EVO NESTO OD BALAŠA
«U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoiđe. Sigurno sam i ja neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakačio…»
«I, ostalo je pepeo...
Neki će možda reći i da je ostalo istorija, ali nama je, fala lepo, dosta istorije...
Ne samo da smo u njoj preskočeno pokolenje, nego su nam o prošlosti i budućnosti toliko pričali, da su nam potpuno skrenuli pažnju sa sadašnjosti. Prevarivši nas šarenom šečerlemom večitog džeparca, revolucionari su precrtali stavku 'smena generacija', i ukopali se na svojim položajima…»
«Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost, i tu nema šta da se priča, a laž su snovi… Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male leteće, najlepše laži. Snovi su anđeli laži… Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom je često premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos…»
«Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže 'Vi'? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno…
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, samo razbiješ…»
«Ljubav je šešir koji ti odlično stoji jedne sezone, a već sledeće se svi smeju kad ga natakneš na glavu. Pomalo pratim modu, i znam da uz kosu prošaranu mrazom uglavnom ne pristaju ošinuti majski modeli…»
«Te noći je i Haos imao slobodan dan.»
«-Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i pomislila da neko misli na mene. I mislio je…
-Nešto ću ti reči, lutko, samo, to nemoj pričati nikom. Ne moraš više čekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane…»
«Glavom i nosom…»
«Čava Basista je imao puno prijatelja, ali ne broje se oni koje si imao, nego oni koji ostanu…»
«…, a pravila i škola nikad nisu bili moja prirodna sredina.»
«Znam, nije bilo ni vreme ni mesto za to, ali Bog će mi oprostiti. Šta mogu, takav sam čovek, a i on je takav Bog, nadam se…»
«Here I am again in this mean tow.
And you're a far away from me…»
«Jesen stiže, dunjo moja, a ja se ne oženih…»
«…, ali moj stari nije bio rasipnik emocija…»
«Znam kako je to.
Svakom takav dan ponekad dođe. Meni nikako da ode…»
«Pogledala me je kao što su me gledali neki kojima sam bio drag. Nije ih bilo puno, zato sam i zapamtio taj pogled…»
« - Ne bih hteo puno da frojdišem, ali znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep. I samo čekaju da usporiš. I, kad to učiniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali, onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajući da ih obiđeš, kao što sam ja učinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje…
Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni anđeo. Znao sam da nema polovnih anđela. Ima ih samo umornih…»
«…, i da se tu zatekao medved na biciklu i žena od gume, bio bi to sasvim uredan cirkus…»
«Na kauču je ostao omot ploče koju je stavila na gramofon. ‘Best of Ry Cooder'? Može…»
«Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno…»
«D-moll je šuškao po sobi preturajući po stvarima kojih se Riđa dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
- Uredu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu…»
Dobro došao i bolje nas našao. Gospode…
Nema ljutnje. Seti se onih deset zapovedi, nisam ih ja izmislio…
Šta je bilo, bilo je. I prošlo…
Pa, izvini molim te, nismo mi krivi što si od vlasti zvanično proglašen nestalom osobom.
Nadoknadićemo…
Pitanje je trenutka kad će delegati predložiti da neku ulicu nazovemo tvojim imenom. Ili spomenik? Može i to. Ima sad ovih novih monumenata predviđenih za rušenje, lako ćemo neki suziti i skratiti po tvojoj meri.
Jeste zvuči blesavo, ali spomenici koje smo dizali od rata naovamo, i tebi bi bili komotni.
Ako mene pitaš, najpametnije bi ti bilo da ostaneš iznad situacije. Lepši je pogled. Iz našeg tupog ugla, planeta ovih dana izgleda prilično zapušteno.
Njiva ti se malo zaparložila, ali nije moje da se mešam. Ti, valjda, znaš šta radiš…
Uglavnom, ovde sve više vlada ubeđenje da si najpogodnija moguća ličnost. Preuzmi kontrolu, Gospode. Slobodno, niko se neće uvrediti. Ovi dole jedva čekaju. I, ubrzaj majstore. Naloži. Nagazi malo na tu svoju centrifugu.
Ratosiljaj nas već jednom ove hiljadu devetsto osamdeset i devete.
Nije ti baš neka…»
«Bilo kako bilo vreme uporno prolazi, ali od njega se tako nešto moglo i očekivati. I do sad je uvek prolazilo…»
«Znam kojoj budali. Ali, o mrtvima samo najbolje… Ili ni reči…»
«Dugo nisam baratao emocijama,…»
«Ne treba ti dalekozor. Ni teleskop. Čak ni lupa… Samo pogledaj kroz prozor. Ovde kesten. Tamo klupe… A na klupi Avgust Glupi? Saznao je za tvoj datum. Postavlja ti ultimatum: Moračeš da uzmeš cvetak. Za početak…»
«Pamtim samo dodir svile pod prstima. I na grudima. I svuda…»
«Verovala je da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo sastati, jednom i negde, i molila me je da ni slučajno ne odem ne dozvolivši joj da me isprati na stanicu.»
«Kad odem… Kad me đavo isprati glavnim sokakom.
I kad mesečina zaveje moj trag…
Nemoj tugovati…
Jer jednom svakom, mali nemi slavuj doleti na prag…»
«Kad odem… Kad u prozor staviš prvu hrizantemu,
I kad popucaju divlji kesteni…
Ne pali uzalud fenjer na tremu…
Kad me otmu magle, jedne jeseni…»
«Spusti svetla… Oduzmi gas…
Smešnih stvari se bojimo…
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo…»
« - Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu…
- Znam, lutko. Jer ti si najgora koja se desila u mom. To obično ide u paru…»
Blute nur, du liebes Herz from Bach’s St. Matthew’s Passion. Speaking of sorrow: this aria from Bach’s magnum opus might be the saddest piece of music in the Western canon. I remember turning on the radio some time in the early nineties and hearing the most beautiful music I had ever heard. I did not know what it was but sat down and listened for three or so hours, not daring to move, lest it disappear like a dream. It was St. Matthew’s Passion, which, for a while, became the soundtrack for my life. I come back to it often when I write.