Sam si priznao da nemaš mere? Zašto nemaš mere? Zato što ti je sarma bog. Neumerenost otkriva da ti pokušavaš sarmom ono što nije njena svrha - da se zadovoljiš. Time osporavaš evoluciju, jer organizam koji ima motive koji nisu svrhoviti egzustenciji (ti je ugrožavaš neumerenošću), nema evolutivnu prednost u borbi za opsanak, pa ne bi niko ni postao hedonmista da su mehanizmi prirodne selekcije i evolucije zaista formirali osobine vrste. Elem, da se vratim na sarmu i tvoje priznanje da nemaš mere kada je jedeš, jer time priznaješ da si duboko nesrećan i da pokušavaš nemoguće. Da je moguće zadovoljiti se sa sarmom, ti bi imao mere. Ali hedonizam je neutoljiv, to je rupa bez dna. Dakle, priznao si da ti je sarma bog, jer od nje tražiš ono što samo bog može, a takodje, priznao si i da je besmisleno to što pokušašav, jer ostaješ i dalje nezadovoljen (sarma je dakle lažni bog).Miš mekinjaš wrote:[samo ću ovo još i gotovo. Ja volim sarmu, i nemam mjere kad je jedem, i mislim da sam hedonist, uživam u dobroj, dobroj šali, i zaista se smatram hedonistom, a hedonizam nije Bog, nikakav i ne opija narod,
Čovek koji je srećan, on ne traži sreću, nego je pruža. Zato susret čoveka sa Bogom rezultuje promenom pokretačkih motiva, a susret sa sa hedonističkim užicima, ne menja motive, već menja samo svest o problemu (opija i ugušuje svest o duhovnoj ispraznosti).
Bez Boga ne može niko da zadovolji žeđ duše, nego mora da zloupotrbeljava osećanja, čula i umne predstave o vrednosti i to na sledeći način (koji čoveka ugrožava u ispravnom funkcionisanju):
Dokle god čovek jeste hedonista, on otkriva da je u biti duboko nezadovoljen. Kada bi bio zadovoljen u biti, onda bi prestao da bude hedonista. Njegov smisao života bi bio davanje sreće, a ne traženje sreće. Davanje sreće (ljubav) otkriva da je čovek zaista srećan, dok davanje nesreće (potreba za psihičkim pražnjenjem) i traženje sreće (sebičnost, telesnost, ponositost) otkrivaju da je čovek u bti duboko nesrećan i nezadovoljen.
