Tajne niti duše

[LONGMAN]

Ti places... a on je iscezao tko zna s kim i kuda,
Sklonio se od tvojih predbacivanja i tvojih suza.

Ti susis rubac, rupcic mokri, isplakani,
on trati vrijeme, u zaborav lete mu dani.

Ti cekas list, k'o prosjak sto ceka zbog grosa,
Kuci se vasoj uklanja listonosa.

I ruka ta na vrata nece zakucati vise,
Penelopo !
ONOJ KOJA OCAJAVA


Samo tupi bol kojim zacjeljuje rana,
i bit ces ponosna u zalosti, izravnana.

No mozda jednom... (za vrijeme pljuska na ulici)
Krov nad glavom netko ce u vas zamoliti.

Netko ko u tami promatra vas dom.
Bit' ce to on...

I tisina tvoje tuge njega ce obaviti,
moleci podici pogled, i ti ces mu oprostiti.

I ti ces mu oprostiti....

Milan Kraus

[LONGMAN]

Možda ću i krenuti drugim putem kad pronađem sve
dobre razloge da ne mislim na tebe...
Možda ću ovaj put stvarno podvući crtu.

Sigurno strepiš sam u mraku pri pomisli na mene ...
Sigurno ubrzano dišeš kada se setiš mojih poljubaca ...

Ostani takav kakav jesi ... tačno onakav kakvim
sam te zamišljala ... onakav ... kakvog sam te u mašti napravila.

Voleti nekoga prirodno ... verno ... jednako ... nije dovoljno.
Voleti nekoga tajno a nikada ga ne dotaknuti ... voleti nekoga
iskreno i uvek verovati, voleti nekoga nežno ... nije dovoljno.

Okrenuti se i videti da je tvoja osoba pored tebe ... Onaj pogled ...
Jedan pogled koji govori svim jezicima i otvara svako srce ...

Ljubav je borba ... pobeđuje onaj koji je voljen, jer onaj koji
voli ... predaje se ...

Trebam više od onoga što se rečima može opisati ... Ono što
se rečima ne može definisati ... U ljubavi nisam skromna ...

Zato i odlazim ...


N.N.

[Zoya]

.

[amsa66]

.

[Red Rose]

Nedostajes mi...


Ljudska dusa se nikada ne moze osloboditi sumnji i tegoba,koje je sputavaju i koce u njenoj sirini i prirodnosti da voli.... osim ako je zaljubljena; tada u njoj nema ni sumnji ni tegoba. I nasa ljubav prema stvarima cine nas slijepim i gluhim....Pocesto pisem o ljubavi i potenciram je i u svakodnevnom govoru...Jer odavno sam cuo da je prvo u stvaranju nastao asik-ljubav, a potom razum...i bez obzira na materijalno...htjeli sebi priznati ili ne...najsretniji i najispunjeniji smo ne toliko kada smo voljeni...koliko onda kada istinski volimo...

Svaka cast

[amsa66]

.

[sorei]

Ne rusi sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom sto leti,
kada nema mostova uzalud je ceznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne rusi sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoci je lakse neshvaceno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andric

[Eleonora]

"Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.
Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim.
Zasto?
Ne znam. Bilo je to kao da je okruzena oruznicima koji su koplja drzali napolje uperena. I kad bih joj se priblizio, naleteo bih na siljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.
Da li je za ti devojka bila imalo kriva?
Ne verujem, ili sam cak siguran da nije. Poredjenje od malocas nije bilo potpuno, posto sam i ja bio okruzen oruznicima koji su koplja drzali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oruznika i vec tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Mozda do devojcinih oruznika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to vec krvareci od svojih kopalja i bez svesti.
Da li je devojka ostala sama?
Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i nicim sprecavan.
Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodusno kao da sam vazduh kroz koji su njihova lica nalegla jedno na drugo u prvom poljupcu. "

Franc Kafka

[mashroom90]

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a rijeci u njoj predstavljaju mnoge mjesece, ako ne i mnoge godine, samoce jednog covjeka, tako da bi se moglo reci da se covjek, sa svakom procitanom rijecju u knjizi, suocava s jednim djelicem te samoce. Covjek sjedi sam u sobi i pise bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvod samoce. Kad O. sjedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog covjeka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covjek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog covjeka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Paul Auster <3

Divna je ona knjiga Levijatan, podavno sam citala...

[RIZVA]

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a rijeci u njoj predstavljaju mnoge mjesece, ako ne i mnoge godine, samoce jednog covjeka, tako da bi se moglo reci da se covjek, sa svakom procitanom rijecju u knjizi, suocava s jednim djelicem te samoce. Covjek sjedi sam u sobi i pise bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvod samoce. Kad O. sjedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog covjeka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covjek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog covjeka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Paul Auster <3

Divna je ona knjiga Levijatan, podavno sam citala...

[edo_79]

Sad si moja

Sad si moja. U mom je snu dio tvog sna.
Sad spava i ljubav i bol i tezina sva.
Noc je sisla na nevidljivim kotacima,
I ti, jedina, snivas u meni poput jantara.

Nitko drugi, ljubavi moja, nece spavati u mojim snovima.
Podji, podjimo zajedno, preko voda vremena,
Nitko osim tebe nece putovati sa mnom preko sjena,
Ni sunce, ni mjesec — samo ti, moja zimzelena.

Iz tvojih ruku, sa tvojih mekih otvorenih dlanova
Njezne pjesme padaju i nestaju kao kapi,
Sklopila si svoje oci, poput siva krila dva,

Dok ja plutam vodom koja tece, koja me odnosi:
A u svojoj sudbi vrti se noc, zemlja, vjetar —
Ja sam bez tebe, sâm, samo tvoj san.

Pablo Neruda

[edo_79]

O, zašto se javljaš meni
Kad mi duša sanak sniva?
Što u tvojoj miloj zjeni
Žalosna se tuga skriva?

Što me kroz noć staneš zvati,
Šta ti sjetni glasak ište
Ja ti nemam ništa dati, -
Ja sam mrtvo pepelište.

Sve što imah ja ti dado':
Misli, dušu, ljubav, snove,
I srce ti pruži mlado,
Da te svojim nebom zove.

Sve ti dadoh, tek u oku
Zaostale suze krijem,
Pa i njih ti eto dajem,
Nad mrtvom ih srećom lijem...

Aleksa Šantic

[edo_79]

Nadam se da mi nećete zamjeriti što nisam pjesnička duša, koja kroz stihove može da prikaže sve ono što joj bolnu dušu mori.
A tako bih volio, o Bože kako bih volio da samo na jedan dan imam taj predivni dar i da sve ove niti moje duše pretočim u slova, u riječi, u priču o jednoj ljubavi koja je tužno završila, ali kao što Balašević reče ''sve prave ljubavi su tužne'', pa je možda i ova morala biti jedna od tih. Pokušavam sad da kroz riječi nešto napišem, ali da to ima nekog smisla i bojim se da mi to baš i ne polazi za rukom, zato vas još jednom molim, oprostite mi ako ne umijem sve ono što me muči prenijeti na papir, barem onako kako bih ja to htio.....

Tvoja duša šuti i govori
Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu

Prije nego iz mene moju svijest izvedeš
daj da te spoznam kao istinu
Prije nego neznano odšumi moj sluh
da te čujem
kao glas koji me na svijet dozvao
I prije nego utopim te u svoj vid
da te vidim
kao svjetlo koje ostaje u sebi

Tražiti te ne znači živjeti
vec slijep moliti gluhe ove predjele
da se tobom napune
Vidjeti te ne znači umirati
vec hrvati se sa sjenama mutnoga sna
u kome ti isčezavaš
Imati te ne znači hraniti se
vec gladnim grlom tamaniti voće
i žednim grudima presušivati izvore
Izgubiti te ne znači osiromašiti
vec bojati se pustoši
i naslućivati bijedu
koju za sobom ostavljaš.

JOSIP PUPAČIĆ

[Eleonora]

[batusk99]

Nedostajes mi

Kada ostanes sam, kada mirno sjedis u blago predvecerje, lagani vjetar ti mrsi kosu i zari lice, kada je sve sto vidis samo jedno upaljeno svjetlo u daljini, tek tada shvatis koliko volis i koliko trebas nekoga da te cvrsto zagrli. Ustvari, ne trebas nekoga, ne bilo koga, trebas osobu koju volis, osobu koja zna kako da te zagrli dok drhtis u tom zagrljaju. Sta mogu uraditi rijeci u takvoj noci? Sta mogu uciniti ljudi oko tebe? Sve je bespomocno i beznacajno osim zelje za tobom koji mi trebas toliko u ovom lijepom trenu. Dodi i uljepsaj ovu noc koju krase zvijezde koje uopce ne sijaju, dodi nek se pojavi mjesec i obasja moje suzno lice, dodi dok se zelja za tobom nije rasprsila na ovom vjetru. Dodi, nije bitno kada i kako, samo dodi. Dodi, pa ostani samo jedan tren i ne moras vise. Oprostit cu ti ako zuris, oprostit cu ti ako ne volis noc, oprostit cu ti sve, samo nikada ne ako ne dodes. Kazem dodi na trenutak, a mislim na cijelu vjecnost, jer bi svojim dolaskom zaustavio vrijeme. Kazem nije bitno ako zuris, a mislim zaboravi na sve probleme, kazem nevazno je ako ne volis noc, a mislim lijepe stvari se dogadaju nocu i kazem, mnogo toga kazem, a ipak mislim samo jedno: Nedostajes mi ove noci, nedostajes mi kao nikada do sad i zato dodi dok mi nedostajes, jer sutra ce biti gore, sutra cu te zeljeti mnogo vise. Noc ova je kratka da bih ti sve rekla, mjesec je vec obasjao grad, zato dodi da ti usnama pokazem sve sto necu stici reci, da ti rukama pozelim sve sto ne mogu napisati i da srcem glasno kazem da te volim najvise na svijetu, da te volim kao zivot, ustvari ti si moj zivot. Bez tebe nista mi ne znaci, da nemam tebe ni ova noc ne bi bila ovako posebna, ni ova prica ne bi imala smisla, da nema tebe... ne bi ni ja bila ovo sto jesam. Pa, ako ipak ne dodes ove noci, ipak ti hvala za sve. Hvala ti sto postojis i sto me inspirises. Znam da zasluzujem vise od ovoga, al ipak si ti sve sto u zivotu zelim, a sve sto zelim je da dodes ove veceri i da sa mnom dijelis sve buduce dane, jutra i noci. Mislis li da mnogo zelim? Znam da mislis, zato cu ipak na kraju reci samo hvala ti sto postojis i sto si mi pruzio najsretnije trenutke u zivotu i hvala ti sto si dosao!!! Volim te

/nastalo nekad davno u trenucima slabosti/

[žena]

Ako bi se kod mene jednom, ma kada, javila druga ljubav
- biće joj teško sa mnom.
Ona će morati da ima isto lice kao i moja prva ljubav.
Isti ćuperak. Isti prćast nos. Istu boju očiju.
Isti hod. Iste navike. Istu čak adresu.
U stvari, to i ne bi bila moja druga ljubav.
To bi bio prosto nastavak moje prve, moje jedine ljubavi.





Izet Sarajlić

[žena]

Gdje nisi ti i tvojih očiju sjaj,
tamno je meni.
I uz jasno treperenje svijeća,
tamno je meni.
I kraj tihog plamena stada
tamno je meni.
Sunčana svijetlost samo me ranjava,
tamno je meni.
Gdje tebe nema i tvojih očiju,
tamno je meni.

[hassena]

...ti, koji si otvorio oci, usrecio dusu, vratio osmijeh na usne odavno skamenjene..volim te svakim drhtajem tijela i udisajem duse..dosao si tiho necujno...i ostao...srca su sad jedno..kucaju istim mahom..tvoja bola je moja bol...moja ceznja je tvoja ceznja...kud god da pogled bacim, vidim samo crne oci..koje zele da me grle, koje zele da me griju .. koje meni snagu daju, dok vjetrovi teski u grudi me biju.....tvoja ljubav mene vodi kroz kamenje usijano...daje dasak hladne rijeke...de na boli kada peče....svaki korak prema tebi daje srcu mrvu srece

[neocekivana_sila]

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces.

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.

Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pesto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

[Eleonora]

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo
Prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.

Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

M.Antić

[Maya_071]

Miljkovic Branko

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog izmeđju prstiju
Budim je zbog riječi koje peku grlo
Volim je ušima treba ići do kraja svijeta i naći rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovdje
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih riječi trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete koja će možda
Biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmjeha u kamenu drugova zaspalih izmeđju dvije bitke
Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je dio zore
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvjek sletjelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama djeteta koju volim
To dijete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud uzalud uzalud uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da joj kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pijesku....

[Mis mekinjas]

Kažu da jeValentinovo,dan za zaljubljene.
Red za poklon,znak pažnje.
Nisam u tebe zaljubljena.
Neću ti kupiti nikakav poklon.
Ja Te volim.
Sama sam Ti dovoljna.
I bez poklona znaš da Te volim i bez poklona znaš da Te Čežnjama preinačenim u Nedostajanja grlim.
Dozivam Te.
Tu sam.
Javi mi se dodirom prstiju,dok usnula i rašupana grlim jastuk natopljen suzama Nedostajanja.

Možda bi ipak mogla da Ti pokonim nešto.....ma neću,mrš kupi si sam.
Ja sam Ti dovoljan poklon.
Ja i moja Ljubav.

....
Ja ću tebi kupiti, šta hoćeš

[fidoremilienko]

Moj brat Deniro

Pa zar je ovo život
Teška borba za kesu hrane
Život je crnjak pa živimo crne dane
Zar je ovo život il' možda samo dremam
Zar je ovo život živim da ništa nemam
Moj ćale na pošteno, ništa nije stek'o
Stojim na kasi jedva platim hleb i mleko
Život mi je njesra kao dan bez mesa
Ulica zgaženih snova
To je adresa
Sad sam se preselio
Al' opet živim privatno
Mama nije srećna
Sve je isto sve je nikako
Misliš da sam poznat
Al' veruj kume nisam to
Bio ispred *****
Nemam ništa izdato
Delio sa svima srce, živce, hrane, suze, bol
Sanjao te stvari što k'o klinjo nisam imao
Ti se viđaš s dilerom
Ulice su hladne znam
Ti tako hoćeš
Uvek bio si nevaspitan

Odrasli smo u soliterima
Plakali smo u soliterima
Teško je uspeti u soliterima
Živeti i umreti u soliterima

Milion prozora, šta li se iza krije
Komšija Sreten koji stalno ženu bije
Porodica Simić, nervozni matorci
Jer mali sima krije travu u fijoci
Šta se krije iza zatvorenih vrata
Mračne tajne pedofila, advokata
Što se šunja oko škole
Pa stvarno snima mlade
Učenice fizičko kad rade
Izopačeno društvo,
Društvo priča sirovo
Uhapšen zubar
Jer maloletnicu je silov'o
Priča se da je dilov'o
Dav'o kintu od lekova
Hiljade stanova, kućnih ljubimaca
Kučića, maca, papagaja, kanarinaca
Tu klinci rastu, tu se dese prvi koraci
Kraj solitera, tu se dese prvi poljupci
I svi ti hodnici i otirači
Sijalice, stepenice, prekidači
Samo su dio slike
Koju gledam svakodnevno
Potpis na međuspratu
Gde društvo gleda zeleno!

[fidoremilienko]

Deniro

Moj život je sranje, kako god da se tumači,
'davno preš'o dve banke, a starcima na grbači,
alkohol droga, oružje vatreno, sećam se škole
i onog šta ćemo biti kad porastemo
slušam masu na usta što sere bez mere,
zbog karijere jedva plaćamo iznajmljene garsonjere..
nemamo za klopu, srbi bi u evropu,
snovi bačeni u korpu, mladi umiru na dopu
dobri odlaze rano, čudni su putevi Gospodnji
prvi stradam.. rođen da budem poslednji..
puno se puta opek'o svašta rek'o pa porek'o,
živ se ukenj'o kad je dejo na mene utoku potego..
sad život cenim više, jer lako moze da se završi,
crvene zgrade, detinjstvo nas nanjuši,
fudbalica kod stubova - ulica svetog petra
deniro peva za neke nove klince iz centra!

srećni su na fax-u, ja nisam među njima
živim priču gradskog mc-a, živim rime koje snimam,
dužni Bogu i narodu, sreću brojimo u eurima,
ja ne mrzim nikog, jer svi smo u problemima!
pamtim sirene, trčanje u skloništa
golubarnik, društvo iz sukovog dvorišta
snovi sa stepeništa, većina se ne ostvare,
plaču ogledala, mlada lica kada ostare,
i dalje skitnica.. što koka na bit map wizard,
u gužvi pizdi, što misle da su iznad
pogledi ispod oka, jer sam obučen jeftinije,
ulicu iskulir'o, kroz život trčim mirnije,
hip hop nije za vikendaša što misli da kapira,
ako tu nema ljubavi šljaka nije isplativa!
ako postoje anđeli - Tea je onda moj
dok ti pevaš za šušku ja pevam za niži sloj!

gledam klinke u punk fazonu, furaju martinke,
ja standard žute katerpilar, pevam za radnike
što na pos'o trče kad sviće, nama da plate školu,
da državu skinu s qrca, da klopa je na stolu.
porodična idila, po kraju sam blej'o zevu,
plak'o u kujni, dok je ćale tuk'o kevu,
razloge nisam znao, bio klinac glupav,
sad shvatam sav taj bol u braku kad nema ljubavi..
bili klinačka banda ulica Tita maršala
mnogo mi je uzela a malo toga dala
istina boli, pa ljudi lažima se služe,
cilj je stvoriti nešto, poživeti nešto duže,
naučiti decu da ne prave greške ko mi,
moji će klinci znati da sam bio gradski MC,
dok me smrt ne pokosi majk rokam dignutog čela
dok ne ugledam svetlost negde na kraju tunela!

[fidoremilienko]

I najbolja



Veceras ulice su puste!
Sve nekako mirise na nas....

Secanja dodju al' ne zelim da se secam,
kako sam jucer pored tebe bio srecan.
Ziveo samo za trenutke da me pomazis,
nocu te sanjam, al' mi jutrom uvek odlazis.
Niz reku proslosti,
tamo gde brod u boci plovi,
meni si dala sve,
sada te ima neko novi.
Jos mi odjekuju te lazi kao uvreda,
kada si nezno saputala to zauvek da,
ostaces pored mene i kada ostarim.
I one suze kada hteo sam da te ostavim.
Kada sam saznao da ipak nisi bila to,
u sta sam verovo nocu dok sam te ljubio.
I ja sam znao da vec dugo nije kao pre,
al' ipak plako sam tog dana kad sam sazno sve.
Pa sam potonuo prognan iz naseg starog dvora,
dvadeset hiljada milja duboko ispod mora.

Ref.
Ulice puste su bez nas,
od kada ne cujem ti glas,
samo ti i ja,
na starim slikama,
u bajke verovali smo,
svoju imali a sad,
budim se i znam,
ovo je hladni kraj.

U zamku ljubavi sam vetar koji odjek nema,
bacena igracka negdje u nekom gradu sena.
Tu pored kante gde ulicom niko ne hoda,
gde ljubav zivi u suzi sa imenom nekada.
Kada smo nosili blesavi sjaj u ocima,
i ona jedino znala je da me procita.
U zagrljaju smo imali i onaj osecaj,
da ceo svet je nas, a sad je tome kraj.
pa slomljen posmatram, bajke na tren me podsete
na dvoje ljudi sto znali su da se osete
bez rijeci, bez ruku, pogledom koji govori
vise od dodira, pogled sto dusu otvori.
I svi su hteli da budu bas kao ti i ja,
al tebi ipak je prica s njim bila bitnija.
Samo sam hteo da vidim te kad se probudim,
DA KAZEM TI DA TE VOLIM I DA TE POLJUBIM.

Ref.
Ulice puste su bez nas,
od kada ne cujem ti glas,
samo ti i ja,
na starim slikama,
u bajke verovali smo,
svoju imali a sad,
budim se i znam,
ovo je hladni kraj.