Page 1 of 1

#1 PRAZNIČNO TUCANJE

Posted: 09/01/2007 13:35
by OneWhoKnows
Razumijem kad', u prazničnom raspoloženju, neko vas tucne, al' komšinica moja, udovica huda, kako ne vidjeh, al' čuh, i sinoć slavila je, ne prvi put, ne samo noći potonje. A, sva njena i slavlja njenog ljubavnika, muku mi ne znate, i ona su moja. Pa, vi vidite na šta ličim. Noćima, bre, ne spavam, a noću sve se čuje, a on, ljubavnik njen ima, zaključih sinoć, problema sa svršavanjem, radnik 'Sarajevogasa', umoran, gasom otrovan, šta li?, a možda čitao je negdje da pravi seks traje 120 minuta, bogapitaj šta zna i misli, hele, puši, dahći, stenji, hoćeš li ga... kurvo, želiš li ga... kučko, tvoj je... pičko, reci nešto, šta je, šta šutiš, priznaj najbolji sam, priznaj najveći sam... umal' na vrata im ne odoh da ja sve mu priznam, zločin svaki, samo da 'zubar' taj pusti me da spavam, zubar, jer samo još oni očekuju od žrtve da na pitanja odgovaraju punih usta. Zbog zubarevog slavlja i jebanja, ja – ne budi primjenjeno – na pos'o – danima – sjeban odlazim...

***

Što, krajem prošle godine, i najzakletijim neprijateljima, pustih da u grlo usko, al' duboko, vinske mušice satjeruju mi, i od mene rade što pretpraznični im kurac poželi, moja je greška. Bože mi oprosti, baš k'o komšinicu moju hudu, hvat'o me je k'o je htio i mog'o, hvataju me i danas, devet dana kasnije, čestitaju mi (?!!!) Novu godinu, i stare pizde materine, žele prosperitete, berićete, pijetete... I, da mator poživim, da od sebe mladje nadživim, da starost doživim, k'o da ne doživjeh je već, da zaboravim, da oprostim ako mogu, a ne mogu, da svašta mi nešto, pa i ja njima, šta ću, moram, k'o jetrva jetrvi, i sve po spisku, kako je, jeli, red, cmok u obraz, jedanput, dvaput, triput, sve bez vadjenja, da izvinete, pa, 'kako vi?', 'kako vam kurac?', 'kako vam palac?', a mene palac boli, dobro je da palac samo je, što boli me – katkad' sisat' mi valja!

Hvataju me i tucaju i danas danile, grle me i cmaču, a kome da priznam da u kuću moju, ni Djed ni Bata, ni Mraz ni Božić, sin moj - godine moje četiri, pod kruškom kruška, oči moje, isti je ja – ne voli ih, i da zakucali su nam na vrata on, Bože mi oprosti, objesio bi ih o krušku kakvu, tol'ko im je kivan, tol'ko na njih je ljut još od trenutka kad' shvatio je da izmišljeni su likovi, da brada im je od higijenske vate, da poklon dobit neće, što mu ga babo, u Mercatoru, kupit neće, a neće... neće, vala, sem za Bajrama dva.

A, Bajram potonji – od Boga nek' nadju – ogadili su mi vješanjem onim, objesim im moral i čestitku njihovu svaku, o krušku istu, šta tu za čestitanje je, šta insan osjetit može do mučnine i utrobe svoje, želju za neprisutnošću, nanosekund želje za nepostojanjem samo da s njima nije i ne živi, i da, s njima, razum ne izgubi?

Povraćalo mi se od istine da ima ljudi koje boli kurac, ima l' mene, ima l' Bajrama, mene u njemu, i njega u meni, boli, vala, i mene palac, ima l' njih, i šta je u njima, pa, nek svak' ranu svoju siše, jedno znam - od snimka onog zateturah se i spasih, nekako, od sigurne pogibije. Do snimka narednog.

Čekam da vidim koga na ramazanski Bajram objesit će. I, s kim, noćas, slavit će komšinica moja huda...