„Planirani haos”, knjiga koju je objavio bivši poslanik Stranke demokratske akcije i predsednik Izvršnog odbora Srebrenice Ibran Mustafić, baca novo svetlo na ratna zbivanja u Srebrenici, koja su se završila u julu 1995. godine i to – prema presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu – ,,genocidom koji su nad zarobljenim Bošnjacima počinile grupe vojnika i policajaca Republike Srpske”.
Ono što Mustafićevu knjigu odvaja od dela drugih bosanskih muslimasnkih autora posvećenih ovim događajima i zbog čega je prećutana u Federaciji BiH je sledeće: autor, između ostalog, priznaje i opisuje zločine koje su vojnici Armije BiH počinili nad Srbima, zatim naoružavanje bosanskih muslimana pre i u toku rata, pa čak i u periodu kada je Srebrenica bila demilitarizovana zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija, međusobni obračuni bosanskih muslimana u ovoj opštini u kojoj su, prema njegovim rečima, vladali mafija, na čelu sa komandantom muslimanskih jedinica Naserom Orićem i opšti razvrat.
Mustafic
Zbog torture nad običnim narodom, koja je dostigla vrhunac 1994. godine, kada je humanitarna pomoć – umesto da se deli – prodavana po astronomskim cenama, mnogi bosanski muslimani su samoinicijativno bežali iz Srebrenice. „Oni koji su se povodili starom izrekom „preko preče, naokolo bliže” i koji su svoj spas tražili u tajnom odlasku preko Srbije, pre su stizali na svoje odredište”, a oni koji su bežali su Tuzlu „bili su izloženi šikaniranju”, navodi autor „Planiranog haosa”.
Osim toga, Mustafić je mnogo rečenica posvetio i Stranci demokratske akcije, koju naziva Stranka demagoške akcije, i njenom vrhu, sa Alijom Izetbegovićem na čelu. Njegov zaključak je da su Izetbegović i SDA izdali Srebrenicu. Zbog toga je za Izetbegovića rekao da je „koljač sopstvenog naroda u Srebrenici”.
Iako u uvodnom delu knjige piše da su njegovi junaci u detinjstvu postali Jure Francetić, Kadrija Softić, Nurif Orić i drugi pripadnici ustaških formacija, „Crne legije” i 13. SS Handžar divizije, Mustafić se uglavnom posvetio pisanju o ubijanju Srba u Srebrenici, koji su odlučili da ostanu u ovom gradu.
Prva saznanja o zločinima nad Srbima, Mustafić je dobio u Tuzli do koje se u jesen 1992. godine probio iz Sarajeva. Tu mu je, piše, stričević Mirsad Mustafić dao spisak zarobljenih srpskih boraca koji su na Zalazju likvidirani. Među njima su bili njegov školski drug Branko Simić i njegov brat Pero, zatim bivši sudija Slobodan Ilić, autoprevoznik iz Zvornika Mijo Rakić, medicinska sestra Rada Milanović… Inače, u borbama za Srebrenicu i oko nje u ratu je poginulo više od 3.200 Srba iz ove i susednih opština.
Mustafić je zabeležio i ovu ispovest Nasera Orića: „Kada smo onu ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao!”
U knjizi je i priča njegovog strica Ibrahima Mustafića: „Došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa „zastavom” pred zatvor u Srebrenicu. Odmah sam se obukao i krenuo. Kad sam došao pred zatvor, izveli su sve zarobljene sa Zalazja i naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kada smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam video njihovo divljanje i kad je počelo klanje, prebledeo sam kao krpa. Kada je Zulfo (Tursunović) niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pri tom je pitajući gde joj je radio-stanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Peške sam sa deponije došao u Srebrenicu, a oni posle dovezli kamion, a ja sam sa kamionom nastavio kući u Potočare. Karoserija je bila sva krvava”.
Autor navodi da je u Tuzli saznao da je – posle napada na srpsko selo Ježesticu – „i Kemo sa Pala nosio po Srebrenici neku odsečenu glavu i plašio ljude”. „Ne znam tačno ali se priča da je (Kemo, čije prezime ne navodi) umešan i u likvidaciju Bate iz Srebrenice i njegove majke (Mihaila i Anđelije Stjepanović, prim. autora). Cvileli su, kažu, kao guje. Izgleda da su poklani”, zapisao je Mustafić. Za ubistvo teško obolelog Krste Dimitrovskog i njegove supruge Velinke, prema saznanjima autora „Planiranog haosa”, odgovoran je Ejub Golić, komandant Samostalnog brdskog bataljona iz sela Glogova, koga optužuje i za ubistvo dvojice Bošnjaka u jednoj srebreničkoj kafani.
U knjizi je opisano i ubistvo Slobodana Zekića i njegove nepokretne majke Zagorke, koje je ubio Emir Halilović i to tako što im je kundakom pištolja smrskao glave. Halilović je odgovoran i za ubistvo jednog starca u srebreničkoj bolnici. Halilović je uhapšen i prebačen u Sarajevo, gde je umro od tumora na mozgu.
U „Planiranom haosu” je i epizoda u kojoj Orić sa svojim ljudima u selu Sijemovo daje Srbima ultimatum da predaju oružje sutra do podne. Kada su se vratili, piše Mustafić, „svi stanovnici su sa naoružanjem napustili selo, samo je u kući ostao stari Miloš Zekić. Iz srdžbe, zbog loše obavljenog posla, glupani su opljačkali selo, ubili Miloša, a posle pljačke su zapalili selo”.
Mustafić navodi i slučaj tri zarobljenika – dva muškarca (jednog su zvali „Žućo”) i jedne devojke, koji su iz Konjević Polja trebalo da budu prebačeni u Srebrenicu. Kada je pitao policajca Hameda Salihovića šta je s njima, ovaj mu je odgovorio: „Ne znam ni ja pravu istinu, ali, izgleda, da su pobijeni”. Salihović mu je, osim toga, rekao da su vojnici pod komandom Nasera Orića u zatvoru „prebijali zarobljene četnike”. Od Fahre Alića saznao je da je jedan učitelj (čije ime ne navodi) iz okoline Tegara zarobljen i predat Vojnoj policiji, a onda u zatvoru ubijen. Tako su prošla i tri zarobljenika koji su iz Skenderovića prebačeni u srebrenički zatvor…
Alija – koljač svog naroda
Opisujući završnu ofanzivu snaga Republike Srpske na Srebrenicu, Mustafić navodi da je 11. jula 1995. slušao Radio-Sarajevo. Posle vesti, u kojima je saopšteno da je „u Zenici zasedao Glavni odbor SDA, na čelu sa predsednikom Izetbegovićem, proširen sa komandantima, članovima Generalštaba Armije Republike BiH i komandantima korpusa, na kojem se razgovaralo o trenutnom stanju u Armiji i budućim aktivnostima”, emitovane su sevdalinke.
„Okamenio sam se… Dok oko moje kuće vlada opšta vriska naroda i dece, dok moju kuću obasipaju granate sa svih strana, u Sarajevu tutnji sevdalinka, a u Zenici Alija sa svojom zločinačkom falangom čeka ishod genocida u Srebrenici. Bilo mi je apsolutno jasno da je Alija namerno izašao iz Sarajeva i sazvao sednicu Glavnog odbora SDA u Zenici, te pozvao na jedno mesto kompletan vojni vrh samo iz jednog razloga; da ništa niko ne preduzima dok se stvar u Srebrenici ne završi”. Na kraju on kaže: „Alija i SDA je državni izdajnik i koljač sopstvenog naroda u Srebrenici,”, itd.
Formiranje 28. divizije
Iako je Srebrenica, posle ofanzive oružanih snaga Republike Srpske, Rezolucijom UN od 18. aprila 1993. proglašena za demilitarizovanu zonu i stavljena pod njihovu zaštitu, u jesen te godine stigla je naredba Generalštaba i Drugog korpusa da se od dobrovoljaca formira 8. operativna grupa. Da bi se što više ljudi prijavilo, Naser Orić i njegova klika namerno su izazivali incidente sa Vojskom Republike Srpske, tako da bi „narod uhvatila panika. Na kraju je 8.OG imala četiri brigade i Samostalni brdski bataljon”, zapisao je Mustafić uz napomenu da je „četničkih provokacija bilo veoma retko”. Kasnije je 8.OG prerasla u 28. diviziju sa pet brigada i jednim Samostalnim bataljonom, sa 5.500 vojnika. Naočigled vojnika holandskog bataljona Unprofora, oko Srebrenice su, po naredbi iz Sarajeva, kopane tranšeje.
Mustafić beleži i neke zasede koje su bošnjački vojnici iz demilitarizovane zone postavili između Bratunca i Skelana, odnosno Milića i Podravanja u kojima su ubili nekoliko boraca VRS. „Jasno mi je bilo da se zlo traži da bi se rešio problem Srebrenice”, zaključio je on. Opisuje i šok koji je doživeo kada je saznao za napad bošnjačkih snaga na srpsko selo Višnjicu, u kojem su ubili nekoliko civila i spalili selo. Napadom su komandovali Ekrem Salihović i Ibrahim Mandžić Mrki. To mu je bio znak da je mafija rešila da „završi sa Srebrenicom” i stanovništvo „trpa pod četnički nož”. Kada je Mandžiću rekao da ovakvim napadima „svesno stvaraju alibi četnicima za napad na Srebrenicu”, ovaj mu je odgovorio: „Nismo mi samoinicijativno otišli u akciju. Mi smo dobili naredbu iz Sarajeva”. Kasnije, tvrdi Mustafić, saznao je da je „naredbu za napade oko Srebrenice potpisao ’đeneral’ Enver Hadžihasanović.
Holandski bataljon
Po odlasku kanadskog i dolasku holandskog bataljona Unprofora u Srebrenicu, izričit je Mustafić, sve više je počela da postoji bošnjačka vojska u demilitarizovanoj zoni čije su formacije „svakog dana odlazile na položaje”. Istina, one su se najpre krile od Holanđana, što je Mustafiću bilo apsurdno.
„Kako je proleće (1995. godine) bilo na vidiku, živeti se moralo, tako da smo opet prionuli na setvu. Najednom je došla naredba da se oko cele Zaštićene zone iskopaju tranšeje… Na kopanje je terano i staro i mlado. Zanimljivo, ni Holanđani se nisu bunili. Posle prvih izlazaka na linije naše vojske i njihovog protivljenja, sve su više postajali liberalniji, tako da su nemo posmatrali kopanje tranšeja. Očito, jedva su čekali da deo odgovornosti skinu sa sebe i kompletnu zaštitu Srebrenice prepuste nama”.
Mustafić tvrdi da su Holanđani znali „za rasplet situacije” i da su sa pripadnicima bošnjačke „vojske išli na linije”. „Očito, Holanđani su pristali da na linije idu i naši vojnici samo iz razloga da sa sebe skinu odgovornost i da svet uvere da Srebrenica nije demilitarizovana zona. I, zaista, tog momenta, Holandski bataljon, koji je trebalo da raspolaže sa oko 600 ljudi, imao je oko 250 vojnika, a 28. divizija 5.500 „demilitarizovanih ljudi”, konstatovao je Mustafić.
„Kada su već počele borbe za Srebrenicu, jedan od naših giliptera, verovatno po zadatku, ustrelio je vojnika holandskog bataljona, tako se raspadao i kompletan sistem odgovornosti Holanđana”, zabeležio je Ibran Mustafić čiji je stav da „demilitarizaciju nije trebalo prihvatiti, ali onaj ko je prihvatio, trebalo je to i da ispoštuje”.
Demilitarizovana zona pod oružjem
Iako su oko Srebrenice bile postavljene table sa natpisom „Demilitarizovana zona, svaka vojna operacija je strogo zabranjena, član 60. protokol 1 Ženevske konvencije”, dopremanje oružja, municije, uniformi i eksplozivnih sredstava nikada nije prekinuto. Vojna oprema je, uprkos rezoluciji UN o zabrani letova iznad Bosne i Hercegovine, dopremana helikopterima. Nije vredela ni odredba iz sporazuma generala Ratka Mladića i Sefera Halilovića po kojoj „nijedan vojnik koji je u, ili koji želi ući u demilitarizovanu zonu, osim pripadnika Unprofora, ne sme imati oružje, eksploziv ili municiju”.
„Svi letovi su bili prema Žepi, a naše neke jedinice su posle toga odlazile u Žepu i do Srebrenice donosile razne artikle, uniforme i materijalno-tehnička sredstva. Dolazak helikoptera i doprema uniformi, municije i oružja u demilitarizovanu zonu nikako mi nije bila jasna. Naprotiv, bila mi je sasvim jasna, ali sam sve više uviđao da se Srebrenici bliži kraj”, slutio je Mustafić. „Istovremeno, dok se u Srebrenicu dovozilo naoružanje i municija, iz nje su odlazili drugi navodno na vojno doškolovavanje”.
Ukupno je bilo 18 letova, a najveći deo je obavljen dok je Srebrenica, kao demilitarizovana zona, bila pod zaštitom „plavih šlemova”.
Naoružavanje Bošnjaka
Deo knjige Mustafić je posvetio pripremama srebreničkih Bošnjaka za rat – naoružavanju i upućivanju „naših momaka” na kurs u MUP Republike Hrvatske. „U leto 1991. godine krenuo sam u Sarajevo na redovno zasedanje Skupštine. Kada sam se uputio u pravcu zgrade, na samom ulazu u garaže sustigao me je beli ’mercedes’. Za volanom je bio Senad Šahinpašić Šaja. Parkirao je auto i izašao… Iznenada me je zovnuo da prođem iza auta. Kada smo prošli iza parkiranog „mercedesa”, Šaja je otvorio gepek. Zaista, nisam mogao da verujem – preda mnom je bila vreća sa naoružanjem. Ostao sam zatečen. Nisam mogao da verujem da se može ovako nonšalantno vući oružje u gepeku automobila. Pitao sam ga odakle mu ovo?”
„Ima toga kada zatreba! Treba li tebi”, odgovorio je. Tog dana, svedoči Mustafić, Šahinpašić je Asimu Juzbašiću, poslaniku iz Zvornika, dao 18 cevi, a on je kasnije autoru „Planiranog haosa” dao automat „tompson” i pušku M-48. Šahinpašić je, piše Mustafić, imao sivomaslinastu cisternu sa oznakama JNA u kojoj je prevozio oružje. U okviru naoružavanja, osim odlazaka kod Šahinpašića, opisana je krađa protivavionskog topa iz Fabrike akumulatora u Potočarima, koji je sakriven u garažu Nasera Orića. Takođe, Mustafić je obelodanio da je oružje plaćano i novcem sa računa opštinskog Fonda za zapošljavanje. Prema njegovoj proceni, srebrenički Bošnjaci su dočekali rat sa oko 2.000 cevi, računajući i lovačke puške.
Tri atentata na Mustafića
Autor knjige „Planirani haos” Ibran Mustafić je rođen u Potočarima kod Srebrenice, gde je završio gimnaziju. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Sarajevu. Bio je jedan od osnivača Stranke demokratske akcije, njen poslanik u Skupštini Republike Bosne i Hercegovine i predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Srebrenica. Zbog svojih stavova koji su bili suprotni SDA i ratnog opštinskog ratnog rukovodstva bio je smenjen sa svih dužnosti. U knjizi je opisao tri atentata, u jednom je bio teško ranjen, koji je na njega organizovao komandant bošnjačkih snaga u Srebrenici Naser Orić. Posle pada Srebrenice ostao je u njoj i predao se Vojsci Republike Srpske. U zatvoru, uglavnom u Bijeljini, proveo je više meseci, a onda je posredstvom Međunarodnog crvenog krsta razmenjen.
