Stih

[Chloe]

Odmaknem se od ljudi
Gdje vidim da mi se iskreno ne raduju...
Odmaknem se i od onih
Koji su povremeno tu
S lažnim smiješkom prihvaćanja,
Zbog neke svoje koristi...
Odmaknem se od onih glasnih, nadmenih
Punih sebe
Al i od onih tihih
Pored kojih se tišina nožem može rezati...
Ne padam na onu
Tišinom se sve ispriča
Jer nije istina
Tišinom
Samo voljeni i zaljubljeni
Mogu sačuvati trenutak
Ne kvareći ga riječima...

Odmaknem se od svih onih
Koji me s visoka gledaju
Bez obzira na visinu
Umišljenih, egoističnih
Koji misle kako je svijet po njima krojen...
Odmaknem se s pozornice života u tihi kutak
I promatram
Kako je svijet
U stvari predivno mjesto
Kad u njemu živimo
Životom kojim želimo
Uz izabrane
Rijetke
Slične
Nesavršene
Niti bučne
Niti tihe
Koji nas gledaju u oči
I koje gledamo
Zahvalnošću
Ljubavlju...
Odmaknem se ponekad
Na tren i od sebe same
Kad pogazim svoje pravilo
Kad pokleknem
Kad razočaram samu sebe
Kad se razočaram u ljude
Odmaknem se ponekad
Da bih si oprostila
Tuđe greške, tuđe oštrice
Koje me usput il namjerno ogrebu ..
Odmaknem se da ozdravim...
Odem da bih se vratila
U svoj svijet
Svoja,
Cijela,
Uvijek ista...

A. Hemen

[Chloe]

"volio si je, zar ne? -uzdah.

kako da ti odgovorim? bila je luda.
Bog bi ga znao, bila je drugačija žena svaki dan.
jednom zabavna, drugi put stidljiva,
vesela, pa sramežljiva.
nesigurna i odlučna.
slatka a arogantna.
bila je hiljadu žena, ali miris je uvijek bio isti
nepogrešivo.
to je bila moja jedina sigurnost.
nasmijala mi se i znao sam da me zavarava tim osmijehom.
kad se nasmiješila, više ništa nisam razumio.
više nisam mogao ni da govorim ni da mislim.
ništa, nula.
samo je ona bila svuda.
bila je luda, luda
ponekad je plakala.
kažu da u tom slučaju žene jednostavno žele zagrljaj.
ne i ona.
postala je nervozna.
ne znam gdje je sada, ali se kladim da još uvijek traži snove. bila je luda.
ali volio sam kad poludi."

/Bukowski/

[medvjed23]

na dnu sata
vreba
drvo što plače u noći
mesto koje niko nije našao
mladost u kojoj si mislio kako nešto možeš
i da promeniš
sredovečnost kada misliš kako možeš da preživiš
starost kada misliš kako možeš da se
sakriješ od nje.

na dnu sata
vreba
pola tri noću
i pretposlednji red
i onda poslednji.

[Chloe]

ČEŽNJA

Danju,
nisam budan čovek,
noću,
nisam čovek koji spava,
provodim dane maštajući
a noći sanjareći!
***
Mislim na tebe mesecima razdvojen,
susrećem te kad se vraćam,
ulepšanu mojim željama sa dalekih puteva,
upijam te žednim očima
da te zapamtim i ponesem
na nova putovanja.
I pitam se često...
gde će se zatvoriti taj čarobni krug
u kome se strast hrani
ali se ne troši?!
*****
Ostaješ mi u sećanju
kao neutažena želja,
kao omađijanost
koja se samo mislima hranjena
razvila u opasan zanos!
I, uvek će svaka misao na tebe
biti poljubljena, omilovana,
namirisana ljubavlju i čežnjom,
uvijena u sećanje, a možda i žaljenje.
******
Lj. D.

[medvjed23]

ispovest, Henry Charles Bukowski

čekajući smrt
kao mačku
koja će skočiti na
krevet

tako mi je žao
moje žene.

ona će videti ovo
ukočeno
belo
telo

prodrmaće ga, onda
možda
još jednom:

"Henk!"

Henk neće
odgovoriti.

ne brine me moja smrt,
brine me moja žena
ostavljena sa tom
hrpom
ničega.

hoću da
ipak zna
kako su sve noći
spavanja
kraj nje
čak i besmislene
prepirke
bile nešto
najdivnije

a one teške
reči
koje sam se uvek bojao da
kažem
mogu sada da se
izgovore:

volim
te.

[medvjed23]

soba, ČB

ništa se ne menja,
sateran sam u ovu
malu sobu
kakve su sve druge male
sobe.

pre 5 decenija
sedeo sam kao mladi čovek
pred mašinom,
zatvorenih vrata
spuštenih
roletni.

sada nije ista
mašina niti
isti
mladi čovek.

radio svira
i dok dodirujem tipke
prepoznajem tu
klasiku,
čuo sam je pre pola
veka.

"mir i tišina su tvoja
budućnost."
bila je poruka u
kolačiću sreće koji sam otvorio
ove nedelje.
i pomislio sam: možda
je to
smrt.

sateran u ovu malu sobu,
dajem poslednju
izjavu.

zidovi se prekrasno
uzdižu,
dim moje cigarete i
muzika se
dižu.

reči grizu
stranicu.

moj ručni sat na
stolu pokazuje
1 i 55 noću.

vrata su
otvorena.

[Chloe]

Spoiler

Show

soba, ČB

ništa se ne menja,
sateran sam u ovu
malu sobu
kakve su sve druge male
sobe.

pre 5 decenija
sedeo sam kao mladi čovek
pred mašinom,
zatvorenih vrata
spuštenih
roletni.

sada nije ista
mašina niti
isti
mladi čovek.

radio svira
i dok dodirujem tipke
prepoznajem tu
klasiku,
čuo sam je pre pola
veka.

"mir i tišina su tvoja
budućnost."
bila je poruka u
kolačiću sreće koji sam otvorio
ove nedelje.
i pomislio sam: možda
je to
smrt.

sateran u ovu malu sobu,
dajem poslednju
izjavu.

zidovi se prekrasno
uzdižu,
dim moje cigarete i
muzika se
dižu.

reči grizu
stranicu.

moj ručni sat na
stolu pokazuje
1 i 55 noću.

vrata su
otvorena.

Samo 6 minuta da si sačekao sa submit-om

[medvjed23]

Planiro sam sačekati. Al zadrijemo

[Chloe]

TATINA PESMA

Uzalud preturaš prašnjave slike
i tražiš mamine oči na njima.

Nađeš ih,
ali to nije mama,
iako hartija na nju liči.

Mama je za tebe nešto drugo:
to izmišljeno, što se ima
tek sad,
kad živimo ovako bez nje
u ovoj muškoj samačkoj priči.

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš:
ljudi se rode,
žive
i sretnu.
I čini im se našli su sreću
i neku zvezdu istovetnu.

A posle:
zvezda počne da rđa
i počnu prepirke ko je kriv.

I mama tati odjednom tuđa.
I tata mami jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne lađe.
I trunu na dnu tuđih mora.

I mama drukčije nebo nađe.

A živeti se i dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seća;
kud god se okreneš: njen je dah.

I sanjaš tu je,
na tvom uzglavlju,
i nežna i brižna u isti mah.

Veruj mi,
bilo je u početku
divnog u meni i u mami.
Zato prećutkujem sve što je ružno.
Ni ti mi ništa ne govori.

Mi ćemo uporno ko dva drugara
živeti makar zauvek sami.
Nećemo tražiti lažne mame
jer pravu ne ume druga da stvori.

I nemoj da mi tunjavo šmrkaš
dok tražiš između prašnjavih slika.

Mama – to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag.

Proviri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika,
kao što i ja često prepoznam
u sebi nekog ko mi je drag.

Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.

Znaj, sve se menja.
Pa i mame.
Zgaze ih godine.
Sjaj im pokradu.

Al’ ti je,
da bi postao čovek,
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu i večno mladu.

Mika A.

[medvjed23]

Why so serious?

ČB

[medvjed23]

čekamo jutro pod opsadom u magli
ispred brisani prostor
nazad nemamo kud

u nama beskrajni mrak
čekamo prokleto budni tužno sami
stali pod senku u ćutanje

u noći crvenog meseca
smeši se Sudnji dan
nema nas sad pa dovek

[Digla_da_kreci]

Ima ih koji su umrli ljubeći se

Ima ih koji umiru, ali smrt ne prepoznaju
i to se ponavlja svakoga dana postajući neprimjetno,
zaboravljeno, izgubljeno.

Ima ih koje je smrt zatekla kako se smiju,
kako se smiju do suza, ali smijeh se skupio
u neodlučnu boru na obali usana
i ostala je samo voda, topla i vlažna.

Ima ih koji umiru samo za sebe, u njima
svi žive, u njima svi traže svoju smrt
i nalaze je u svemu što im pripada.

Ima ih koji umiru samo za druge, u njima umiru svi,
sve u njima umire do njih samih. U kutu svoga tijela
oni dišu i plaču.

Ima ih koji su samo uzdahnuli
poput zvona u kome svaki udarac srca
odjekuje kao udarac groma.

Ima ih koji se opraštaju, ne znajući kamo idu,
ni kome pružaju ruku. Njihova se sudbina ostvaruje
ispisujući magične znakove na krilu ptice.

Ima ih koje je smrt zatekla ljubeći se.
O njima bih mogao govoriti da su riječi prazne
kao koža gusjenice iz koje se rađa prekrasan leptir.

Ima ih koji su umrli grleći se. Zar ima ljepše smrti
od plamena koji svoje oštre zube
odmara na grlu koje jeca?

Ima ih koji su smrt dočekali kao ženu,
kao ljubavnici spremni da vladaju, da budu pobijeđeni,
i ne znaju gdje počinje poraz i gdje pobjeda prestaje.

Ima ih koji su umrli, ali ni to nije bilo dovoljno
i oni su ponavljali svoju smrt
kao dijete koje ponavlja stihove.

Ima nespretnih, zbunjenih, uplašenih i uznemirenih.
O njima vjetar pjeva dok valja svoje teško tijelo
u sporom koritu mora.

Ima i onih koji su umirući psovali život
riječima u kojima bijaše gorčine
poput trnja što jeca iza svake ruže.

I konačno, ima ih koji su umrli odjednom,
bačeni poput kamena visoko u nebo.
Ni smrt ih nije zaustavila
u letu koji još traje.

Zvonimir Golob

[medvjed23]

ČB

[n+1]

Chat GPT

[DEMONIKA]

Я пастух, мои палаты —
Межи зыбистых полей.
По горам зеленым — скаты
С гарком гулких дупелей.

Вяжут кружево над лесом
В желтой пене облака.
В тихой дреме под навесом
Слышу шепот сосняка.

Светят зелено в сутёмы
Под росою тополя.
Я — пастух; мои хоромы —
В мягкой зелени поля.

Говорят со мной коровы
На кивливом языке.
Духовитые дубровы
Кличут ветками к реке.

Позабыв людское горе,
Сплю на вырублях сучья.
Я молюсь на алы зори,
Причащаюсь у ручья.

1914

[medvjed23]

Chat GPT

U jebote. Uzeće piscima poso...

[DEMONIKA]

zenica je to

[medvjed23]

[no_sikiriki]

[Nierika]

Chat GPT

U jebote. Uzeće piscima poso...

Ma neće. Al' nikad opreza na odmet.

[medvjed23]

Nećemo pasti bez borbe

[Nierika]

AI bi se snašao u temama na kojima ljudski pisci zapinju i eto.

[medvjed23]

[Chloe]

Nego, ne misli da sam zaboravila, samo sam prokupirana djecom, obavezama i sa sobom.
Ajd' neki stih ...

[medvjed23]

Nego, ne misli da sam zaboravila, samo sam prokupirana djecom, obavezama i sa sobom.
Ajd' neki stih ...

Ne daj se!

Hajd prvo ti