Velika Srbija do Haga, Petar Lukovic, Feral, 1.rujna

[vinska musica]

Feral

Piše: Petar Luković

Konačno, došao je i taj dugo iščekivani trenutak: da dr Vojislav Šešelj, kao krunski svedok Slobodana Miloševića, pred neznalicama iz nelegalnog Haškog tribunala, objasni komplicirane historijske procese glede raspada rahmetli SFRJ, analizira veličanstvenost ideje o Velikoj Srbiji, otkrije antisrpsku zaveru koja se vekovima pripremala na svim kontinentima, ukratko – da im se svima najebe majke! Da se vaistinu nešto senzacionalno dogodilo u Hagu – što će tek izazvati tektonske poremećaje u erotskoj percepciji svijeta prema nepravedno optuženoj Srbiji – potvrdio mi je tekst u patriotskom magazinu «Srpsko ogledalo» gde se na sledeći način opisuje atmosfera u Tribunalu tokom Šešeljevog svedočenja: «Istina je tako jasno letela po takozvanoj sudnici i na svom putu pravila promaju između zaprepašćenih lica Najsa, Robinsona, Kvona, Bonomija, da je kod njih i izazvala bolest lica, koja je slična facijalisu, ali je karakteristična po zaleđenom sarkastičnom osmehu kojeg se bolesnik duže vremena ne može osloboditi. Pink boja g. Najsa je ovog puta bila obogaćena žutim valerom, jer je govorio Vojislav Šešelj, a pitanja mu postavljao Slobodan Milošević...Teška je to borba, preteška kad se ima u vidu da je ne vode za sebe, već za sve nas u Srbiji i Republici Srpskoj».

Budući da su – kako tvrdi medicinski odlično obavešteno «Srpsko ogledalo», Milošević i Šešelj «sačuvali zdrav razum na tromeđi kukavičluka u koji su gurnuti», ma šta to značilo, a verovatno je nešto važno u pitanju, nema nam druge nego da se na talasima «zdravog razuma» detaljno pozabavimo likom i delom Velike Srbije, temom koja je bez ikakvog razloga decenijama plašila Hrvate, Albance, Muslimane, Mađare, Bugare, poslednjih godina i Crnogorce, da bi se nakon mentalnog nastupa vokalnog dueta Šešelj/Milošević ispostavilo da je reč o verziji Državničkog Raja, utopističkoj viziji genetske i duhovne harmonije, ukratko – o Božanstvenoj zemlji za koju još ima nebeske nade! O čemu se, zapravo, radi, uverićemo se kroz najčešće postavljena pitanja o Velikoj Srbiji – iz klasično teskobnog hrvatskog kuta.

ŠTA JE «VELIKA SRBIJA»: Zajednička država Srba-pravoslavaca, Srba-katolika, Srba-islamske veroispovesti, Srba-albanskog dijalekta, Srba-koji govore slovenački i pogrešno misle da su Slovenci, Srba koji žive u Crnoj Gori, Srba-crnogorskog podrijetla, Srba uopšte i Srba uopće».
GRANICE «VELIKE SRBIJE»: Nedefinisano ogromne (zato se i zove «Velika Srbija»). Nesporno je da sadašnju vizuelnu teritoriju čine ova današnja Srbija (including Kosovo), Crna Gora, čitava Makedonija, severni dio Albanije, čitava Bosna i Hercegovina (sem Herceg Bosne koja će imati posebnu autonomiju), devedeset osam odsto sadašnje tzv. Republike Hrvatske (Zagorje će, naravno, imati status AP), južni delovi Mađarske, zapadni delovi Bugarske, eventualno – u toku su pregovori – cela Slovenija (do Klagenfurta) i delovi Rumunije koji nisu pod vodom. Hard-core krilo zagovornika da je «Srbija do Beča» ili «Srbija do Tokija», mora malo da strpi dok se ne stvore međunarodni uslovi koji bi nam omogućili realizaciju ove plemenite ideje.
POLITIČKI KONCEPT «VELIKE SRBIJE»: Država će imati doživotnog predsednika (Slobodan Milošević) i doživotnog premijera (Vojislav Šešelj). Parlament koji neće biti izabran, neće ni imati pravo da radi dok se drukčije ne naredi. Svi zakoni donosiće se konsenzusom između Predsednika & Premijera. Država će biti podeljena na Županije kojima će upravljati Gubernator, član SPS ili SRS.
ŠTA ĆE BITI S HRVATSKOM: Nekadašnja teritorija pod tim imenom danas se zove «Srpska Hrvatska», podeljena je na «Srpsku Dalmaciju», «Srpsku Istru» i «Kontinentalnu Srpsku Hrvatsku». Glavni grad «Srpske Hrvatske» je Srpski Zagreb u kojem će se, u čast «Velike Srbije», umesto spomenika Banu Jelačiću, podići monumentalni spomenik dimenzija 200x300x400 metara Draži Mihajloviću. Planovi da se na vrh Marjana postavi spomenik Neznanom Srpskom Koljaču su u fazi realizacije: jedina dilema je da li da junak spomenika, visok 760 metara, nosi u ruci kamu ili zarđalu kašiku, naoštrenu. Javna diskusija u Splitu je u toku.
SRPSKA DALMACIJA, EKONOMSKI PROCVAT: Tradicionalno srpsko more – toplije i nežnije od ostalih verskih mora – mora da bude centar pravoslavnog turizma što podrazumeva izgradnju tisuće montažnih ćevabdžinica oblikovanih standardnim šumadijsko-jadranskim folklorom. Nekadašnje «Splitsko leto» pretvara se u festival «Guča u Splitu», list «Feral Tribune» menja ime u «Srpsko ogledalo», Marko Perković-Thompson postaje član Srpske Radikalne stranke; «Hajduk» zahteva da bude rezervni tim «Crvene zvezde», Igor Štimac deklariše se kao pravoslavac («što je oduvek bio ali nije smio da prizna»). Ćirilica postaje logično pismo komuniciranja; zračna luka «Split» spontano menja ime u «Aerodorom: «Velimir Ilić, u p.m».
RASPOLOŽENJE GRAĐANA: Na visini. Malo bi problema bilo na Srpskom Kosovu, ali bi – nakon još jedne odlučne akcije u Račku, da ne pominjemo masovnu grobnicu u Batajnici – građani shvatili šta im je ispravni nacionalni srpski interes. Slovenci bi se oduševili: daj im roštilj i Indiru Radić live – i tvoji su. Bosanci, takođe, nisu problem: kahva, dve rakije, čakija u leđa – gotovo! Eventualno bi se kurčili tzv. Hrvati po gradovima, ali uvek je aktuelno «humano preseljenje», šta je problem izmestiti pedesetak tisuća ljudi u planine za 24 časa? Nije problem, videli smo.
KULTURNI PROSTOR: Jedinstveno srpski. U Zagrebu bi, recimo, recital imao Bora Đorđević koji izgleda kao novogodišnja Srpska Jelka sa sve ukrasima umrlih četničkih komandanata. Srećom, da su četničke ideje u modi pa će g. Đorđević u Zagrebu – kad god da se pojavi, a nije se pojavio 16 godina – imati podršku Srba katolika koji su zaboravili da su nekoć bili Hrvati. Doći će i Ceca Ražnatović, Jelena Karleuša, možda se pojavi pokojni Dragoš Kalajić da iz groba posvedoči kako je «duh Kralja Artura» našao utočište u telu «Radovana Karadžića». In brief, imaćete sve ono što Srbija nudi u kulturi – pesmu, jagnjetinu, trubu, pijanstvo, zločin iz strasti, šopsku salatu i ćevape s kajmakom! Who needs more?
STANDARD: Pravilno raspoređen na sve županijske jedinice «Velike Srbije», ne može nekakva ex-Hrvatska da ima 200 eura više od Srbije – kad je Srbija «tigar na Balkanu», tako je pre par tjedana ovu zemlju opisao jedan od Koštuničinih ministara. U Velikoj Srbiji, svi ćemo imati isto: 120 evra (ne eura) godišnje, solidarnost je ono što ovu Veliku Srbiju izdiže iznad ostalih tzv. država. I manje ako treba. A treba.
NOGOMET: ..koji će se zvati fudbal obezbediće nam da se u Ligi Šampiona takmiče samo Partizan ili Crvena zvezda – Dinamo nema šanse, Hajduk tek treba da pokaže da li je kroz Štimca bio pravoslavno iskren; ukidaju se košarkaški klubovi Cibona i Split, osnivaju se umesto njih klubovi «Kralj Milan» i «Kralj Petar». Svi igrači u obavezi su da nose četničke šubare na treningu i da nožem reaguju na tuđu ličnu grešku.
TELEVIZIJA: Ukida se HTV i postavlja RTS kao legalan naslednik, pod direktorskom palicom Aleksandra Tijanića koji je 24 časa tajno boravio u Hrvatskoj 2004. i zna kakvo je raspoloženje Srba katoličkog podrijetla. Plaćaćete pretplatu kao i Srbi today, četiri eura za Kompletnu Istinu o srpskim žrtvama usred nekadašnje Hrvatske!
HRVATSKA: A šta to beše?
VELIKA SRBIJA: E, ovo je već pametno pitanje. Tamo gde su srpski grobovi, tamo je Srbija!
ZNAČI, SVUDA: Svuda, naravno! Chicago, here I come!

[praznina]

Vinska mušica sa b92 foruma i popularni Lukovićevi tekstovi!

[morti]

oplakah...

[da pamtis]

Petar Luković

Mi sad možemo da raspravljamo o tome da li je to grižnja savesti, neobaveštenost, saučesništvo, ili nešto drugo, ali je suština u tome da niti prošla, niti nova vlast nije učinila ništa na tome da se ljudi makar podsete na to, da se o tome govori, da se obavi neka vrsta suočenja na kome svi mi insistiramo, jer ja zaista iskreno mislim da bez tog suočenja i bez priznanja krivice, stavljanja jedne tačke na taj tragičan, užasan i gnusan period, nema nikakve šanse da Srbija postane deo civilizovane Evrope, da bude civilizovana nacija, a to je jedno pitanje koje je već godinama tabu-tema u Srbiji. Što se toga tiče, ja nisam neki optimista i mislim da je jedini način da se o tome počne govoriti sistem provokacije – dakle, da čovek provocira ljude, da mu oni odgovore, jer je jedino kroz takvu vrstu polemike i takve kreativne svađe moguće uznemiriti javnost i zatalasati mase, jer to mrtvo more ćutanja i zaborava je užasno jako, u smislu da se ljudi u njega zaglibe i tu nestanu.