Muharem Bazdulj u društvu persona koje se ne kupaju

[Tananarive]

muarem ko vrabac, sve što mu je preostalo je da kljuca mrve i serutzka sa grane, pa ak koga zakači hebi ga

[Škobo Habu]

GIVE PISS A CHANCE



Ovaj tekst je poslan portalu Preokret kao reagiranje na članak Muharema Bazdulja „Urolagnizacija stila“, ali ga je taj portal odbio objaviti.

Piše: Viktor Ivančić

Tek nakon što mi je danas na njega skrenuta pažnja, pročitao sam članak Muharema Bazdulja objavljen prije nekoliko dana na portalu Preokret koji nosi naslov „Urolagnizacija stila“ i opremljen je mojom fotografijom. Struktura tog teksta je sljedeća:

Bazdulj najprije citira završni pasus moje kolumne iz pretprošlih Novosti, naglašavajući da se tu spominje „teatralno zapišavanje duhovnog teritorija i vladajućeg aparata u Crnoj Gori“. Zatim Bazdulj kaže kako je „tužno kad jedan Viktor Ivančić zaliči na Dragana Bursaća“: to „zapišavanje teritorije“ je, naime, „čist bursaćizam“. Potom Bazdulj piše da Bursać zacijelo pati od urolagnije, pa nabraja desetak njegovih tekstova, objavljenih od oktobra 2015. do danas, u kojima koristi riječi „zapišavanje“, „pišanje“ i sl. Onda se Bazdulj hvali da mu je za to istraživanje trebalo manje od pola sata. Na kraju se Bazdulj izvinjava čitaocima i saopćava kako nije mislio da će ikada imati potrebu napisati takav tekst, ali mu se „poslije navedenog Ivančićevog bursaćizma učinilo da nije nezanimljivo ilustrovati kakvim se stilskim bravurama danas osvaja (da baš ne kažem – zapišava) reputacija vodećih tobože građanskih kolumnista“.

Zbog toga, dakle, jer sam u tekstu spomenuo „zapišavanje duhovnog teritorija“ – a to je „čist bursaćizam“, budući da Bursać često koristi urološke metafore, te ih je valjda i patentirao – Bazdulj me podjebava, ironizira moje spisateljske „bravure“ i stavlja moju fotografiju pod naslov „Urolagnizacija stila“.

Ne pada mi na pamet polemizirati s tim nesretnikom kržljava morala – pogotovo kada se bavi time kako pišem, a zapravo ga žulja ono o čemu pišem – no čini mi se „da nije nezanimljivo ilustrovati“ njegovu vjerodostojnost i tip javne komunikacije koji odatle proizlazi. Poduzmem li, naime, istu istraživačku metodu u trajanju od par minuta, pa u internetsku tražilicu utipkam riječi „Bazdulj“ i „zapišavanje“, po ekranu se razlijeva malo tekuće blago.

Recimo, u tekstu „Andrić u dimu demagogije“ (16. travnja 2011.) Bazdulj piše da je „taj anticopyright-library.nu svijet svjetlosnim godinama daleko od edicija kojima je cilj da se etnički zapišavaju književni opusi“.

Šest mjeseci kasnije, u tekstu „U Doboju ćuprija“ Bazdulj piše da je „većina ratnih promjena naziva ulica u skoro svim bosanskohercegovačkim gradovima bila neka vrsta simboličkog zapišavanja teritorije“.

Mjesec i pol kasnije, u tekstu „Kiseljak, Kiseljak, Mehmedalija i Mak“ Bazdulj citira samoga sebe i ponovo navodi da je promjena naziva ulica bila vrsta „simboličkog zapišavanja teritorije“.

Nepuna dva mjeseca kasnije, u tekstu „Mokri pozdrav iz zemlje Safari“ Bazdulj piše da „što se američkih marinaca tiče, njih u zapišavanju teritorije ne vodi toliko potreba da amerikaniziraju Afganistan“. U istome članku, da stvar bude zabavnija, Bazdulj se ispomaže gostujućim autoritetima, te me na jednome mjestu izdašno citira, uz napomenu: „kako kaže Viktor Ivančić u briljantnom tekstu ‘Give Piss a Chance’“!

I tu ću se ipak zaustaviti, jer me mrzi prekucavati.

Zašto se dakle, kada ja napišem da je u Crnoj Gori na djelu „teatralno zapišavanje duhovnog teritorija i vladajućeg aparata“, radi o „bursaćizmu“, a ne o „bazduljizmu“, ako je Bazdulj „zapišavanje“ koristio ranije od Bursaća i po svoj prilici jednako često kao on? Zbog čega bih to ja „zaličio“ na Bursaća, a ne na Bazdulja? Zbog toga jer Bazdulj, ozloglašavajući najednom „zapišavanje“, slobodnim stilom urinira po vlastitim autorskim radovima?

Što to uopće znači zlobno upirati prstom u nečije „stilske bravure“, pa se na osnovu tih „stilskih bravura“ odati otužnom i nemuštom izrugivanju, kada si se potpuno istim „stilskim bravurama“ i sam obilno služio?

Ništa. Tek to da seronja ovaj put kenja o pišanju.

https://www.tacno.net/novosti/494852/

[¤ jelena ¤]

Ovo mu je bila samo disciplinska...blagi pljus.

[Bayone]

Otrese ga Viktor rutinski, ko zadnju kap u pisoaru.

[Škobo Habu]

Ovo mu je bila samo disciplinska...blagi pljus.

Kakav blagi? Ovo je šamarčina tolika da mu više ne padne na pamet da prozove Ivančića.

[džakailibu]

A jeli moguće da ga omladinci sa ovog opskurnog portala nisu htjeli obaviti? E moj bacanovicu levatino.

[Škobo Habu]

A jeli moguće da ga omladinci sa ovog opskurnog portala nisu htjeli obaviti? E moj bacanovicu levatino.

Objavili su naknadno. Tek kad su shvatili kakvi su levati.

"Za portal Preokret piše Viktor Ivančić".

[džakailibu]

A jeli moguće da ga omladinci sa ovog opskurnog portala nisu htjeli obaviti? E moj bacanovicu levatino.

Objavili su naknadno. Tek kad su shvatili kakvi su levati.

"Za portal Preokret piše Viktor Ivančić".

ja stvarno nisam neka faca i zivim svoj zivot kao ante gotovina ali realno prevelik broj ljudi zasluzuje pljusku preko obraza. A bacanovicu bi prvu od mnogobrojinih opalio kada je pisao dodiku pismo o svojim vizijama o buducnosti srba u BiH. Cuj dodiku pisati takvo pismo?!!! Ili kada se slizao sa onim poskokom. Ma brate , malo kada rezimiram kanonada pljuski goes to.....!

[¤ jelena ¤]

Ovo mu je bila samo disciplinska...blagi pljus.

Kakav blagi? Ovo je šamarčina tolika da mu više ne padne na pamet da prozove Ivančića.

Kao što rekoh, ovo je saamo mala pljuska iz pera Viktora Ivančića. Bio je velikodušno suzdržan s obirom na to kako ga je mogao odalamiti da je htio.

A sad... što je Bazdulju i ta mala disciplinska od Ivančića dovoljna da se prospe koliko je dug i širok, to je drugi par opanaka.

Nema Ivančić potrebe da Bazdulju lupa šamarčine. Ovo mu je mjera.

[Škobo Habu]

Kao što rekoh, ovo je saamo mala pljuska iz pera Viktora Ivančića. Bio je velikodušno suzdržan s obirom na to kako ga je mogao odalamiti da je htio.

A sad... što je Bazdulju i ta mala disciplinska od Ivančića dovoljna da se prospe koliko je dug i širok, to je drugi par opanaka.

Nema Ivančić potrebe da Bazdulju lupa šamarčine. Ovo mu je mjera.

To je zato što se Ivančić već bavio Bazduljem i lupao mu šamare:

https://pescanik.net/o-sendvicu/

https://www.slobodnaevropa.org/a/viktor ... 05196.html

[Truba]

vidim preveo je neku knjigu o hitleru
a bajbuk izdao ove godine

cena sitnica 49 maruni
čekamo da bude 10

garant je tiraš pofin da bude viška

[doktor78]

Sad se počeo baviti i energetskim pitanjima:
https://www.novosti.rs/vesti/ekonomija/ ... tiku-video
Ukratko, Vučić je novi Tito

[zilog]

Sad se počeo baviti i energetskim pitanjima:
https://www.novosti.rs/vesti/ekonomija/ ... tiku-video
Ukratko, Vučić je novi Tito

Ne seli se u Beograd, da bi se bavio tamo nekom knjizevnoscu, treba zaraditi boravak...

[addem]

Previse ste optereceni Muharemom lik je nebitan neka pise sta hoce. Ne treba mu davati na znacaju jer njegov znacaj se povecava samo reakcijom na bedaste izjave koje daje. Zao mi je majke njegove.

[bingov buraz]

Meni nije,djeca su onakva kako ih vaspitaš.

[Bayone]

Sad se počeo baviti i energetskim pitanjima:
https://www.novosti.rs/vesti/ekonomija/ ... tiku-video
Ukratko, Vučić je novi Tito

Ne znam kako nabasate na ovakve linkove. Bazdulj je u spisateljskom smislu mrtav konj, njegovi tekstovi su sve gluplji i banalniji i nalaze se obično na portalima koje niko ne čita.
Zato ga, poput nekog vojnika u prekomandi, šaltaju na druge oblasti u botovsku jedinicu prašinara.
Polako se pretvara u vučićevpg Mulahusića, to je taj nivo na kojem trenutno obitava.

[Škobo Habu]

Софија: Град без Бреговића

Мухарем Баздуљ
21.10.2021 16:00

Током скорашње посјете Сарајеву патријарх Српске православне цркве Порфирије рекао је, између осталог, како се у том граду “на само неколико стотина метара налазе богомоље народа других вера, које све потичу из истог корена - стваралачке љубави своје”. Да, то је један од темељних призора по којима се Сарајево препознаје у свијету, а ја сам се, прочитавши то, присјетио свог прошлогодишњег боравка у Софији, главном граду Бугарске.



Памћење има своју логику, па је некад у поетском смислу истинитије од документа. То су оне старе приче како Богарт нигдје у “Казабланци” не каже Сему да то поново свира, односно да Шерлок Холмс нигдје не појасни како је нека ствар заправо елементарна. Има онај спот који је ТВ Сарајево годину прије рата емитовало милион пута, гдје Горан Бреговић са сунчаним наочалама стоји изнад замагљеног Сарајева док се чују звона и езани. Па каже како се тај град испод њега зове Сарајево, како је сада подне у Сарајеву, па се чују езани, како каже, “џамије, цркве, катедрале”. Па још каже да је то једино мјесто на земаљској кугли да се све то скупа може чути у исто вријеме и да звучи толико лијепо. Завршава реченицом која показује да оно што се десило догодине и није било неко изненађење: “Било би штета да то једног дана стане.”

У мом сјећању он каже једино мјесто, а заправо, провјерио сам, каже “једно од ријетких”. Зашто сам ја то погрешно упамтио. Зато што се у локалној митоманији у пракси заправо увијек сугерише уникатност. Недостаје, наравно, још помињање синагоге, али то ћете свакако чути у некој од сарајевских варијација у првих пола сата након што стигнете у град, па чак и прије него стигнете, у практично сваком туристичком летку.

Не знам како се Софија представља туристима, али знам да прва асоцијација на Софију није такозвана мултикултура, а опет спрам склада богомоља које сам видио у најмртвијем центру Софије, Сарајево дјелује као лоша копија.

Погледи

Кад се одозго спушташ према Булевару Витоша, тој жили куцавици центра града, софијској Кнез Михаиловој/ Грабену/ Ферхадији/ Господској, угледаћеш најприје онај фазон какав у Бечу постоји код улаза у Хофбург, ону конзервацију историјског палимпсеста односно археолошких налаза, који га да су инспирисани оним што прича Дефосе након што се врати са друма за Калибунар у “Травничкој хроници”. Поглед, значи, сам од себе иде према доље. Кад подигнеш главу и погледаш десно, угледаш - џамију. Лијепу, не превелику, овако класично балканско-отоманску. Џамија је окер-црвенкасте боје, само је врх мунаре плав, као небо у које се забија. Обилазим око џамије. Заправо је већа него што из даљине изгледа. Има неку чудну монументалност. Зове се Бања Баши, а пројектовао ју је лично Мимар Синан.

Директно преко пута, с друге стране истог булевара, што се зове по кнегињи Марији Лујзи, је стара градска наткривена пијаца, што би се рекло - Маркале. (Бугари кажу Халите.) А с друге стране ове зграде је синагога; не било каква, огромна, трећа највећа у Европи, јер веће су само оне у Будимпешти и Амстердаму. И није ова синагога само историјски споменик, као они конзервирани археолошки налази из доба старог Рима. У Софији још постоји јеврејска заједница зато што су Бугарска и Данска једине европске земље што су биле или окупиране од стране Њемачке или су биле дио Сила осовине, а које своје Јевреје нису предале нацистима. Различите су то историје, али једнако фасцинантне. О бугарском случају је јако лијепо писао Цветан Тодоров у књизи “Крхкост доброте”. А начин на који су своје суграђане, земљаке и људску браћу другог вјерозакона штитили пловдивски и софијски митрополит Кирил и Стефан ако и није прича каква код нас нема преседана, јесте прича заслужено прослављена широм свијета. Било би лијепо кад би барем приближно позната била, рецимо, прича о тузланском муфтији Курту.

Недалеко од синагоге је лијепа, необично калдрмисана улица по имену Пиротска. У уличици лијево кафана Трето полувреме. А буквално два минута хода даље - католичка црква, заправо катедрала, што носи име Светог Јосифа. Испред је споменик папи Јовану XXIII који је благословио Војтила кад је 2002. био у Софији. Напосљетку, наравно, у граду са изразитом православном већином, православних цркава је безброј. Али она најближа, она која се дословно наслања на ове три богомоље, удаљена од сваке од њих једва коју стотину метара зрачне линије је Саборна црква свете Недеље.

Мошти краља Милутина

По званичним подацима изворно потиче из 10. вијека, мада је наводно на истом мјесту био хришћански храм још у четвртом вијеку, прије него је хришћанство постало званична религија у Римском царству. На мјесту старе дрвеног храма у деветнаестом вијеку је направљена велељепна црква. У њој се 1925. године десио чувени терористички напад бугарских комуниста када су покушали да убију краља Бориса III. У томе нису успјели, али јесу убили више од стотину и педесет људи. Напосљетку, црква је славна и по томе да се у њој чувају мошти српског краља Милутина, па је многи стари вјерници називају и црквом Светог краља.

Улаз у цркву као цркву је, наравно, бесплатан, али је фотографисање забрањено ако се не плати карта од пет лева. Достојевски би, помишљам, доживио нервни слом код овакве варијације на римску праксу. Подсјећа то, наиме, на чињеницу да колико год улазак у фамозну римску базилику Светог Петра у ланцима био бесплатан, рефлектор који освјетљава Микеланђеловог Мојсија који је у дебелој сјени оперише на бази евро-кованица; убациш два евра и рефлектор свијетли ваљда минут-два.

Размишљао сам послије: комад земље на којем су у Софији и џамија и синагога и катедрала и саборна црква је подједнак оном на ком су у Сарајеву стале четири богомоље иста четири вјерозакона. Међутим, Бегову џамију није саградио баш Мимар Синан, синагога никако не спада међу највеће у Европи, сарајевска Саборна црква макар лијепа по важности не спада у исту категорију са Црквом свете Недеље, једино би катедрале по некој умјетничко-историјској вриједности могле евентуално бити ту негдје.

А опет, ником у Софији не пада на памет да свој град назове “европским Јерусалимом”. Људи су можда само паметни, јер зашто би се сами од себе, што би рекао Тарик Хаверић, поредили са “неуралгичном тачком планете, градом који је постао симбол 'убилачких идентитета', подигнутих зидова и комунитарне подијељености.”

Свака част Сарајеву, али да је Софија имала свог Бреговића, гдје би јој био крај.

https://www.glassrpske.com/cir/komentar ... ovica/4395

[Hajvan]

poserem se usta malom chetnichuljku balijskom

[_BataZiv_0809]

Koja fiksacija i frustracija Sarajevom

[ultima_palabra]

Nije nikad bio prihvacen i prepoznat u sarajevskim knjizevnim krugovima, i sad se sveti zurnalistickim granatama.

Mirnodopski Gigo Bosnic.

[McGradySA]

kakav fosil a nema još ni 50

https://youtu.be/HTo_tjDF0UQ

[seln]

kakav fosil a nema još ni 50

https://youtu.be/HTo_tjDF0UQ

Vidim, hvali ga srpstvo na sve strane...

[Piaty]

Ima i onaj Goran Saric i on nesta svasta prica i svasta nesta zna...uglavnom u stilu ovog Bazdulja

[bingov buraz]

Niko ništa:
Bazdulj:Sarajevo je sranje

Poneko:šta ovaj baljezga

Bazdulj:eto vidite kako napadaju sve koji ne misli kao oni

[Nespin]

Šta je sa ovo, osveta majci jer je daleko talentiranija i popularnija od njega? Mislim, ni jednoj majci nije svejedno kad joj dijete postane netalentirani propalitet i podlac, ali kad postane fašistički pušikurac, to je već bolno... Ujedno i znak neke dublje duševne bolesti kod dotičnog momčića.