Kratke priče

Kulturna dešavanja, predstave, izložbe, festivali, obrazovanje i budućnost mladih...

Moderator: Chloe

Post Reply
serpentiner
Posts: 70
Joined: 01/02/2019 18:02

#126 Re: Kratke priče

Post by serpentiner »

***
„Otvorilo se nebo. Zareklo se da potopi svet. Ako nastavi da lije, čamcima ćemo ići u proboj fronta. Bem ti sitno žito, veslaćemo preko njiva... A što se ti, Šumadinac, tako smeješ? Voda stigla do pola rova, a njemu smešno.“ „Smešno mi što besniš. Jesu li svi Mačvani tako nervozni? Kiša, pa šta? Kako nama tako i Švabama.“ „Ako su svi kao ovaj zarobljenik ... lako ćemo. Pogledaj ga samo. Žut, mali i žgoljav.“ „Pusti to. Mali je bio i harambaša Pero, pa je opet podigao bunu protiv Turaka.“ „Ma, znam tu pesmu. Pero podigao bunu, ptica bi ga nosila u kljunu.“ Negde iz dna rova začu se promukli, drhtavi glas: „A šta ti Mačvanine znaš o harambaši?“ „Šta god da znam to je bilo 1875 godine, a sad je 1918. Pola veka prođe od tada , ej. I ono su bili Turci a ovo su Švabe. Ono je bila Hercegovina a ovo je Solunski front. Drugi ljudi i druga vremena. A šta ti, tako mator, tražiš ovde u rovu? Bolje bi ti bilo da sediš uz ognjište i čekaš da ti baba ispeče cicvaru.“ „Ognjište mi je davno razoreno, baba se prestavila, a cicvaru pečem sam. Onome ko to zasluži.“ Mačvanin je pažljivije pogledao brkatog starca. A nešto u njegovom glasu mu je reklo da je vreme da prekine sa pričom.
***
Malo pre svitanja kiša stade. Sunce se pomolilo. Nivo vode u rovovima poče da opada. Šumadinac prekopa džepove. Nađe parče hleba. Prelomi ga. „Mačvanine! Uzmi malo taina. To je sve što mi je ostalo.“ Gledao je kako Mačvanin žvaće stvrdnuti hleb. „Umoči malo u baru, biće mekši.“ „Da mi nisu puna usta rekao bi ti ono što ti pripada...“ „De,de. Dobar si ti čovek. Samo se praviš da si jako opasan. Jesu li svi Mačvani takve prznice?“ „Pusti Mačvu na miru. Svi smo mi Srbi. Pa čak i vi, Šumadinci. Donekle.“ „Ovo zadnje si morao da dodaš?“ „Pusti to, nego vide li ti onog matorog brku? Lepo me ućutka prošle noći.“ „Da. A danima nije reč progovorio. Duša mu u nosu. Sav je oronuo. Sigurno ima osamdeset godina.“ „Ako ne i više. Opasna starina. A vide li ga kako živnu kad pomenusmo harambašu? Ne bi me čudilo da je nekako upetljan u tu priču o ustanku.“ „A da ga mi malo uzmemo na ispit?“„Da ga uzmemo.“
***
Na priliku nisu dugo čekali. U rovu ionako nema mnogo toga da se radi. Ponekad tresne granata. Ponekad se začuje pištaljka iz nemačkih rovova. Proleti poneki metak. Najpre sikti, a onde sa začuje gnjecav zvuk. Smiri se u blatu. Kao i sve ostalo.
Mačvanin pročisti grlo. „ Časna starino! Oprosti mi zbog one moje priče. Dokoni ljudi, pa svašta pričaju. A i kiša nas ubijala svu noć. I dan. Prozli se čovek kad mu se cokule napune vodom. Počne da ujeda oko sebe. Oprosti.“ „Nek’ ti je Bogom prosto!“ „A ti, rekao bih, znaš ponešto o onom ustanku?“ Starac lagano ustade, priđe, sede na praznu kutiju od municije, osloni laktove na kolena, spusti glavu medju dlanove, protrlja lice i osta tako neko vreme. Kad je izronio iz dlanova, zagleda se u Mačvanina. „Šta te zanima?“
***
I krenu priča. Noći u rovu postadoše kratke. Starac je pričao ravnomerno i tiho. Sitno tkanje priče o nekim davnim vremenima prekidao bi pred zoru. Svake noći broj slušalaca je rastao. Umesto onih koje bi kakva zla kob odnela, dolazili su drugi. Pokriveni šatorskim krilima, srčući dim iz okvašene cigarete, slušali su starčeve reči. A one su ih nosile daleko od blata, zime, mirisa gareži i blizine smrti. U neke predele gde se kamen na suncu usijava a kiša dočekuje kao redak gost.
***
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#127 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

.....
Last edited by sikstinajn on 25/09/2021 22:14, edited 1 time in total.
User avatar
Point.
Posts: 27558
Joined: 28/10/2008 00:24
Location: Castra

#128 Re: Kratke priče

Post by Point. »

Kratka Priča Volume 1

Ušao sam u sobu. I odmah izašao.

Kraj.
Tempo
ZeModerator
Posts: 5186
Joined: 07/12/2003 00:00

#129 Re: Kratke priče

Post by Tempo »

pišo sam.
User avatar
muhafuca
Posts: 5460
Joined: 14/03/2012 00:06

#130 Re: Kratke priče

Post by muhafuca »

Aaa.
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#131 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

Point. wrote: 30/08/2021 16:33 Kratka Priča Volume 1

Ušao sam u sobu. I odmah izašao.

Kraj.
Nije kraj

Otvorio si novu stranicu :D
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#132 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

.....
Last edited by sikstinajn on 25/09/2021 22:15, edited 1 time in total.
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#133 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

sherbett wrote: 14/09/2021 12:54 Ne nastavljaj ako Boga znas
nastaviće se
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#134 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

,,,,
Last edited by sikstinajn on 19/09/2021 05:50, edited 1 time in total.
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#135 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

,,,,
Last edited by sikstinajn on 19/09/2021 05:51, edited 1 time in total.
serpentiner
Posts: 70
Joined: 01/02/2019 18:02

#136 Re: Kratke priče

Post by serpentiner »

Источна Херцеговина, 1846.
Гром удари негде у близини Лазареве куће. Светлост муње обасја унутрашњост куће од камена и дрвета. Петар се приби уз мајку : -„Како настају гром и олуја?“ Марија захвати дрвеном кашиком мало кукурузне пуре: - „Сине, олују, град и остале непогоде праве демони. Але, аждаје, ђаволи ...“. „Мајко, постоји ли неко ко их може победити?“ Искористивши прилику, Марија му гурну кашику у уста. - „Постоји. Да шта, него да постоји. Вилењаци се зову. Вилењак је човек, наизглед, ко и сваки други. Његова душа у сну напушта тело, узлети у облаке и растера непогоду. Де сад мало киселог млека. Прогутавши залогај Петар промрси: -„Мени се чини да ти ово причаш само да ме натераш да једем.“ „Мораш јести. Иначе ћеш увек бити ситан и болешљив.“ „Јешћу мајко. Причај ми причу о вилењацима.“
***
„ Сваки крај има свога вилењака. Још их зову здухаћ или стуха. Вилењак чува свој крај од олуја и града. Он ти, дете моје, претера олујне облаке у неки други крај. Али и тај други крај бране тамошњи вилењаци. Тако настане борба између њих. Босански вилењаци се боре против херцеговачких, ови се боре против црногорских а црногорски против прекоморских. Вилењаци једнога краја имају свога старешину. Понекад се удруже вилењаци из два краја па терају непогоду у трећи. Де, мало млека. И мало пуре... Туку се вилењаци најчешће ноћу. Полете у облаке па војска на војску удари. Настане лом, лете гране, дрвеће, камење. Најснажније оружје им је комад луча или каквог дрвета огорелог са обе стране. Или ишчупају какву букву, јелу или храст, па удри једни по другима. Тако то бива. Код нас ти је главни вилењак некакав Мато. Он је старешина добрих планинских стуха. Њега свака кућа радо дочекује. И српска и турска, и богата и сиромашна. Сва чељад зна да нас он од оних злих стуха штити. Де, још мало млека. А што си ми се, срећо моја, ућутао?“ „Јел’ истина, мајко, да је мене, кад сам се родио, понео орао у небеса?“ „ Јесте сине. Било је то овако. Ја те, кукала ми мајка, пред кућу у колевку ставила. Да те надгледати могу док оно мало заравни пред кућом не окопам. Уто се с неба стушти орао, шчепа колевку и однесе је. Јадна ми мајка! Устрча се доњи Слив, устрча средњи, па најпосле и горњи. Орла нигде! Отидоше неки и до чобана, горе, на испаше. Ни тамо ничега. Нит’ ко чуо, нит’ ко видео. Нађосмо само твоју кошуљицу од кострети. Пред ноћ потрага престаде. Ујутру кренусмо још једном, да бар нешто од тебе нађемо. Уто наста дрека. Долете чобанче из горњег села, па све виче: - “Ено га на гумну! Нађоше Петра на гумну!“ Полетесмо на ону округлу зараван, где се жито вије, кад ето тебе! Орла и колевке нигде. Ето, тако је то било. Де, још мало пуре...“ „Па то су, мајко, мене вилењаци од орла сачували?“ Марија уздахну: - „А ко то може знати? Вилењаци, виле, ... неко јесте. Де, сад на спавање. Доста си јео.“
***
Киша је лила и следећег јутра. Беспослен, Лазар се освртао и разгледао покућство. Два лежаја, синија и неколико ниских столица. У једном углу прислоњене наћве. Дрвени сандук са преградама за кукурузно и пшенично брашно. Озидана пећ. Испод ње огњиште за сач. По зидовима, окачене о куке, разне кућне потрепштине. Дрвена полица са нешто грнчарије. Дрвени кабао за воду и млеко. Приђе му жена: - „А што се ти тако осврћеш по кући?“ „Гледам ово наше богатство.“ Марија га загрли: - „Ћути, болан. Нема ни седам година како смо пребегли у овај крај. На го крш и камењар. А види сад! Пуна кућа.“ Лазар се љутну: -„Није баш го крш. Истина, има камењара, али има и заравни, и помало испаше. И најважније, тридесетак извора у селу. О потоку и да не говорим.“ Марија се подбочи: -„Има потока кад набуја... Пусти то. А шта ти мислиш да смотам једну питу гужвару? Давно је нисмо јели.“ И не чекавши одговор узе наћве, усу у њих неколико прегршти брашна из сандука и нали мало воде из крчага.
Намиривши овце, Лазар се врати у кућу. Посматрао је жену како меси тесто у наћвама, развија га оклагијом на синији, посипа маслом и сиром, увија питу и мота је у круг. Ставивши питу у земљану тепсију, однесе је на огњиште, прекри металним сачом и затрпа га жаром.
Мирис пите убрзо испуни кућу. Марија је поставила три земљане ћасе на синију, у сваку усула овчијег киселог млека и поред сваке поставила дрвену кашику. Лазар посади Петра поред себе: - „Сине, да се прекрстимо, па да се руча.“

***
Киша преста. А и није јој било време. Беше летње доба. Таман некако пред жетву. Пред Лазареву кућу бануше сакупљач пореза и заптије. Извирујући из куће, Лазар јекну: - „У добри час, добри људи.“ Присети се да је колико синоћ, онако уз кафу, комшија Јован рекао да су добили новог сакупљача пореза. Ћамила. Pече да је он још гори шљам од претходника. И још рече да поштен османлија и домаћи муслиман никад такав посао не би радили.
Слегну раменима. „Шта је, ту је.“ Окрену се према кућним вратима: - „ Марија! Уведи Петра у кућу! И изнеси људима послужење! “ Окрену се ка придошлицама: -„Седите људи, ево ту, у хлад.“ Ћамил отвори некакве списе, накашља се, и отпоче: -„Ево Лазаре, колико видим ниси измирио порез на крупну стоку, на свако грло по петнаест гроша. Ресми агнам од два гроша на сваку главу ситне стоке. Ниси измирио ни донузиу, што ће рећи порез на свиње, четири гроша. Надаље, траварину од четири гроша за свако грло које пасе у шумама. Надаље за сваки комад земље засејан броком, четири гроша. Потом, за сваку кошницу четири гроша. Порез на рад, двадесет пет гроша. А пошто ниси у војничкој служби, на сваку мушку главу у кући двадесет осам гроша. На све ово још иде и десетина од свега што земља роди. Дед сад, да чујем шта имаш за рећи?“ Лазар се почеше по глави: -„Не спорим, имам једно скоро липсало коњче, пар крмади и четири овце. Контам да је то тридесет и девет гроша. Брок не сијемо, а ваљало би, жена ми се попе на вр’ главе с причом да јој треба црвена боја за тканине. Траварину немам зашто плаћати кад код нас шуме скоро ни нема. Кошнице не држим...
Ћамил скочи: “Доста, ђаурине!“ А порез на рад од двадесет и пет гроша? А педесет и шест гроша на мушке главе? А десетина?“ Лазар поскочи: - „Не мислиш ваљда да плаћам порез и на трогодишње дете? Какву он војну обавезу има?“
Ћамил му се унесе у лице: - „Слушај ме добро, ђаурине, спреми сто двадесет гроша и десетину! Рок је три дана. Иначе ће ти жетва остати да труне док не платиш порезу. А тебе ћу у апс! Сиктер! Сиктер, море!“ Гледајући их како одлазе, Лазар је бректао и хватао се за главу. Марија му принесе чашу воде: -„Попиј мало, де. Ђаволу им корист подавам. Ђаво их носио. Ћути Лазаре. Ћути. Мисли на ово дете. Мисли и на ово друго које носим.“ Насмеја се. „Биће да је и оно мушко, много се нешто рита!“ Лазар је погледа, па рече: - „Значи још двадесет осам гроша? Сачекај са рађањем бар још који дан...док не измиримо порез.“

***

Петар се приби уз мајку: - „Ко су били ови људи? И зашто су викали?“ „Скупљачи пореза сине. Дошли су да нам отму ово мало хлеба из уста.“ „Мајко, зашто морамо да им дамо наш хлеб?“ „Зато што је давно речено: Цару царево а Богу божије.“ Петар се почеша по глави: -„Ко је наш цар?“ „Није наш него турски. Све ово што видиш око себе припада турском царству.“ Лазар се умеша: - „Петре, ми смо Срби. Православци. У Бога верујемо. И Исуса Христа. И крст часни. А Турци верују у Алаха. И не крсте се као ми, него клањају. Земља није наша него њихова. Ми је само обрађујемо. Ми смо чифчије. Живимо на чифлуку. Тако они кажу. Зато су дошли да узму порез.“ Задовољивши Петрову радозналост, Лазар се окрену Марији: - „Нема нам друге, продаћу свиње и овце. Сир и кајмак ћу сутра продати у вароши. Јовану ћу продати сено“. Марија се згрчи: - „Помрећемо од глади! А још треба дати аги трећину!“ Петар је повуче за рукав: -„Ко је ага?“ „Пусти ме више дете! Агин је чифлук на коме живимо. Муслиман. Ето ко је!“ Лазар се преко воље насмеја: -„А сад ћеш да питаш ко су муслимани? Јел’ тако?“ Видевши Петров потврдни осмех, настави: - „ Ови наши муслимани су узели турску веру. Па сад они газдују а ми диринчимо. Иди сад да се играш.“ А у себи помисли: „Ни њихово неће бити довека. Ничија није до зоре горела.“
***
User avatar
seln
Posts: 23262
Joined: 06/02/2007 13:57
Location: FORGET? HELL!

#137 Re: Kratke priče

Post by seln »

serpentiner wrote: 19/09/2021 04:56

Петар се приби уз мајку: - „Ко су били ови људи? И зашто су викали?“ „Скупљачи пореза сине. Дошли су да нам отму ово мало хлеба из уста.“ „Мајко, зашто морамо да им дамо наш хлеб?“ „Зато што је давно речено: Цару царево а Богу божије.“ Петар се почеша по глави: -„Ко је наш цар?“ „Није наш него турски. Све ово што видиш око себе припада турском царству.“ Лазар се умеша: - „Петре, ми смо Срби. Православци. У Бога верујемо. И Исуса Христа. И крст часни. А Турци верују у Алаха. И не крсте се као ми, него клањају. Земља није наша него њихова. Ми је само обрађујемо. Ми смо чифчије. Живимо на чифлуку. Тако они кажу. Зато су дошли да узму порез.“ Задовољивши Петрову радозналост, Лазар се окрену Марији: - „Нема нам друге, продаћу свиње и овце. Сир и кајмак ћу сутра продати у вароши. Јовану ћу продати сено“. Марија се згрчи: - „Помрећемо од глади! А још треба дати аги трећину!“ Петар је повуче за рукав: -„Ко је ага?“ „Пусти ме више дете! Агин је чифлук на коме живимо. Муслиман. Ето ко је!“ Лазар се преко воље насмеја: -„А сад ћеш да питаш ко су муслимани? Јел’ тако?“ Видевши Петров потврдни осмех, настави: - „ Ови наши муслимани су узели турску веру. Па сад они газдују а ми диринчимо. Иди сад да се играш.“ А у себи помисли: „Ни њихово неће бити довека. Ничија није до зоре горела.“
***
Drma ti se, drma ti se...
serpentiner
Posts: 70
Joined: 01/02/2019 18:02

#138 Re: Kratke priče

Post by serpentiner »

Негде око сумрака Лазар осети глад. Приђе Марији: – „Испеци, де, цицвару.“ Марија га пресече погледом: -„Анђели с тобом, шта ти је? Није Божић!“ Лазар се смрче: -„Знам да није, али ми се једе цицвара. Има и кукурузног брашна и кајмака. И зашто би јели цицвару само на Божић?“ „Рекао си да ћеш сир и кајмак сутра продати у вароши.“ Расправу прекиде улазак Јована и жене му, Виде. Јован смаче капу, прекрсти се и рече: – „Јесте ли ради гостима?“ Лазар се насмеја: -„А ко није рад да му у кућу дође старешина села? Добродошли!“

Гости поседаше. Као и обично, отпоче прича о домаћим пословима, тешким временима, а најпосле и о мутној и нејасној будућности. Већ неко време по селу се говоркало да се по планинама јављају хајдучке чете. Шапатом су се изговарала имена хајдучких старешина, харамбаша. Јован се свако мало враћао на причу о хајдуцима. Нека сумња се роди у Лазару: – „А што ти то мени причаш? Какве ја везе имам са хајдуцима?“ „Можда ти немаш, али твоји преци су итекако имали. Лазар се промешкољи: – „ Бог с тобом Јоване, тој причи има више од стотину љета.“ Вида живну: -„Чула сам нешто о томе. Причај Лазаре, како је то било? Де.“

Лазар искористи прилику: – „Прича ће дуго трајати. Таман толико док Марија зготови цицвару.“ Немајући куд, Марија се прихвати посла.

Лазар отпоче: – „Било је то овако: Моји преци су живели у околини Фоче. У фамилији беше и једна лепа девојка, Милица. У село бануше скупљачи пореза. Имали су пуне руке посла. Требало је скупити харач, порез на сваку главу преко 10 година. Младарину, порез на удају шћери или женидбу сина. Десетину, порез на земљу. Одарину, коју су плаћали људи што спавају са својим женама. Пенџер вергију, порез на прозоре, да раја не би имала куће као Турци. Жвакалицу, порез на муку што Турчин има док жваће кад га сељак прими на конак…“ Вида га прекиде : – „Пусти сад порезе, шта би са Милицом?“

***

„Милица? Милица беше испрошена. Спремаше јој девојачку опрему. Некако тих дана, у село наиђоше путујући трговци. Нуђаше разну робу. За понеку рекоше да је чак из Стамбола стигла. Милици за око западе везена бела кошуља. Измоли од мајке да јој купи. Недуго затим бануше скупљачи пореза. Ваљало је платити ресми арус, младарину, порез на удају и женидбу. Људи бега Ченгића навалише да се плати шездесет акчи, младожењин отац понуди четрдесет. Настаде препирка. А боље да су одмах платили што је тражено. Жено, оће ли та цицвара?“

Вида га прекиде: „ Пусти, болан, цицвару! Шта би с Милицом?“ „Некако усред препирке дође и беговић. Син бега Ченгића. Затражи да види Милицу. Довде се српска и турска прича не разликују.“

Вида нестрпљива : “ Пусти турску! Шта каже наша?“ „По нашој причи, беговић је отео и потурчио Милицу. По турској причи, Милица је добровољно пошла за беговића. Било како било, то је била срамота за фамилију. Не прође дуго, скупи се нешто оружаних братственика, отеше једну туркињу бега Ченгића, покрстише је у манастиру и венчаше за једног од наших момака.“ Вида се прекрсти: „Сачувај ме Боже! Каква ли је само турска одмазда морала уследити …““

***

Лазар климну главом: „ Понеко се спасио бекством у шуму. Већина није. Повише села, турци опколише збег. Посекоше сабљама све живо. Покупише оно мало плена. И Милицину девојачку опрему. Није прошло дуго, Милицу сахранише. Једни су говорили да је убијена из освете, други да је пресвисла од туге.“ Марија изнесе цицвару на сто. Лазар живну, прекрсти се, па узе дрвену кашику : „Де, да се прихватимо. Служите се! “



Завршише са вечером. Лазар и Јован припалише луле. Јован се мало замисли: „ Некако ми се чини да ту није био крај приче … Биће да нам ниси испричао крај. “ „ И нисам. Омела ме Марија. Добро, де, омела ме и цицвара … Елем, не прође дуго, кад један од бегових људи освану мртав. Прође шапат да је то један од оних што побише збег. И таман се шапат стиша, кад освану мртав и други. Млад, прав и здрав као и онај први. Шапат се претвори у жамор. И тај је био један од оних што побише збег. Кад нађоше и трећег, узнемирен, бег позва саветнике. „Шта се то дешава? Зна ли ико од вас? За шта вас плаћам? Говорите!“ Погледом пређе по убледелим лицима. Виде да нешто крију. Извуче сабљу. „Знате нешто! А ћутите? Сад ће летети главе!“ Најближи саветник промрси: „Кажу ђаури …“ Бег подиже сабљу: „ Говори шта кажу, док још можеш говорити!“ Саветник му се баци пред ноге и врисну: „Кажу ђаури да то Милица призива младе момке у сватове!“

Бег исколачи очи: „Будало! Пасји сине! Овом ћу те сабљом послати у те сватове ако још једном чујем да причаш такве глупости. И тебе и сваког следећег ко ми дође с таквом причом. Имате времена до сутра да откријете о чему се ради. Или вас неће бити. Сиктер!“
serpentiner
Posts: 70
Joined: 01/02/2019 18:02

#139 Re: Kratke priče

Post by serpentiner »

Узалуд су од ране зоре сејмени галопирали по околини, заустављали и малтретирали сваког на кога наиђу. Тајна оста нерешена. Дође и вече. Дрхтећи од страха, саветници седе прекрштених ногу. Гледају пред себе. Врте бројанице. Чекају да бег проговори. „Алаха ми, чини ми се да данас нисте ништа паметнији него што сте били јуче. А видите, ја нисам чекао да ви откријете ко нам поби оне момке. Нисте ви у стању да откријете ни ко вам се у чарапу посрао. Ал’ нађох неког ко то можда може.“ Бег махну руком према стражару: „Уведите је.“

***

Чекајући да је изведу пред бега, гатара се домишљала како да се извуче из неприлике. У себи је претресала могуће грехе због којих су је ухапсили: „Признаћу да сам гатала, прорицала судбину, продавала амајлије и неке дрангулије ... остало нећу. Тако.“ Одлучила је да прећути да је управо она пронашла првог мртвог сејмена. И не само пронашла, него му је и мало олакшала кесу са сребрњацима. У ствари, сасвим је олакшала.
Пред бегом отпоче причу. Рече да су, побивши збег, сејмени између себе поделили плен. По повратку у варош наишли су на њу. Трампили део плена за неке амајлије и ђинђуве. Бег је прекиде: ”Где ти је тај еспап?“ „ Роба као и свака друга. Како дошла тако и отишла. Трампила за мало кафе и грумење соли.“ Бег се намршти: „Шта се у народу прича? Ко поби оне сејмене?“ Гатари лакну. За оно што народ прича није она одговорна. Одлучи да мало замути воду. Ко зна, могла би се ту још наћи и нека корист за њу. Лов у мутном је био њен занат. „Честити беже! Караконџуле! Нико други него караконџуле!“
Опасно тихим гласом, бег је приупита:“ А по чему ти знаш да су то биле те ... , како рече?“ Гатара живну: - „Караконџуле! Јасно је као дан! Сва три су нађена у зору. Затекла их караконџула касно у ноћи ван куће, зајахала им на леђа и терала их да је целу ноћ носе свуда унаоколо. Док нису мртви пали. Ето.“
Најближи саветник се нагну према бегу и прошапта: „Ова циганка је негде са југа. Тамо кажу да су караконџуле са ликом старице са наказним лице, светлим очима, великим и оштрим ноктима и гвозденим зубима. А понекад имају и лик лепе девојке.“
Још тишим гласом, бег упита гатару: „ И шта нам је сад чинити?“ „Пресветли беже, амајлије од тисовог дрвета! Нема боље заштите од караконџула...“ Бег јој не даде да доврши: „Претпостављам да ти, сасвим случајно, имаш гомилу тих амајлија. Од тисовог дрвета. А кад ти понестане тог еспапа, биће добре и оне koje нису од тисовине.“
Осетивши да јој се измиче тло под ногама гатара поче да петља: „Има још нешто што ти нисам рекла! По народу се прича да је Милицина девојачка кошуља уклета. Ко је такне неће зору дочекати. Кошуљу треба наћи и што пре спалити. Бела је, са везеним ружама.“
Бега издаде стрпљење: „ Доста, жено! Ни речи више! Водите је у апсану. Нека вам каже коме је еспап продавала. После тога, ударите јој двадесет батина и нека иде куд је ноге носе. Ако буде у стању да иде.“
Гатарину вриску и преклињање прекиде долазак телала. Бег се окрену према њему: „Гласниче, какве ми веселе гласе доносиш? Да није нађен још који мртав сејмен?“ Клањајући се, гласник промуца: „Јесте. Нађоше једног јутрос. Али није само он мртав.“ Бег скочи на ноге: „И ко још? Говори! Ко још?“ Гласник једва изусти: „Мртво је и пола његовог засеока.“

***
Прође неколико дана. Прича о мртвој Милици која скупља сватове стаде да јењава. Заменише је приче које су причане уз логорске ватре путујућих цигана. Преношене од уста до уста, нарастале су и добијале чудовишне облике. По једној од њих , кривац за све је био Јавишта, дух који се јавља у разним облицима али углавном воли да узима облик утваре, вампира или вукодлака. Други су, опет, одбацивали ту претпоставку и убеђивали себе и друге да је у питању Чохани, дух мрака и смрти. Било је и оних који су били убеђени да је зло чинила Рукија, женски дух који нити стари нити се подмлађује. Ови последњи су били у мањини и надгласани јер је свима познато да Рукија живи у рупама под земљом и убија само оне који се приближе рупи или упадну у њу. А свима је било јасно да има много више мртвих него што има рупа у околини.


***
Број мртвих је растао из дана у дан. Растао је и број муслиманских породица које су бежале из махала и одлазила на села у своје чифлуке. Срби и остали живаљ нису имали где да побегну те су остајали у својим кућама молећи се Богу да их зло мимоиђе. Испрва тихо, а затим све гласније крену прича о жени са козјим ногама која ходи кроз села и махале, пева и песмом мори људе. „Морија! Ништа друго него Морија!“ Тако су са ужасом говорили једни другима. А добро су је памтили из прича својих предака. По њима, из Истамбула, кроз османске луке дошао је, заједно са робом, крзнима, руном, кожама, медом, свежим и сувим воћем, брашном и обућом, незвани гост – Морија. Куга.

***
Бег Ченгић је имао право да испред свог имена стави реч „хафиз“, која је означавала онога који наизуст зна цео Кур’ан. Иако беше моћан и надасве мудар човек, није себе превише уздизао нити се превише поносио. Знао је да „овај бијели дуњалук“ није ништа друго него привремени свет из кога се једног дана мора прећи у ахирет – вечни свет. А док је још ту где је, ваљало је решавати свакодневне проблеме. Своје, а и туђе. Куга беше нешто са чиме није умео да се носи. „Божија воља!“ беше све што је могао рећи. Разумео је да је куга стигла из далека, преношена робом. И да вероватно има неке истине у томе да је Милицина кошуља била заражена: - „Идући из руке у руку ширила је заразу. Само ми није јасно како се гатара није заразила. Шта је са њом? Је ли у животу?“ Слуга се баци пред бегове ноге: - „Честити беже, у апсани је. Опоравља се од батина. Каже да је од куге спасио Бибија – свети дух.“ Бег се насмеја: - „Јел’ то онај што му цигани често наздрављају?“ „Јесте, честити беже! Баш тај.“ Бег одмахну руком: -„Глупости и празноверје! Куга не бира и не штеди никога. Опустеше наша села. Сад се Срби у њих насељавају. А ни они нису прошли без белаја. Донесоше им путујући трговци кугу у манастир Житомислић а одатле се она прошири и на околна села. Нема нам друге, ваља чекати да зло прође само од себе. А дотле, затворите капије, појачајте страже, и не пуштајте никога страног. Неће ни ово довека.“
Бегову пажњу привуче улазак Фатиме, његове најстарије кћери. На лицу му се појави широк осмех, као и увек кад би угледао своју љубимицу. Погледавши је мало боље, осмех му се следи. На себи је имала жуте димије, црвен јелек и прелепу белу кошуљу са извезеним ружама.
***
Лазар доли вино себи и Јовану : - „У опустела муслиманска села населише се Срби. Имања, чифлуци, осташе у муслиманским рукама. Срби су на њима живели и плаћали данак и порезе. Исто као и данас. Моји стари су вазда били непокорни. Неки од њих су били харамбаше, вође хајдучких чета, секли су Турке и отимали плен. Турци су их прогонили па су често бежали у планину. Селили се из једног у други крај. Остаде прича да се у овај крај доселила моја баба, Ђука. Живела је са децом у пећини, која се данас зове Ђукина пећина. После су саградили кућу. Мој отац Симо је, осим мене, изродио још два сина, Видака и Јована.Твог имењака. Кад дође моје време, ожених се Маријом, скућисмо се и сад смо ту где смо. Ето, то је цела прича.“
Јован се почешка по глави: -„ Лепо. Све си нам испричао, ама, мени се чини да ивер не пада далеко од кладе, мора бити да си и ти у некој вези са овим данашњим хајдуцима. Прича се да је једна чета у близини, повише нашег села. И да овде има јатаке...“
Марија цикну: -„Остави се Јоване шале! Мало ли је глава одлетело због погрешне речи. Треба ли нам да Турци чују ...“ Лазар је прекиде: - „ Нема од тога ништа. Није Јован будала. Зна какво би нас зло снашло. Уосталом, немам ја ништа са харамбашом Новаком. То су само сеоске приче.“
Опраштајући се са домаћинима Јован се окрену према Лазару и тихо рече: -„Знам ја да ти немаш ништа са харамбашом Новаком Гребостреком. Нека тако и остане. Да нам не би куће гореле и нејач кукала. Зато ти и дођох вечерас. Да те упозорим. И памети дозовем. Ако већ није касно.“
User avatar
Digla_da_kreci
Posts: 4384
Joined: 01/05/2010 19:03

#140 Re: Kratke priče

Post by Digla_da_kreci »

I MAŠINA JE SAMO ČOVEK

Ne znam u čemu je stvar, ali u našoj kući ponekad se događaju čudne stvari. Tako mi jednog dana najbolja supruga na svetu saopšti da moramo da kupimo novu mašinu za pranje rublja jer sadašnja već polako stari.
– Dobro, draga - rekoh. - Idi onda i kupi sebi novu, mlađu mašinu ali pazi, samo jednu, i neka nipošto ne bude jedna od onih besnih, stranih, već neka bude prava domaća mašina.
Pošto je moja žena dušu dala za kupovinu, već je sutradan u našoj kući veselo zujala domaća mašina za pranje veša: mlada, čila i opremljena gomilom sjajnih dugmića. Bila je to ljubav na prvi pogled ili, što će reći, na prvo pranje. Sve operacije je radila sama: pretpranje, pranje, ispiranje, sušenje. Baš kao da je imala ugrađen ljudski mozak.
Eh, a odatle i počinje naša priča.

Drugog dana u podne najbolja supruga na svetu upade iznebuha i sva zbunjena u moju sobu i reče:
– Efraime, ona šeta!
Pošao sam za njom u kupatilo i zaista: dok se centrifuga marljivo okretala, naša mašina se velikim skokovima uputila prema kuhinji. Sustigli smo je na pragu i pritiskom na crveno dugme zaustavili.
Pošto smo pažljivo razmotrili situaciju, otkrili smo da mašina šeta samo onda kada je uključena centrifuga pa kad bubanj od silne brzine okretanja počne da se trese, počne i ona - hop, hop, hop - da poskakuje kao da je pokreće neka unutrašnja sila.
Nama to u stvari, nije smetalo. Nije naša kuća neki zatvor i zašto mašina ne bi šetala po kući - ako joj se to sviđa.
Pokazalo se, međutim, da smo ipak bili previše popustljivi.
Jedne večeri smo odjednom iz hodnika začuli grozan lom. Požurili smo tamo i imali šta da vidimo: Amirov tricikl ležao je smrvljen pod mašinom dok se ova, u ludačkom tempu vrtela oko svoje ose. Amir je, naravno, kao svako dete, plakao i snažno udarao po mašini.
– Fuj, ti nevaljala Džonatan, vidi šta si mi uradila... - vikao je Amir.
Ovde moramo da objasnimo da je Džonatan ime koje smo dali mašini upravo zbog njene gotovo ljudske inteligencije.
Pokušali smo da objasnimo sinčiću da mašina nije to uradila namerno, da je ona samo malo šetala po kući a tricikl joj se, eto, našao na putu pa ga je - hop - nagazila. Amir, međutim, nije imao razumevanja za takvo objašnjenje.
– Ne preostaje ništa drugo - reče moja žena – već da vežemo Džonatan.

Privezala ju je konopcem za slavinu.
Bilo mi je pomalo žao Džonatan ali nisam rekao ni reč. Mašina je bila u nadležnosti moje supruge i ona je mogla da radi s njom šta hoće. Ipak moram da priznam da sam se obradovao kada smo je ujutro našli priljubljenu uz suprotni zid. Uložila je, jadnica, sve svoje konjske snage i prekinula konopce.
Najbolja supruga na svetu uzela je jači konopac i privezala Džonatan za bojler. Nikada neću zaboraviti lomljavu koja nas je trgla iz sna. Ovog puta je Džonatan iščupala bojler i vukla ga za sobom dok se iz kupatila intenzivno širio miris plina.
Na kraju je moja žena, uvidevši koliko je to čini nesrećnom, odustala od toga da veže Džonatan. Shvatli smo da je ona rođena u nezavisnom i slobodnom Izraelu, da je tako reći Sabra{2}, i da na nju ne može da se utiče. Skoro da smo bili ponosni na nju. Otada Džonatan obavlja svoje dužnosti uz punu slobodu kretanja.

Jednom je ipak prekardašila i upala u dnevnu sobu baš kad smo imali goste i, naravno, preplašila ih je na mrtvo ime.
– Napolje! - povikala je moja supruga. - Napolje! Vrati se na svoje mesto!
To je bilo malo preterano sa njene strane. Džonatanina inteligencija ipak nije tolika da može da razume ljudski govor. Sigurnije je bilo zaustaviti je pritiskom na dugme, što sam i učinio.
Kada su gosti otišli, ponovo sam je uključio da bih je vratio na mesto. Ona se, međutim, uvređena, nije ni pomakla. Pokrenula se tek pošto smo je nahranili sa nekoliko komada šarenog rublja.
Amir se u međuvremenu pomirio sa Džonatan i u svakoj prilici je zajaše i veselo uzvikuje:
– Điha, điha!
U stvari, osim što voli da tumara naokolo, ne možemo da se požalimo na Džonatan. Ona odlično obavlja svoj posao i pere „sjajno belo“ i uopšte nije probirljiva u pogledu deterdženata. Najbolja supruga na svetu došla je čak na pomisao da bismo mogli da iskoristimo njene izlete. Zašto je, na primer, ne pošaljemo u kupovinu? Rekoh joj da to nikako ne dolazi u obzir. Morali bismo prvo da joj napišemo spisak stvari jer ona ipak ne ume da govori, a ona bi taj spisak mogla da izgubi, ili što je još gore, mogla bi da zaluta i ne bi više znala da se vrati. Zaista se rizik ne isplati, samo zato da bi sebi uštedeli put do prodavnice. S druge opet strane, Džonatan neobično voli da izlazi na ulicu. Jedno veče sam je jedva sprečio da ne ode u komšiluk. Supruga mi reče da su Nikijevi roditelji, koji stanuju preko puta, kupili novu mašinu za pranje rublja, predivnu italijanku.
– Misliš li da je moguće da Džonatan...?
Ne bih nikako voleo da mi po kući švrlja tuce malih mašina za pranje rublja. Obratio sam se stoga stručnjaku. Pokazalo se da mu naš problem nije nepoznat.
– Kako da ne - reče nam on, - znam za tu pojavu. Počnu da skaču kad se pokrene centrifuga ali samo onda kad je u bubnju premalo rublja. Tada se poremeti ravnoteža mašine i ona počne da se kreće. Morate je napuniti sa najmanje četiri kilograma rublja i garantujem vam da će tada vaša mašina biti mirna kao jagnje.
Kod kuće sam zatekao ženu kako okopava baštu i odmah joj saopštio da Džonatan
skakuće jer joj je premalo rublja u utrobi. Najbolja supruga na svetu naglo preblede. – Blagi bože! - povikala je. - A baš sam danas stavila upola manje...
Odjurili smo u kupatilo i zastali kao ukopani. Džonatan je nestala. Zajedno sa
kablom. Istrčali smo na ulicu.
– Džonatan! - vikali smo. Džonatan!
Od Džonatan ni traga.

Išao sam od kuće do kuće i raspitivao se kod komšija da li su možda videli jednu
jevrejsku mašinu za pranje veša koja žuri ulicom. Svi su odmahivali glavama. Samo je jedan rekao kako mu se čini da je nešto slično malopre video pred poštom. Međutim, kako smo kasnije utvrdili, radilo se o nekom pogrešno adresiranom frižideru.
Pošto sam dugo i uzaludno tragao, vratio sam se potišten kući. Ko zna, možda je pala pod autobus. Džonatan, slobodna kćer industrijske džungle, suočena sa opasnostima velegrada i njegovih nekulturnih vozača! Ili se možda program pranja završio nasred ulice i više ne može da se kreće... Možda stoji nepomična negde usred saobraćajne gužve...
– Našla sam je, tu je - dotrčala mi je žena u susret.
Ispostavilo se da je mala budalica, dok je moja žena plevila baštu, odlutala u hodnik pravo do stepenica za podrum niz koje bi se sigurno i stropoštala, da joj se tog momenta nije istrgnuo kabl iz utičnice, što ju je spasilo sigurne smrti.
– Sad je dosta - odlučno će moja žena. - Skidaj odeću!
Pokupila je po kući svaki komad tkanine koji bi joj dospeo pod ruku i nabila je u sirotu Džonatan skoro pet kila. A ona je crnčila i tiho zujala - mirna kao bubica.

Iz nedelje u nedelju moja žena bi je do vrha punila a ona je samo radila i radila. Srce mi se cepalo od žalosti.
Jednog dana više nisam izdržao.
Zaustavio sam je usred programa i izvukao iz bubnja jedno dve kile rublja. Džonatan je veselo poskočila i uputila se pravo prema svom italijanskom lepotanu preko puta. Opet je brujala i kloparala - kao u stara dobra vremena.
– Hajde, Džonatan, hajde - šapnuo sam joj i pomazio je po leđima. I Džonatan je odšetala.

Ephraim Kishon/Kod kuce je najgore
User avatar
Digla_da_kreci
Posts: 4384
Joined: 01/05/2010 19:03

#141 Re: Kratke priče

Post by Digla_da_kreci »

Operacija: "Sloboda"

Mislim da niko ne može da uspije bez ove operacije: izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mjestašca, rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema.

Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas. Ispred vas je jednostavan i širok put.

Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i ljepotu svjesno njegujemo, a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak, gdje neće smetati nikome osim nama samima. Poslije od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami, na svoju odgovornost.

Možda će nekome uspjeti da ga negdje zaboravi, ili što je još hrabrije, baci uzvikujući: Konačno su mi ruke slobodne!

Kafka
serpentiner
Posts: 70
Joined: 01/02/2019 18:02

#142 Re: Kratke priče

Post by serpentiner »

Пролог
Чинио сам ствари које су пољуљале једно моћно царство. После су рекли да сам изазвао Велику источну кризу. Или да сам макар био један од оних који су то урадили. Можда и јесам. И како је до тога дошло? Дуга је то прича. Пљачкао сам и убијао. Превртао све што ми је дошло под руку. Зашто? Због борбе за слободу? Не верујем. Пре ће бити да сам то чинио због једног девојчета. Због једног погледа и једног осмеха. Оног истог који ме је прогањао и од кога сам бежао и срљао из једне невоље у другу. Да ствар буде још гора, и осмех и поглед и девојче су били турски.
- „ Рушио си турско царство због турског девојчета?“
Ваљда. Или је бар тако на крају испало. Дуга је то прича. И замршена. И ништа од тога се није десило одједном. Слагало се постепено. Једна ствар је вукла другу. Низало се све то као перле на огрлици. А огрлица свакаква, само не лепа. Понегде крвава. И тек по неки бисер у њој. Ништа се није дешавало одједном и ништа нисам планирао. Оно што сам планирао обично се није дешавало. Па сам убрзо одустао од планова. Пустио сам да ме води оно нешто изнутра. Оно је одлучивало уместо мене. И довело ме ту где сам сад.
- „На лепо те место довело. У ров на Солунском фронту.“
Да. У блато и крв. А опет, чини ми се да из блата и крви никад нисам ни излазио. Из блата смо изашли, у блато ћемо се вратити. Тако кажу.
-„ Не кажу блато, него прах.“
Од праха до блата треба само мало воде. А, дао Бог, овде киша данима не престаје. Воде колико хоћеш. Да је бар толико воде било тамо, у мом родном крају. Можда не би било глади. Можда не бих отишао у хајдуке. Можда не бих постао харамбаша. Можда ми руке не би биле крваве. Да је било воде. А опет, можда би све било исто. Ко то може знати?
-„ Шта би са девојчетом?“
Шта би могло бити? Ошину ме погледом. Онако искоса. Као кад сабљом сечеш... Само што рез од сабље понекад зарасте. Све остало је исто.
-„ Причај нам, старино. Ноћ је дуга. До зоре је још далеко.“
User avatar
fox-69
Posts: 294
Joined: 06/03/2021 03:22

#143 Re: Kratke priče

Post by fox-69 »

imam ja jednu kratku priču....

dođe mi najmršavija osoba u firmi, i kaže, hej Foxu kako si tako mršav
u školi dođe mi najklemapvija osoba u školi i kaže, vidi kolike su ti uši
dođe mi najgluplja osoba u gradu, i kaže mi ti to ne možeš da shvatiš

laku noć
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#144 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

...
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#145 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

Ne klepeći nanulama

Bio je lijep i sunčan dan.
išao sam u Nepal.
u grad Katmandu.
divni pejzaži, al' visoko.
na leđima sam nosio ruksak i gitaru marke yamaha-dakle japansku.

Hodajući tako prečicom, ugledah starca koji je tukao neku nanu.
Starac mi je ličio na Dalaj Lamu.
Bilo mi je žao starice, ali opet, ne želeći da se direktno uključim, stao sam pokraj njih , izvukao gitaru iz futrole i udario po C# i zapjevao.

''ne klepeći nanu lama''

On je prestao i razišli smo se.
U miru.
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#146 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

Beznađe

Bilo je to, pa jedno...godine 2027.
Bio je lijep, sunčan i vreo dan.
U prepunom tramvaju se vozilo oko 300 osoba.
Među njima i šaner.
On se ispružio na stolici i klimao glavom slušajući svoj autotune.

Iznad njega je stajala prastara gospođa držeći se rukama za smrdljivu šipku.
Bila je to penzionisana profesorica srpsko- hrvatskog jezika koja je (nerado) pristala da joj se upiše da je profesorica bosanskog jezika.
Drhtala je od vrućine gledajući u šanera pa mu je rekla:
''Mogao bi ti i ustati!''

Šaner je pogledao , te joj rekao:
''Mogao bi ja tebi jebat' mater!''

Sa naglaskom na mogao.
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#147 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

Onišin izvor

Bilo je to godine 1396.
(dobra godina-ha). :D
U gradu Bokševcu, na desnoj obali rijeke Neretve, živio je mlad momak po imenu Tišemir.
Bio je to stasit,ružan, krezav i prljav momak, duge plave kose, sitnih , zlih, zelenih i pronicljivih očiju, kruškolikog nosa i smrdio je ko jarac.

Isti ja.

Imao je četiri starije sestre, Golubicu, Darenu, Ždanu i Miladu, pa mu je stari u njega, gorko želeći nasljednika, tjerao i napravio njega Tišemira, a ime mu je bilo u suštoj suprotnosti sa njim, sirovim kakav bijaše.

Jednog dana je taj....Tišemir, krenuo u lov, i kako je zašao u duboku šumu, malo se umorio pa je sjeo da zapali jednu cigaretu.
( u to vrijeme je duhan u našim podneblljima bio nepoznat, tako da lažem, al' nema veze....)

i šta se tad zbiva.

naime
u to vrijeme su ljudi jedni drugima davali nadimke po kojima su se prepoznavali.
tako su Tišemirovi savremenici bili znani kao Popišani-Sulduk, Usukani-Mišljen, Konjina-Ošljen a vladarica je Jelena Gruba bila poznata kao Zlatoruka među opozicionarima, al' su je ovi drugi zvali-Mrca.
Tišemir je bio poznat kao Onaniša zbog svoje sklonosti da sa grana dudova posmatra žene i samozadovoljava se.

Nakon uspješno obavljenog lova u kojem je ulovio dva zeca, tri vjeverice i jednu divlju svinju, Tišemir se naslonio na stijenu i počeo maštati o svojoj komšinici Korani u razlićitim situacijama.
Onanisao je, obrisao se lišćem, u stvari samo razmaz'o, i zaspao dubokim snom.
Usnio je Koriju, ženu za kojom je žudio , svoju jedinu sreću i ljubav najveću.
Nedostižnu ženu.

Kada se probudio, začuo je zvuk vode koja kaplje.

..............

Korana bijaše žena slobodnog uma, jedina u kraljevstvu koja je ponekad hodala bez dugih gaća.
Kada bi na potoku prala veš i mlatila pratljačom, ispale bi joj dojke što je Tišemira raspamećivalo dok bi je posmatrao sa špijunskog mjesta.
Mnogi su muškarci, obavljajući svoje bračne dužnosti, zamišljali Koranu, a neki su u momentu vrhunca, nekontrolisano vikali....Korana, Korana!...što je dovodilo do teških bračnih kriza.
Jednom je prigodom, Korana prelazeći plot, zapela za trnje, pa joj bljesnula zadnjica sa žutom mrljom na sredini, što Tišemira, zvanog Onaniša,koji je to posmatrao kroz kamenu ogradu,nije obeshrabrilo-čak štaviše.
Nešto kao flash.
Korana je bila mašta Tišemirove požude.


Korija je bila žena klasične ljepote, nešto kao Mona Liza, samo puno ljepša i imala je obrve.
Moglo bi se reći da je ta Korija bila mis kraljevstva a obećana je grbavom knezu Dobrogostu-dogodine, dakle 1397.
Korija je bila san Tišemirove platonske ljubavi.

Obje su te žene na Tišemira gledale sa odvratnošću.

.......

Kada se Tišemir probudio, začuo je zvuk vode koja kaplje pa je razgrnuo drveće, mahovinu, kamenje, i nakon što je nadljudskom snagom pomakao a stijenu, dole u tmini ugledao je omanje jezero u koje se slijevala voda.
Vratio je sve na svoje mjesto, čak i stijenu i začuđen se vratio kući.

Godine 1397. zavlada teška suša, bilo je 44 celzijusa, već u mjesecu maju, u hladu po današnjim mjerilima i presuši rijeka i sve vode.
Kraljica Jelena Gruba, uvidjevši da se kraljevstvu ne piše dobro, zbog suše, mobilizirala je sve rašljare da traže vodu i obećala im je veliku nagradu, ako je nađu.

Glas o tome dođe do Tišemira, pa on ode do jezerca kojeg je slučajno otkrio, da provjeri da li u njemu ima vode.
Ponovo je sklonio stijenu i vidio da vode ima i više nego što je bilo predhodne godine.
I tako on odluči da krene u Zahumlje, kraljici, da pokupi bingo.

Uzjahao bi on konja da ga je imao, a od poznanika Klača je zamolio da mu posudi magarca, ali ovaj mu nije dao, pa je energični Tišemir zapuc'o pješke.
Hodao je 6 dana i noći usput jedući krastavce, zrna pšenice, smokve i pijući vodu sa svog izvora, a imao je i torbu punu vode koju je ponio kao dokaz.
Stigao je u Zahumlje 2. avgusta 1397. u ranim jutarnjim satima siguran u sebe.

Bio je jako umoran pa je otišao u gradski park da malo odspava.
To je i tad bilo.
Pored njega su bile neke lokalne pijandure koje su ga nešto ispitivale ali ih je on ignorisao i otišao je da spava ispod breze.
Kada se probudio prošetao je gradom.
Čudio se gledajuću u gradu povorke i festivale dok su u provincijama ljudi skapavali.

Onda je sreo neku djevojku koja ga je pitala da li bi sa njom proveo....ugodne trenutke.
Nije joj mogao odoliti, ali nije imao novca pa joj je ponudio kožnu vreću vode, a ona je oduševljeno prihvatila.
Kada su završili, shvatio je da je doš'o bezveze i da nema vode koju je ponio kao dokaz.
Očajan, vratio se u park i vidio da su pijandure zaspale a pored njih je stajao konj koji je pripadao jednome od pijanaca.
Mali , brdski, bosanski konj,pa je odlučio da ga ukrade i da ponovo ode po vodu i dođe pred kraljicu
Jelenu Grubu, sa vodom.
Uzjahao je konja i sutradan je došao na svoj izvor i zahvatio vodu.
Odma se vratio u glavni grad, predveče, i vidio da pijandure i nisu skontale da im nema konja.
Ponovo je sreo djevojku koja ga je upitala da li bi sa njom proveo ugodne trenutke.

Tišemir, zvani Onaniša, doveden u napast, ponovo je potrošio vodu na ugodne trenutke.

Sutradan je pala obilna kiša, krenule su vode, nabujala je rijeka,voda više nije bila aktuelna, Tišemir se, ne iskoristivši svojih 15 minuta slave, vratio u svoj grad Bokševac.

Sve iz početka.

(u jednoj hercegovačkoj vukojebini i dan danas postoji pećina poznata kao -onišin izvor, pogrešno od onanišin), a priču o tome kako je postala sad znaš i ti zahvaljujući mom entuzijazmu.
edy29
Posts: 2
Joined: 20/02/2015 09:41

#148 Re: Kratke priče

Post by edy29 »

Ovo je priča o prijateljstvu između muslimanskog i kršćanskog djeteta.

Bilo je jednom dva prijatelja, Ahmed i Maria. Ahmed je bio musliman, a Maria je bila kršćanka. Oni su se upoznali u školi i brzo su postali najbolji prijatelji.

Jednog dana, Ahmed i Maria su se dogovorili da idu zajedno u park. Kada su stigli u park, Ahmed je želio igrati fudbal, a Maria je željela igrati košarku

Ahmed i Maria nisu se mogli dogovoriti što će igrati, pa su se posvađali. Ahmed je rekao: “Zašto ne voliš igrati fudbal?” A Maria je odgovorila: “Zašto ne voliš igrati košarku?”

Nakon nekoliko minuta, Ahmed i Maria su shvatili da se ne bi trebali posvađivati zbog igre. Oni su se zagrlili i rekli jedno drugome koliko su sretni što su prijatelji, bez obzira na to što su različitih vjera.

Ahmed i Maria su odlučili da zajedno odigraju obje igre, fudbal i košarku. Oni su se zabavljali i smijali se cijelo vrijeme.

Moral ove priče je: Vjera ne bi smjela biti prepreka prijateljstvu. Svi ljudi su jednaki i svatko bi trebao poštivati različitosti drugih. Prijateljstvo i dobrota su važniji od razlika.

https://djecijeprice.com/prijateljstvo- ... ed-i-luka/
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#149 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

:thumbup:
sikstinajn
Posts: 1428
Joined: 15/01/2017 19:21

#150 Re: Kratke priče

Post by sikstinajn »

KGBS

Armin je moj komšija ima četrdeset sedam godina već je u penziji neoženjen je mrzovoljan mizantrop samo kuka i kritikuje niko mu ne valja govori kako će se ubiti i kao svega mu je preko kglave.

Jučer se vraćam kući vozim svojeg pežoa 206 koji je dobio ime po broju kostiju u ljudskom tijelu i vidim tog Armina kako prelazi cestu pa ubrzam vožnju kao satrat ću ga da ga trznem malo.

Kad sam bio na tri metra od njega skočio je ko puma.

he he he prevejani lažov.
Post Reply