Dvije tri pametne o Srbima i Rusiji.
Ovo je Božja opomena za svakoga ko ima savest i razum da to shvati:
DAN POSLE HVALISAVOG PRIKAZA SPOSOBNOSTI VOJSKE SRBIJE VOJNO VOZILO USMRTILO PORODICU DA JE SAMO MAJKA PREŽIVELA
U ovoj poziciji u kojoj svaki potencijalni ratni protivnik ima iza sebe Evropsku Uniju i NATO, svaki vojni sukob je besmislen pa je zato besmisleno i naše naoružavanje. Nesreća koja se desila je opomena da će svaka naša vojna akcija najviše nama o glavu da se vrati, kao i svaki prethodni put u našoj istoriji, kada smo ratovali ne da odbranimo živote naših ljudi, već naš gordi Ego, a zarad te odbrane smo žrtvovali živote ljudi. To što je porodica krenula u manastir Studenicu, nije joj pružilo zaštitu od nesreće. Neće ni versko bajanje moći da nas sačuva od prokletstva ako se sami ne ponizimo i ne pokajemo za svoje grehe.
Pojedini nas već sada teše da u slučaju rata nećemo biti sami. Naša gordost može biti obmanuta obećanjem pomoći od Rusije, Irana ili Severne Koreje, ali će ta saradnja propasti kao što je Bog dozvolio da propadne podrška Rusa u ključnom momentu u Prvom srpskom ustanku ili u Prvom svetskom ratu.
Naš čovek nije sposoban da pravično postupa i da rat vodi bez zločina i etničkog čišćenja. Kako svoje zlikovce nikada ne osuđujemo, to drugoj strani daje izgovor i da ona sopstvene zločine čini nesankcionisano nad našim civilima. Zločini učinjeni u akciji "Oluja" su bili prožeti duhom osvete zbog etničkog čišćenja prethodno "oslobođene teritorije" od svih koji nisu Srbi. Takav duh smo pokazivali kroz istoriju kad god smo imali prilike. Setimo se kako je nakon ulaska ustanika u Beograd 1807. započeo opšti pokolj muslimana. Na prevaru, obećavajući im slobodu ako se mirno predaju, ustanici su namamili tursku posadu da napusti kalemegdansku tvrđavu, a onda su je van grada pobili. Savremenik događaja, nemački istoričar Leopold von Ranke, je zabeležio:
„Pokolj je odmah prenesen u Beograd. Dva dana su tražili Turke koji su žurili da se sakriju i ubijali ih. Ko je trećeg dana još bio živ — mahom siromasi, prosjaci — odveden je u Vidin. Neki su se pokrstili. Od plena ovih krvavih dana, obogatili su se Mladen, Miloje, knez Sima Marković, Vule Ilić i drugi. Slična zverstva vršena su i u Šapcu... Nikad razlozi ne mogu da opravdaju zverstvo... O ovome ne peva nijedna narodna pesma. Stari kneževi vrteli su glavom i govorili: ‘Ovo nije dobro i ovo ćemo ispaštati.’ Ali, to su govorili potajno, inače su morali da se plaše da ih smatraju turskim prijateljima i da se takvim govorom izlože svojoj životnoj opasnosti.“
Vuk Karadžić je postupao opreznije, opredelivši se da svoja ključna istoriografska dela objavi u poznoj fazi života. Ipak, to ga nije poštedelo kritika, koja su kulminirala posle objavljivanja "Praviteljstvujušćeg sovjeta Serbskog" (1860). Vuk je naime prvo slagao da su Turci 1809. pušteni na slobodu kada su napustili šabačku tvrđavu. Međutim, tri decenije kasnije je priznao: „Ali ja sad na svoju i nas sviju sramotu moram kazati da to nije istina.“ Ova korekcija je izazvala napad u Novinama srpskim Milana D. Milićevića, koje su kritikovale ostarelog pisca za iznošenje detalja kojima blati srpsku istoriju, ali ga i motivisale da prihvati izazov i odgovori svojom "Odbranom od ruženja i kuđenja" (1861). U toj odbrani čitamo: „Što G. M.D. Milićević veli da to nije trebalo kazivati ni kad bi istina bila, time on opet pokazuje da mnogi ljudi vole da istinu o sebi ne znadu i da ne svedoči da je istorija... Istina je da je ovo sve sramota za Srbe, ali je bilo sramota činiti, a kad je već učinjeno, u istoriji ne valja ga kriti.“
Kako je i sam Ranke zapisao, događaj iz 1807. je stvorio nepremostiv jaz između Srba i Turaka. Ubrzo su i u samom Istanbulu shvatili kakve razmere ustanak ima, pa je od šejh-ul-islama dobijena fetva o tome da je krv ustanika halal i da je dozvoljeno ubijati ih bez obzira na pol i doba. Srpski zločini su dali izgovor Turcima za osvetu i zločine nad Srbima, pa je propast Prvog srpskog ustanka rezultovala zbegom dela stanovništva iz Srbije u Austriju, dok su oni koji su ostali bili izloženi silovanju i pljački, te desetkovanjem stanovništva.
Naime, podrška Rusije ustanicima, koja je trajala za sve vreme Rusko-turskog rata (1806—1812), završena je Bukureškim mirom između Rusa i Turaka zaključenim 28. maja 1812. Mir je sklopljen posle Kutuzovljevih vojnih uspeha, pred direktnom pretnjom Napoleonove invazije Rusije. Rusija je dobila Besarabiju, a Turskoj je prepustila Vlašku i Moldaviju. Da bi skratila pregovore Rusija je ograničila svoje zahteve prema Turskoj. To je uticalo na sve uslove, a naročito na odredbe koje govore o Srbiji . Predviđena je opšta amnestija, vraćanje gradova Turskoj s pravom da u njima drži garnizone s artiljerijom i drugom opremom, dok se utvrđenja podignuta u vreme Prvog srpskog ustanka moraju porušiti ukoliko nisu potrebna Turskoj. Trebalo je da se Porta dogovori s narodom o njegovom obezbeđenju od ugnjetavanja od turskih garnizona. Porta je obećala Srbima ista prava koja imaju njeni podanici na ostrvima Arhipelaga i drugde, a da im „ispoljavajući velikodušnost“, daje unutrašnju upravu i povlasticu da sami prikupljaju danak, s tim da se o svemu ovom Porta dogovara sa srpskim narodom.
Preko opunomoćenog delegata Karađorđe je poručio da je sklopljeni mir veoma opasan za srpski narod, a naročito tačka koja traži predaju gradova i topova. On je pokušavao da povede pregovore sa Turcima da bi dobio u vremenu. Odredbe mira su, ipak, bile veoma povoljne za srpske ustanike u uslovima kada je Rusija bila prinuđena da se brani od Napoleonove invazije. Međutim, Karađorđe je odbio mir i 8. tačku, što je bila njegova katastrofalna greška. Gordi um, pomućen zbog ranijih pobeda, nije mogao trezveno da prosuđuje. Osma tačka, kojom se Osmansko Carstvo obavezalo da Srbima prizna autonomiju i samoupravu, bila je odbačena, iako su Srbi, prema sporazumu, trebali da zadrže određena prava i slobode koje su stekli tokom Prvog srpskog ustanka, uključujući slobodno bavljenje svojim poslovima i upravljanje unutrašnjim stvarima, uz obavezu plaćanja poreza sultanu i priznanja njegove vrhovne vlasti.
Karađorđe nije razumeo da se do nezavisnosti dolazi i drugim načinima, kao što je diplomatija i vremenski postepeno. On je hteo nastavak oružane borbe. Kada je video da je to nemoguće, Karađorđe je na neshvatljiv način napustio ustanike i otišao u Austriju (Zemun). Odlazak Karađorđa je demoralisalo narod i sve ustanike. Turska je radosno dočekala takav stav Karađorđa, i oslobođena rata s Rusijom, poduzima rat protiv Srbije sa izgovorom da Srbi nisu ispunili odredbe Bukureštanskog mira. To dovodi do sloma Prvog srpskog ustanka 1813. i desetkovanja njenog stanovništva. Svoja prava i slobode srpski narod je uspeo da ostvari samo krotkim i poniznim putem, kroz politiku kompromisa, u okviru turske uprave pod vođstvom kneza Miloša.
U Prvom svetskom ratu smo iskusili koliko je bilo opasno slediti svoj gordi Ego i uzdati se u podršku Rusije, koja se potpuno izjalovila. Isus Hristos kaže: “Ili koji car koji pođe s vojskom da se pobije s drugim carem, ne sedne najpre i ne drži veće ― može li s deset hiljada sresti onoga što ide na njega sa dvadeset hiljada. Ako li ne može, on pošalje poslanike dok je onaj još daleko, i moli da se pomire.” (Luka 14,31-32) A kako mi postupamo? Da bismo izbegli poniženje, spremni smo da žrtvujemo i sopstvene i tuđe živote, spremni smo da otpočnemo i treći svetski rat, samo da bi istrajali u svom ponosu i inatu. Opijeni privremenim i lažnim uspehom (kojim nas đavo uvek omamljuje u početku) mi polazimo putem gordosti i ponositosti sa koga posle nemamo snage da se ponizimo i vratimo nazad. Pokazujemo sklonost da tako olako žrtvujemo život, kao da je on toliko bezvredan, da je zemlja na kojoj ljudi žive vrednija od samih ljudi. A onda tu idolatriju čak nazivamo čovekoljubljem.
Kroz celu istoriju mi stalno imamo sledeće iskustvo, iz koga nikako ne želimo da primimo pouku:
1) Prvo nam sotona pruži prividan uspeh u sukobu: uspešan početak kosovskog boja, uspešan početak prvog srpskog ustanka, uspešna odbrana početkom prvog svetskog rata, uspešan 27. mart, uspešno oslobađanje srpskih zemalja po Balkanu, uspešno oboren “nevidljiv” NATO avion, i sl.
2) Nepoljuljani uspeh dugo vremena pothranjuje naše veliko i gordo Ja, i to onoliko dugo koliko je dovoljno da:
3) Onda kada na nas neprijatelj navali u svojoj punoj snazi mi više nemamo snage da se ponizimo i priznamo poraz, ili da pristanemo na bilo kakav kompromis jer bi time ponizili svoje gordo Ja. Tada, zbog poraza Prvog srpskog ustanka, Srbija biva desetkovana. Tada, zbog povlačenja srpske vojske preko Albanije, takođe bivamo desetkovani, jer smo bili isuviše gordi da priznamo kapitulaciju. Tada bivamo gordi da pristanemo na kompromisna rešenja tokom poslednjeg rata (plan Z-4 je pružao Srbima u Hrvatskoj “državu u državi”), i bivaju nam uskraćena i ona prava koja smo mogli da imamo da smo pristali na kompromis. Pristali smo na boravak NATO-a na Kosovu, ali tek teško poniženi i osakaćeni, zato što nismo hteli da se ponizimo kada je to trebalo. Na kraju svih tragedija mi smo uvek pristajali na kompromis, što znači da su one žrtve u međuvremenu bile nepotrebne, ili potrebne samo da zadovolje naše veliko Ja.
Istorija nas uči: nikada samom inatskom borbom nismo izvojevali slobodu ― ona je uvek došla kao plod kompromisa ili neke intervencije sa strane. A onu slobodu i nacionalna prava koja bismo ratom na kratko i ostvarili, u miru bismo vrlo brzo izgubili. Bog nikada nije mogao niti će moći da blagoslovi delo koje je pokrenuto povređenim ponosom, ohološću i buntovnošću.
Mi slično reagujemo kao mnogi Jevreji koji su pred okupacijom od strane Vavilonaca imali iskušenje da beže u Egipat, pa im je Božji prorok Jeremija izneo opomenu da narod treba da ostane u Judeji i da se ne boji vavilonskog cara Navuhodonosora, jer će njihovo ropstvo biti samo privremeno, kao kazna za njihovo bezakonje:
"Savijte vrat svoj pod jaram cara vavilonskog i služite njemu i narodu njegovom, pa ćete ostati živi. Zašto da poginete ti i narod tvoj od mača i od gladi i od pomora, kako reče Gospod za narod koji ne bi služio caru vavilonskom? Ne slušajte, dakle, šta govore proroci koji vam kažu i vele: Nećete služiti caru vavilonskom, jer vam oni prorokuju laž. ... I tražite dobro gradu, u koji vas preselih, i molite se za nj Gospodu, jer u dobru njegovom biće vama dobro." (Jeremija 27:12-14; 29,7)
Bog je upozorio da ne traže utočište u Egiptu, jer ako to učine, susrešće se sa glađu, mačem i bolešću:
"Ako uđete u Egipat i odete da živite tamo, mač kog se bojite stignuće vas i tamo u zemlji egipatskoj, i glad zbog koje ste zabrinuti, pratite vas u Egiptu, i tamo ćete umreti." (Jeremija 42,16)
Međutim, uprkos Božjoj opomeni, znatan deo naroda odlučuje da odbaci opomenu i da posluša lažne proroke i da ode u Egipat, što izaziva Božji gnev. Oni koji su poslušali glas lažnih proroka i ustali protiv vavilonskog cara, izginuli su, a koji su poslušali proroka i molili se za cara, živeli su.
Naša odluka za naoružavanjem je besmislena i sasvim suluda sa tragičnim posledicama po naš duh i po naš narod.
“Proroci tvoji prorokovaše ti laž i bezumlje, i ne otkrivaše bezakonja tvojega da bi odvratili ropstvo tvoje, nego ti kazivaše utvare lažne i koje će te prognati.” (Plač Jeremijin 2,14)
