Citati koje bi podijelili s drugima

[frameni]

"Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću, i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom,
dokle me ima, dok postojim."


Miroslav Antić

[frameni]

"Zato ću uvek biti sa tobom, u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče, još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri sleću.
Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem i nikad neću!"


Miroslav Antić

[bordo gandalf]

"...-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza..."

Mali Princ

[S4mpion]

"Hiljadu puta se pokaješ za ono što kažeš, rijetko za ono što prešutiš."

[ptičica]

.....Kako si samo mogla
U dušu se moju tako lako utisnuti
A mnogi su pokušavali
I na pola puta stali
Zvjezdano moje
Nisu oni tvoju tajnu znali

ŽELJKO KRZNARIĆ

[S4mpion]

"Ako ne znaš gdje ideš, gdje god da stigneš na pogrešnom si mjestu."

[Entropio]

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

Mika Antić

[S4mpion]

"Što manje vremena imam, više stvari mogu uraditi."

[ptičica]

"Čudno je kako ponekad već donesenu odluku iznenada promijeni mali potez, mali čvor koji se odriješi
i preusmjeri događaje, kao da je sudbina već odredila put kojim treba da se ide, nezavisno od naše volje."

Dorotea de Spirito

[babyblue00]

"Oduvek sam se divio ljudima koji jako vole, onako svim svojim bicem. Mozda zato sto ja nikad nisam bio tako voljen ili mozda zato sto ja jedino tako i umem da volim..."
Bukovski

Ovo nije Bukovski, autor je Filip Stojanović.

[babyblue00]

Ali bolje je kada boli istina, nego kada utjehu pruža laž.

Khaled Hosseini

Lovac na zmajeve, genijalna knjiga.

[babyblue00]

Tetka može, a ne mora da ima svoju decu. Tetkina deca mu nekako idu uz nju. Sa njima se volimo i ne volimo, tučemo kao mali, družimo kao odrasliji, oslanjamo jedni na druge kao sasvim odrasli. Zanimljivo je da deca obično misle kako bi ona druga mama, dakle u ovom slučaju tetka, bila možda bolja od sopstvene. To, doduše, misle i tetkina deca za naše majke. Ali, ono što je bitno jeste Tetka.

Tetka je nešto poput dobre vile iz lepih dečjih bajki. Zna sve, razume sve, ume da uteši, rasplaši, kada se rodimo, na poklon obavezno donese dukat (pa red je, Tetka je, ali to je nekako više za mamu i tatu), a nama naše prvo ćebence ili neku plišanu igračku od kojih se ne odvajamo, nekada ni do svadbe. Onda donosi razne benkice, zeke, kapice, šalčiće, sapunčiće, flašice, cipelice, odelca, haljinice, sve za Tetkino zlato.

Obožava da se slika sa nama i imamo gomilu slika na kojima nas drži čvrsto, čvrsto i smeje se onako, nekako najlepše. Kako idu godine, mi sve veći na slikama, tetka u prvo vreme sve lepša, a onda polako počnu da joj se vide godine. No, to vide drugi. Za nas tetke ostaju nekim čudom uvek mlade. Mama može i da ostari, ali Tetka... nemoguće! Ona nam da parče čokolade koju kriju kao neprijatelja da nam se ne pokvare zubi, da se ne gojimo kada odrastemo, kupi sladoled iako su roditelji strogo zabranili jer „dete ima osetljivo grlo“, kupi prvu mini suknju, pa makar se mama razbesnela, „izboksuje“ prvi džeparac, prvog dečka, prvo samostalno letovanje. Ćušne neke pare u džep, onako, da nam se nađe, dopuni mobilni, kupi „na rasprodaji“ nešto „kao za tebe da su pravili“. Kod nje se uvek nađe neki parfem, dopola potrošen koji „mi, ma kad ti kažem, zaista ne treba“. Ona ima najbolji izbor dijeta baš za našu krvnu i ostale grupe, ima oštro oko kada dobijemo gram više ili oslabimo taj isti gram. Zna kada je tata besan po frekvenciji njegovog glasa, kada mama ima migrenu, pa treba hodati na prstima, kada su se posvađali zbog njene nove bluze ili njegove stote rekreativne partije tenisa u ovom polugođu.

Zna ona i više od toga, ali ume da se ponaša kao neko ko ne zna ama baš ništa. Tako se od Tetke uči da se zna a ne zna, da se ne zabadaju nosevi u tuđe tanjire, da je lepo imati najbolju drugaricu, ali da ne treba zbog toga oterati sve druge, da je normalno da se drugarice ponekad i posvađaju. Tetka nas uči kako se ljubi, na koju stranu ide nos, kako da ne pocrvenimo ako nas On gleda, a ako i pocrvenimo, da On to ne vidi. Ona zna i koji su najbolji filmovi koje treba gledati na prvom dejtu, da li pri prvom susretu treba sesti u ovaj ili onaj kafić. Uči nas kako se krišom stavlja maskara a da razredna ne primeti (mama je već naučila na razne vrste maskiranja), kako može da se pozajmi baš onaj fantastični top od drugarice a da pri tom ne priča o tome koja sila bakterija vreba baš na nas odatle i koje karakondžule mogu da nas pojedu ako pozajmimo tuđu stvar. Znate šta su karakondžule? Ako ne znate, pitajte Tetku. Sve je to već preživela.


Tetki sme da se kaže koliko je jedinica u dnevniku a da nas ne kazni i ne oda, sme da se pobegne iz škole i da samo ona zna. Ume da nam uradi domaći da roditelji ne vide, hoće da nam pomogne oko latinskog, fizike, tako nekih predmeta za koje u tom periodu nismo sigurni čemu služe sem da muče đake. Tetka najbolje zna koje kolokvijume imamo, kada su ispiti, nagradi za položen ispit i ne mršti se zbog šestice. Pred tetkom sme da se plače zbog neuzvraćene ljubavi ili zbog toga što nas je neko „dvojkirao“.

Tetka će umeti da nam objasni kako za prekid veze nismo krive mi nego on, sigurno nas je mnogo voleo, ali smo mi jače, snažnije, nije mogao da nas prati. Šta stvarno misli, samo ona zna. Nikada nam neće direktno reći da nam dečko nije baš previše bistar ili previše lep. Reći će da je OK, da je baš „cool“, ali možda mi možemo i bolje. Ništa njemu ne fali, ali smo mi ipak tako nekako vrlo posebne. Istini za volju, Tetka veruje u tu posebnost. Tetka je neko ko autentično i bezuslovno voli, poštuje, veruje u našu ispravnost i nepogrešivost. Daje podršku, hrabri, gura, podstiče, kreće iz četvrte, a koči u mestu.

Zašto je tetka tako značajna osoba? Tetka je žena, dakle neko ko po mnogo čemu podseća na majku. Za razliku od majke, tetka nema taj stepen odgovornosti, zebnje, straha, zbunjenosti koji ima majka u prvom susretu sa svojom bebom. Zato je tetka slobodnija, deluje neposrednije, spontanije. Tetka sme da bude umorna, majka to ne može. Tetka može da kaže da nešto ne može ili ne ume. Majka ne može. Tetki je dozvoljeno da pogreši, majci ne. Uostalom, od „grešaka“ majki, viđenih očima njihove dece, živi čitava jedna profesija – psihoterapeuti. Tetkama je lakše jer se bave decom sa one lepše strane.

Roditelji su zaduženi i za ono što deca ne vole: jedi, peri ruke, peri zube, složi igračke, namesti krevet, ustaj za školu, vrati se kući na vreme i sl. Mnogo je manje područja života u kojima može da dođe do sukoba između Tetki i njihovih „zlata“. Nikada niko nije zvao Tetku u obdanište zbog toga što su se deca potukla. U školu na roditeljske idu roditelji. Društvo pravi značajnu razliku između roditeljske kompetencije i tetkine ljubavi i to je u redu, zar ne? Međutim, Tetka može da bude vrlo dobra zamena za majku u onim oblastima u kojima se dete ustručava da se poveri, ima strah ili loše iskustvo, kada zna da je pogrešilo i žao mu je, a plaši se kazne. Od Tetke mogu da se dobiju prva uputstva o svemu prvom u životu a da to, naročito u periodu adolescencije, nema tu težinu koju ima takav razgovor sa roditeljem. Došla je neka moda da se roditelji trude da budu prijatelji sa decom.


Pazite, deca sama biraju prijatelje. Roditelj je jedinstvena osoba u životu i tu ulogu nikada ne treba mešati sa drugarskom. Tu drugu lepo može da ostvari tetka. Ona i jeste prijatelj, pa i mnogo više od toga. Tetka predstavlja onu slobodnu, emocionalno čistu zonu u kojoj je sklonište za naše duše i kada nam ne ide i kada nam je dobro. Tu ne postoji sistem nagrada i kazni, grdnja, strah. Postoji okeansko osećanje svemoći koje smo zaboravili kada smo ga osetili prvi put – kada smo se rodili.

Tetke, sa svoje strane, apsolutno obožavaju decu svojih sestara i braće. Decom se hvale, diče, voze ponosno kolica, tricikle, bicikle, rolere, klizaljke sa decom. Koliko su samo ponosne kada neko kaže: „O, kako je lepo ovo tvoje dete“. Pa to i nije greška. Naše tetke nas i smatraju svojom decom. U psihološkom smislu to zaista i jesmo.

Pomeranje vremena udaje i rađanja dovelo je do toga da je mnogo mladih žena u statusu Tetke. One, psihološki, imaju decu, imaju to osećanje trijumfa koje dete donosi, ispunjene su ljubavlju koja im je uzvraćena, imaju o kome i za koga da brinu, uzajamnost odnosa ih bogati, osećaju se korisno i ostvareno. Sve ovo nije iluzija, to je realnost. Stvari postanu malo drugačije kada dobiju svoju decu, ali to su nijanse. Tetkino dete jednom – tetkino dete zauvek.

Jedno istraživanje rađeno nedavno u našim školama pokazalo je da se učenici pre poveravaju tetkicama nego profesorima ili psiholozima i pedagozima. Nije ni čudo da se tetkica zove tetkica. Tetkica u školi takođe je neko od koga se ne strepi i ko ne kažnjava, a ume da uteši i pomogne.



• Ko nije imao tetku, ne zna šta je time izgubio.
• Tetka je rođaka, drugarica, prijateljica, saveznik.
• Tetke su jedinstvena bića; svaka je neponovljiva.
• Svaka tetka ima svoje „zlato“.
• Blago „zlatu“.
• Tetka nije zamena za majku; ona je njena dopuna.
• Tetka je živa enciklopedija, od nje se uči o životu.
• Niko ne može da vas uteši kao Tetka, naročito kada ste u svađi sa roditeljima.
• Tetke zažmure pred pravilima ne zato što su neposlušne nego zato što imaju samo svoja.
• Tetke su najbolji prijatelji dece.
• „Ljubav između tetke i mene je neopisiva“,

Kako je ovo divnoo <3

[TetkaSara]

"Govore da je kreten, da je bezosjećajni muški gad, da hladnokrvno odbija i slama ženska srca, da je zahtjevan i da nikad neće biti sretan. Ali nitko nikada neće moći da zna kako je njemu, nitko ne zna da je ona razlog zašto je on takav, da mu za sreću treba samo jedan osmijeh, jedne ruke i jedan zagrljaj. Nitko ne shvaća da ga je ona povrijedila, slomila do kraja. Unatoč svemu, on ju još voli; nije prekršio obećanje da će njegovo srce zauvijek pripadati samo njoj. I kreten je, najbolji kreten koji riskira svoju sreću da bi ona bila sretna s drugim. Darovao joj je svoju ljubav, svu ljubav koju je imao. Ona ga je iskoristila i igrala se njegovim osjećajima. I onda on ispada kreten?! Da su bar svi muškarci ovakvi kreteni kao on!"

[frameni]

"Među ljudima se, nakon nekog vremena ništa ne može "dovesti u red".
Čovjek živi i dograđuje, popravlja, podiže, katkada i pokvari svoj život, no s vremenom će uočiti da je cjelina, koja se naposlijetku posložila od tih grešaka i slučajnosti, zapravo neponovljiva.
Kad netko izroni iz prošlosti i sentimentalnim glasom najavi da želi "sve" srediti možemo ga samo žaliti i nasmijati se njegovoj namjeri, jer je vrijeme ionako sve "sredilo" i to na onaj čudnovat način na koji se ta stvar jedino može provesti."


Sandor Marai

[S@din]

Žene bi trebale biti voljene, a ne shvaćene.

Oscar Wilde

[S@din]

Jednog dana sam sjedio i razmišljao. Bio sam na rubu depresije. Osjetio sam ruku na ramenu i čuo glas koji mi je rekao - 'smiri se, moglo bi biti i gore'. I jesam, smirio sam se. I stvari su postale gore.

James Hagerty

[S@din]

i ovaj moram

Politika je osjetljiva umjetnost dobivanja glasova od siromašnih i novca od bogatih za obećanje da ćete ih štiti jedne od drugih.

Oscar Ameringer

laku noc

[cvrcak i mrav]

"Postoji verovanje u narodu da se novcem ne moze kupiti sve. Priznajem. Ali se moze kupiti jako puno toga, verujte mi...Idealisti se nece tako lako predati. Oni znaju da je strasno biti bogat, a nesretan...Verovatno. Ali prakticni su otkrili i goru situaciju: -siromasan, a nesretan.."

Dj. Balasevic - Tri posleratna druga

[Pala_sa_marsa]

"Tanana je linija koja razdvaja svijet jave od svijeta sna. Većina ljudi je i ne primijećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vrijeme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još prije nego što razmaknu trepavice. Kažu, također, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagorjeli bismo od njegovog sjaja i ljepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo sanjali, toliko odlutali da nisu stigli na vrijeme da se vrate. Takvi poslije čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane djeluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svijet, a kada se vrate u svijet, vide da više ništa nije isto kao prije."


David Albahari

[bariton]

Jebo diplomatski dogovor ako prije njega nije pala mrtva glava.

Miljenko Jergović (pripovjetka Halal)

[Velkoski]

Jednog dana sam sjedio i razmišljao. Bio sam na rubu depresije. Osjetio sam ruku na ramenu i čuo glas koji mi je rekao - 'smiri se, moglo bi biti i gore'. I jesam, smirio sam se. I stvari su postale gore.

James Hagerty

[Indigia]

"Every saint has a past, and every sinner has a future" Oscar Wilde

[Entropio]

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sama ćeš se setiti.

Mika Antić

[Entropio]

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili,
i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam
nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.
Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati:
ona je trpela mene.

Mika Antić

[Great Cornholio]

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili,
i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam
nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.
Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati:
ona je trpela mene.

Mika Antić

Kobejagi se žrtvuje, a ovamo samo obični mazohista.