Pjesme i pjesnici koji nas nadahnjuju

[Helem]

a vrijeme se krece, a vrijeme se krece
k'o svijetlost u krugu,
i nosi nam opet ono sto je bilo
i radost i tugu.....

[Salko sto je u vodu skako]

Pero Zubac

LJUDI U NAŠIM GODINAMA

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.

[taxi_driver]

Pero Zubac

LJUDI U NAŠIM GODINAMA

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.

salko pusti pjesnike,hvataj se digitalca

[FFK as Lucy01]

Igracka vjetrova-Tin Ujevic

Pati bez suze, zivi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Taste su suze, a jadikovke
ublazit nece gorki san.
Podaj se pjanom vjetru zivota,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lisce sto vir ga vije
za let si, duso, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet sto nema korijena.

Notturno-Tin Ujevic

Nocas se moje celo zari,
nocas se moje vijedje pote:
i moje misli san ozari,
umrijet cu nocas od ljepote.

Dusa je strasna u dubini,
Ona je zublja u dnu noci:
Placimo, placimo u tisini,
Umrimo, umrimo u samoci.

[Salko sto je u vodu skako]

Pero Zubac

LJUDI U NAŠIM GODINAMA

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.

salko pusti pjesnike,hvataj se digitalca

nema sunca pa slike ne ispadaju dobro....

UMORAN SAM

Dražen Gunjača

Umoran sam
Od plesa na žici
Dok dolje odjekuju krici
Onih što čekaju tren
Da budeš razbijen,
Da konačno padneš,
Da zauvijek staneš
Izvoditi figure,
Onima što žure
Zabiti nož u leđa.
Još ih i vrijeđa
Što nisi kao oni,
Bezlični pijuni
Čiji je alter ego
ili, možda, nego,
I nikad ti oni oprostiti neće
Što cvijećem nećeš nazvati smeće.

Zato, kad padnem, dizati se neću
Jer ja sam jednom spoznao sreću,
I znam zašto sam živio do sada,
A oni to neće, ne mogu nikada.

[Salko sto je u vodu skako]

Znam ja da vi puno volite Pabla Nerudu


Svidjas mi se kad sutis jer si kao odsutna,
i cujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Cini mi se kao da su ti letjele oci
i cini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dusom mojom
izranjas iz stvari, ispunjena dusom mojom.
Leptirice sna, dusi mojoj si slicna,
i slicna si rijeci melankolija.

Svidjas mi se kada sutis i kad si kao udaljena.
I kada kao da se zalis, leptiricu u gukanju.
I cujes me izdaleka, i glas moj ne dostize te
Pusti me da sutim s mucanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takodjer s tvojom sutnjom
jasnom kao svijeca jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noc si, sutljiva, zvjezdana.
Sutnja tvoja je zvjezdana , tako daleka i jednostavna.

Svidjas mi se kad sutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna rijec tada , osmijeh dovoljan je jedan.
I veseo sam , veseo sto nije tocno.

[Salko sto je u vodu skako]

Prvoj ljubavi

U ovome djulistanu
Nocilo je mnogo ptica
A jos vise procvjetalo
Alkatmera i ruzica

Pa cu i ja danas-sutra
Na vijeke mu zbogom reci;
Pri nasemu rastajanju
Mislis- hoce l' suze teci?

Ne,jer zbilja nemam za cim
Niti jedne prolit suze,
Sve sto ljubih, sve sto volih,
Sve mi brzo svijet uze.

Nesta Zlate,nesta s njome
Zemne srece i milina;
Sve sto danas svojim zovem
U casi je dobra vina.

O kako bih sretan bio
Da me vise ovdje nema;
Kad za cio svijet spavam,
Neka sav svijet zame drijema.

Ovu pjesma, Prvoj ljubavi, je pisao Basagic-beg pocetkom 20-og stoljeca

[granulo]

Posrkao sam gutljaj svoje kostane srzi.
Nisam ni znao da imam ukus oronulog sljunka.

Moja se razjapljena svest ponasa kao kora.
Moje telo laze da je to ljubav, ako misli

na mene, a drugo je u njemu. Mahovina se useljava.
Useljava se u mene.

Zar mi uopste treba da me nesto voli? Cime?
Cime, kad sam ja ljubav? Ja sam voljenje.

A dosta mi je vec i toga da neprekidno
zavirujem u svemir. Neka vasiona

malo zaviri i u mene. Imace sta da vidi.
Imace da se uplasi od svetlosti i tame. I samoce...

Mika Antic

[mr__bosnjak]

Ja sam postar,
***** mi je ostar

[Helem]

Znas li, Zehro ?

To je bilo
Pramaljetnog jednog dana:
Prosio sam ruku tvoju
i poljubac sa usana.

Rujni plamen zenskog stida
prelio je lice tvoje
Poput sunca na zapadu,
kad razapne grimiz-boje.

A trepavke guste, duge,
klonule ti blago, tio
Ko na b'jelom ljeru da je
Leptir crni krila svio.

I ti dugo sutjela si,
a onda me pogledala
pa sa sm'jeskom njeznu ruku
I cjelov mi prvi dala.....

[Salko sto je u vodu skako]

MAJCINO PISMO

Sto mogu reci jos
u casu tome,
i na sto treba
odgovora dati?
Preda mnom tu,
na stolu sumornome,
jos lezi pismo
sto ga posla mati.

Ona mi pise:
"Ako imas volje,
doputuj golube
na prazmike k nama.
Kupi mi sal,
a ocu gace bolje -
u kuci vlada
oskudica sama.

Nikako ne volim
sto si poeta,
sto si docekao
ove slavne dane.
Draze bi mi bilo
da od ranih ljeta
isao si za ralom u poljane.

Ostarjela sam vec
i nemam daha.
Da nisi otiso
iz doma svoga
uz mene bi sada
bila snaha
i zibala bih
unucica koga.

No ti si djecu
sijo na sve strane
i zenu svoju
drugome si dao.
Bez drugova i doma,
svoje dane
u krcmama si ludo
prokockao.

Sto je to s tobom,
moj ljubljeni sine,
bio si tih i blag
i svi su meni
isticali te tvoje vrline,
govoreci: koliko je sretan
otac tvoj Aleksandar Jesenjin!

No ispunio nisi
nase nade,
i zbog toga je
bol u dusi veci,
jer ocu tvome
zalud na um pade
da pjesmama ces
mnogo novca steci.

No ako steces -
stran je tebi dom,
gorcine zato
u mom pismu ima,
jer dobro znadem
po slucaju tvom:
da novca ne daju pjesnicima.

Nikako ne volim
sto si poeta,
sto si docekao
ove slavne dane.
Draze bi mi bilo
da od ranih ljeta
iso si za ralom u poljane.

Mori me briga
i bijede se bojim.
Ni konja vise nema.
No da si ti u domu
imali bismo svega,
a ti sa umom svojim -
i mjesto predsjednika
u volispolkomu.

Tad bi se zivjelo mirno,
nitko nas dirao nebi,
i ti nebi znao
za taj umor cio.
Ucila bih ti zenu
da prede samoj sebi,
a ti bi kao sin
utjeha nasa bio.

..................

Ja guzvam pismo,
samoca me pece.
Zar izlaza nema
na putu zavjetnom?
No sto mi dusu mori
ja cu da izrecem -
ja cu da izrecem
u odgovoru svom.

Jesenjin (Golob)

[Helem]

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono cega ne bi
odvec rano zamoren zivotom \samo cemer osjecam u sebi.

[Helem]

Jesi li ziva, staricice moja
sin tvoj zivi i pozdrav ti salje
nek uvecer nad kolibom tvojom
ona cudna svijetlost sja i dalje.

Pisu mi da vidjaju te cesto
radi mene veoma zabrinutu
i da ides svaki cast na cestu
u svom trosnom starinskom kaputu

U sutonu plavom da te cesto
uvijek isto prividjenje muci
kako su u krcmi, finski noz
u srce mi zaboli u tuci.

Nemaj straha umiri se draga
od utvare to ti srce zebe
tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevsi tebe.

Kao nekad i sada sam njezan
i srce mi zivi samo snom
da sto prije pobjegnem od jada
i vratim se u nas niski dom

Vratit cu se kad u nasem vrtu
rasire se grane pune cvijeta
samo nemoj da u ranu zoru
budis me ko prije 8 ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove
nek miruje ono cega ne bi
odvec rano zamoren zivotom
samo cemer osjecam u sebi.

I ne uci da se molim, Pusti
nema vise vracanja ka starom
ti jedina utjeha si moja
svjetlo sto mi sija istim zarom.

Umiri se,
nemoj da vidjaju te cesto
onako veoma zabrinutu
i ne idi svaki cas na cestu
u svom trosnom
starinskom kaputu.

[Salko sto je u vodu skako]

ZIVOT JE ...

Zivot je prilika - iskusi je
Zivot je ljepota - divi joj se
je san - ucini ga stvarnim
Zivot je izazov - suoci se s njim
Zivot je zadatak - izvrsavaj ga
Zivot je igra - igraj se
Zivot je dragocjen - njeguj ga
Zivot je bogatstvo - cuvaj ga
Zivot je ljubav - uzivaj je
Zivot je tajna - pronikni je
Zivot je obecanje - ispuni ga
Zivot je tuga - nadidji je
Zivot je himna - pjevaj je
Zvot je borba - prihvati je
Zivot je tragedija - uhvati se s njom u kostac
Zivot je avantura - usudi se
Zivot je sreca - zasluzi je
Zivot je zivot - brani ga

Majka Tereza

[Salko sto je u vodu skako]

VJEČNI PRSTEN

Tin Ujević

Sve će ove stvari jošte jednom doći
kao što su bile i kako su prošle,
i ti crni dani, i te plave noći,
i ljubavi , čedne, strasne, dobrodošle;

jednom tamo poslije hiljada, hiljada
i hiljada ljeta opet ćemo naći
ista svježa čula, ista srca mlada,
i taj nježni osmijeh, blagi i domaći.

Tada opet jednom nad svladanim grobom
motrit ćemo svemir novim osvjetljenjem.
Vladat ćemo opet svojim rosnim sobom,
i ljubavnim plačem i požarnim htijenjem;

samo ipak neće tada, nadajmo se,
da nas jošte taru ove brige ružne,
i da polet u vis događaji kose
i plamen za ženom naše usne kužne.

--Pa da barem tada, za tisuć tisuća
i tisuću ljeta, i još mnogo veće,
primimo na naša srca uzdišuća,
kao nikad doslije, jedan uzduh sreće.

[Helem]

Moj život


Musa Catic






Gledao sam sjenku jednu
Gdje stazicom uskom bludi
Kroz mrak noæi neizvjesne;
Tjerala je klika ljudi.


I bježaše žurno ona
Od te klike - pustog ruga,
A o pleæu visio joj
Težak teret - crna tuga.


Bl'jedo joj je lice bilo
Kao listak svehle ruže;
Crna kosa lepršala
Slièna tmini moje duše.


U dubini mutnog oka
Drht'o odraz ljutih rana,
Baš k'o iskra kad se gasi
U pepelu zapretana.


U vrh usni koèio se
Hladan osmijeh poput leda,
U njemu se zrcalio
Gorak život - sama b'jeda.


Gled'o sam je kako hrli,
Kako uskom stazom bludi,
Da ne èuje buku sv'jeta,
Da ne sluša viku ljudi.


S oèiju je pogled žudnje
U visine plave slala:
Ljubila je vjeèno nebo,
A zemlju je prezirala!


Da, mrtav je za nju bio
Car zemaljski i ljepota
Da si zdravo, sjenko slaba,
Vjerna sliko mog života.

[mala-i]

Miloš Crnjanski

TRAG


Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvome telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag …

puteva zasutim lišćem svelim
sa jablanova.

[FortunaBela]

Gavran

Ponoći sam jedne tužne proučavao slab i snužden
Neobične drevne knjige, što prastari nauk skriše –
Gotovo sam u san pao, kad je neko pokucao,
Pred sobna mi vrata stao, kucajući tiho, tiše –
»Posjetilac«, ja promrmljah, »što u sobu ući ište,
Samo to i ništa više.«

Ah, da, još se sjećam jasno, u decembru bješe kasno;
Svaki ugarak, što gasne, sablasti po podu piše.
Žudim vruće za svanućem – uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče – jer me od Nje rastaviše
Anđeli, što divnu djevu zvat Lenorom nastaviše –
Tu imena nema više.

Od svilenog tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nepoznati, fantastični užasi me ispuniše;
Da utišam srce svoje, ja ponavljam mirno stojeć:
»Posjetilac neki to je, što u sobu ući ište –
Posjetilac kasni koji možda traži zaklonište –
Eto to je, ništa više.«

Kad smjelosti malo stekoh, na oklijevah nego rekoh:
»Gospodine ili Gospo, oprostite, evo stižem!
Zapravo sam malo drijemo, kucali ste tako nijemo,
Tako blago, pritajeno, i od mojih misli tiše;
Gotovo vas nisam čuo« – i vrata se otvoriše –
Mrak preda mnom, ništa više.

Pogledom kroz tamu bludim; stojim, plašim se i čudim;
Ah, ne može smrtnik sniti snove što se meni sniše!
Al nevina bje tišina; znaka nije dala tmina,
S mojih usta riječ jedina pade poput kapi kiše,
»Lenora« prošaptah tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to, i ništa više.

U svoju se sobu vratih, dok u meni duša plamti;
Nešto jači nego prije udarci se ponoviše.
»Zacijelo«, ja rekoh, »to je na prozoru sobe moje;
Da pogledam časkom šta je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno srce. Da vidimo kakve se tu tajne skriše –
Valjda vjetar, ništa više.«

Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku
Dostojanstven uđe Gavran, što iz drevnih dana stiže,
Ni da pozdrav glavom mahne, ni trenutak on da stane,
Poput lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže.
Sleti, sjede, ništa više.

Kad ugledah pticu crnu, u smijeh tuga se obrnu,
Zbog ozbiljnog dostojanstva kojim strogi lik joj diše.
»Nek si ošišana ptica«, rekoh, »nisi kukavica,
O, Gavrane, mrka lica, što sa Noćnog žala stiže,
Kako zovu te na žalu Hadske noći, otkud stiže?«
Reče Gavran »Nikad više.«

Začudih se tome mnogo, što crn stvor je zborit mogo,
Premda malobrojne riječi malo šta mi objasniše.
Al priznati mora svako, ne događa se to lako
Da živ čovjek gleda tako pticu što se nad njim njiše,
Na skulpturi iznad varata, zvijer il pticu što se njiše,
S tim imenom »Nikad više.«

Gavran sam na bisti sjedi; tek te riječi probesjedi,
Baš kao da cijelu dušu te mu riječi izraziše:
Više niti riječ da rekne – više ni da perom trepne –
Dok moj šapat jedva jekne: »Svi me drugovi ostaviše,
Pa će zorom i on, ko što nade već me ostaviše.«
Tad će ptica: »Nikad više.«

Muk se razbi, ja zatečen – na odgovor spremno rečen
»Nema sumnje«, rekoh, »to je sve mu znanje, ništa više,
Riječ od tužnog gazde čuta, koga Nevolja je kruta
Stalno pratila duž puta, pa mu sve se pjesme sliše,
Tužaljke se puste nade u jednu tegobu sliše,
U »Nikada – nikad više.«

Al mi i opet Gavran tužne usne u smijeh nabra;
Dogurah pred kip i pticu moj naslonjač prekriven plišem;
Te u meki baršun padoh, povezivat mašte stadoh,
Na razmatranje se dadoh – kakvu mi sudbinu piše
Grobna, kobna drevna ptica – kakvu mi sudbinu piše
Kada grakće: »Nikad više.«

Sjeđah tražeć smisao toga, al ne rekoh niti sloga
Ptici, čije žarke oči srž mi srca opržiše.
Predan toj i drugoj mašti, pustih glavu mirno pasti
U taj baršun ljubičasti, kojim svjetlo sjene piše.
Sjest u baršun ljubičasti, kojim svjetlo sjene piše,
Ona neće nikad više.

Tad ko da se uzduh zgusnu, čudni miris me zapljusnu
Začuh lagan hod serafa, koji kadionik njiše.
»Bijedo«, kliknuh, »Bogu slava! Anđelima te spasava,
Šalje travu zaborava, uspomene da ti zbriše!
Pij, o pij taj blag nepente, nek Lenori spomen zbriše!«
Reče Gavran: »Nikad više.«

»Proroče kog rodi porok – vrag il ptica, ipak prorok! –
Napasnik da l posla tebe, il oluje izbaciše
Sama al nezastrašena usred kraja urečena,
U dom opsjednut od sjena, reci, mogu l da me liše
Melemi iz Gileada, mogu l jada da me liše?«
Reče Gavran: »Nikad više.«

»Proroče kog rodi porok – vrag il ptica, ipak prorok! –
Neba ti, i Boga, po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l ću u Edenu
Grlit ženu posvećenu, Lenora je okrstiše,
Djevu divnu, jedinstvenu, koju anđeli mi skriše?
Reče Gavran: »Nikad više.«

»Rastanak je to što kažeš«, kriknuh, »ptico ili vraže!
U oluju bježi, na žal hadske Noći otkud stiže!
Niti pera ne ispusti, ko trag laži što izusti!
U samoći mene pusti! – nek ti trag se s biste zbriše!
Nosi lik svoj s mojih vrata, vadi kljun, što srce siše!«
Reče Gavran: »Nikad više.«

I taj Gavran postojano, još je tamo, još je tamo,
Na Paladi blijedoj sjedi, što se iznad vrata diže;
Oko mu je slika živa oka zloduha, što sniva,
Svjetlo, koje ga obliva, sjenu mu na podu piše;
Moja duša iz te sjene, koja se na podu piše,
Ustat neće – nikad više! ...

E.A.Poe

[Helem]

Anabel Li...
......andjeli s neba zudjahu stravno
da takva ljubav u nama vri....
al' voljesmo se mi nadljubavno...
ja i premila Anabel Li......

[Helem]

Ocu

Zamjericu ocu sto mi nije dao
motiku u ruke
pa sam ga prerastao.

Helem

[Helem]

Grijesio sam mnogo
i sad mi je zao
sto nisam vise
i sto nisam ludje
jer samo grijesi
kada budem pao
bice posve moji
a sve drugo tudje...

[ding-dong]

Besmrtna pesma


Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio sta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko. . .
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
. . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj

to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Antic

[ding-dong]

Ljubav


Da li je istina ono što piše Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.
Ako joj okreneš ledja pratiće te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.
Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.
Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kućica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.
49
Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženičes se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje
bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito
živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i
tako,ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo
nestvoreno.
Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili
pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na
tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledđ da bi me poštovao
i voleo.
Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u
vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali
beskonačni.

Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila
zvezda.

Miroslav Antic

[ding-dong]

Sa mnom se moze

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo _ prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.


Miroslav Antic

[ding-dong]

Sta je u nama veliko

Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i svrca.

Ovaj ogromni zivot prepun je kao sace
I sve te buvice srece
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija neznosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
susnemo krisom pod krilo.

Jer bez tih malenih srca
sto drhte duboko u nama
scucurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- nicega ne bi bilo.

pa i nas,
eto,
ovakvih;
cudnih i lepo ludih,
zar mislis da bi nas bio?

Nikad nas ne bi bilo.

Miroslav Antic