionalne“ umerene republikance.) Paradoks je, dakle, u tome što je u ideološkom prostoru Republikanske stranke Trump mogao da potkopa njeno fundamentalističko jezgro samo rasističkim i seksističkim populističkim vulgarnostima. Ta složenost, naravno, izostaje u standardnoj levo-liberalnoj demonizaciji Trumpa. Zašto? Da bismo to shvatili, moramo se ponovo okrenuti konsenzusu o Hillary Clinton.
Narodni gnev koji je iznedrio Trumpa iznedrio je i Sandersa. I jedan i drugi su izraz širokog društvenog i političkog nezadovoljstva, ali na suprotne načine – jedan pribegava desničarskom populizmu a drugi se opredeljuje za levičarski poziv na pravdu. Trik je u ovome: levičarski poziv na pravdu obično se udružuje s borbom za prava žena i homoseksualaca, za multikulturalizam i protiv rasizma. Strateški cilj konsenzusa o Hillary Clinton je očigledno da odvoji sve te borbe od levičarskog poziva na pravdu i zato je živi simbol tog konsenzusa Tim Cook, direktor Applea, ponosno potpisao pismo podrške LGBT-u upućeno guverneru Severne Karoline Patu McCroryju, pa sad lako može da zaboravi hiljade radnika Foxconna u Kini koji sklapaju Appleove proizvode u robovskim uslovima. Svojim zahtevom da se ukine rodna segregacija on je pokazao solidarnost sa deprivilegovanima.
Ako je Cook prvi živi simbol tog konsenzusa, drugi je Madeleine Albright, prva žena na položaju američkog državnog sekretara. U emisiji 60 minuta mreže CBS (12. maj 1996) postavljeno joj je pitanje o iračkom ratu: „Čuli smo da je stradalo pola miliona dece. Hoću da kažem, stradalo je više dece nego u Hirošimi. Da li je to prihvatljiva cena?“
- Madeleine Albright je mirno odgovorila: „Mislim da je to težak izbor, a cena – mi mislimo da je cena prihvatljiva.“
Zanemarimo većinu pitanja koja pokreće taj odgovor (između ostalog i zanimljiv prelaz s prvog na treće lice: Mislim da je to težak izbor, ali mi mislimo da je cena prihvatljiva) i fokusirajmo se na jedan aspekt: možemo li da zamislimo kakva bi se dreka digla da je to rekao Vladimir Putin, ili kineski predsednik Ksi Đinping, ili iranski predsednik? Zar se oni ne bi odmah pojavili u svim naslovima naših novina kao bezosećajna i okrutna čudovišta? Dok je učestvovala u kampanji Hillary Clinton, Albright je rekla: „Postoji posebno mesto u paklu za žene koje ne pomažu jedna drugoj.“ (Dakle, za žene koje glasaju za Sandersa a ne za Hillary Clinton.) Možda bi trebalo da popravimo taj iskaz. Postoji posebno mesto u paklu za žene – i muškarce – koji misle da je pola miliona mrtve dece prihvatljiva cena za vojnu intervenciju koja razara jednu zemlju, a istovremeno od sveg srca podržavaju prava žena i homoseksualaca u svojoj zemlji.
Trump nije prljava voda koju treba baciti da bi dete američke demokratije bilo živo i zdravo. On je prljavo dete koje treba baciti da bismo poverovali da smo se otarasili prljavštine, to jest da bismo zaboravili preostalu prljavštinu, onu koja je sakrivena ispod konsenzusa o Hillary Clinton. Poruka tog konsenzusa levici je ovo: možete da dobijete sve, mi samo želimo da zadržimo suštinu – neometano funkcionisanje globalnog kapitala. U tom kontekstu, reči predsednika Baracka Obame „Da, mi to možemo!“ poprimaju novo značenje: Da, mi možemo da udovoljimo svim vašim kulturnim zahtevima a da ne ugrozimo globalnu tržišnu ekonomiju – zato nema potrebe za radikalnim ekonomskim merama. Ili kao što je to rekao Todd McGowan, profesor na Univerzitetu Vermonta (u privatnoj poruci koju mi je poslao):
„Konsenzus ‘ljudi koji misle ispravno’ suprotstavljenih Trumpu je zastrašujući. Kao da njegovi ekscesi omogućuju stvarnom globalnom kapitalističkom konsenzusu da se pojavi i njegovim učesnicima da sebi čestitaju na otvorenosti.“
Zato je osnivač WikiLeaksa Julian Assange u pravu što vodi pohod protiv Hillary Clinton, a liberali koji ga kritikuju što je napada – jedinu osobu koja nas može spasiti od Trumpa – greše: sada treba napadati upravo taj demokratski konsenzus protiv negativca.
A šta je s jadnim Bernijem Sandersom? Nažalost, Trump je pogodio metu kad je Sandersovu podršku Clintonovoj uporedio s podrškom pokreta Occupy kompaniji Goldman Sachs. Sanders treba da se povuče i da dostojanstveno ćuti tako da njegovo odsustvo baci duboku senku na veličanje Clintonove, da nas podseti šta nedostaje i na taj način zadrži otvorena vrata za više radikalnih alternativa u budućnosti.
....Kakvog vi idiota podrzavate, nevjerovatno. Dovoljno govori o vama. Vidio bi da ovako o vasim majkama, sestrama prica. 
