100 najboljih sa ex jugoslovenske muzičke scene

[dezurni_ucenik]

Kad vidim ove cenzure, sjetim se Satana Panonskog i sta je on sve radio. Ovi ko djeca bili pored njega

[radostan dan]

a svašta se zove - umjetnošću-...

[burger_pasa]

Mi bolujemo od retrogradnosti... mi zivimo u proslosti...nasi pogledi su u proslosti... sta reci o osobama 20-godisnjacima ili 30-godisnjacima koji zive u eri Stulica, starog Parnog Valjka itd...
I onda ocekujemo da idemo naprijed... nikada... never... nasi pogledi, nase razmisljanje, nasi stavovi su u proslosti... u eri tita i jovanke... zalosno....

[radostan dan]

a da popalimo renoarove slike, felinijeve filmove, bregovićeve ploče...oslobodimo se stega, bolja budućnost nas čeka.

odavno komunističkiji post nisam pročitao.




ps. u prvih 15 sekundi više roka nego danas na nečijem -novom projektu-.

[zg1911]

Hajde sve je to ok, i u pravu si za mišljenje i pakaš , ali ove liste koje si naveo su u najmanju ruku upitne.
Zašto to kažem? Pa prva lista je nastala na osnovu glasanja srbijanskih kritičara, novinara, glumaca itd. I ovdje onda dolazimo do toga da je opet sve stvar ličnog ukusa, koliko god se neko trudio da bude objektivan. Uostalom, šta da meni znači neka lista koju je (su)odlučivao glas recimo Lokice Stefanović? Ili Isidore Bjelice (pazi molim te, "pisac, rock novinar")?
Na kraju krajeva, muzika nije nikakva egzaktna nauka i nemoguće je dati neki definitivan sud koliko neko muzičko ostvarenje vrijedi. Znam, već je bilo priče o tome, ali eto po kojim kriterijima ćemo vrednovati neki album? Po uticaju? Ma hajde, ko će tu opet dati neku konkretnu ocjenu, na koliko je bendova je taj i taj album uticao? Evo uzmimo neki primjer s liste, nema šanse, ali apsolutno nikakve, nikave šanse, da je Odbrana i poslednji dani bio uticajniji album od bilo kog od Azrina prva 3 albuma. Znači, no way Jose. I uopće, ko to može ocijeniti šta je dobar, vrlo dobar, odličan album? Ja ću reći da postoje 2 savršena, možda 3 (Van Morrison - Astral Weeks i It's Too Late To Stop Now, i možda Pixies - Doolittle. Sutra ću reći Surfer Rosa, prekosutra Bossanova. Zato ono "možda").

Druga lista, izbor Rolling Stonea. I tu možemo opet reći, s obzirom na to ko je listu sastavljao, opet je to odraz ličnog ukusa. S druge strane Rolling Stone je (u svjetskim okvirima) nekad značio nešto, ali danas je taj značaj neuporedivo manji, i sve više opada. A ovo srpsko-hrvatsko izdanje RS-a je pogotovo totalno beznačajno (iako mi je ta njihova lista 20 albuma nekako logičnija, ili uslovno rečeno "bolja").

Ti možeš tih 20 nabrojanih albuma poredati i drugačije, potpuno randomly i opet možeš biti u pravu. I tako svaki put iznova, kao na poker aparatu kad se zavrte karte Ima tu poneki uljez, recimo Goribor, odličan bend i odličan album, ali po meni ne spada ni u top 50, a kamoli 20. Po čemu Goribor, a ne eto ovdje spomenuti Obojeni program? I tako možemo u nedogled.

I evo sad se sjetih kad sam vidio opet tu listu, ako pričamo o uticaju, kao neko ko je u tom vremenu odrastao i puno više bio u muzici, siguran sam da je prvi album Idola bio važniji po tom pitanju nego OIPD. Ne kažem da je ovaj drugi loš, odličan je to album, ali po meni precijenjen.
Isto tako Partibrejkers, staviti III a izostaviti prvi album je besmislica. I tako dalje.

I još da se dotaknem Bijelog dugmeta: koliko god to bila muzika koja mene ne dira (uz poneki izuzetak), mislim da se ne može poreći ni osporiti da su oni bili apsolutni broj 1 u ex YU, po svim parametrima. Ograničiti BD na "pastirski rock" je zlonamjerno i obična podvala, ako se za ikoga može reći da je s podjednakim uspjehom napisao i odsvirao čitav dijapazon muzičkih stilova i pravaca, onda je to Bregović i Bijelo dugme. I ne bih rekao da je to samo prepisivanje od drugih ili jahanje na (tada) aktuelnom trendu. Svi su od nekoga učili pa i prepisivali, već su spomenuta velika imena kao što su Led Zep i Stonesi. Ni Bregović nije ništa drugačiji, ne želeći ga naravno izjednačavati sa njima. Iako se može reći da je u YU okvirima Dugme bilo ono što su recimo Stonesi bili u svijetu. Najveći. (Iako opet kažem da za mene lično ima tovar drugih bendova koji mi više leže).

Uh, ispade referat od ovoga, a nisam namjeravao. I ne bih da bude shvaćeno kao polemika, samo pričamo, diskutujemo

prvo da napišem da cijenim repliku. diskutiramo s velikom većinom tvog upisa se slažem.

- što se tiče best ever listi, ne postoji vjerojatno niti jedna koja nije upitna, niti koja nije podložna osobnom mišljenju. jebiga, kao što si rekao, glazba nije egzaktna. bolt istrči 100 metara prije no gatlin i zbog toga nema, ne može i ne smije biti spora tko je brži. no kako onda valorizirati išta u npr umjetnosti? lista po lista i koliko god manjkave bile iskristalizira se neki kanon. ja bih stavio i više lista ali jebiga, ne znam za njih. govorimo li o listama najboljih ex yu albuma, jasno. stranih ima koliko god hoćeš. ako tko zna, slobodno neka stavi. moja poanta je bila pokazati da su lupetanja o sarajevskoj školi koja je drmala jugom ništa drugo do li lupetanja, sem ako se govori o prodaji diskova. ništa zagreb ni beograd nisu kaskali za sarajevom, dapače.

- slažem se da je američki rolling stone nekoć davno bio relevantan, te da danas nema ni izbliza takav stastus. moje mišljenje je da je prekonzervativan. pitchfork pak premoderan. ja sam negdje između. hrvatsko ili ex yu izdanje nije pravo ni zaživilo da bi se moglo reć za nj da je bitno. no opet, i meni se više sviđa rolling stoneova lista no ona prva. vidi se da je prošlo vremena između dvije liste i vidi se da npr dugme lošije stari no azra.

- smatram da je azra najutjecajniji, a čini mi se i najpopularniji novovalni bend. ne nužno i meni najbolji. što se idola tiče odbrana mi je debelo precijenjena. pa meni to nije ni najbolji album idola. prvi njihov album mi je bolji. što se partibrejkersa tiče meni su prva 3 jednako dobri. najdraži II samo zbog mesečevi kćeri. inače, partibrejkersi su mi najbolji srpski bend. jebiga, šarla je prekratko trajala.

- nikako se ne mogu složiti da je bijelo dugme "bili apsolutni broj 1 u ex yu po svim parametrima". jesu po broju prodanih nosača zvuka. po kvaliteti/utjecaju ni blizu. no zbilja mi se više neda o bendu kojeg al doslovno ne doživljavam ni kao lanjski snijeg.

[dale cooper]

Mi bolujemo od retrogradnosti... mi zivimo u proslosti...nasi pogledi su u proslosti... sta reci o osobama 20-godisnjacima ili 30-godisnjacima koji zive u eri Stulica, starog Parnog Valjka itd...
I onda ocekujemo da idemo naprijed... nikada... never... nasi pogledi, nase razmisljanje, nasi stavovi su u proslosti... u eri tita i jovanke... zalosno....

Da, činjenica je da malo ima novih bendova vrijednih spomena, koji se kvalitetom i značajem mogu porediti
sa onima iz bivše države. Naravno, to je posljedica i samog raspada Jugoslavije, fragmentiranja
prostora djelovanja i smanjenja tržišta. Ironično je to što nikada lakše nije bilo snimati muziku, faktički se danas
može napraviti mini studio u kućnoj varijanti sa malo boljim kompjuterom i raznim softwerima koji su široko
dostupni. Gotovo da više nema potrebe za velikim snimateljskim studijima. I pored toga čini mi se da je sve manje
kreativnih mladih ljudi koji se bave dobrom i zanimljivom muzikom.

[zg1911]

a da popalimo renoarove slike, felinijeve filmove, bregovićeve ploče...oslobodimo se stega, bolja budućnost nas čeka.

odavno komunističkiji post nisam pročitao.




ps. u prvih 15 sekundi više roka nego danas na nečijem -novom projektu-.

ti ga sprdaš ali nije to uopće blesav stav. i meni mrak padne na oči kad vidim koliko se idealizira novi val i općenito ex yu doba. novo vrijeme traži nove heroje. jeboga, šta nekom srednjoškolcu znače štulićeve epopeje o likovima zaboravljenim likovima i zatvorenim birtijama? ja prvi sam znao do jutra branit majke kao bolji bend od azre.

[dezurni_ucenik]

a da popalimo renoarove slike, felinijeve filmove, bregovićeve ploče...oslobodimo se stega, bolja budućnost nas čeka.

odavno komunističkiji post nisam pročitao.




ps. u prvih 15 sekundi više roka nego danas na nečijem -novom projektu-.

Lik je troler. Ne nasjedaj.

Ali slazem se za Bregine ploce, sve to treba spalit.

[piupiu]

malo o cenzuri i autocenzuri u ex yu (poklon za julisiza )


Hoćemo cenzuru: YU rockeri i (auto)cenzura

"Šund-ploča" ... ... I like.

Najbolji je dio o onome kako se koja ambasada ili organizacija požali da se ugrožava 'lik i djelo' njihove kulture, ode ploča. Čuj žalili se oficiri što je na sceni spaljena američka vojna knjižica. Što ti je politička korektnost naroda i narodnosti socijalističke, antifašističke i nesvrstane.

[vicious]

Mi bolujemo od retrogradnosti... mi zivimo u proslosti...nasi pogledi su u proslosti... sta reci o osobama 20-godisnjacima ili 30-godisnjacima koji zive u eri Stulica, starog Parnog Valjka itd...
I onda ocekujemo da idemo naprijed... nikada... never... nasi pogledi, nase razmisljanje, nasi stavovi su u proslosti... u eri tita i jovanke... zalosno....

Da, činjenica je da malo ima novih bendova vrijednih spomena, koji se kvalitetom i značajem mogu porediti
sa onima iz bivše države. Naravno, to je posljedica i samog raspada Jugoslavije, fragmentiranja
prostora djelovanja i smanjenja tržišta. Ironično je to što nikada lakše nije bilo snimati muziku, faktički se danas
može napraviti mini studio u kućnoj varijanti sa malo boljim kompjuterom i raznim softwerima koji su široko
dostupni. Gotovo da više nema potrebe za velikim snimateljskim studijima. I pored toga čini mi se da je sve manje
kreativnih mladih ljudi koji se bave dobrom i zanimljivom muzikom.

Nažalost, u pravu si. Nikada više slobode i mogućnosti za kreativnost, a nigdje ništa. Pojedini izuzeci samo potvrđuju pravilo.
Inače se čini kao da se kompletna muzička scena (u svijetu) pomjerila u pravcu masovne konzumentske produkcije (sve je postalo "lift music", ili još više mi se sviđa njemačka riječ "Fahrstuhlmusik" ), pa ako je taj odnos u procentima nekada bio pa hajde recimo 60:40, sada je to sigurno 90:10. Tužno, ali tako je, yebi ga.

Mislim jasno je meni da su ona vremena prošla, da živimo u nekom novom, puno bržem i mobilnijem dobu, ali zar su internet, ajfoni, tableti, kompjuteri totalno zatukli kreativnost?

[dale cooper]

Mi bolujemo od retrogradnosti... mi zivimo u proslosti...nasi pogledi su u proslosti... sta reci o osobama 20-godisnjacima ili 30-godisnjacima koji zive u eri Stulica, starog Parnog Valjka itd...
I onda ocekujemo da idemo naprijed... nikada... never... nasi pogledi, nase razmisljanje, nasi stavovi su u proslosti... u eri tita i jovanke... zalosno....

Da, činjenica je da malo ima novih bendova vrijednih spomena, koji se kvalitetom i značajem mogu porediti
sa onima iz bivše države. Naravno, to je posljedica i samog raspada Jugoslavije, fragmentiranja
prostora djelovanja i smanjenja tržišta. Ironično je to što nikada lakše nije bilo snimati muziku, faktički se danas
može napraviti mini studio u kućnoj varijanti sa malo boljim kompjuterom i raznim softwerima koji su široko
dostupni. Gotovo da više nema potrebe za velikim snimateljskim studijima. I pored toga čini mi se da je sve manje
kreativnih mladih ljudi koji se bave dobrom i zanimljivom muzikom.

Nažalost, u pravu si. Nikada više slobode i mogućnosti za kreativnost, a nigdje ništa. Pojedini izuzeci samo potvrđuju pravilo.
Inače se čini kao da se kompletna muzička scena (u svijetu) pomjerila u pravcu masovne konzumentske produkcije (sve je postalo "lift music", ili još više mi se sviđa njemačka riječ "Fahrstuhlmusik" ), pa ako je taj odnos u procentima nekada bio pa hajde recimo 60:40, sada je to sigurno 90:10. Tužno, ali tako je, yebi ga.

Mislim jasno je meni da su ona vremena prošla, da živimo u nekom novom, puno bržem i mobilnijem dobu, ali zar su internet, ajfoni, tableti, kompjuteri totalno zatukli kreativnost?

Pa ne nužno. Situacija izgleda tako ako posmatraš isključivo mainstream i ono što je na listama. Underground je
mnogo zdraviji, ali treba imati volje i želje za istraživanjem i kopanjem. A i to nije teško sa obzirom na internet
i mnoštvo blogova i sajtova posvećenih drugačijim vrstama muzike.

[vicious]

Da, činjenica je da malo ima novih bendova vrijednih spomena, koji se kvalitetom i značajem mogu porediti
sa onima iz bivše države. Naravno, to je posljedica i samog raspada Jugoslavije, fragmentiranja
prostora djelovanja i smanjenja tržišta. Ironično je to što nikada lakše nije bilo snimati muziku, faktički se danas
može napraviti mini studio u kućnoj varijanti sa malo boljim kompjuterom i raznim softwerima koji su široko
dostupni. Gotovo da više nema potrebe za velikim snimateljskim studijima. I pored toga čini mi se da je sve manje
kreativnih mladih ljudi koji se bave dobrom i zanimljivom muzikom.

Nažalost, u pravu si. Nikada više slobode i mogućnosti za kreativnost, a nigdje ništa. Pojedini izuzeci samo potvrđuju pravilo.
Inače se čini kao da se kompletna muzička scena (u svijetu) pomjerila u pravcu masovne konzumentske produkcije (sve je postalo "lift music", ili još više mi se sviđa njemačka riječ "Fahrstuhlmusik" ), pa ako je taj odnos u procentima nekada bio pa hajde recimo 60:40, sada je to sigurno 90:10. Tužno, ali tako je, yebi ga.

Mislim jasno je meni da su ona vremena prošla, da živimo u nekom novom, puno bržem i mobilnijem dobu, ali zar su internet, ajfoni, tableti, kompjuteri totalno zatukli kreativnost?

Pa ne nužno. Situacija izgleda tako ako posmatraš isključivo mainstream i ono što je na listama. Underground je
mnogo zdraviji, ali treba imati volje i želje za istraživanjem i kopanjem. A i to nije teško sa obzirom na internet
i mnoštvo blogova i sajtova posvećenih drugačijim vrstama muzike.

Ali tu i jeste kvaka, underground je oduvijek postojao i bio kakav je i sad, ali nekad se i na listama moglo pronaći ponešto dobro. Možda se radi samo o nekakvoj nostalgiji, ali meni se čini da je i mainstream nekad bio podnošljiviji.

BTW, sad otvorim onu temu music all about i vidim šta si napisao za Astral Weeks, aferim!

[radostan dan]

hiperprodukcija, tehnologija koju si naveo, dalje -sada već životni stil i standardi, utiču na no ovo o čemu si pisao, i dijelim tvoje mišljenje...

[julisiz es grant]

malo o cenzuri i autocenzuri u ex yu (poklon za julisiza )


Hoćemo cenzuru: YU rockeri i (auto)cenzura

Nasuprot široko rasprotranjenom uverenju, cenzura ploča u pravom smislu reči je u Socijalističkoj Republici Jugoslaviji bila relativno retka pojava; do nje je dolazilo srazmerno retko zbog prisustva – autocenzure.

Naime, da bi došla do najviših instanci, jedna rok pesma morala je da prođe tri bedema – sami autori su se odlučivali da ono što žele i imaju da poruče radije kažu kroz alegoriju (što je, posredno, dovodilo do veće poetičnosti); naročito problematični tekstovi i omoti često su menjani na zahtev izdavačke kuće; ploča bi, naposletku, dolazila u ruke neke od čuvenih komisija za šund, koja bi joj, ukoliko neki aspekt albuma deluje naročito problematično, lepila etiketu šund-ploče, čime bi album dobijao znatno veću cenu u prodaji. Neki vele da se povećavanjem cene ploče sprečavalo da ona dođe u ruke većeg broja ljudi, a drugi da je etiketa „šund-proizvod“ omogućavala da se ploča uopšte pojavi.R

Sa druge strane, umeo je takav sistem rok poslenike i da nagradi, dodeljivanjem priznanja kao što su Majska nagrada, Smeli cvet i prestižnih Sedam sekretara SKOJ-a. Neki vele da su ovakva priznanja, dodeljena i nekima od najvećih „disidenata“ jugoslovenske scene, poput Riblje Čorbe, Pankrta, Buldožera i Lačnog Franza, bila način da se rokeri pacifikuju, a drugi da ona predstavljaju potvrdu činjenice da je taj sistem podsticao rok kao zvaničnu kulturu mladih i, ako ne ohrabrivao, ono tolerisao kritike koje su dolazile iz rokerskih redova.

Cenzura istinski dobija maha tek tokom devedesetih godina prošlog veka. U svim republikama izvođači „sa one strane“ bivaju proglašeni nepodobnim; ovakvo proterivanje iz štampe, sa radija i televizije najdoslednije je, čini se, sprovođeno u Hrvatskoj. U Srbiji se oni koji izražavaju protest protiv režima – a to je najveći deo srpske rok scene – skidaju sa režimskih medija; po mnogima, rokenrol je u Srbiji postao kontrakultura u pravom smislu reči tek tokom devedesetih.

Cenzura i autocenzura u domaćem roku svakako predstavlja vrlo zahvalnu temu za buduće istraživače; kao mali prilog budućim radovima na tu temu, nudimo hronologiju najupečatljivijih i najzanimljivijih slučajeva (auto)cenzure na domaćoj sceni.

1961.

Arsen Dedić u Hrvatskoj biva proglašen nepodobnim zbog ciklusa pesama „Čuda“, objavljenog u jednom književnom listu. Prašina se sleže nakon što ga u odbranu uzme književnik Bruno Popović.

1968.

Grupe Elipse i Mladi Levi predstavljaju Jugoslaviju na Festivalu mira u Sofiji. Njihovom zajedničkom koncertu u gradskom parku prisustvuje veliki broj mladih. Kada počnu sa svirkom, publika počinje da tapše u ritmu. To je isprovociralo miliciju, koja počinje da tuče ljude u publici, pa koncert biva prekinut nakon samo desetak minuta.

1969.

Koncert grupe Žeteoci, koju čine studenti zagrebačkog Teološkog fakulteta i koja izvodi beat muziku sa religioznim tekstovima, treba da se održi u dvorani Studentskog centra u Zagrebu, ali je zabranjen uoči nastupa; to izaziva nezadovoljstvo okupljene publike, pa milicija mora da interveniše. Nedelju dana kasnije, Žeteoci dobijaju dozvolu da održe koncert.

Iako beogradska postavka Kose nije naišla na probleme nakon prvog izvođenja (jedan deo predstave izveden je za Josipa Broza Tita), posle tridesetak izvođenja pojedini krugovi u vojsci su se pobunili zbog spaljivanja (američke) vojne knjižice na sceni, pa predstava biva skinuta sa repertoara Ateljea 212.

Trinaesti broj muzičkog časopisa Pop Express biva zabranjen; uzrok zabrane je jedno od pisama čitalaca. Po rečima hroničara početaka jugoslovenske scene Vladimira Spičanovića: „Pošto je tu bilo jedno desetak pisama, pokušavao sam da proniknem u to zbog čega je zabranjen, i u ono vreme nisam uspeo da ukapiram; danas možete da čitate deset puta, nema šanse! To je bilo toiko naivno, toliko benigno da je to smešno, međutim, nekome je to smetalo…“

1972.

Pojedine radio stanice označavaju pesmu „Kralj alkohol“ grupe Time kao nepodesnu, zbog toga što „promoviše alkoholizam“.

1974.


Originalni dizajn za omot albuma Kiselina
Pop Mašina objavljuje Kiselinu, konceptualni album sa LSD tripom kao temom. Plašeći se da će čelnici PGP-RTB-a odbiti da objave ploču ako uoče njenu tematiku, članovi grupe menjaju raspored pesama na albumu, a na omotu se, umesto psihodeličnog rada Jugoslava Vlahovića, pojavljuje jednostavna fotografija benda. Nakon što je ploča odštampana, čelnicima PGP-a tajnu naziva albuma otkriva jedan novinar Ilustrovane Politike, pa izdavačka kuća odbija da sklopi ugovor sa Pop Mašinom, ali ipak objavljuje album.

1975.

Buldožer objavljuju ploču Pljuni istini u oči; provbitni tiraž se brzo rasprodaje, ali PGP-RTB odugovlači sa doštampavanjem ploče, smatrajući da su pojedine pesme i detalji omota „sporni“. Čelnici izdavačke kuće zahtevaju da se sa omota izbaci fotografija na kojoj klavijaturista grupe, Borut Činč, u pionirskoj uniformi svira harmoniku dok iza njega stoji Titova slika. Članovi grupe na novoj verziji omota tu fotografiju zamenjuju – slikom golog muškarca.

1976.

Buldožer snimaju svoj drugi album, Zabranjeno plakirati, ali PGP okleva sa objavljivanjem; čelnici PGP-a zameraju Buldožeru „suviše pornografske tekstove“. Snimci u PGP-u čekaju godinu dana, sve dok ih ne otkupi i objavi Helidon.

1978.

Grupa Metak nastupa na Splitskom festivalu; organizatorima manifestacije ime Metak zvuči previše provokativno, pa je grupa najavljivana kao Meta.

Jugoton uspešno pregovara o licencnom objavljivanju ploče Never Mind The Bollocks, Here’s The Sex Pistols. Objavljivanje je stopirano zbog bojazni da bi objavljivanje ploče u Jugoslaviji moglo izazvati diplomatski sukob sa Velikom Britanijom.

1979.


Originalni dizajn omota za album Bitanga i princeza
Objavljivanje albuma Bitanga i princeza Bijelog Dugmeta prati niz problema: čelnici Jugotona smatraju da je omot koji je dizajnirao Dragan S. Stefanović, i na kome ženska noga šutira muške genitalije, „vulgaran“, pa novi omot dizajnira Jugotonov dizajner Ivan Ivezić. Goran Bregović pristaje da iz pesme „Ala je glupo zaboravit’ njen broj“ izbaci stih „koji mi je moj“, i, nakon dužeg ubeđivanja, da stih „A Hrist je bio kopile i jad“ iz pesme „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ zameni sa „A on je bio kopile i jad“.

Riblja Čorba objavljuje svoj prvi album, Kost u grlu. Pre snimanja, Đorđević pristaje da pesmu „Još jedan usran dan“ preimenuje u „Još jedan šugav dan“. Međutim, nakon što je ploča objavljena, nekome od urednika PGP-a pada na pamet da bi stih „popij svoje sedative“ iz pesme „Mirno spavaj“ mogao da asocira na uživanje droga. Čitav tiraž albuma se povlači iz prodaje, sporni stih se izbacuje iz pesme, i ploča sa novom verzijom se pojavljuje u prodavnicama. „Mirno spavaj“ u svojoj celosti biva objavljena na singlu godinu dana kasnije.

Prvenac Prljavog Kazališta zbog angažovanih tekstova dobija etiketu šund-ploče.

1980.

Prvi multimedijalni projekt Laibacha, pod nazivom „Rdeči revirji“, zabranjen je uoči premijere, sa obrazloženjem da su na plakatima „nepravilno i neodgovorno“ upotrebljeni crni krstovi ruskog slikara Kazimira Maljeviča. Događaj izaziva brojne medijske napade na grupu.

Radio urednici kao nepodesnu označavaju pesmu „Ja ne mogu“ Laboratorije Zvuka, verujući da bi stihovi „Ja ne mogu ni na jednu nogu / Da stanem čim svanem“ mogli da asociraju na probleme sa nogom koje je Tito imao pred smrt.

Spot Pekinške Patke, u kome sviraju u izlogu robne kuće okruženi mladim pankerima, biva označen kao nepodesan i zabranjen za emitovanje. Paljenje Borbe, glasila Saveza komunista, koje su članovi grupe izveli na koncertu u Novom Sadu (po njihovom priznanju, „hteli su napraviti neki skandal, to je uvek dobro“) rezultiralo je velikom pažnjom medija, ali i pozivom na informativni razgovor.


PGP-RTB insistira na novom omotu za Vrt svetlosti Igre Staklenih Perli, sa obrazloženjem da je originalni psihodelični omot „neprofesionalno urađen“.

Paraf objavljuju svoj prvi album, A dan je tako lijepo počeo. Iako su pre objavljivanja omot i deo tekstova izmenjeni, ploča je ipak dobila etiketu šund-ploče.

1981.

U Sloveniji izbija naci-pank afera. Marko Šelih, pevač grupe Lublanski Psi, i Igor Vidmar, muzički novinar, bivaju uhapšeni zato što su nosili bedževe sa precrtanom svastikom, uz optužbe da su nosili nacističke simbole, ali ubrzo bivaju oslobođeni zbog nedostatka dokaza da su bavili „antidržavnim aktivnostima“. Optuženi su i članovi sastava Buldogi, ali se afera ubrzo sleže.

Pesma „Maljčiki“, kojom su Idoli parodirali socijal-realizam, nakon protesta sovjetske ambasade biva zabranjena na TV-u i pojedinim radio stanicama. Na pojedinim stanicama je zabranjena i „Retko te viđam sa devojkama“.

Neposredno pred objavljivanje prvenca grupe Haustor, čelnici Jugotona odlučuju da sa ploče izbace pesmu „Radnička klasa odlazi u raj“, smatrajući da je „politički nepodobna“; pesma se tri godine kasnije pojavljuje na albumu Treći svijet.

Grupa Zana snima svoj prvi album, Loše vesti uz rege za pivsku flašu; na insistiranje čelnika Jugotona, menjaju tekst pesme „Loše vesti“.

Čelnici Jugotona insistiraju da se na omotu Azrinog albuma Sunčana strana ulice dopiše da su „Kurvini sinovi“ upereni protiv „imperijalizma i hegemonije“. Na omotu albuma Ravno do dna, objavljenom nekoliko meseci kasnije, u tekstu pesme „Uradi nešto“ izostavljen je stih „Zatvori prolaz za staljiniste“. U intervjuu za Polet, Branimir Štulić govori u teroru komunizma u Sovjetskom Savezu, što izaziva protest sovjetske ambasade.

Pesma „Nestašni dečaci“ Bulevara, za koju je tekst napisao Momčilo Bajagić, biva zabranjena u pojedinim medijima, sa obrazloženjem da može da asocira na proteste kosovskih Albanaca.

Prvenac Lačnog Franza, Ikebana, zbog tekstova biva označen kao šund-ploča.

Prvenac grupe Na Lepem Prijazni zbog pesme „Suckitandsee“ biva označen kao šund-ploča.

1982.

U Ilustrovanoj Politici objavljeno je pismo jednog tinejdžera, u kome on promišlja o političkoj podobnosti Bore Đorđevića, i ukazuje na stihove „za ideale ginu budale“ i „kreteni dižu bune i ginu“ iz pesme „Na zapadu ništa novo“ kao uvredljive za slavne pretke. Pismo pokreće lavinu: SUBNOR-i (Savezi udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata) Sarajeva, Karpoša i Bezdana i Savez socijalističke omladine Bosne i Hercegovine zahtevaju da se ploča zabrani; u javnosti se vodi polemika o Đorđevićevim stihovima. Riblja Čorba je primorana da prekine koncert u Celju jer su dežurni vatrogasci previše agresivni prema publici, koncert u Sarajevu mogu da održe tek nakon što Đorđević potpiše da će „Na zapadu ništa novo“ pevati na sopstvenu odgovornost, a koncert u Tuzli im je otkazan, uz obrazloženje organizatora da „ne mogu da obezbede mir tokom kocerta grupe čije ponašanje nije u skladu sa socijalističkim moralom“. Prašina se sleže nakon što u odbranu grupe stane Milo Dimitrijevski, predsednik SUBNOR-a Jugoslavije.

Otrocima Socijalizma je nastup u Beogradu onemogućen na preporuku Saveza socijalističke omladine Slovenije. Ubrzo im je zabranjeno izvođenje svih tekstova, uz obrazloženje da su „previše politički angažovani“. Prvi nastup u Ljubljani imaju pod imenom Otroci, ali se na koncertu pojavljuju sa flasterima preko usta, čime podižu još veću prašinu u javnosti. Za pravo da nastupaju pod imenom Otroci Socijalizma su se izborili uz podršku slovenačkih pank aktivista. Ubrzo im je zabranjena i pesma „700 usnjenih torbic“, inspirisana činjenicom da je 700 delegata partijskog kongresa 1982. dobilo prigodne kožne torbe.

Laboratorija Zvuka nastupa u Novom Mestu; na plakatu za koncert nalazi se Vilmoš Kauboj, maskota i pridruženi član grupe. Neki od mešatana smatraju da on predstavlja karikaturu Josipa Broza Tita, pa sve prijavljuju miliciji, uz obrazloženje da plakati predstavljaju „uvredu socijalističkog morala i povredu patriotskih osećanja“. Protiv Predraga Vraneševića je poveden sudski postupak. On prvobitno biva osuđen na 40 dana zatvora, ali iz viših krugova ubrzo stiže odluka da se presuda preinači i slučaj zataška kao besmislen.

Jugoton ne dozvoljava Idolima da na omotu Odbrane i poslednjih dana koriste fresku Belog anđela iz Mileševe.

Zabranjena je reklama za album Malo pojačaj radio Zdravka Čolića. U reklami vojnici u nepoznatim uniformama zakopavaju radio, radio eksplodira i u vazduh leti crvena zastavica sa sloganom „Nova diverzija Zdravka Čolića“.


Vilmoš Kauboj, studija za sporni plakat
1983.

Otroci Socijalizma snimaju svoj drugi album; ploča je odštampana u Beogradu, a trebalo je da bude objavljena za ZKP RTLJ. Na putu od Beograda do Ljubljane celokupnom tiražu od 3.000 primeraka se izgubio trag. Naknadno je otkriveno da su ploče zaplenjene i uništene.

Laibach na Zagrebačkom bijenalu održavaju koncert pod nazivom „Mi kujemo budučnost“. Tokom nastupa emitovan je film Revolucija još traje i porno film. Kada se na platnu u istom trenutku pojave snimci Tita i penisa, milicija prekida nastup. Juna iste godine bend daje svoj prvi televizijski intervju, u političkoj emisiji TV tednik. Intervju izaziva burne reakcije, i grupi biva zabranjeno javno nastupanje i upotreba imena Laibach.


PGP-ovi urednici sa prvog albuma grupe Bezobrazno Zeleno izbacuju pesmu „Long Live moja Srbijo“. Pre snimanja albuma, članovi benda su bili primorani da u pesmi „Momci sa juga“ stih „smenjujemo generale“ zamene sa „sadićemo banane“, a „udaramo na vlast“ sa „smejemo se u glas“.

EP Rok Mašine Izrod na granici kasni sa objavljivanjem zbog problema sa omotom; čelnici Jugodiska smatraju da je omot, koji je dizajnirao Jugoslav Vlahović i na kome se nalaze dve ruke probodene perima, „politički nepodoban“; ploča biva objavljena tek nakon što Vlahović dizajnira novi omot.

Riblja Čorba predstavlja Jugoslaviju na omladinskom festivalu „Balkan – zona bez nuklearnog naoružanja“ u Bugarskoj. Grupa drži četiri koncerta; na završnoj večeri nastupaju zajedno sa bugarskim ritmičkim plesačima, grčkim folklornim ansamblom i rumunskim omladinskim pozorištem, koje izvodi predstavu Bauk kapitalizma napada omladinu Istoka. Od grupe se zahteva da ne izvodi pesmu „Kako je lepo biti glup“.

Alum O je! grupe U Škripcu dobija etiketu šund-ploče.

1984.

Na koncertu Zabranjenog Pušenja u Rijeci kvari se pojačalo. Frontmen grupe, dr Nele Karajlić publici kaže: „Crk’o maršal! Mislim na pojačalo!“ To izaziva proglase više SUBNOR-a i Saveza socijalističke omladine u kojima se osuđuje ponašanje članova Pušenja i poziva se na zabranjivanje njihovih koncerata, te brojne medijske napise protiv grupe, otkazivanja koncerata i skidanje sa telvizijskih i radijskih programa; odluku da prestanu sa radom na Top listi nadrealista donose samoinicijativno.

Ploča Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju Riblje Čorbe, zbog tekstova pesama „Mangupi vam kvare dete“ i „Besni psi“, dobija etiketu šund ploče. Zbog stihova „Grčki šverceri / arapski studenti / maloletni delikventi / negativni elementi / i besni psi“ ambasade tri arapske zemlje i Zaira ulažu proteste, tvrdeći da je Đorđević u pesmi „izjednačio arapske studente i besne pse“. Ministarstvo kulture naručuje analizu pesme od strane stručnjaka. Neposredno pred promotivni koncert u Beogradu, iz Ministarstva spoljnih poslova stiže zahtev da se pesma ne izvodi.

Zbog tekstova pesama „Laž“ i „7 milja iznad mora“ ploča Dukat i pribadače Aerodroma kasni sa objavljivanjem; naročito su sporni stihovi pesme „Laž“: „Priča kaže jednog dana svi će biti jednaki / Svako imat’ će sve / Samo treba biti strpljiv i vjerovat’ u drugove“.

Zabrana upotreba imena Laibach je i dalje na snazi, pa bend koncert posvećen Tomažu Hostniku, pevaču Laibacha koji je izvršio samoubistvo dve godine ranije, održava u tajnosti.

1985.

Riblja Čorba snima album Istina. Jugoton, sa kojim grupa ima ugovor, odbija da objavi pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, „Snage opozicije“, „Dvorska budala“ i „’Alo“. Grupa prelazi u PGP-RTB, koji odbija da objavi samo „Snage opozicije“, ali i zahteva da se iz pesme „’Alo“ izbace stihovi „S planine šakal zavija / tamo je Jugoslavija“. Grupa namerava da pesmu „Snage opozicije“ objavi kao samizdat singl, ali odustaje nakon što većina listova objavi tekst pesme. Pesma je objavljena tek 1997, na kompilaciji Treći srpski ustanak.

Laibach objavljuju svoj prvi LP album. Kako je zabrana upotreba imena i dalje na snazi, na albumu nije naznačeno ime sastava, a deo albuma sa Titovim govorom je tonski pokriven.

Spot za pesmu „Visibabe, ljubičice“ Peđa D’Boy Banda zabranjen je zbog erotskih momenata.


1986.

Grupa Griva sa Alenom Islamovićem snima pesmu „Kalinka“, inspirisanu černobilskom katastrofom. Posle prvih nekoliko emitovanja, sovjetska ambasada protestvuje, pa mediji dobijaju direktivu da je ne emituju.

Riblja Čorba objavljuje album Osmi nervni slom. Pesma „Južna Afrika ’85 (Ja ću da pevam)“ dobija takav naziv kako bi se stavilo do znanja da se tobože odnosi na stanje u Južnoj Africi. Međutim, većina radio urednika pomenutu pesmu, te pesme „Tu nema Boga, nema pravde“ i „Crno je dole“ označava kao nepodesne za emitovanje. Na sednici Komisije za informativno-propagandno delovanje Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije raspravlja se o Đorđevićevim stihovima.

1987.

Na proslavi povodom godišnjice Studija B, održanoj u Sava Centru, Bora Đorđević čita pesmu „Crni mercedes“, koja, po oceni javnog tužioca, „uznemiruje javnost“. Budući da su u pitanju bili već objavljeni stihovi, sud odbija zahtev tužilaštva za pokretanje postupka.


Goran Bregović želi da na albumu Bijelog Dugmeta Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo okupi predstavnike različitih političkih stanovišta: obradu revolicionarne pesme „Padaj, silo i nepravdo“ trebalo je da peva narodni heroj Svetozar Vukmanović Tempo, pesmu „Ružica si bila“ šlager pevač Vice Vukov, još šezdesetih označen kao nepodoban zbog propagiranja hrvatskog nacionalizma, a na omotu je trebalo da se pojavi slika Dve godine garancije (na kojoj čovek leži na klupi u parku pokriven Politikom) slikara Miće Popovića, koji je u to vreme važio za disidenta. Sva trojica su zainteresovana. Na razgovor sa Vukovim u Zagreb odlazi menadžer Dugmeta, Raka Marić; na sarajevskom aerodromu dočekuje ga milicija, privodi i saslušava. Mića Popović odustaje od saradnje, upozoravajući Bregovića na opasnost za obojicu ako se njegova slika pojavi na omotu. Na kraju se na albumu pojavio samo Vukmanović. Britanski Guardian Tempovo gostovanje na ploči Dugmeta opisuje kao „neku vrstu Bregovićevog državnog udara“.


Poleđina omota albuma Pozdrav iz zemlje Safari, sa prelepljenim komentarom uz “Dan Republike”
Na omotu albuma Pozdrav iz zemlje Safari Zabranjenog Pušenja, kraj imena pesme „Dan Republike“ pisalo je „Naš prijedlog za Pjesmu Evrovizije“, što je, zbog problematičnih stihova, naknadno prelepljeno. Radio urednici dugo izbegavaju da emituju ovu pesmu. Spot za pesmu „Manijak“ sa istog albuma, koji je režirao Emir Kusturica (u to vreme pridruženi član benda), zabranjen je. U spotu Karajlić glumi političara pedofila, koji devojčice namamljuje keksom. Sporan detalj bio je – marka keksa. Keks u spotu je marke „Tops“; proizvodila ga je firma Agrokomerc, čije su finansijske malverzacije, otkrivene iste, 1987. godine, predstavljale najveću ekonomsku aferu u Jugoslaviji.

KUD Idijoti predstavljaju Jugoslaviju na festivalu mediteranskih zemalja u mestu Ređo Kalabrijo na jugu Italije. Dok izvode italijansku revolucionarnu pesmu „Bandiera Rossa“, italijanska policija upada na binu i prekida njihov nastup.

Lačni Franz, na albumu Sirene tulijo, objavljuju tradicional „Zdravljica“, nastao na stihove Franca Prešerna. Zbog neformalne interpretacije, u Sloveniji pesma biva okarakterisana kao nepodobna.

Laibach objavljuju album Opus Dei za britansku izdavačku kuću Mute Records. Na unutrašnjoj strani omota našao se rad istaknutog antinacističkog umetnika Heartfielda, četiri krvave sekire koje oblikuju svastiku. U pojedinim evropskim zemljama smisao rada je pogrešno shvaćen, pa je album bio zabranjen.

1988.


Sporna unutrašnja strana omota za Opus Dei Laibacha
Bora Đorđević čita svoje stihove u Baru. Jedan od dežurnih milicionera nalazi da je Đorđević „verbalno vrijeđao patriotsko-socijalistička osjećanja građana“, pa piše prijavu. Dolazi do suđenja. Nakon dužeg postupka, optužbe su odbačene. Iste godine, Riblja Čorba namerava da održi dobrotvorni koncert na platou ispred Hrama svetog Save, sa Pilotima, Ekatarinom Velikom i Đorđem Balaševićem kao gostima; prikupljena sredstva trebalo je da budu namenjena završetku Hrama. Milicija ne daje dozvolu da se koncert održi.

Prljavo Kazalište, na ploči Zaustavite Zemlju, objavljuje pesmu „Mojoj majci“, koju Jasenko Houra posvećuje svojoj preminuloj majci. Zbog stiha „zadnja ruža hrvatska“ pesma doživljava veliku popularnost u Hrvatskoj, ali u ostalom delu zemlje biva označena kao nacionalistička i nepodobna.

Bijelo Dugme, u produkciji RTB-a, snima spot za pesmu „Đurđevdan“; režiser spota želi da članovi benda nose srpske narodne nošnje i starinsko oružje, što Alen Islamović odbija. Postignut je kompromis: svi članovi benda osim Islamovića obući će nošnje. Spot biva zabranjen nakon samo jednog emitovanja, jer „asocira na četništvo“.

Pesma „Zebre i bizoni“ Galije, koja se bavi enigmom Titove rezidencije na Brionima, trebalo je da bude izbačena sa albuma Daleko je sunce. Uredništvo PGP-a naposletku pristaje da je objavi, ali tekst pesme nije štampan na omotu.

1989.

Prljavo Kazalište nastupa na zagrebačkom Trgu Republike (današnji Trg bana Jelačića). Kako se u to vreme Kazalište doživljava kao „nacionalni bend“, na trgu se okuplja oko 200.000 ljudi, a uoči samog koncerta jedan policijski inspektor traži od Houre da publici saopšti da koncerta neće biti, na šta Houra odgovara: „Recite im Vi“. Koncert snima Radio-televizija Zagreb. Houra tokom nastupa izjavljuje: „Nemojte mi srušiti trg, tu dolazi konj“, što je izbačeno iz snimka koji je emitovan.


Rambo Amadeus, na albumu Hoćemo gusle!, objavljuje pesmu „Amerika i Engleska (Biće zemlja proleterska)“, na kojoj gostuju Bora Đorđević i Mica Trofrtaljka; prvobitan naziv pesme, „Kataklizma komunizma“, promenjen je na zahtev PGP-a.

1990.

Uoči prvih višestranačkih izbora u Jugoslaviji, Galija priprema EP sa pesmama „On je isti kao on“, „Ti si moja jedina Partija“, „Posle svega“ i „Komunista“ (na kojoj je gostovao Šaban Bajramović). Zbog stihova Radomana Kanjevca koji su se otvoreno izrugivali Slobodanu Miloševiću, ploča nikada nije objavljena.

1991.

Pesma Ramba Amadeusa „Prijatelju, prijatelju“, sa albuma Psihološko-propagandni komplet M-91, u originalu je trebalo da sadrži usemplovane govore Slobodana Miloševića i Franja Tuđmana, ali su te delove pesme urednici PGP-RTB-a isekli.

Među uhapšenim učesnicima demonstracija 9. marta nalazi se i pevač Dušan Prelević.

1992.

Supergrupa Rimtutituki, koju čine članovi Električnog Orgazma, Partibrejkersa i Ekatarine Velike, ne dobija dozvolu da u Beogradu održi koncert na otvorenom, pa u otvorenom kamionu kruži gradskim ulicama svirajući i šaljući antiratne poruke. Dozvolu za drugi koncert uspevaju da dobiju; on je, pod nazivom „Ne računajte na nas“, održan na trgu republike. Koncertu, na kome sviraju Rimtutituki i druge grupe, prisustvuje oko 40.000 ljudi, ali režimski mediji javljaju da ih je bilo oko 5.000. Prilog o koncertu poslat je u ostale republike bivše Jugoslavije, ali niko ne želi da ga emituje.


Održana je manifestacija Beogradski rock pobednik. Manifestaciju prenosi Radio-televizija Beograd, ali je planirano da se prenos prekine kad na red dođu nastupi Bore Đorđevića i Ramba Amadeusa. Rambo Amadeus se penje na binu za vreme nastupa Bebi Dol, uzima mikrofon i govori: „Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu! Nećemo da zabavljamo biračko telo! Jebem vam mater!“

Zbog pesama koje kritikuju tadašnju vlast, Direktori bez obrazloženja bivaju diskfalifikovani iz finala Gitarijade, iako ih je žiri prethodno uvrstio u finale. Pojedini listovi objavljuju tekstove o članovima benda kao korisnicima opijata.


Vojne vlasti tragaju za Đorđem Balaševićem kako bi ga poslale na front. Balašević po prvi put ne drži tradicionalni novogodišnji koncert u Sava Centru.

1993.

Ritam Nereda objavljuju album Breaking za nemačku izdavačku kuću Walzwerk Records. Nemačka policija je zaplenila snimke, pod izgovorom da izdavač krši ekonomske sankcije protiv SR Jugoslavije. Nakon provere tekstova pesama, objavljivanje albuma je dozvoljeno.

Pesma „Završit’ ću kao Howard Hughes“ Arsena Dedića biva zabranjena za emitovanje u pojedinim hrvatskim medijima jer se u njoj pominje partizanski pilot Franjo Kluz.

Među uhapšenima na demonstracijama 1. juna je i Nebojša Drakula, pevač Direktora.

1994.

Zbog pesme „Chicago“, koja kritikuje tadašnju vlast u Hrvatskoj, album Greatest Hits 1 Jure Stublića šest meseci čeka na objavljivanje. Album je objavljen tek nakon što je iz pesme izbačen jedan stih, ali ona ipak biva zabranjena u pojedinim medijima.

1995.

Petar-Peca Popović dolazi na mesto glavnog urednika PGP-RTS-a. Nakon samo par meseci podnosi ostavku, ali u toku tog perioda uspeva da obezbedi ugovor grupi Atheist Rap. Novo uredništvo ima zamerki na pesme „Godina kulture“ i „Snajka“. Album Ja eventualno bih ako njega elimišete objavljen je samo na kaseti, sa cenzurisanom verzijom „Snajke“.

Četvrti album grupe Roze Poze trebalo je da nosi naziv Do jaja je i da na omotu ima sliku muških genitalija. Na insistiranje PGP-RTS-a, naziv albuma promenjen je u Da li si to ti?.

1996.

Riblja Čorba snima Njihove dane, album satiričnih pesama uperenih protiv Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Album je sniman u studiju Pink, čiji vlasnik, Željko Mitrović, ne zna šta članovi Čorbe snimaju u njegovom studiju. Da bi bilo što manje neprijatnosti za sve koji su radili na albumu, on je objavljen u Republici Srpskoj kao solo album Bore Đorđevića.

1997.

The Books Of Knjige na trećem Cetinjskom bijenalu izvode performans pod nazivom „Kad se konji pokupe i telad se moraju“. Po izvođenju performansa, jednog od članova grupe policija hapsi i prebija.

Album Ministarstvo straha (nazvan tako po filmu Fritza Langa) Arsena Dedića biva objavljen pod nazivom Ministarstvo. Tri godine kasnije album doživljava reizdanje, ovog puta pod punim imenom.

Slovenačke vlasti odbijaju da izdaju vize članovima Riblje Čorbe, pa je koncert u hali Tivoli otkazan.

1998.

Grupa Eva Braun nastupa na International Pop Overthrow festivalu u Los Anđelesu. Plašeći se da ime grupe može delovati neumesno, organizatori ih najavljuju kao Eva Brown.

1999.

Sa početkom bombardovanja radio B92 je nasilno preuzet od strane vlasti; među zaplenjenim materijalom su i albumi Sva sreća general voli decu Obojenog Programa, Elektro Pionir Darkwood Duba i Dobrodošli Jarbola, objavljeni od strane B92. Sva tri albuma su se pojavila na tržištu tek nakon završetka bombardovanja.

2000.

Đorđe Balašević objavljuje album Devedesete kao samostalno izdanje. Album je štampan u Sloveniji, i Balašević mora da tiraž praktično prošvercuje u Srbiju.

Spot za pesmu „Ženu varam“ grupe Let 3, u kome su upotrebljeni snimci iz vaspitno-propagandnog filma JNA snimljenog 1979. godine, biva zabranjen na Hrvatskoj radio-televiziji, sa obrazloženjem da postoji „bojazan da gledatelji spot neće shvatiti kao šalu već kao propagiranje istočnjačkih zvukova i elemenata“.


2007.

Uprava Centra za kulturu opštine Travnik zabranjuje prethodno zakazan koncert Leta 3, uz obrazloženje da članovi grupe „na nastupima sviraju goli, uz prikazivanje spolnih organa“.

2008.

Sud u Varaždinu kažnjava članove grupe Let 3 novčanom kaznom od po 300 kuna zbog „vrijeđanja morala građana Varaždina“ pokazivanjem genitalija i zadnjica. Sud ne uvažava odbranu članova grupe da nisu bili goli jer su u zadnjicama imali čepove.

2014.

Grupa Horkestar treba da nastupi u okviru svečane akademije povodom obeležavanja 50 godina beogradskog Doma omladine. Uprava Doma omladine zahteva od grupe da na nastupu ne izvodi angažovane pesme „Magla“, „Hoću da budem loš“ i „Sinoć si sanjao da si pas“, što članovi grupe odbijaju. Umesto nastupa u Domu omladine, organizuju koncert na platou ispred njega.

Izgleda zaista impresivno ...tek sad vidjeh, jer nisam ulazio na forum zbog višednevnog radnog boravka u BanDŽa Luka
Kad pročitam, imaću vjerovatno i komentara.
Za početak, molim te da navedeš ime autora teksta, ako ti je poznato.

[radostan dan]

petar kostić, mart 2015.

ne mogu da nađem neke priče u nastavcima, od dejana cukića...fantastične su. tako lako i tko dobro vraćaju u osamdesete...i devedesetdrugu. negdje sam na to naletio, ostao do 6 ujutro prikovan za monitor.

i sad tragam za tim da podjelim ovdje, ali ništa za sada...

[julisiz es grant]

petar kostić, mart 2015.

ne mogu da nađem neke priče u nastavcima, od dejana cukića...fantastične su. tako lako i tko dobro vraćaju u osamdesete...i devedesetdrugu. negdje sam na to naletio, ostao do 6 ujutro prikovan za monitor.

i sad tragam za tim da podjelim ovdje, ali ništa za sada...

To je objavljivano na stranici Popboks, koja već odavno ne radi, ali je i dalje online, tako da mislim da se mogu naći stari tekstovi na njoj.

[vicious]

petar kostić, mart 2015.

ne mogu da nađem neke priče u nastavcima, od dejana cukića...fantastične su. tako lako i tko dobro vraćaju u osamdesete...i devedesetdrugu. negdje sam na to naletio, ostao do 6 ujutro prikovan za monitor.

i sad tragam za tim da podjelim ovdje, ali ništa za sada...

To je objavljivano na stranici Popboks, koja već odavno ne radi, ali je i dalje online, tako da mislim da se mogu naći stari tekstovi na njoj.

E super, hvala vam obojici za hintove

Evo nađoh tu neku kolumnu koju je pisao Cukić, valjda je to to:
http://www.popboks.com/article/9215
U ovom tekstu se dotiče i sarajevske pop-rock škole o kojoj se ovdje ćumuralo

[julisiz es grant]

Moram iz ovog zaista lijepog, emotivnog teksta izdvojiti jedan dio, kao još jedan argument za ono što ovdje pričam danima:

Kao i većina "naprednih" tinejdžera koji su se na rokenrol navukli mnogo pre masovne prihvaćenosti "pastirskog roka" Bijelog dugmeta, bio sam veliki protivnik najpopularnije jugoslovenske grupe. Do te mere da mi je društvo iz gimnazije za rođendan kupilo njihov treći album (tada smo imali običaj da poklanjamo jedni drugima neupotrebljive budalaštine). Međutim, naslovna pesma (Eto baš hoću!) pogodila je ranjivu žicu nekoga ko je "uvek bio pametno dete" i "za mamine goste" svirao violinu. Još kad su se se iz zvučnika razlegle simfoničarski obojene harmonije završne Sanjao sam noćas da te nemam, "veseli Bosanci" dobili su neočekivanog obožavaoca. Ipak, pravu veličinu Bregovićevog talenta uspeo sam da shvatim tek kada sam i sam počeo da izlazim sa mikrofonom pred publiku. Još uvek tvrdim da je najvažnija pesma domaćeg rokenrola Ne spavaj mala moja muzika kad svira - prvi uspešan pokušaj da se ritam "našilija" upakuje u klasičan rokerski backbeat. Izgleda da je to mogao da uradi samo neko odrastao na ulicama što se sa Miljacke dižu ka brdima, zidovima čudesne kapsule.
Sarajevo je rokenrol ozbiljnije shvatalo nego ostatak zemlje. Zvanične institucije vrlo su obraćale pažnju na narastajući fenomen. Prva knjiga sa naučnim pristupom temi izašla je, naravno, u Sarajevu (Rok, kultura u izazovu - Miše Kulića, u izdanju Književne omladine Sarajeva, za koju je recenzent bio Vojislav Šešelj). Solidno organizovani koncerti sa masovnim spiskom učesnika bili su u Skenderiji češći nego u drugim gradovima.

Možda za nepoznavaoce Dejan Cukić i nije neki autoritet. Zaista, on nikada nije bio sam po sebi u vrhu domaće muzike, ali je bio dugo godina član jednog od najpopularnijih bendova bivše Jugoslavije, a početkom 80-ih kao frontmen Bulevara važio je za jednog od najperspektivnijih mladih muzičara. Osim toga, ne treba zaboraviti da je dugo radio i kao rock novinar. Godinama je bio "unutra", dio te scene, tako da sigurno zna šta priča.

[radostan dan]

TO JE TOOOOO... hvlala do neba obojici.
sve rijeđe su stvari koje me kao da uhvate za okovratnik i direktno prenesu u vrijeme o kom se piše, kao ove cukićeve priče.
ne da me je vratio u rikverc, nego tačno mogu da osjetim, doživim, boju, miris i okus tih dana...

o cukiću, bio si -mekan- za mene, ali sam te poštovao. svoju zahvalnost za ove tekstove sam izrazio unaprijed...kupio sam ti album prvenac, -spori ritam-, kao i onaj -zajedno-.

jedna njegova je -posebno- bila, u -posebno- vrijeme -





Ti mi gledaš u dlan,
kažeš prava divota
Vidi se jasno ko dan,
dugačka linija života
A mene šalju u rat,
užas i strahota
Ako mi polome vrat
kraća je linija života


Ja bih da pevam još malo
Jer je život samo jedan
I do njega mi je stalo
Meni je vredan


Ja bih da pevam još malo
Jer je život samo jedan
I do njega mi je stalo
Meni je vredan


Nikog ne poznajem tamo
ni tuđega ni svoga
Oni mi kažu pucaj samo,
al' ja ne znam u koga
Guraju me u stroj,
na glavu mi se penju
Ja nisam čovek ja sam broj
i postupam po naređenju


Ja bih da pevam još malo
Jer je život samo jedan
I do njega mi je stalo
Meni je vredan


Ja bih da pevam još malo
Jer je život samo jedan
I do njega mi je stalo
Meni je vredan


Instrumental


Ja bih da pevam još malo
Jer je život samo jedan
I do njega mi je stalo
Meni je vredan


Ja bih da pevam još malo
Jer je život samo jedan
I do njega mi je stalo
Meni je vredan
Meni je vredan


Ja bih da pevam
Ja bih da pevam
Ja bih da pevam



najcrnje od svega, tekt piše bora đorđević...isto june, kao džoni štulić. zabrljao, napustio izvor, i sad zapeo i ne popušta u sporednoj ulici, a zna da ona nije njegova glavna. samo iz razloga da ne ispadne glup i dvoličan. e moj boro...

[dale cooper]

Moram iz ovog zaista lijepog, emotivnog teksta izdvojiti jedan dio, kao još jedan argument za ono što ovdje pričam danima:

Kao i većina "naprednih" tinejdžera koji su se na rokenrol navukli mnogo pre masovne prihvaćenosti "pastirskog roka" Bijelog dugmeta, bio sam veliki protivnik najpopularnije jugoslovenske grupe. Do te mere da mi je društvo iz gimnazije za rođendan kupilo njihov treći album (tada smo imali običaj da poklanjamo jedni drugima neupotrebljive budalaštine). Međutim, naslovna pesma (Eto baš hoću!) pogodila je ranjivu žicu nekoga ko je "uvek bio pametno dete" i "za mamine goste" svirao violinu. Još kad su se se iz zvučnika razlegle simfoničarski obojene harmonije završne Sanjao sam noćas da te nemam, "veseli Bosanci" dobili su neočekivanog obožavaoca. Ipak, pravu veličinu Bregovićevog talenta uspeo sam da shvatim tek kada sam i sam počeo da izlazim sa mikrofonom pred publiku. Još uvek tvrdim da je najvažnija pesma domaćeg rokenrola Ne spavaj mala moja muzika kad svira - prvi uspešan pokušaj da se ritam "našilija" upakuje u klasičan rokerski backbeat. Izgleda da je to mogao da uradi samo neko odrastao na ulicama što se sa Miljacke dižu ka brdima, zidovima čudesne kapsule.
Sarajevo je rokenrol ozbiljnije shvatalo nego ostatak zemlje. Zvanične institucije vrlo su obraćale pažnju na narastajući fenomen. Prva knjiga sa naučnim pristupom temi izašla je, naravno, u Sarajevu (Rok, kultura u izazovu - Miše Kulića, u izdanju Književne omladine Sarajeva, za koju je recenzent bio Vojislav Šešelj). Solidno organizovani koncerti sa masovnim spiskom učesnika bili su u Skenderiji češći nego u drugim gradovima.

Možda za nepoznavaoce Dejan Cukić i nije neki autoritet. Zaista, on nikada nije bio sam po sebi u vrhu domaće muzike, ali je bio dugo godina član jednog od najpopularnijih bendova bivše Jugoslavije, a početkom 80-ih kao frontmen Bulevara važio je za jednog od najperspektivnijih mladih muzičara. Osim toga, ne treba zaboraviti da je dugo radio i kao rock novinar. Godinama je bio "unutra", dio te scene, tako da sigurno zna šta priča.

Sjećam se onog Cukićevog hita "A šta da radim" gdje me je strašno i pjesmom i scenskim nastupom posjećao na Mick Jaggera.

Vezano za ovo napisano, mislim da je moj razlog neimpresioniranošću Bijelim Dugmetom i Breginim talentom taj
što su moji prvi slušalački koraci bili vezani uglavnom uz stranu muziku. Ja sam Zeppeline i Stonese čuo prije
nego Dugmeta jer je pokojni otac bio poklonik tih bendova i rock'n'rolla uopšte i imao je tada ogromnu vinil kolekciju.
Tako da kada čuješ Zeppeline, Floyde ili Stonese teško da te poslije toga može oduševiti Bijelo Dugme.

[Ommadawn]

Cukić vam, zajedno s Đorđevićem "Decu nije oprostio"

Jebaji ga, ja sam Dugme čuo prije Stonesa i Zeppelina - ali kad sam čuo, skontao sam koliko je Bijelo Dugme manje vrijedno.

[Better Man]

A šta da radim je obrada Azre i Cukić je to uradio na svoj način i zvuči dobro.

[Sara03]

Još jedna legenda nas je napustila na današnji dan, prije dvadeset i jednu godinu.

Pjevač, nadam se da lijepo spavaš.

[Ommadawn]

@Sara03 ja sam slušao album “Modra rijeka” kad se stari popeo na sprat i rekao “Umro Davorin Popović” na šta sam ja “Daj ba stari nemoj me zajebavat” na šta on “Ne zajebavam se majmune jedan, kako bi se o tome zajebavao”.

Davorina sam kao mali vidio jednom u njegovom kafiću na Marindvoru, kad me tata odveo tamo i ovaj kad je vidio starog samo reče “Ooo Banjaluka, šta ima?”.
A ja se zastidio nisam smio ništa reći osim da se pozdravim.

[Sara03]

@Sara03 ja sam slušao album “Modra rijeka” kad se stari popeo na sprat i rekao “Umro Davorin Popović” na šta sam ja “Daj ba stari nemoj me zajebavat” na šta on “Ne zajebavam se majmune jedan, kako bi se o tome zajebavao”.

Davorina sam kao mali vidio jednom u njegovom kafiću na Marindvoru, kad me tata odveo tamo i ovaj kad je vidio starog samo reče “Ooo Banjaluka, šta ima?”.
A ja se zastidio nisam smio ništa reći osim da se pozdravim.

Tišina sa tvoje strane, ali barem imaš lijepu anegdotu za sva vremena.