Muharem Bazdulj u društvu persona koje se ne kupaju

[Piaty]

Prodajem baciklo, nije mnogo proslo a dobro...ocuvano

[Skijaš]

Meni ova hajka na Muharema u stvari pokazuje koliki je strah od njega i ljudi koji misle svojom glavom.
Da je srece ne bi morao da ide u Beograd, ali doci ce i taj dan, ne skoro, ali ce doci sigurno.

On i Sarajevo su donijeli sud jedno o drugom i sanse da ce se tu nesto promjeniti su nikakve.

[Sanjarko]

Stop Turskom zulumu i hajci na Muarema!

[bingov buraz]

Meni ova hajka na Muharema u stvari pokazuje koliki je strah od njega i ljudi koji misle svojom glavom.
Da je srece ne bi morao da ide u Beograd, ali doci ce i taj dan, ne skoro, ali ce doci sigurno.

Ne slažem se,Begeš je baš po Muaremovoj mjeri,perfect match.
Šteta bi ih bilo rastaviti.

[¤ jelena ¤]

"Sarajevu neki čovjek trajno nebitan"...
i "ako bi Sarajevo odlučilo preći preko nečega što je neko rekao ili uradio...."

Koji i kakav fidbek iz svijeta realnosti dobiješ pa ovako nešto i pomisliš i izgovoriš u ime grada koji broji, kako već rekoh, 300-500 000 stanovnika?

I to glavnog grada, što će reći: kulturnog, administrativnog, političkog i univerzitetskog centra jedne savremene države u 21. vijeku?

Znate li uopšte na osnovu čega donosite ovakve zaključke i šta vam daje za pravo da postavljate ovakve uslove - bilo šta ili bilo ko da je u pitanju, a ne samo taj, ovako "očigledno nebitan" čovjek?


"Bazdulj možda masturbira na Handkea" - je li i ovaj zaključak donijelo Sarajevo ili glava jednog primitivnog pojedinca koji je možda rođen u Sarajevu?


Ovo je srozavanje gore opisanog grada na nivo jednoumne mahale.

Pa, ako bi i bio bitan ljudima koji se opijaju u Klubu pisaca, ni tih nekoliko pisaca ne znače toliko da ako je njima bitan da je bitan ostalim 1, 2, 3, 4... 300-500.000 stanovnika Sarajeva.

Razum kaže da o onom što nam je nebitno mi ne razmišljamo i ne obraćamo neku pretjerano pažnju na to...ne pratimo šta taj neko ili ti neki nama nebitni rade, govore i kako se ponašaju.

Meni su, recimo, nebitni oni nekakvi rijaliti šouvovi velika braća, farme i tako to...
Ali sama činjenica da o tome ipak nešto znam ne dozvoljava mi da generalno to nazovem nebitnim za druge ljude koji žive u mojoj zemlji ili mom gradu jer znam da je to opštepoznato i ljudi to gledaju, slušaju, prate.... I suluda mi je potreba da tako nešto tvrdim u ime tolikog broja ljudi.
A ne kontam ni čemu to....i zašto bih to radila jer, prosto, nije me briga da li je drugima bitno ono što je meni nebitno.

O Muharemu Bazdulju, koliko se da primijetiti, neke Sarajlije ovdje, a i po medijima, prilčno intenzivno razmišljaju, čak ga i organski ne podnose i usto, ovi ovdje, uporno tvrde kako je Muharem Bazdulj Sarajevu nebitan...
A kad o nečemu intenzivno razmišljaš, kad imaš jaku potrebu da popljuješ i nečije riječi, i nečije ćutanje, i nečije ponašanje, onda to znači da intenzivno pratiš nečije pojavljivanje u medijima (a sve to znači nečiji rad) i razum bi trebalo da ti kaže ili barem ša'ne da ti je taj neko prilično ušao pod kožu, postao previše bitan i da lažeš i ljude koji te čitaju, a i sebe samog, kad tvrdiš kako je takav neko nebitan gradu u kojem si rođen, u kojem živiš, sa kojim se identifikuješ i čiji si neodvojiv dio
i ti, tako zaluđen tim, navodno nebitnim Muharemom...a da o onim tvojim sugrađanima koji su čitali njegove knjige i čitaju njegove kolumne i ne govorim.

Meni je zanimljivo povremeno pročitati takve zablude, jer su prilično učestale, a samo se objekti te toliko željene nebitnosti vremenom mijenjaju, tačnije, gomilaju i tako, apsurdno, u toj svojoj silnoj nebitnosti i traju...ali mi onaj gore pomenuti razum prosto ne dozvoljava da ih tretiram kao istinu.

I to je to.

[Škobo Habu]

...

[Škobo Habu]

Što se tiče muharemovog djelovanja u Srbiji, on se tamo ponaša kao neki režimski policajac koji automatski reagije na svako pominjanje Sarajeva u afirmativnom smislu.

Zanimljivo da na Tanovićev intervju dat "Danasu" prvo reaguje škvadra sa "Preokreta"!? Niko u Srbiji nije ni obrati pažnju na intervju dok se za riječ nisu javili Bazdulj, Bektaš, Bačanović i slični. Oni su dali dijagnozu Danisu Tanoviću.

Čak nisam ni zamjetio da se stari Kecmanović počešao po glavi na temu Tanovićeva intervjua.



Realno gledajući, Muharemu je to domaća zadaća da ocrni što više sve ono što dolazi iz Sarajeva, tako i Tanovića.

Porediti izjavu Danisa Tanovića sa onom Ante Starčevića može samo neko krajnje zlonamjeran, patetično paušalan i raskošno maliciozan.




Porediti izjavu Danisa Tanovića sa onom Ante Starčevića može samo neko krajnje zlonamjeran, patetično paušalan i raskošno maliciozan.

Šta u praksi znači Tanovićeva izjava o "srbovanju"? To je kada prebaciš na Happy TV, u nedeljnom terminu, a u jutranjem programu imaš goste tipa Bokana i nekakvog anonimusa, skupa sa njim, koji na nacionalnoj frekvenciji govore o tome kako je Srebrenica izmišljena, kako nije bilo genocida, kako je sve zo međunarodna zavjera protiv Srba, te da niko časniji na ovome svijetu nije od Ratka Mladića i Radovana Karadžića.

Ili je to, pak, izjava Gage Antonijavića o srebreničkom genocidu koji se svodi na onu: Ne postoje Majke Aušvica, pa prema tome ni genocida".
Ne samo da je ta izjava čisto zlo, već niko u srbijanskoj javnosti nije ni reagovao na nju. Mogao je i sam Muharem, je l', kao prvoborac slobodne misli, ali nije. U tome je generalna razlika između jedne Žbanićke sa "Quo Vadis, Aida"i jednog Antonijavića sa njegovom "Darom".

Pomanje određenih historijskih događaja na ovim prostorima, po Antonijeviću, zapravo jeste negiranje tuđih, dok vlastite dižeš na oltar nacionalnog mita. U tom kontekstu, Antonijević je većinski Beograd, u kom danas "slobodarski" obitava Muharem, dok je Žbanićkino Sarajevo većinski stalo na stranu "Aide", odnosno distanciralo se od stereotipnog pogleda na vječitu žrtvu. Sa "Aidom" je ona pokušala da taj ratni narativ prevaziđe barem na filmu.

By the way, gdje se može pročitati ta njegova "studija" o Salmanu Ruždiju?

[Škobo Habu]

Ovaj kolumnistički biser traba zaljepiti ovdje kao svjedočanstvo Bazduljevoj oportunosti:

ИДЕ ГАС: Наше, а свјетско или свјетско, а наше

Мухарем Баздуљ
26.08.2021 16:00


Прошло је више од двадесет година откад сам први пут био на неком великом међународном књижевном фестивалу. Лекција коју сам тада научио показала се валидном на сваком наредном фестивалу до дана данашњег. Лекција је једноставна; постоје двије групе писаца - они који своју књижевну вриједност самјеравају бројем језика на које су им књиге преведене и они којима тај податак није превише битан. На први поглед парадоксално, али међу другом групом има писаца с јако пуно превода, само што они томе не придају неки посебан значај.



Америчким, енглеским, француским, њемачким, руским и турским писцима, примјера ради, број језика на који су преведени није по правилу ништа нарочито битан. Често и не знају имају ли издавача у Србији, Хрватској, Бугарској или Словачкој; за те ствари се брину агенти. Знају им бити дража македонска издања у три стотине него шпанска у три хиљаде примјерака: македонска су, наиме, на ћирилици па им на тим корицама и властито име изгледа необично.

Писци из Скандинавије и са Балкана обично са нарочито озбиљном интонацијом наводе број језика на који су им књиге преведене. Обично то звучи тугаљиво. Готово као да шаљеш поруку да свој језик и своју културу и не сматраш важном, да те на пиједестал вриједности може уздићи само нека друга култура.

Постоје, наравно, преводи и преводи, рецепције и рецепције, али ме на ово размишљање навео заправо један пасус из двадесетак година старог романа Салмана Руждија, романа под насловом “Бијес”. Има у том роману сцена не претјерано важна, али индикативна, кад главни јунак улази у стан жене коју је упознао, жене по имену Мила, источноевропског поријекла, а та жена на полицама за књиге има углавном српске и источноевропске писце. Ружди наводи једног Чеха, једног Албанца, двојицу Мађара и једног Пољака: Клима, Кадаре, Надас, Конрад те Херберт. Наводи и двојицу српских аутора из, како каже, класичног периода: Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Ипак, прије свих њих стоје три имена (заправо презимена) и овдје ћу их навести дословно онако како их Ружди наводи: “Киц, Андрис, Павиц”.

Кич и Андриш

Хајде што нема “квачица”, али он овдје пермутује посљедње слово Кишовог и Андрићевог презимена, па умјесто Киша и Андрића добивамо Кича и Андриша. Два наша највећа писца, можда и једина два која имају стварну репутацију на Западу, не добацују ни дотле да им се презимена исправно напишу. (Помало је и карикатурално да је од презимена Киш Ружди направио Кич, скоро идентично као што је Миодраг Булатовић у оној чувеној полемици поручивао како му је “доста тога Кича”.)

Најбизарније у свему томе је што ни Андрић ни Киш за Руждија нису само пука имена. Он се њима обојицом бави опширније у својим есејистичким књигама. Али оваква грешка се најприје омакла њему, а затим и свим силним уредницима, лекторима и коректорима.

Неко би можда помислио, пошто је свакако у питању роман, да Ружди иронизира ту западњачку шлампавост кад је ријеч о туђим културним иконама. Ствар би донекле чак била и духовита. Комедијант случај је, међутим, удесио да један читалац преко твитера директно упита Руждија о чему је ријеч, а овај је одговорио да се ради о штампарској грешци.

Занимљиво би било анализирати силне свјетске преводе “Бијеса”. Да ли су преводиоци схватили да је ријеч о типлфелеру? Имамо ли у њемачком, француском, норвешком, грчком или турском “Бијесу” Кича или Киша, Андриша или Андрића?

Иако на први поглед тривијалан, овај случај дјелује јако откривалачки кад је ријеч о рецепцији наших писаца у свијету. Мада су у посљедњих десетак година у Енглеској и у Њемачкој објављене врло озбиљне и упућене биографије Киша односно Андрића њихова рецепција у овим великим културама је још увијек доста рубна.

Можете ли и замислити да Давид Албахари, примјера ради, напише да нека његова јунакиња, студенткиња германистике, на полици за књиге има дјела Томаса Бернардсона и Петера Хандкера? Тешко, зар не? Како рече исти тај Иво Андрић, да не кажем Андриш, постоје мали и велики језици као што постоје и мале и велике новчанице.

Самосвијест

Али има још једна ствар која се не смије пренебрегнути. Величина језика се не мјери само бројем његових говорника. Мјери се такође и њиховом самосвјешћу. Није се број говорника језика чији је лингвистички најтачнији и историјски најутемељенији назив “српскохрватски” смањио у посљедњим деценијама, али је самосвијет његових говорника највећим дијелом нестала.

Јер не морате своју књижевну вриједност мјерити бројем превода. Ево, рецимо, Момо Капор то никад није радио. А то не значи да Момо Капор није имао међународну рецепцију и репутацију. Уосталом, у југословенском дијелу Магрисовог фамозног “Дунава”, Капор има можда и највећу “минутажу”.

У варијацији на онај чувени рекламни слоган, поставља се питања да ли је важнија култура која је “наша, а свјетска” или пак она “свјетска, а наша”. За маркетинг је можда продорнији потоњи слоган, али култура није маркетинг. Све оно што је из наше културе остварило прави свјетски успјех, од Андрића и Киша до Саше Петровића и Кустурице било је и јесте, у правом смислу, “наше, а свјетско”.

Од времена почетка распада Југославије, Ружди се неколико пута оглашавао, углавном са изразима солидарности за грађане Сарајева. Један од тих текстова је касније уврстио и у једну своју књигу есеја. (“Постоји Сарајево у мојим мислима, замишљено Сарајево чије уништење и патња од нас свију ствара прогнанике. То Сарајево представља нешто попут идеала: град у којем су вриједности плурализма, толеранције и коегзистенције створиле јединствену и отпорну културу. У том Сарајеву заправо постоји тај секуларни ислам за који се толико људи другдје у свијету бори.”) Крајем деведесетих се изузетно наједио на Петера Хандкеа кога је прозвао кандидатом за “морона године”. Ружди и Хандке заиста јесу књижевни антиподи у готово свему, али то можда нигдје није толико очито као у односу према “југословенском потконтиненту”. Хандке је пропутовао Балкан уздуж и попријеко, у доброј мјери разумије и јужнословенске језике, у својим књигама често помиње имена и топониме, али без грешака и шлампавости попут цитиране Руждијеве која је заиста парадигматска. За Руждија су Балкан и бивша Југославија пејзаж са екрана телевизора и контекст у коме може покушати да мијења слику о себи као мрзитељу ислама и издајнику муслимана.

И да, има већ више од двадесет година да се Руждијево име помиње међу кандидатима за Нобелову награду. Помињано је у том регистру много фреквентније од Хандкеовог. Али, ето, ипак је Хандке добио награду коју је добио Андрић, а Руждија можда западне нека Андришева.

[Hakiz]

Pa, ako bi i bio bitan ljudima koji se opijaju u Klubu pisaca, ni tih nekoliko pisaca ne znače toliko da ako je njima bitan da je bitan ostalim 1, 2, 3, 4... 300-500.000 stanovnika Sarajeva.

Razum kaže da o onom što nam je nebitno mi ne razmišljamo i ne obraćamo neku pretjerano pažnju na to...ne pratimo šta taj neko ili ti neki nama nebitni rade, govore i kako se ponašaju.

Meni su, recimo, nebitni oni nekakvi rijaliti šouvovi velika braća, farme i tako to...
Ali sama činjenica da o tome ipak nešto znam ne dozvoljava mi da generalno to nazovem nebitnim za druge ljude koji žive u mojoj zemlji ili mom gradu jer znam da je to opštepoznato i ljudi to gledaju, slušaju, prate.... I suluda mi je potreba da tako nešto tvrdim u ime tolikog broja ljudi.
A ne kontam ni čemu to....i zašto bih to radila jer, prosto, nije me briga da li je drugima bitno ono što je meni nebitno.

O Muharemu Bazdulju, koliko se da primijetiti, neke Sarajlije ovdje, a i po medijima, prilčno intenzivno razmišljaju, čak ga i organski ne podnose i usto, ovi ovdje, uporno tvrde kako je Muharem Bazdulj Sarajevu nebitan...
A kad o nečemu intenzivno razmišljaš, kad imaš jaku potrebu da popljuješ i nečije riječi, i nečije ćutanje, i nečije ponašanje, onda to znači da intenzivno pratiš nečije pojavljivanje u medijima (a sve to znači nečiji rad) i razum bi trebalo da ti kaže ili barem ša'ne da ti je taj neko prilično ušao pod kožu, postao previše bitan i da lažeš i ljude koji te čitaju, a i sebe samog, kad tvrdiš kako je takav neko nebitan gradu u kojem si rođen, u kojem živiš, sa kojim se identifikuješ i čiji si neodvojiv dio
i ti, tako zaluđen tim, navodno nebitnim Muharemom...a da o onim tvojim sugrađanima koji su čitali njegove knjige i čitaju njegove kolumne i ne govorim.

Meni je zanimljivo povremeno pročitati takve zablude, jer su prilično učestale, a samo se objekti te toliko željene nebitnosti vremenom mijenjaju, tačnije, gomilaju i tako, apsurdno, u toj svojoj silnoj nebitnosti i traju...ali mi onaj gore pomenuti razum prosto ne dozvoljava da ih tretiram kao istinu.

I to je to.

To i kažem. Mi se na ovoj temi oko njega prepucavamo. Nama je bitan, pozitivno ili negativno.

Ali, ti si prva spomenula da forumaš kojem si replicirala ne može govoriti u ime 300-500.000 stanovnika Sarajeva da im nije bitan. Tačno, ali ne možeš ni ti u njihovo ime reći da jeste.

A da im je bitan, bili bi na temi, tako da je pretpostavka da nije, ipak, malo realnija nego pretpostavka da jeste

[Bayone]

Ovaj kolumnistički biser traba zaljepiti ovdje kao svjedočanstvo Bazduljevoj oportunosti:

ИДЕ ГАС: Наше, а свјетско или свјетско, а наше

Мухарем Баздуљ
26.08.2021 16:00


Прошло је више од двадесет година откад сам први пут био на неком великом међународном књижевном фестивалу. Лекција коју сам тада научио показала се валидном на сваком наредном фестивалу до дана данашњег. Лекција је једноставна; постоје двије групе писаца - они који своју књижевну вриједност самјеравају бројем језика на које су им књиге преведене и они којима тај податак није превише битан. На први поглед парадоксално, али међу другом групом има писаца с јако пуно превода, само што они томе не придају неки посебан значај.



Америчким, енглеским, француским, њемачким, руским и турским писцима, примјера ради, број језика на који су преведени није по правилу ништа нарочито битан. Често и не знају имају ли издавача у Србији, Хрватској, Бугарској или Словачкој; за те ствари се брину агенти. Знају им бити дража македонска издања у три стотине него шпанска у три хиљаде примјерака: македонска су, наиме, на ћирилици па им на тим корицама и властито име изгледа необично.

Писци из Скандинавије и са Балкана обично са нарочито озбиљном интонацијом наводе број језика на који су им књиге преведене. Обично то звучи тугаљиво. Готово као да шаљеш поруку да свој језик и своју културу и не сматраш важном, да те на пиједестал вриједности може уздићи само нека друга култура.

Постоје, наравно, преводи и преводи, рецепције и рецепције, али ме на ово размишљање навео заправо један пасус из двадесетак година старог романа Салмана Руждија, романа под насловом “Бијес”. Има у том роману сцена не претјерано важна, али индикативна, кад главни јунак улази у стан жене коју је упознао, жене по имену Мила, источноевропског поријекла, а та жена на полицама за књиге има углавном српске и источноевропске писце. Ружди наводи једног Чеха, једног Албанца, двојицу Мађара и једног Пољака: Клима, Кадаре, Надас, Конрад те Херберт. Наводи и двојицу српских аутора из, како каже, класичног периода: Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Ипак, прије свих њих стоје три имена (заправо презимена) и овдје ћу их навести дословно онако како их Ружди наводи: “Киц, Андрис, Павиц”.

Кич и Андриш

Хајде што нема “квачица”, али он овдје пермутује посљедње слово Кишовог и Андрићевог презимена, па умјесто Киша и Андрића добивамо Кича и Андриша. Два наша највећа писца, можда и једина два која имају стварну репутацију на Западу, не добацују ни дотле да им се презимена исправно напишу. (Помало је и карикатурално да је од презимена Киш Ружди направио Кич, скоро идентично као што је Миодраг Булатовић у оној чувеној полемици поручивао како му је “доста тога Кича”.)

Најбизарније у свему томе је што ни Андрић ни Киш за Руждија нису само пука имена. Он се њима обојицом бави опширније у својим есејистичким књигама. Али оваква грешка се најприје омакла њему, а затим и свим силним уредницима, лекторима и коректорима.

Неко би можда помислио, пошто је свакако у питању роман, да Ружди иронизира ту западњачку шлампавост кад је ријеч о туђим културним иконама. Ствар би донекле чак била и духовита. Комедијант случај је, међутим, удесио да један читалац преко твитера директно упита Руждија о чему је ријеч, а овај је одговорио да се ради о штампарској грешци.

Занимљиво би било анализирати силне свјетске преводе “Бијеса”. Да ли су преводиоци схватили да је ријеч о типлфелеру? Имамо ли у њемачком, француском, норвешком, грчком или турском “Бијесу” Кича или Киша, Андриша или Андрића?

Иако на први поглед тривијалан, овај случај дјелује јако откривалачки кад је ријеч о рецепцији наших писаца у свијету. Мада су у посљедњих десетак година у Енглеској и у Њемачкој објављене врло озбиљне и упућене биографије Киша односно Андрића њихова рецепција у овим великим културама је још увијек доста рубна.

Можете ли и замислити да Давид Албахари, примјера ради, напише да нека његова јунакиња, студенткиња германистике, на полици за књиге има дјела Томаса Бернардсона и Петера Хандкера? Тешко, зар не? Како рече исти тај Иво Андрић, да не кажем Андриш, постоје мали и велики језици као што постоје и мале и велике новчанице.

Самосвијест

Али има још једна ствар која се не смије пренебрегнути. Величина језика се не мјери само бројем његових говорника. Мјери се такође и њиховом самосвјешћу. Није се број говорника језика чији је лингвистички најтачнији и историјски најутемељенији назив “српскохрватски” смањио у посљедњим деценијама, али је самосвијет његових говорника највећим дијелом нестала.

Јер не морате своју књижевну вриједност мјерити бројем превода. Ево, рецимо, Момо Капор то никад није радио. А то не значи да Момо Капор није имао међународну рецепцију и репутацију. Уосталом, у југословенском дијелу Магрисовог фамозног “Дунава”, Капор има можда и највећу “минутажу”.

У варијацији на онај чувени рекламни слоган, поставља се питања да ли је важнија култура која је “наша, а свјетска” или пак она “свјетска, а наша”. За маркетинг је можда продорнији потоњи слоган, али култура није маркетинг. Све оно што је из наше културе остварило прави свјетски успјех, од Андрића и Киша до Саше Петровића и Кустурице било је и јесте, у правом смислу, “наше, а свјетско”.

Од времена почетка распада Југославије, Ружди се неколико пута оглашавао, углавном са изразима солидарности за грађане Сарајева. Један од тих текстова је касније уврстио и у једну своју књигу есеја. (“Постоји Сарајево у мојим мислима, замишљено Сарајево чије уништење и патња од нас свију ствара прогнанике. То Сарајево представља нешто попут идеала: град у којем су вриједности плурализма, толеранције и коегзистенције створиле јединствену и отпорну културу. У том Сарајеву заправо постоји тај секуларни ислам за који се толико људи другдје у свијету бори.”) Крајем деведесетих се изузетно наједио на Петера Хандкеа кога је прозвао кандидатом за “морона године”. Ружди и Хандке заиста јесу књижевни антиподи у готово свему, али то можда нигдје није толико очито као у односу према “југословенском потконтиненту”. Хандке је пропутовао Балкан уздуж и попријеко, у доброј мјери разумије и јужнословенске језике, у својим књигама често помиње имена и топониме, али без грешака и шлампавости попут цитиране Руждијеве која је заиста парадигматска. За Руждија су Балкан и бивша Југославија пејзаж са екрана телевизора и контекст у коме може покушати да мијења слику о себи као мрзитељу ислама и издајнику муслимана.

И да, има већ више од двадесет година да се Руждијево име помиње међу кандидатима за Нобелову награду. Помињано је у том регистру много фреквентније од Хандкеовог. Али, ето, ипак је Хандке добио награду коју је добио Андрић, а Руждија можда западне нека Андришева.

Da, Bazdulj je tu popljuvao sve ono što forumaš jelena
toliko pokušava da nam objasni zadnjih nekoliko stranica podržavajući njega.

[Bayone]

Dakle, to je to jugoslavenstvo o kojem Bazdulj tupi. Ono se proteže i na period 1992-95, kada je Bazdulj provodio vrijeme u podrumu skrivajući se od granata sa Vlašića a brojna familija pobijena u nekom selu kod Foče. Stvarno, jel može neko biti toliki kreten?

[Skijaš]

Razum kaže da o onom što nam je nebitno mi ne razmišljamo i ne obraćamo neku pretjerano pažnju na to...

Ne mora sve zabavno u zivotu biti i bitno.

[Skijaš]

Крајем деведесетих се изузетно наједио на Петера Хандкеа кога је прозвао кандидатом за “морона године”. Ружди и Хандке заиста јесу књижевни антиподи у готово свему, али то можда нигдје није толико очито као у односу према “југословенском потконтиненту”. Хандке је пропутовао Балкан уздуж и попријеко, у доброј мјери разумије и јужнословенске језике, у својим књигама често помиње имена и топониме, али без грешака и шлампавости попут цитиране Руждијеве која је заиста парадигматска. За Руждија су Балкан и бивша Југославија пејзаж са екрана телевизора и контекст у коме може покушати да мијења слику о себи као мрзитељу ислама и издајнику муслимана.



Muareme, pocni vjezbati ekavicu ... zaglavio si "tamo daleko" pa da ne odudaras

[bingov buraz]

Ovaj kolumnistički biser traba zaljepiti ovdje kao svjedočanstvo Bazduljevoj oportunosti:

ИДЕ ГАС: Наше, а свјетско или свјетско, а наше

Мухарем Баздуљ
26.08.2021 16:00


Прошло је више од двадесет година откад сам први пут био на неком великом међународном књижевном фестивалу. Лекција коју сам тада научио показала се валидном на сваком наредном фестивалу до дана данашњег. Лекција је једноставна; постоје двије групе писаца - они који своју књижевну вриједност самјеравају бројем језика на које су им књиге преведене и они којима тај податак није превише битан. На први поглед парадоксално, али међу другом групом има писаца с јако пуно превода, само што они томе не придају неки посебан значај.



Америчким, енглеским, француским, њемачким, руским и турским писцима, примјера ради, број језика на који су преведени није по правилу ништа нарочито битан. Често и не знају имају ли издавача у Србији, Хрватској, Бугарској или Словачкој; за те ствари се брину агенти. Знају им бити дража македонска издања у три стотине него шпанска у три хиљаде примјерака: македонска су, наиме, на ћирилици па им на тим корицама и властито име изгледа необично.

Писци из Скандинавије и са Балкана обично са нарочито озбиљном интонацијом наводе број језика на који су им књиге преведене. Обично то звучи тугаљиво. Готово као да шаљеш поруку да свој језик и своју културу и не сматраш важном, да те на пиједестал вриједности може уздићи само нека друга култура.

Постоје, наравно, преводи и преводи, рецепције и рецепције, али ме на ово размишљање навео заправо један пасус из двадесетак година старог романа Салмана Руждија, романа под насловом “Бијес”. Има у том роману сцена не претјерано важна, али индикативна, кад главни јунак улази у стан жене коју је упознао, жене по имену Мила, источноевропског поријекла, а та жена на полицама за књиге има углавном српске и источноевропске писце. Ружди наводи једног Чеха, једног Албанца, двојицу Мађара и једног Пољака: Клима, Кадаре, Надас, Конрад те Херберт. Наводи и двојицу српских аутора из, како каже, класичног периода: Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Ипак, прије свих њих стоје три имена (заправо презимена) и овдје ћу их навести дословно онако како их Ружди наводи: “Киц, Андрис, Павиц”.

Кич и Андриш

Хајде што нема “квачица”, али он овдје пермутује посљедње слово Кишовог и Андрићевог презимена, па умјесто Киша и Андрића добивамо Кича и Андриша. Два наша највећа писца, можда и једина два која имају стварну репутацију на Западу, не добацују ни дотле да им се презимена исправно напишу. (Помало је и карикатурално да је од презимена Киш Ружди направио Кич, скоро идентично као што је Миодраг Булатовић у оној чувеној полемици поручивао како му је “доста тога Кича”.)

Најбизарније у свему томе је што ни Андрић ни Киш за Руждија нису само пука имена. Он се њима обојицом бави опширније у својим есејистичким књигама. Али оваква грешка се најприје омакла њему, а затим и свим силним уредницима, лекторима и коректорима.

Неко би можда помислио, пошто је свакако у питању роман, да Ружди иронизира ту западњачку шлампавост кад је ријеч о туђим културним иконама. Ствар би донекле чак била и духовита. Комедијант случај је, међутим, удесио да један читалац преко твитера директно упита Руждија о чему је ријеч, а овај је одговорио да се ради о штампарској грешци.

Занимљиво би било анализирати силне свјетске преводе “Бијеса”. Да ли су преводиоци схватили да је ријеч о типлфелеру? Имамо ли у њемачком, француском, норвешком, грчком или турском “Бијесу” Кича или Киша, Андриша или Андрића?

Иако на први поглед тривијалан, овај случај дјелује јако откривалачки кад је ријеч о рецепцији наших писаца у свијету. Мада су у посљедњих десетак година у Енглеској и у Њемачкој објављене врло озбиљне и упућене биографије Киша односно Андрића њихова рецепција у овим великим културама је још увијек доста рубна.

Можете ли и замислити да Давид Албахари, примјера ради, напише да нека његова јунакиња, студенткиња германистике, на полици за књиге има дјела Томаса Бернардсона и Петера Хандкера? Тешко, зар не? Како рече исти тај Иво Андрић, да не кажем Андриш, постоје мали и велики језици као што постоје и мале и велике новчанице.

Самосвијест

Али има још једна ствар која се не смије пренебрегнути. Величина језика се не мјери само бројем његових говорника. Мјери се такође и њиховом самосвјешћу. Није се број говорника језика чији је лингвистички најтачнији и историјски најутемељенији назив “српскохрватски” смањио у посљедњим деценијама, али је самосвијет његових говорника највећим дијелом нестала.

Јер не морате своју књижевну вриједност мјерити бројем превода. Ево, рецимо, Момо Капор то никад није радио. А то не значи да Момо Капор није имао међународну рецепцију и репутацију. Уосталом, у југословенском дијелу Магрисовог фамозног “Дунава”, Капор има можда и највећу “минутажу”.

У варијацији на онај чувени рекламни слоган, поставља се питања да ли је важнија култура која је “наша, а свјетска” или пак она “свјетска, а наша”. За маркетинг је можда продорнији потоњи слоган, али култура није маркетинг. Све оно што је из наше културе остварило прави свјетски успјех, од Андрића и Киша до Саше Петровића и Кустурице било је и јесте, у правом смислу, “наше, а свјетско”.

Од времена почетка распада Југославије, Ружди се неколико пута оглашавао, углавном са изразима солидарности за грађане Сарајева. Један од тих текстова је касније уврстио и у једну своју књигу есеја. (“Постоји Сарајево у мојим мислима, замишљено Сарајево чије уништење и патња од нас свију ствара прогнанике. То Сарајево представља нешто попут идеала: град у којем су вриједности плурализма, толеранције и коегзистенције створиле јединствену и отпорну културу. У том Сарајеву заправо постоји тај секуларни ислам за који се толико људи другдје у свијету бори.”) Крајем деведесетих се изузетно наједио на Петера Хандкеа кога је прозвао кандидатом за “морона године”. Ружди и Хандке заиста јесу књижевни антиподи у готово свему, али то можда нигдје није толико очито као у односу према “југословенском потконтиненту”. Хандке је пропутовао Балкан уздуж и попријеко, у доброј мјери разумије и јужнословенске језике, у својим књигама често помиње имена и топониме, али без грешака и шлампавости попут цитиране Руждијеве која је заиста парадигматска. За Руждија су Балкан и бивша Југославија пејзаж са екрана телевизора и контекст у коме може покушати да мијења слику о себи као мрзитељу ислама и издајнику муслимана.

И да, има већ више од двадесет година да се Руждијево име помиње међу кандидатима за Нобелову награду. Помињано је у том регистру много фреквентније од Хандкеовог. Али, ето, ипак је Хандке добио награду коју је добио Андрић, а Руждија можда западне нека Андришева.

Ahahahaha sad će ti Jelena prebaciti kako je Sarajevo opsjednuto Mu'aremom a on padavine na Sumatri nekako poveže sa Bosnom i Bošnjacima

[¤ jelena ¤]

Razum kaže da o onom što nam je nebitno mi ne razmišljamo i ne obraćamo neku pretjerano pažnju na to...ne pratimo šta taj neko ili ti neki nama nebitni rade, govore i kako se ponašaju.

Meni su, recimo, nebitni oni nekakvi rijaliti šouvovi velika braća, farme i tako to...
Ali sama činjenica da o tome ipak nešto znam ne dozvoljava mi da generalno to nazovem nebitnim za druge ljude koji žive u mojoj zemlji ili mom gradu jer znam da je to opštepoznato i ljudi to gledaju, slušaju, prate.... I suluda mi je potreba da tako nešto tvrdim u ime tolikog broja ljudi.
A ne kontam ni čemu to....i zašto bih to radila jer, prosto, nije me briga da li je drugima bitno ono što je meni nebitno.

O Muharemu Bazdulju, koliko se da primijetiti, neke Sarajlije ovdje, a i po medijima, prilčno intenzivno razmišljaju, čak ga i organski ne podnose i usto, ovi ovdje, uporno tvrde kako je Muharem Bazdulj Sarajevu nebitan...
A kad o nečemu intenzivno razmišljaš, kad imaš jaku potrebu da popljuješ i nečije riječi, i nečije ćutanje, i nečije ponašanje, onda to znači da intenzivno pratiš nečije pojavljivanje u medijima (a sve to znači nečiji rad) i razum bi trebalo da ti kaže ili barem ša'ne da ti je taj neko prilično ušao pod kožu, postao previše bitan i da lažeš i ljude koji te čitaju, a i sebe samog, kad tvrdiš kako je takav neko nebitan gradu u kojem si rođen, u kojem živiš, sa kojim se identifikuješ i čiji si neodvojiv dio
i ti, tako zaluđen tim, navodno nebitnim Muharemom...a da o onim tvojim sugrađanima koji su čitali njegove knjige i čitaju njegove kolumne i ne govorim.

Meni je zanimljivo povremeno pročitati takve zablude, jer su prilično učestale, a samo se objekti te toliko željene nebitnosti vremenom mijenjaju, tačnije, gomilaju i tako, apsurdno, u toj svojoj silnoj nebitnosti i traju...ali mi onaj gore pomenuti razum prosto ne dozvoljava da ih tretiram kao istinu.

I to je to.

To i kažem. Mi se na ovoj temi oko njega prepucavamo. Nama je bitan, pozitivno ili negativno.

Ali, ti si prva spomenula da forumaš kojem si replicirala ne može govoriti u ime 300-500.000 stanovnika Sarajeva da im nije bitan. Tačno, ali ne možeš ni ti u njihovo ime reći da jeste.

A da im je bitan, bili bi na temi, tako da je pretpostavka da nije, ipak, malo realnija nego pretpostavka da jeste

Dobro, efo, nije bitan...


https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/17 ... _foto.html



Ovo je dobio prošle godine, a trajno nebitan.

https://avaz.ba/vijesti/bih/650299/ko-j ... kusturicom

I ove godine trajno nebitan, a javnost šokirana njegovim dernečenjem u društvu negatora genocida.


Kako neko nebitan može šokirati javnost ipo riječima sarajevskih pisanih medija i dobiti državni novac od Fondacije za izdavaštvo na čijem čelu sjedi redovni profesor Univeriteta i Sarajevu, Edin Pobrić.

O prisutnima na ovoj temi i o tome koliko je tek njima bitan, nema potrebe govoriti...

E, sad...jedino ako Škobo, Skijaš, Bayone....i ostali forumaši nisu Sarajlije...onda povlačim ovu tačku u nabrajanju dokaza Muharemove bitnosti Sarajlijama.
Ali...opet...zašto onda govore u ime Sarajeva o Muharemu Bazdulju, prate njegov rad u medijima, komentarišu, lijepe tekstove, boldaju dijelove tekstova koji se tiču SA... i uporno svojim djelovanjem na temi demantuju ono što isto tako upprno tvrde.

I zato ponavljam svoju ironičnu opasku:

sva sreća pa je nebitan
samo...trebalo bi to češće ponavljati....

Ono...da je bitan ovako ko što....nije,

ne bi ga tako često pominjali i intenzivno pratili njegov rad.

[Bloo]

E, sad...jedino ako Škobo, Skijaš, Bayone....i ostali forumaši nisu Sarajlije...onda povlačim ovu tačku u nabrajanju dokaza Muharemove bitnosti Sarajlijama.
Ali...opet...zašto onda govore u ime Sarajeva o Muharemu Bazdulju, prate njegov rad u medijima, komentarišu, lijepe tekstove, boldaju dijelove tekstova koji se tiču SA... i uporno svojim djelovanjem na temi demantuju ono što isto tako upprno tvrde.

Mislim da je ovdje dualni butthurt u pitanju - Sarajlije Bosnjaci muslimani (turbo kod pojedinih uz tragove kompleksa bitnosti) (upis i bingovog buraza kao dokaz) vs Bazdulj.

[bingov buraz]

E, sad...jedino ako Škobo, Skijaš, Bayone....i ostali forumaši nisu Sarajlije...onda povlačim ovu tačku u nabrajanju dokaza Muharemove bitnosti Sarajlijama.
Ali...opet...zašto onda govore u ime Sarajeva o Muharemu Bazdulju, prate njegov rad u medijima, komentarišu, lijepe tekstove, boldaju dijelove tekstova koji se tiču SA... i uporno svojim djelovanjem na temi demantuju ono što isto tako upprno tvrde.

Mislim da je ovdje dualni butthurt u pitanju - Sarajlije Bosnjaci muslimani (turbo kod pojedinih uz tragove kompleksa bitnosti) (upis i bingovog buraza kao dokaz) vs Bazdulj.

Izgubio sam te nakon prve zagrade?

Jedina koju temu održava živom je Jelena,na način da ti dođem popiškim ti se pod prozor svako malo a kad odreaguješ kažem ti si opterećena sa mnom

[¤ jelena ¤]

[¤ jelena ¤]

E, sad...jedino ako Škobo, Skijaš, Bayone....i ostali forumaši nisu Sarajlije...onda povlačim ovu tačku u nabrajanju dokaza Muharemove bitnosti Sarajlijama.
Ali...opet...zašto onda govore u ime Sarajeva o Muharemu Bazdulju, prate njegov rad u medijima, komentarišu, lijepe tekstove, boldaju dijelove tekstova koji se tiču SA... i uporno svojim djelovanjem na temi demantuju ono što isto tako upprno tvrde.

Mislim da je ovdje dualni butthurt u pitanju - Sarajlije Bosnjaci muslimani (turbo kod pojedinih uz tragove kompleksa bitnosti) (upis i bingovog buraza kao dokaz) vs Bazdulj.

Ma, nek je ovaj iz naslova teme nebitan, a za ostalo ćemo lako.


up...up...

[Bloo]

Ma, nek je ovaj iz naslova teme nebitan, a za ostalo ćemo lako.


up...up...
Top

Pa eto, probaj ne piskiti pod prozor i vidjet cemo ko ce se prvi javiti.
Piskit negdje drugo!

[Škobo Habu]

E, sad...jedino ako Škobo, Skijaš, Bayone....i ostali forumaši nisu Sarajlije...onda povlačim ovu tačku u nabrajanju dokaza Muharemove bitnosti Sarajlijama.
Ali...opet...zašto onda govore u ime Sarajeva o Muharemu Bazdulju, prate njegov rad u medijima, komentarišu, lijepe tekstove, boldaju dijelove tekstova koji se tiču SA... i uporno svojim djelovanjem na temi demantuju ono što isto tako upprno tvrde.

Igrom slučaja sam rođen u Sarajevu, ali se Sarajlijom ne smatram. Da odagnam sve tvoje sumnje...

Ja stvarno ne znam odakle si ti izvukla zaključaka da je govorim u ime Sarajeva? To mi nikako nije jasno?

Ja govorim jedino i samo u svoje ime. Razloge za to imam i već sam ih spominjao.

Biti protiv Bazduljeve ideološke misli jeste biti protiv jedne stereotipne i petparačke slike o današnjem Sarajevu. E, vidiš, ja se tu ne mirim sa Bazduljem i imam pravo da mu oponiram na svakom nivou, pa tako i na ovome forumskom.

Ti se eto pitaš odakle nekome pravo da govori u ime Sarajeva, dok se ne pitaš odakle pravo Bazdulju, koji by the way nije uopšte rezident Sarajeva već odavno, da konstanto preispituje vrijednosti grada u kojem fizički odavno nije prisutan. Intelektualno je bio prisutan u "Oslobođenju", no ni tamo nije niko obraćao pažnju na ono o čemu je pisao. Znači, po čemu je on bitan kao bivši Sarajlija po bilo čemu za današnje Sarajevo?

[Škobo Habu]

Mislim da je ovdje dualni butthurt u pitanju - Sarajlije Bosnjaci muslimani (turbo kod pojedinih uz tragove kompleksa bitnosti) (upis i bingovog buraza kao dokaz) vs Bazdulj.

Je l' to ti misliš da se anacionalan može samo na tvoj način?

[Bloo]

Mislim da je ovdje dualni butthurt u pitanju - Sarajlije Bosnjaci muslimani (turbo kod pojedinih uz tragove kompleksa bitnosti) (upis i bingovog buraza kao dokaz) vs Bazdulj.

Je l' to ti misliš da se anacionalan može samo na tvoj način?

Nista ja ne mislim. Posmatram i dobacujem sa tribina.

[Piaty]

Mislim da je ovdje dualni butthurt u pitanju - Sarajlije Bosnjaci muslimani (turbo kod pojedinih uz tragove kompleksa bitnosti) (upis i bingovog buraza kao dokaz) vs Bazdulj.

Je l' to ti misliš da se anacionalan može samo na tvoj način?

Ja sam Ujedinjenoarapskiemiracanin i svrbi me ova tema najvise jer mi stalno izlazi na board a zanimljiva je koliko i izbori na Zanzibaru. Jugoslavenski nacionalizam je nezanimljiv, a srpski jos manje i od jugoslavenskog, a zamisli jos kako je i taj srpski zanimljiv kada ga tumaci neko ko se zove Muharem

Daj bar kad kliknes da procitas sta od Rankovica i Dobrice, a ne ovo. Hocu reci, mnogo srece u zivotu i ok je to pratiti ali je zadivljujuce DA SE TO TOLIKO PRATI I RASPRAVLJA da li je neki novinar srao ili je kenjao ili da li je mislio kada je rekao ovo ili nije mislio vec je bio neozbiljan i samo se zajebavao.
Evo npr. ona Kristin Amanpur, ona je recimo bas veliko novinarsko ime ali bih bio lud da razmisljam duze od 20 sekundi sta je to ona napisala ili rekla.

Upali Farmu i uzivaj u zivotu kad ti je Bog dao, pametnije ti je.

[Hakiz]

Je l' to ti misliš da se anacionalan može samo na tvoj način?

Ja sam Ujedinjenoarapskiemiracanin i svrbi me ova tema najvise jer mi stalno izlazi na board a zanimljiva je koliko i izbori na Zanzibaru. Jugoslavenski nacionalizam je nezanimljiv, a srpski jos manje i od jugoslavenskog, a zamisli jos kako je i taj srpski zanimljiv kada ga tumaci neko ko se zove Muharem

Daj bar kad kliknes da procitas sta od Rankovica i Dobrice, a ne ovo. Hocu reci, mnogo srece u zivotu i ok je to pratiti ali je zadivljujuce DA SE TO TOLIKO PRATI I RASPRAVLJA da li je neki novinar srao ili je kenjao ili da li je mislio kada je rekao ovo ili nije mislio vec je bio neozbiljan i samo se zajebavao.
Evo npr. ona Kristin Amanpur, ona je recimo bas veliko novinarsko ime ali bih bio lud da razmisljam duze od 20 sekundi sta je to ona napisala ili rekla.

Upali Farmu i uzivaj u zivotu kad ti je Bog dao, pametnije ti je.

Sjeća li se iko Oriane Fallaci?