Snajperisti u Sarajevu..

[sarajovasi]

E nisam znao da smo imali ova ratna zvanja!!

Dževad Topić, komandant garnizona Sarajevo!!

Ramiz Delalić, komandant opštine Stari Grad!!

[Mraka]

Buffon izbacio novih klipova oko Nove godine. Frajer je fakat imao pristup cetnickim polozajima a kako kontam i gotivio ih je.

Spominje u nekom momentu naseg snajperistu, Gorana koji radi/radio za US govt u Iraku.

Koliko je bilo jebeno nasim snaperistima djelovati znajuci da na svaku cijev ide 10 njihovih..

Evo maloprije listam kometare baš ispod videa o Goranu snajperisti Buffon je stavio srce prije mjesec dana na komentar " Vladimir : "Ovo je odličan dokaz za Haškog suda" ..Ima još nekih ispada,definitivno podržava agresore i nema sumnje da ima simpatije prema četama, primjetio sam isto da briše većinu naših komentara .

[thekupus]

Buffon izbacio novih klipova oko Nove godine. Frajer je fakat imao pristup cetnickim polozajima a kako kontam i gotivio ih je.

Spominje u nekom momentu naseg snajperistu, Gorana koji radi/radio za US govt u Iraku.

Koliko je bilo jebeno nasim snaperistima djelovati znajuci da na svaku cijev ide 10 njihovih..

Evo maloprije listam kometare baš ispod videa o Goranu snajperisti Buffon je stavio srce prije mjesec dana na komentar " Vladimir : "Ovo je odličan dokaz za Haškog suda" ..Ima još nekih ispada,definitivno podržava agresore i nema sumnje da ima simpatije prema četama, primjetio sam isto da briše većinu naših komentara .

Meni je na jedan komentar odgovorio da muslimani trebaju pustiti historiju na miru, ili tako neke gluposti. Smrad odvratni.

[Ommadawn]

Ah šta’š, vidjeli valjda kako je Handke dobio Nobelovu nagradu pa sad gledaju ne bi li i oni.

Jebali ga snajperisti u šupak, dabogda istima taj Buffon bio meta.

[zigubigule]

Koliko god se supak trudio biti objektivan, toliko i nije. Zaista je privrzen srpskoj strani i u mnogo slucajeva ako pazljivo slusas sta prica, mozes zakljuciti na ciju stranu se stavlja.

Francuzi i srbi imaju mnogo vise zajrdnickog jos od ubistva Kralja u Marseju, pa prvog sv rata, pa drugog i vojnih misija, na kraju i Miterana i svega devedesetih.

Bufon je privatno smrdo kojeg je porodica nogom nabila i sad zivi na motanim cigarama, konjaku, editu starih klipova i plusevima prekodrinskih cetalja.

Kako god, ja mu redovno skrenem paznju na manjak objektivnost i prozovem ga za pristrasnost na yt.

Supak ko i vecina starijih francuza koji imaju animozitet prema muslimanima, mahom zbog imigranata u Fr, mahom zbog Charlie Hebdoa, Le Pennice i slicno.

Ko mu jebe mater raspalu

Sportski

[thekupus]

Koliko god se supak trudio biti objektivan, toliko i nije. Zaista je privrzen srpskoj strani i u mnogo slucajeva ako pazljivo slusas sta prica, mozes zakljuciti na ciju stranu se stavlja.

Francuzi i srbi imaju mnogo vise zajrdnickog jos od ubistva Kralja u Marseju, pa prvog sv rata, pa drugog i vojnih misija, na kraju i Miterana i svega devedesetih.

Bufon je privatno smrdo kojeg je porodica nogom nabila i sad zivi na motanim cigarama, konjaku, editu starih klipova i plusevima prekodrinskih cetalja.

Kako god, ja mu redovno skrenem paznju na manjak objektivnost i prozovem ga za pristrasnost na yt.

Supak ko i vecina starijih francuza koji imaju animozitet prema muslimanima, mahom zbog imigranata u Fr, mahom zbog Charlie Hebdoa, Le Pennice i slicno.

Ko mu jebe mater raspalu

Sportski

sve si dobro rekao

[oldtajmer]

sta mislite koliko ima istine u ovoj prici, mozda je i bilo govora o tome, izvinjavam se ako jeste

https://balkans.aljazeera.net/teme/2022 ... ajeva?s=09

[sarajovasi]

Skinuto sa www.paluba.info

Centar - roman

Radnja romana prati pitomce 39. klase Srednje vojne škole kopnene vojske JNA, kasarna Maršal Tito, Sarajevo, od 01. aprila do približno kraja juna 1992. godine.

Svi likovi i događaji su autentični, jedino su iz razumljivih razloga promenjena sva imena, nadimci i njihoova rodna mesta. Mesta gde se radnja romana događa su autentična.

PRVI APRIL
(prvi deo)

Sećam se toga kao da je juče bilo, a prošlo je više od pola života. Pa, evo, računaj, tada sam imao šesnaest i po godina, a sada četrdeset pet. To se ne zaboravlja. I da prođe još ovoliko, mislim da ću se sećati skoro svakog detalja tog dana i naredna gotovo tri meseca.

Bio sam dežurni voda. Ujutru na smotri se čita dnevna zapovest za sutra, ili petkom za ceo vikend, odrede te da budeš dežurni voda, bataljona, ili cele škole. Budeš nekada dežurni objekta, sediš u hodniku i vodiš računa o tome ko ulazi u objekat. To je važno kada su svi na nastavi, mora se znati da li ulazi u pitomačke sobe neko ko ne treba tu da bude. Znaš, jeste to vojska, jeste škola i svi su birani po nekim kriterijumima, ali i tu ima po neko ko voli da uzme tuđe ili nekom da napravi štetu. Svakakvih je bilo. Što bi rekli `u svakom žitu ima kukolja` pa ni mi nismo bili izuzetak. Ili, svi su na nastavi, objekat prazan, pukne cev za vodu, izbije požar, desi se neka šteta, dežurni u objektu je tu da uzbuni ostale. Ima raznih situacija zbog kojih je taj dežurni izmišljen. Kasnije smo saznali da postoji slična dužnost – požarni. Samo što su oni bili u smenama kao straža, po dva sata i trojica se tako smenjuju.

Dežurni voda, dok ne preda dužnost, vodi svoj vod na postrojavanja, nastavu, kupanje, obedovanje... Vodi ih gde god mu se naredi. On komanduje vodom kada komandir nije tu. Onda, taj dežurni nedeljom organizuje GSP. To je skraćenica za generalno sređivanje prostorija. GSP počinje posle doručka i, bogme, traje gotovo do ručka. Tada se čiste sobe i sve zajedničke prostorije, obavezno se istresaju ćebad, ribaju prozori, briše prašina... Mora to, neće da dođe niko drugi da ti održava sobu čistom nego ti koji živiš tu.
Dežurni voda odvodi na smotru i one kojima je odobren izlazak u grad. Desi se da se neko prijavi, a komandir voda kaže da ne može. Zašto? Ko će to znati? Nekada zbog neke greške, nekada zbog loših ocena, a nekada zato što je vlast. Može mu se da ne dozvoli i da za to ne da nikakvo obrazloženje. Na tu smotru dođe neko od starešina pa čita spiskove, pa gleda da li su pitomci u grupama po četvorica kako je propisano. Onda gleda kako je ko obučen. Ne može pitomac da ide u grad pocepan, prljav, neuredan. Ali ne može ni ako ima majicu na kojoj je američka ili neka druga zastava, ne može ni ako su mu čarape vojne umesto civilnih i svašta drugo. Izgleda to sada čudno, ali je to tada tako bilo. Gleda naravno i da li svi imaju dozvole za grad i legitimacije. I tek kada sve pregleda i sve bude u redu, onda pitomci u koloni idu ka kapiji broj četiri i tamo počinje izlazak u grad. Neki budu vraćeni da poprave ono što je taj oficir na smotri pronašao kao falinku. Oni onda mogu da idu u grad u sledećoj turi jer su postojali neki termini na dva sata. Onaj ko svoju grešku ne popravi ne može u grad i gotovo.
Ta kapija broj četiri je za nas bila glavna i prva kroz koju smo prošli poslednjih dana avgusta devedesete godine. To je kapija koja je gledala na železničku i autobusku stanicu. Pored nje su bile prostorije dežurnog oficira, straže i soba za posete. U prvoj godini školovanja, u objektu odmah desno od kapije, bila su dva od devet vodova naše klase. Jedan od tih vodova je bio i moj, Deveti. Kasnije, na početku druge godine, nas su prebacili u isti objekat sa ostalima. On je bio odmah prekoputa biblioteke, bioskopske sale i pitomačkog restorana.

Rekoh već da sam tog dana bio dežurni voda. Bila je sreda, prvi april. Vreme nikakvo, rominjala je neka dosadna kišica i bilo je prohladno. Moj vod je imao čas istorije kada sam, nešto ranije, izašao da bih doneo marendu. Tu reč sam prvi put čuo kada sam postao pitomac. Većini je bila nekako neobična, čudna, ali smo je brzo prihvatili i, evo, tri decenije kasnije i dalje je svima nama u rečniku. Njen sinonim bi bio užina. Dežurni voda je imao obavezu da ode u trpezariju, preuzme marendu i donese je na mesto izvođenja obuke ili nastave. Druga mogućnost je bila ređa, to je da ceo vod ide u restoran na marendu iliti užinu.
Idem tako krugom, a usput gledam oficiri nešto uznemireni, razmišljam: „Mora da je došla neka nenajavljena kontrola.“
Obično su tada tako uzrujani. Dođem do trpezarije, većina dežurnih je već stigla i počela da preuzima sledovanja. Ali...

E, to ali je uvek problem. Svi pominju neku uzbunu, „Pazarić“, prekid nastave. Nikako po`vatati o čemu se radi. Da li je neko pustio buvu jer je prvi april ili je ozbiljno? Aj` sad budi pametan. Pokupim naše sledovanje, kolač „Tako“ i sok od maline u staklenim flašicama. Nosim u jednoj ruci gajbicu, a ispod miške druge ruke stežem onu kutiju sa kolačima. Sreća te je i sledeći čas istorija pa sam školsku torbu ostavio u kabinetu. Dođem do kabineta, već je zvonilo za veliki odmor, podelim marendu i kažem šta sam čuo. Lele, kad skočiše na mene! Jedni viču da lažem, drugi se setili koji je datum pa misle da ih zezam, treći `zapenili` i traže još detalja... Šta ću, ćuti i trpi, niko me nije terao da im pričam.
Brže bolje pokupim onu ambalažu od soka i krenem ponovo u trpezariju da vratim. Samo što sam to uradio na krugu se umalo ne sudarih sa Bogom. Nije to onaj odozgo, moj vod je imao svog ličnog Boga. On nam je bio komandir voda. Zvao se Bogoljub Janjić, Hercegovac, preko leđa kao trokrilni šifonjer, šake k`o lopate.
- Šta ćeš ti ovdje, Marinkoviću? – upita me.
- Druže kapetane, vratio ambalažu od marende – jedva sam uspeo da progovorim kada ga ugledah u kompletnoj ratnoj uniformi.
Na glavi je imao šlem, za pojasom pištolj. Vidim da je vrag odneo šalu i da na Dan šale nikom nije do smeha. Nešto se sprema, ali još ne znam šta. On je onako velik izgledao strašno i u civilu, ali tog tre-nutka mi je izgledao kao neka neman koja bi me mogla progutati u zalogaju.
- Slušaj dobro, sada trčećim korakom ideš u kabinet, daješ borbenu uzbunu našem vodu i trčećim korakom ih dovodiš u naše prostorije! Jasno?! – reče mi Bogoljub.
- Razumem, druže kapetane! - jedino sam to uspeo reći.

NASTAVIĆE SE....

[sarajovasi]

PRVI APRIL
(drugi deo)


Brzinski sam ga pozdravio i zatim najbrže što sam mogao potrčim ka kabinetima. Moj vod je već bio u klupama, a čas, iako je već trebao početi, kasnio je jer nastavnik, kapetan Rakić, još nije došao. Uleteo sam u kabinet kao tajfun:
- UZBUNAAAAAAAAAAA!!! – povikao sam iz sve snage, a duša `oće da izađe na nos.
Kada su me videli onako zadihanog, znojavog i crvenog u licu, mislim da je svima bilo jasno da nikoga ne zezam i da je stvar ozbiljna. Utom se začu i prodoran zvuk školskog zvona sa hodnika. Nije prošlo ni par trenutaka, a iz svih kabineta je grunuo stampedo pitomaca. Niz stepenište, na kome do pre par trenutaka nije bilo nikoga, odjednom je krenula sivomaslinasta bujica. Na vratima totalni haos. Bukvalno se vodila borba ko će prvi da izađe i, bogami, malo je nedostajalo da ih ta sila izvali iz štoka.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Mi smo u trku formirali stroj i zatim isto trčeći nastavili ka našem objektu. Tamo je Bog već čekao. Čekali su i ostali komandiri vodova. Čekao je komandant našeg bataljona, major Arnaut Pero, čekao je i komandant škole pukovnik Antunović Ivan. Svi su čekali i svi su bili u ratnoj uniformi, sa šlemovima, oružjem, oficirskim torbicama.

- Slušaj `vamooo!!! – hodnikom se začu dobro poznat glas kapetana Pavla Milera.
Njegov vod je prvi stigao jer je imao čas topografije u kabinetu koji se nalazio odmah do našeg objekta.
- Pakujete baš sve, osim civilne odeće i svečane uniforme – kratko je naredio.

Svima je to bilo neobično. Postoji pravilo šta se pakuje u ranac, šta u transportnu vreću. Uostalom, to je po pravilu uvek spakovano i spremno za slučaj uzbune. Kako sad sve, i šta to `sve` uopšte znači? Žamor poče da se širi hodnikom.

- Aman, pitomci, – zabrunda Bog – znate li šta znači sve? Jel` treba crtati? Šta je, pitomac? - izbeči se na najbližeg – `ljeb ga jeb`o, pakuj pidžamu, posteljinu, obuću... Jeste, i papuče, sav veš, sve košulje, sve, sve i sve. Knjige iz stručnih predmeta pakujte u školske torbe.
Ostali komandiri kao da su to čekali pa i sami počeše da kopiraju Bogoljuba. Njihova galama i psovke su se mešale sa zveckanjem opreme, lupanjem vrata od ormara i nečijim povremenim kašljucanjem. Čak je i njima ovo bilo novo, nešto što nisu učili na Akademiji, pa su gledali šta rade starije kolege. Koje pravilo je predvidelo papuče na terenu, na primer? Ni jedno. A da ne pričamo za pidžame, posteljinu...

- Za petnaest minuta postrojavanje na pisti – oglasi se i Arnaut – sa svom opremom i naoružanjem.
Kada je to rekao, komandiri još žešće pristupiše `stimulisanju` pojedinaca koji su bili u zaostatku sa pakovanjem.
- A gde ti je voda u čuturici? Šta bleneš koji kurac? Jeste, i to pakuješ. Koliko puta treba da ponavljam? Šta nije jasno, u pičku materinu? Ma, peške ćeš mi se vratiti iz „Pazarića“ samo zaboravi nešto.

`Stimulisanje` na ovakav način nije bilo ništa strano. Uostalom, vojska je to, a ne dobrovoljno pevačko društvo. I uvek je davalo rezultate pa i ovog puta. Nije trebalo još mnogo vremena, a galamu komandira i žamor pitomaca su zamenili zvuci zatvaranja rajsferšlusa i škljocanje kopči.
- Ko je završio neka odmah krene na pistu za postrojavanje! – glasila je nova naredba. – Odložite tamo opremu i pravac po oružje!
Kako je Arnaut naredio tako je i bilo. Posle petnaest minuta ceo bataljon je bio postrojen na pisti. Istina, to i nije bilo neko posebno čudo jer je to jednostavno tako funkcionisalo. Naređenja su i pre izvršavana bez pogovora i tačno na vreme. Za suprotno su izricane razne kazne, a najteža bi bila izbacivanje iz škole. Neko je nekada rekao:
- Od vas tražim samo jedno, a to su dve stvari: red, rad i disciplina.
Upravo tako je i u ovoj školi sve bilo tome podređeno. Kome to nije bilo jasno, imao je slobodu u izboru nove škole i sredine.

Komandanta škole, pukovnika Ivana Antunovića, malopre sam pomenuo. Zvali smo ga Tuna. Bio je komandant već nekoliko godina, ne znam tačno koliko, ali znam da je početkom marta, na svečanosti povodom Dana Centra, vanredno unapređen u čin pukovnika. A to nikada nije bez razloga. Znam i to da je naša škola od Tuninog dolaska svake godine bila najbolja u celoj vojsci. Pa ti vidi da li je to dovoljan razlog za unapređenje. E, tog Tune smo se svi na neki način bojali. Bojali smo se da nešto ne uradimo kako ne treba pa da nas kazni, a gde ćeš veće sramote nego da te, na primer, izbace iz škole zbog neke gluposti. `Ajde, majčin sine, objasni ti u selu zašto više nisi pitomac.

Komandiri vodova stadoše ispred svojih jedinica:
- MIR-NO, NA DE-SNO RAVNAJS, MIR-NO! NA DE-SNO, NAPRED MARŠ!
Jedan po jedan, vodovi su u stroju kretali u pravcu tek pristiglih autobusa. Moj vod na kratko ostade jedini na pisti. To je trajalo svega par trenutka, a onda smo i mi krenuli. Iako nam još ništa nisu rekli, nije trebalo puno mudrosti da shvatimo kako je naš cilj „Pazarić“.

[sarajovasi]

PRC „PAZARIĆ“
(prvi deo)


Mi smo u prvoj godini o tom „Pazariću“ samo slušali, a priliku da ga upoznamo smo dobili već na samom početku druge godine. Tada smo zadužili naoružanje i počeli sa onom pravom obukom koja je podrazumevala i poligon. Taj poligon je bio u istoimenom selu, petnaestak kilometra od Sarajeva, na putu ka Mostaru. Najbliže veće mesto i opštinski centar su Hadžići. Da bi se i kasnije razumeli, ja ću ti nešto malo reći o samom poligonu i kasarni.

„Pazarić“ su činili kasarna, kao manji, i poligon kao znatno veći deo. Mi pitomci smo ga zvali PRC „Pazarić“. To PRC je značilo Pešadijski rekreacioni centar. A on je praktično to i bio. `Rekreacije` nikad nije manjkalo i bilo je raznih vidova: kopanje zaklona, juriš, bacanje bombe, puzanje, preskakanje, nošenje svakakvog tereta uzbrdo, nizbrdo...
Mi smo tamo išli nekoliko puta na vežbe. Posle zakletve smo tamo imali i prva prava bojeva gađanja iz oružja. Onda je i u Bosni počelo da se zakuvava pa su nas slali da vikendom obezbeđujemo taj naš PRC. Nekada bi išao jedan vod, a nekada po tri, odnosno cela četa. Šta ćeš, navikli smo se brzo i na to da umesto u grad idemo na stražu i da nemamo vikend kao ostali. Ma dečurlija, sve nam je to bilo novo i na neki način zanimljivo pa nije bio veliki problema da se priviknemo.

Prvo sa čime su se svi susretali kada tamo stignu je prijavnica. To je mali, ciglom zidani objekat sa jednim stolom, stolicom, TA peći, induktorskim telefo-nom i policom. Neki su to zvali buvara jer je bila tek malo veća od kućice za pse. Na prijavnici su se smenjivali vojnici koji su kontrolisali ulazak i izlazak na kapiji.
Odmah do prijavnice je bila smeštena stražara. Ona je imala jednu spavaonicu, prostoriju za komandira, hodnik sa soškama za oružje... Samo najosnovnije za vojnike koji obezbeđuju kasarnu. Stražara je imala i jednu manju prostoriju sa zasebnim ulazom. To je bila soba za posete.
Od kapije pravo do kraja kasarne je vodio asfaltni put. Levo od te saobraćajnice, iza reda četinara, nalazio se asfaltni teren za mali fudbal. Do njega se stizalo stazom koja se protezala između dva reda četinara. U stvari, četinara je bilo duž svih staza i saobraćajnica. Ponegde bi se ukazao neki kesten ili drugi dalji listopadni rođak, remeteći tu jednoobraznost. Ti listopadni primerci su imali jednu jako važnu ulogu u održavanju reda i discipline kod vojnika. Poznato je da samo besposlen vojnik pravi razne gluposti i zato vojnik uvek mora da ima posla. Jedan od tih poslova je sakupljanje opalog lišća, a toga uvek ima. Osim kada je sneg.
Staza fizički odvaja ovaj teren od velikog travnatog terena za fudbal. Na ivici travnatog terena za fudbal, koga samo staza deli od asfaltnog terena, nalazilo se nekoliko topova i haubica. Od kada su dovezeni iz Zadra pitomci su koristili svaku priliku da ih razgledaju i pored njih se fotografišu. Za uspomenu ali i da pošalju roditeljima. Znaš kako to onda ide: „Arti-ljerac naš.“ – hvaliće se rodbini i prijateljima. Pa kada nečiji deda vidi sliku, oči mu se napune suzama radosnicama, a glas mu zadrhti: „Ljubi deda naslednika. I deda je bio artiljerac, u brdskoj.“
Ma šta da ti pričam, to je tada bilo tako. Danas se to izgubilo, nema više one vojske pa nema ni slika ni vojničkih uspomena. Sada se dede sa setom prisećaju vremena kada su oni bili vojnici. Žale za tim vremenima i što neće doživeti da vide unuke u uniformi.
Sa druge strane travnatog terena se nalazila još jedna staza. Ona je vodila do manje kapije na koju se izlazilo na poligon. Na poligon je bilo moguće stići i vozilom, ali je bilo potrebno izaći iz kasarne, pa desno duž ograde. Na kraju staze pravo se nastavlja ka selima Dub i Ferhatlije, a desno, ponovo duž ograde, na poligon. To je i lokalnom stanovništvu bio najkraći put između okolnih sela i zaselaka. Poligon nije bio ograđen, za razliku od kasarne, i stanovništvo se tim putem kretalo potpuno normalno, a vojska to nikada ni-je sprečavala.

Desno od kapije i prijavnice se nalazio parking za autobuse i kamione koji dovoze pitomce na obuku. U desnom uglu do ograde su bila dva prizemna objekata nastavnog servisa. Tu je preuzimana i vraćana razna oprema potrebna za nastavu na terenu. U nastavnom servisu se nalazilo sve ono što je namenjeno samo za obuku i čiji transport iz Sarajeva ne bi imao smisla: ašovi, krampovi, bodljikava žica, rukavice, školske mine, deo zajedničkog naoružanja kao što su minobacači i bestrzajni topovi... Na parkingu je postojala česma gde se pre vraćanja u nastavni servis mogao i morao oprati alat i druga oprema. Dopuna čuturica vodom i osvežavanje na toj česmi su nešto što se podrazumevalo po završenoj obuci.

Na delu gde se nalazio nastavni servis kasarna se graniči sa jednim muslimanskim grobljem – mezarjem. Međa je bila samo žičana ograda. Između mezarja i gla-vnog puta se nalazila seoska džamija.

Da ti ispričam i ovo, da znaš. Pored tog groblja sam bio na straži. Ni sâm nisam znao šta sve čoveku može da padne na pamet dok u mraku gleda one grobove i spomenike, a najbliži sam gotovo rukom mogao dohvatiti. Setio sam tad i Drakule i vampira, srebrnog metka i glogovog kolca... Ma nema toga što mi nije došlo na um. Pa onda nešto mislim: „Nemam srebrni ali imam sto pedeset metaka kalibra 7,62 milimetra.“ Odma` mi nekako bude lakše. Malo je bilo zaguljeno biti tu na straži u gluvo doba noći. Nema toga kome bi bilo svejedno, pa nije bilo ni nama, deci. Nešto šušne, a ti se štrecneš, srce odma` trči u pete. Hvataš onu pušku i kada osetiš onaj hladan čelik malo se okuražiš: „Ma neka šuška, šta me briga.“ I tako prođu dva sata, stigne smena, počne polako i da se razdanjuje pa bude lakše. Do neke naredne smene u gluvo doba.

[walthertz]

Buffon izbacio novih klipova oko Nove godine. Frajer je fakat imao pristup cetnickim polozajima a kako kontam i gotivio ih je.

Spominje u nekom momentu naseg snajperistu, Gorana koji radi/radio za US govt u Iraku.

Koliko je bilo jebeno nasim snaperistima djelovati znajuci da na svaku cijev ide 10 njihovih..

Taj goran se družio sa mojim rahmetli rođakom i njegovom rajom, dijelili su svaku cigaru, igrali lopte zajedno (moj rođak je bio vrstan fudbaler) sjedio ispod oraha iza ante Babića, gitara od mog rođaka bila je magnet za ribe, izlazili u klub biljar na domovima a kurva je sve znao i šutio... Da nije bilo hrabrosti of labuda i njegove raje ko zna šta bi bilo, ovako su ih zaustavili na domovima sa koktelima, mog labuda više nema a toka uživa u šetnji ferhadijom, ma samo da mi je da ga ugledam, ma nebi on više šetao tako bezbrižno

Evo maloprije listam kometare baš ispod videa o Goranu snajperisti Buffon je stavio srce prije mjesec dana na komentar " Vladimir : "Ovo je odličan dokaz za Haškog suda" ..Ima još nekih ispada,definitivno podržava agresore i nema sumnje da ima simpatije prema četama, primjetio sam isto da briše većinu naših komentara .

[ranger]

ma buffon ima jedan "film" od ca 2-2,5 sata i stalno objavljuje "nove" videe koji su ustvari isjecci iz tog dugog i nema se nista posebno novo vidjeti.

[walthertz]

Bifonu treba zabraniti ulazak u BiH a gorana treba ganjati do kraja....

[thekupus]

Bifonu treba zabraniti ulazak u BiH a gorana treba ganjati do kraja....

Gorana ganjati? Goran je snajperista ArBiH, zar ne?

[walthertz]

Bifonu treba zabraniti ulazak u BiH a gorana treba ganjati do kraja....

Gorana ganjati? Goran je snajperista ArBiH, zar ne?

Mislio sam na zorana vidiš da su g i z jedno ispod drugog taj zoran se družio sa mojim rahmetli rođakom hinja jedna četničina

[sarajovasi]

PRC „PAZARIĆ“
(drugi deo)

U centralnom delu kasarne je bila kantina sa par klupa ispred i pristojno održavanim ružičnjakom. Asortiman je bio skromniji od onog u Centru u Sarajevu ali je većina potrebnih artikala bila dostupna. Cigarete, sokovi, pivo, razni slatkiši, sredstva za ličnu higijenu... Prostor kantine je bio mali pa su klupe ispred bile zgodno mesto na kome se tokom lepih dana moglo posedeti i uz sok ili pivo provesti slobodno vreme.
Pored kantine, odmah do puta, svoje mesto je našao intendantski servis sa berbernicom, kupatilom i ambulantom. Tu se mogla zameniti oštećena uniforma, obaviti šišanje i kupanje. Kupanje je bilo jednom u sedam dana, prema rasporedu istaknutom na ulazu. Ambulanta je imala doktora i osnovna medicinska sredstva za običan lekarski pregled i manje intervencije. Za teža stanja se išlo u Sarajevo, a postojao je i jedan sanitetski „Pincgauer“ za hitne transporte. Srećom, retko je bilo potrebe za takvom vrstom prevoza.

Posle intendantskog servisa, a prekoputa velikog fudbalskog terena, behu tri identična objekata za smeštaj vojnika, pitomaca i starešina. Prvi od njih je rezervisan za Komandu poligona i kompletan vojnički sastav. U druga dva objekta je raspoređen naš pitomački bataljon. Učionice i kancelarije su zauzimale prizemlje, a sprat spavaonice i oružane. Spavaonice vojničke, sa tridesetak metalnih kreveta na sprat.

Kod posledenjeg od ta tri objekta desno se ide na poligon za obuku iz protivvazdušne odbrane i poligon za protivoklopnu borbu, a levo u kuhinju i trpezariju. Na tim poligonima se nalazilo nekoliko starih, rashodovanih aviona i tenkova. Tu je bio i jedan ispravan tenk T-34 bez posade i municije. Služio je za obuku i po potrebi je iz Sarajeva dolazio neko od oficira ten-kista. Tada bi on vozio moćnu mašinu a pitomci uvežbavali protivoklopnu borbu i razne druge stvari.
Kuhinja sa trpezarijom je imala sve što je potrebno da podmiri potrebe za hranom svih koji se nalaze u kasarni i na poligonu. Radi racionalizacije deo namirnica je dostavljan iz Centra u Sarajevu, deo svakodnevno, a deo sedmično. Iza kuhinje se nalazio magacin hrane. To je manja zgrada sa dva ulaza, na jednom je bio magacin ratne rezerve, a na drugom magacin sa hranom za tekuće potrebe. Pretežno konzervirani obroci i namirnice koje mogu da se čuvaju van rashladnih komora. U sastavu kuhinje postojala je jedna manja komora za čuvanje kvarljive robe koja je dostavljana iz Sarajeva do utroška. Dovoljno za dan ili dva.
Još jedan objekat, malo više izdvojen od drugih, sa grudobranom od zemlje, bio je u jugozapadnom uglu kasarne, pod brdom. To je mali magacin municije koji je dobrim delom ukopan u okolni reljef. U njemu se nalazila manja rezerva municije stalnog sastava, a tu se preuzimala i municija za obuku. Ova munucija bi po trebovanju bila dostavljena iz glavnog magacina u Zoviku nekoliko dana ranije i tu bi je čuvali do vežbe ili gađanja kada bi bila utrošena.
Kao što već rekoh, na poligon se dolazi stazom koja razdvaja fudbalski teren sa leve, i kuhinju sa trpezarijom, sa desne strane. Kada se izađe na kapiju, levo su se nalazili poligoni za borbu u naseljenom mestu, poligon vatrenih prepreka i ogroman prostor za taktičku obuku. Desno je onaj put koji su i meštani koristili išao ka strelištima. Počinjao je velikim usponom uz Grobljansku kosu, a zatim se račvao. Pravo se išlo ka jednom, a desno ka drugom strelištu: Sektor 1 i Sektor 2.
Tu na raskršću, sa desne strane je bilo malo pravoslavno groblje, a levo, tačno naspram ulaza u groblje, rezervoar odakle je kasarna dobijala vodu. Na Sektoru 1 je postojao i heliodrom, gde bi vazdušnim putem dolazili državni i vojni zvaničnici da posmatraju vežbe. U kasarni je za tu namenu služio fudbalski teren. Ovim desnim putem se dalje moglo stići u selo Pazarić, zaseoke Kahrimani, Lihovci...
U taj `rekreacioni centar` mi smo stigli tog 1. aprila 1992. godine. Neki od nas će biti vraćeni u Centar u Sarajevo, neki će napustiti školovanje i vratiti se svojim kućama, a većina će tu provesti tačno dva meseca.
Odmah po dolasku prvo su nam određene spavaonice gde ćemo ubuduće biti. Za razliku od Centra, u „Paza-riću“ je bio klasičan vojnički smeštaj, ceo vod u jednu prostoriju, kreveti na sprat i metalne kasete za opremu. Na kraju hodnika su bile smeštene prostorije za oružje – oružane. Pored stepeništa su bili toaleti i prostorije za ličnu higijenu ili, kako smo ih zvali, umivaonici. Komandiri su imali svoje spavaonice koje su ujedno bile i kancelarije.
Pošto je svako dobio svoj krevet moglo se pristupiti daljoj organizaciji pa su odmah određeni dežurni, požarni i straža. Pročitana je nova dnevna zapovest komandanta bataljona, a onda je pred stroj izašao pukovnik Tuna. Zaboravio sam da napomenem da je i on došao sa nama u „Pazarić“. Neki su to gledali kao loš predznak. Pukovnik je povremeno dolazio u kontrolu obuke na „Pazarić“ i to je bilo nešto što se podrazumeva, ali nije baš bilo uobičajeno da dođe i da bude tu dvadeset četiri časa dnevno.
- Drugovi pitomci, nema se ovde mnogo šta reći. Situacija u našem okruženju je veoma napeta i prijeti njena eskalacija. Naša komanda je procjenila da bi najbolje bilo da vaš bataljon bude premješten ovdje, u „Pazarić“, gdje bismo izveli dio obuke predviđene za logorovanje. Vjerujemo da će se sve brzo smiriti i da ćemo se brzo vratiti u Sarajevo gdje ćemo nastaviti tamo gdje smo danas prekinuli vaš nastavni proces.

Tako je govorio pukovnik, a malo ko od nas nije primetio da to više nije govor kakve je držao u Sarajevu. Jednostavno nije izgledao uverljivo. To se videlo `iz aviona` i to je sve nas plašilo. Ako naš komandant nije uveren u ono što nam govori, kako mi da u to verujemo? A on, oficir starog kova, strahovao je za nas i za našu bezbednost. Tada nam je bio i otac i majka, on je bio taj koji je morao učiniti sve da se nikom od nas ništa ne desi, da nikom od nas ne zafali dlaka sa glave.
Kada smo godinu i po dana ranije došli na školovanje, tada kao potpukovnik, Antunović je dočekao naše roditelje, uverio ih da svoje sinove predaju u prave ruke i da će on preuzeti roditeljsku ulogu. Sada kada je došlo do ovoga, osećao je dodatnu obavezu da sve prođe u najboljem redu kako bi sutra mogao pred bilo koga da stane čistog obraza i mirne savesti, znajući da je uradio možda i više od njegovih moći da bi ispunio data obećanja.

KOMANDIRI
(prvi deo)

Naš bataljon je već dosta dugo bio u deficitu sa komandirima. Kada je `puklo` u Hrvatskoj neki od njih su upućeni u svoje ratne jedinice. Tako su njihovu duž-nost morali da vrše drugi oficiri iz bataljona. Pored svoje, naravno. Zato su neki bili komandiri dva voda istovremeno, a u jednom periodu komandant bataljona nije imao zamenika. Onda se desilo da je i sam komandant bio par meseci u ratnoj jedinici pa je njegovu dužnost obavljao po činu najstariji komandir voda. Totalni haos. I kao da to sve nije bilo dovoljno, neki od komandira su raspoređeni na druge dužnosti pa su onda na njihova mesta došli drugi. U svakom slučaju, mi na to nismo mogli uticati, a nismo mogli uticati ni na to ko će sa nama izaći u „Pazarić“.

Već sam pomenuo pukovnika Antunovića, majora Arnauta, kapetane Bogoljuba i Pavla Milera. Osim njih sa nama su na `rekreaciju` došli i kapetan Mandić, poručnici Ostojić, Brkić, Cesarec i Lazarević. I to je to, devet vodova - sedam komandira. Na ovaj spisak treba dodati i našeg referenta opštih poslova, starijeg vodnika `de luks kategorije` Safeta Čolića. On je u stvari bio stariji vodnik prve klase i ovo `de luks` je u šali koristio kao zamenu za `prvu klasu`.

O majoru Arnautu smo vrlo malo znali. U načelu, malo smo znali o bilo kom od naših starešina. Tek po nekada bi koju šturu reč o sebi rekli pa su naša saznanja o njima uglavnom bila iz neke druge, treće ili pete ruke.

Arnaut rodom beše negde iz Like, pa su njegovi u doba kolonizacije naseljeni na severu Vojvodine. Ništa više. Malčice je `vukao` na lalinski izgled: onizak, koje kilo više, okrugli rumeni obrazi. Kada je govorio imao je taj akcenat. Ma, pravi Lala, taj Liku kao da nije video. Niko ga od pitomaca nije posebno voleo jer postoji taj neki stereotip da ne možeš biti omiljen ako si komandant. Ima, naravno, i izuzetaka, ne mnogo ali postoje. Izuzeci su nešto kao vrsta kojoj preti izumiranje jer ih nema puno, tačnije sve ih je manje. Pero je bio Babaroga za pitomce. Bio je i Tuna, ali je Pero bio uvek tu pa se njegovo prisustvo manifestovalo malo drugačije. Osim što nam je bio komandant, Pero nam je predavao i neke stručne predmete. Možda bih mogao još nešto o njemu da kažem, ali verovatno bi to bilo previše subjektivno. Zato bih tu stao sa njegovim opisom.

Komandir Prvog i Drugog voda je bio kapetan Pavle Miler. Zvali su ga Mile. On je jedan od onih likova kojima je, reklo bi se, ravno sve do Kosova. Opušten u svemu, uvek spreman za šalu, čovek kome je šapka uvek stajala nakrivo. Od ranije je vukao neku povredu noge pa je vidno hramao. Vremenom se na to navikao i više nije ni obraćao pažnju na taj problem. Po tom hodu i položaju šapke bio je prepoznatljiv i u mraku. Voleo je da se zeza, prema pitomcima se odnosio kao prema svojoj deci. A i pitomci su ga voleli zbog takvog, nadasve prirodnog odnosa. Znao je Miler i da bude strog i da kazni ali je uvek bio pravičan. Nije on, poput nekih kolega, samo tražio razlog za kažnjavanje. On je daleko češće tražio povod da pitomce savetuje i usmerava ih na pravi put. U to vreme nismo imali pojma odakle je, ni bilo kakav drugi detalj. Mnogo kasnije sam saznao da je Sremac.
Još se priča o jednom događaju koji se zbio pre nekoliko godina. Pavle je već bio u penziji, živeo je nekim svojim životom u rodnom Sremu. Jednog dana je dobio poziv za neku vojnu svečanost, kao gost. To se pročulo i desilo se da je pun autobus njegovih bivših pitomaca organizovano došao na tu proslavu, samo da bi videli svog bivšeg, već bolesnog i ostarelog komandira. Nekoliko meseci kasnije Pavle Miler je umro. Na sahranu je došlo još više njegovih pitomaca nego na onu proslavu. Valjda je jasno kakav je u stvari čovek bio.

Kapetan Veljko Mandić je bio jedan od onih za koje se čovek pita pomoću kojih trikova je postao oficir. U Muzičkoj školi, gde je započeo karijeru, zvali su ga Mandolina. Ostali ga nisu zvali jer im ni za šta nije trebao. `Krasilo` ga je poltronstvo i verovatno mu je ta osobina i pomogla u životu. Zbog toga nije bio poštovan ni od kolega ni od pitomaca. Ali to njemu nije smetalo ili nije primećivao. Ni za njega nismo imali pojma odakle je, doduše nikome nije ni `zapinjalo` da to sazna. Čuo sam da je kasnije postao `tužibaba` kako smo zvali bezbednjake. Pravi čovek na pravom mestu, kao stvoren za taj posao. A ispričaću ti kasnije i zašto.

Bogoljub Janjić Bog je došao za našeg komandira na početku druge godine. Sama pomisao na njega je ulivala strahopoštovanje. Grmalj iz Hercegovine. U duši je bio jako dobar čovek, iako je znao da bude prek. A kada bi se našao u takvom stanju onda nije bilo bitno ko je na drugoj strani, da li pitomac ili kolega. Kažu da je nekoliko godina radio u vojnom zatvoru. Ta priča ni-kada nije potvrđena ali smo mi bili uvereni da je istinita i da mu ne treba čačkati po živcima.

Poručnik Slavko Ostojić, jedan dobar i povučen lik koga su pitomci voleli. Vojvođanin, negde od Apatina. Osim po svojoj vojvođanskoj dobroj duši i opuštenosti, on se ni po čemu nije isticao. U stvari, isticao se po brzini. Na jesenjem ili prolećnom krosu odnosio bi pobedu kao od šale. Zvali su ga Ostoja. Logično.

Poručnik poznat kao Brka je jedan od onih koji su u oficirski poziv zalutali. Verovatno nije znao šta bi hteo da bude u životu pa mu se uniforma učinila lepim detaljem. Osim uniforme ništa ga nije činilo oficirom. Iako je bio dobrodušan, kao starešina nije ulivao ni poverenje ni strahopoštovanje za razliku od nekih drugih. A mogao je lepo biti poljoprivrednik, možda poštar ili ekonomista. Ali on je izabrao poziv koji mu opšte nije pristajao. Nije imao brkove, a nadimak je dobio po prezimenu Brkić.

[sarajovasi]

Na današnji dan prije 31 godinu počela je opsada Sarajeva koja je trajala 1425 dana i bila je jedna od najdužih u historiji modernog ratovanja

[Dozer]

Eh...to su bili dani....

[agent_zero]

Spoiler

Show

PRC „PAZARIĆ“
(drugi deo)

U centralnom delu kasarne je bila kantina sa par klupa ispred i pristojno održavanim ružičnjakom. Asortiman je bio skromniji od onog u Centru u Sarajevu ali je većina potrebnih artikala bila dostupna. Cigarete, sokovi, pivo, razni slatkiši, sredstva za ličnu higijenu... Prostor kantine je bio mali pa su klupe ispred bile zgodno mesto na kome se tokom lepih dana moglo posedeti i uz sok ili pivo provesti slobodno vreme.
Pored kantine, odmah do puta, svoje mesto je našao intendantski servis sa berbernicom, kupatilom i ambulantom. Tu se mogla zameniti oštećena uniforma, obaviti šišanje i kupanje. Kupanje je bilo jednom u sedam dana, prema rasporedu istaknutom na ulazu. Ambulanta je imala doktora i osnovna medicinska sredstva za običan lekarski pregled i manje intervencije. Za teža stanja se išlo u Sarajevo, a postojao je i jedan sanitetski „Pincgauer“ za hitne transporte. Srećom, retko je bilo potrebe za takvom vrstom prevoza.

Posle intendantskog servisa, a prekoputa velikog fudbalskog terena, behu tri identična objekata za smeštaj vojnika, pitomaca i starešina. Prvi od njih je rezervisan za Komandu poligona i kompletan vojnički sastav. U druga dva objekta je raspoređen naš pitomački bataljon. Učionice i kancelarije su zauzimale prizemlje, a sprat spavaonice i oružane. Spavaonice vojničke, sa tridesetak metalnih kreveta na sprat.

Kod posledenjeg od ta tri objekta desno se ide na poligon za obuku iz protivvazdušne odbrane i poligon za protivoklopnu borbu, a levo u kuhinju i trpezariju. Na tim poligonima se nalazilo nekoliko starih, rashodovanih aviona i tenkova. Tu je bio i jedan ispravan tenk T-34 bez posade i municije. Služio je za obuku i po potrebi je iz Sarajeva dolazio neko od oficira ten-kista. Tada bi on vozio moćnu mašinu a pitomci uvežbavali protivoklopnu borbu i razne druge stvari.
Kuhinja sa trpezarijom je imala sve što je potrebno da podmiri potrebe za hranom svih koji se nalaze u kasarni i na poligonu. Radi racionalizacije deo namirnica je dostavljan iz Centra u Sarajevu, deo svakodnevno, a deo sedmično. Iza kuhinje se nalazio magacin hrane. To je manja zgrada sa dva ulaza, na jednom je bio magacin ratne rezerve, a na drugom magacin sa hranom za tekuće potrebe. Pretežno konzervirani obroci i namirnice koje mogu da se čuvaju van rashladnih komora. U sastavu kuhinje postojala je jedna manja komora za čuvanje kvarljive robe koja je dostavljana iz Sarajeva do utroška. Dovoljno za dan ili dva.
Još jedan objekat, malo više izdvojen od drugih, sa grudobranom od zemlje, bio je u jugozapadnom uglu kasarne, pod brdom. To je mali magacin municije koji je dobrim delom ukopan u okolni reljef. U njemu se nalazila manja rezerva municije stalnog sastava, a tu se preuzimala i municija za obuku. Ova munucija bi po trebovanju bila dostavljena iz glavnog magacina u Zoviku nekoliko dana ranije i tu bi je čuvali do vežbe ili gađanja kada bi bila utrošena.
Kao što već rekoh, na poligon se dolazi stazom koja razdvaja fudbalski teren sa leve, i kuhinju sa trpezarijom, sa desne strane. Kada se izađe na kapiju, levo su se nalazili poligoni za borbu u naseljenom mestu, poligon vatrenih prepreka i ogroman prostor za taktičku obuku. Desno je onaj put koji su i meštani koristili išao ka strelištima. Počinjao je velikim usponom uz Grobljansku kosu, a zatim se račvao. Pravo se išlo ka jednom, a desno ka drugom strelištu: Sektor 1 i Sektor 2.
Tu na raskršću, sa desne strane je bilo malo pravoslavno groblje, a levo, tačno naspram ulaza u groblje, rezervoar odakle je kasarna dobijala vodu. Na Sektoru 1 je postojao i heliodrom, gde bi vazdušnim putem dolazili državni i vojni zvaničnici da posmatraju vežbe. U kasarni je za tu namenu služio fudbalski teren. Ovim desnim putem se dalje moglo stići u selo Pazarić, zaseoke Kahrimani, Lihovci...
U taj `rekreacioni centar` mi smo stigli tog 1. aprila 1992. godine. Neki od nas će biti vraćeni u Centar u Sarajevo, neki će napustiti školovanje i vratiti se svojim kućama, a većina će tu provesti tačno dva meseca.
Odmah po dolasku prvo su nam određene spavaonice gde ćemo ubuduće biti. Za razliku od Centra, u „Paza-riću“ je bio klasičan vojnički smeštaj, ceo vod u jednu prostoriju, kreveti na sprat i metalne kasete za opremu. Na kraju hodnika su bile smeštene prostorije za oružje – oružane. Pored stepeništa su bili toaleti i prostorije za ličnu higijenu ili, kako smo ih zvali, umivaonici. Komandiri su imali svoje spavaonice koje su ujedno bile i kancelarije.
Pošto je svako dobio svoj krevet moglo se pristupiti daljoj organizaciji pa su odmah određeni dežurni, požarni i straža. Pročitana je nova dnevna zapovest komandanta bataljona, a onda je pred stroj izašao pukovnik Tuna. Zaboravio sam da napomenem da je i on došao sa nama u „Pazarić“. Neki su to gledali kao loš predznak. Pukovnik je povremeno dolazio u kontrolu obuke na „Pazarić“ i to je bilo nešto što se podrazumeva, ali nije baš bilo uobičajeno da dođe i da bude tu dvadeset četiri časa dnevno.
- Drugovi pitomci, nema se ovde mnogo šta reći. Situacija u našem okruženju je veoma napeta i prijeti njena eskalacija. Naša komanda je procjenila da bi najbolje bilo da vaš bataljon bude premješten ovdje, u „Pazarić“, gdje bismo izveli dio obuke predviđene za logorovanje. Vjerujemo da će se sve brzo smiriti i da ćemo se brzo vratiti u Sarajevo gdje ćemo nastaviti tamo gdje smo danas prekinuli vaš nastavni proces.

Tako je govorio pukovnik, a malo ko od nas nije primetio da to više nije govor kakve je držao u Sarajevu. Jednostavno nije izgledao uverljivo. To se videlo `iz aviona` i to je sve nas plašilo. Ako naš komandant nije uveren u ono što nam govori, kako mi da u to verujemo? A on, oficir starog kova, strahovao je za nas i za našu bezbednost. Tada nam je bio i otac i majka, on je bio taj koji je morao učiniti sve da se nikom od nas ništa ne desi, da nikom od nas ne zafali dlaka sa glave.
Kada smo godinu i po dana ranije došli na školovanje, tada kao potpukovnik, Antunović je dočekao naše roditelje, uverio ih da svoje sinove predaju u prave ruke i da će on preuzeti roditeljsku ulogu. Sada kada je došlo do ovoga, osećao je dodatnu obavezu da sve prođe u najboljem redu kako bi sutra mogao pred bilo koga da stane čistog obraza i mirne savesti, znajući da je uradio možda i više od njegovih moći da bi ispunio data obećanja.

KOMANDIRI
(prvi deo)

Naš bataljon je već dosta dugo bio u deficitu sa komandirima. Kada je `puklo` u Hrvatskoj neki od njih su upućeni u svoje ratne jedinice. Tako su njihovu duž-nost morali da vrše drugi oficiri iz bataljona. Pored svoje, naravno. Zato su neki bili komandiri dva voda istovremeno, a u jednom periodu komandant bataljona nije imao zamenika. Onda se desilo da je i sam komandant bio par meseci u ratnoj jedinici pa je njegovu dužnost obavljao po činu najstariji komandir voda. Totalni haos. I kao da to sve nije bilo dovoljno, neki od komandira su raspoređeni na druge dužnosti pa su onda na njihova mesta došli drugi. U svakom slučaju, mi na to nismo mogli uticati, a nismo mogli uticati ni na to ko će sa nama izaći u „Pazarić“.

Već sam pomenuo pukovnika Antunovića, majora Arnauta, kapetane Bogoljuba i Pavla Milera. Osim njih sa nama su na `rekreaciju` došli i kapetan Mandić, poručnici Ostojić, Brkić, Cesarec i Lazarević. I to je to, devet vodova - sedam komandira. Na ovaj spisak treba dodati i našeg referenta opštih poslova, starijeg vodnika `de luks kategorije` Safeta Čolića. On je u stvari bio stariji vodnik prve klase i ovo `de luks` je u šali koristio kao zamenu za `prvu klasu`.

O majoru Arnautu smo vrlo malo znali. U načelu, malo smo znali o bilo kom od naših starešina. Tek po nekada bi koju šturu reč o sebi rekli pa su naša saznanja o njima uglavnom bila iz neke druge, treće ili pete ruke.

Arnaut rodom beše negde iz Like, pa su njegovi u doba kolonizacije naseljeni na severu Vojvodine. Ništa više. Malčice je `vukao` na lalinski izgled: onizak, koje kilo više, okrugli rumeni obrazi. Kada je govorio imao je taj akcenat. Ma, pravi Lala, taj Liku kao da nije video. Niko ga od pitomaca nije posebno voleo jer postoji taj neki stereotip da ne možeš biti omiljen ako si komandant. Ima, naravno, i izuzetaka, ne mnogo ali postoje. Izuzeci su nešto kao vrsta kojoj preti izumiranje jer ih nema puno, tačnije sve ih je manje. Pero je bio Babaroga za pitomce. Bio je i Tuna, ali je Pero bio uvek tu pa se njegovo prisustvo manifestovalo malo drugačije. Osim što nam je bio komandant, Pero nam je predavao i neke stručne predmete. Možda bih mogao još nešto o njemu da kažem, ali verovatno bi to bilo previše subjektivno. Zato bih tu stao sa njegovim opisom.

Komandir Prvog i Drugog voda je bio kapetan Pavle Miler. Zvali su ga Mile. On je jedan od onih likova kojima je, reklo bi se, ravno sve do Kosova. Opušten u svemu, uvek spreman za šalu, čovek kome je šapka uvek stajala nakrivo. Od ranije je vukao neku povredu noge pa je vidno hramao. Vremenom se na to navikao i više nije ni obraćao pažnju na taj problem. Po tom hodu i položaju šapke bio je prepoznatljiv i u mraku. Voleo je da se zeza, prema pitomcima se odnosio kao prema svojoj deci. A i pitomci su ga voleli zbog takvog, nadasve prirodnog odnosa. Znao je Miler i da bude strog i da kazni ali je uvek bio pravičan. Nije on, poput nekih kolega, samo tražio razlog za kažnjavanje. On je daleko češće tražio povod da pitomce savetuje i usmerava ih na pravi put. U to vreme nismo imali pojma odakle je, ni bilo kakav drugi detalj. Mnogo kasnije sam saznao da je Sremac.
Još se priča o jednom događaju koji se zbio pre nekoliko godina. Pavle je već bio u penziji, živeo je nekim svojim životom u rodnom Sremu. Jednog dana je dobio poziv za neku vojnu svečanost, kao gost. To se pročulo i desilo se da je pun autobus njegovih bivših pitomaca organizovano došao na tu proslavu, samo da bi videli svog bivšeg, već bolesnog i ostarelog komandira. Nekoliko meseci kasnije Pavle Miler je umro. Na sahranu je došlo još više njegovih pitomaca nego na onu proslavu. Valjda je jasno kakav je u stvari čovek bio.

Kapetan Veljko Mandić je bio jedan od onih za koje se čovek pita pomoću kojih trikova je postao oficir. U Muzičkoj školi, gde je započeo karijeru, zvali su ga Mandolina. Ostali ga nisu zvali jer im ni za šta nije trebao. `Krasilo` ga je poltronstvo i verovatno mu je ta osobina i pomogla u životu. Zbog toga nije bio poštovan ni od kolega ni od pitomaca. Ali to njemu nije smetalo ili nije primećivao. Ni za njega nismo imali pojma odakle je, doduše nikome nije ni `zapinjalo` da to sazna. Čuo sam da je kasnije postao `tužibaba` kako smo zvali bezbednjake. Pravi čovek na pravom mestu, kao stvoren za taj posao. A ispričaću ti kasnije i zašto.

Bogoljub Janjić Bog je došao za našeg komandira na početku druge godine. Sama pomisao na njega je ulivala strahopoštovanje. Grmalj iz Hercegovine. U duši je bio jako dobar čovek, iako je znao da bude prek. A kada bi se našao u takvom stanju onda nije bilo bitno ko je na drugoj strani, da li pitomac ili kolega. Kažu da je nekoliko godina radio u vojnom zatvoru. Ta priča ni-kada nije potvrđena ali smo mi bili uvereni da je istinita i da mu ne treba čačkati po živcima.

Poručnik Slavko Ostojić, jedan dobar i povučen lik koga su pitomci voleli. Vojvođanin, negde od Apatina. Osim po svojoj vojvođanskoj dobroj duši i opuštenosti, on se ni po čemu nije isticao. U stvari, isticao se po brzini. Na jesenjem ili prolećnom krosu odnosio bi pobedu kao od šale. Zvali su ga Ostoja. Logično.

Poručnik poznat kao Brka je jedan od onih koji su u oficirski poziv zalutali. Verovatno nije znao šta bi hteo da bude u životu pa mu se uniforma učinila lepim detaljem. Osim uniforme ništa ga nije činilo oficirom. Iako je bio dobrodušan, kao starešina nije ulivao ni poverenje ni strahopoštovanje za razliku od nekih drugih. A mogao je lepo biti poljoprivrednik, možda poštar ili ekonomista. Ali on je izabrao poziv koji mu opšte nije pristajao. Nije imao brkove, a nadimak je dobio po prezimenu Brkić.

Može li direktan link do teme gdje je ovo objavljeno?

[DaysleepeR]

Na današnji dan prije 31 godinu počela je opsada Sarajeva koja je trajala 1425 dana i bila je jedna od najdužih u historiji modernog ratovanja

Rat u Sarajevu je počeo 05.04.1992.
Opsada je počela 02.05.1992.

Naša tragedija neće biti ništa manja ako prestanemo kriviti činjenice.

[Tromblon]

Eh...to su bili dani....

I tebi?

[Dozer]

S pocetka interesantno, nesto novo, frka, trka, ucis (da prezivis, uglavnom), dobri derneci (valjda svi kontali ko zna sta ce biti za sat-dva, ili sutra, pa se sve opustilo do maksimale, cure pogotovo ).
Crnjaka nije falilo ni jedan jedini dan, ali i to se okretalo na zajebanciju. Jbg, tako bilo lakse, valjda (i danas se sjetimo istih crnjaka, i valjamo se od sege. Nekome mozda morbidno, al' jbg, tako je kako je)...

[Tromblon]

S pocetka interesantno, nesto novo, frka, trka, ucis (da prezivis, uglavnom), dobri derneci (valjda svi kontali ko zna sta ce biti za sat-dva, ili sutra, pa se sve opustilo do maksimale, cure pogotovo ).
Crnjaka nije falilo ni jedan jedini dan, ali i to se okretalo na zajebanciju. Jbg, tako bilo lakse, valjda (i danas se sjetimo istih crnjaka, i valjamo se od sege. Nekome mozda morbidno, al' jbg, tako je kako je)...

Potpisujem vala odmah.

[nota1969]

Spoiler

Show

PRC „PAZARIĆ“
(drugi deo)

U centralnom delu kasarne je bila kantina sa par klupa ispred i pristojno održavanim ružičnjakom. Asortiman je bio skromniji od onog u Centru u Sarajevu ali je većina potrebnih artikala bila dostupna. Cigarete, sokovi, pivo, razni slatkiši, sredstva za ličnu higijenu... Prostor kantine je bio mali pa su klupe ispred bile zgodno mesto na kome se tokom lepih dana moglo posedeti i uz sok ili pivo provesti slobodno vreme.
Pored kantine, odmah do puta, svoje mesto je našao intendantski servis sa berbernicom, kupatilom i ambulantom. Tu se mogla zameniti oštećena uniforma, obaviti šišanje i kupanje. Kupanje je bilo jednom u sedam dana, prema rasporedu istaknutom na ulazu. Ambulanta je imala doktora i osnovna medicinska sredstva za običan lekarski pregled i manje intervencije. Za teža stanja se išlo u Sarajevo, a postojao je i jedan sanitetski „Pincgauer“ za hitne transporte. Srećom, retko je bilo potrebe za takvom vrstom prevoza.

Posle intendantskog servisa, a prekoputa velikog fudbalskog terena, behu tri identična objekata za smeštaj vojnika, pitomaca i starešina. Prvi od njih je rezervisan za Komandu poligona i kompletan vojnički sastav. U druga dva objekta je raspoređen naš pitomački bataljon. Učionice i kancelarije su zauzimale prizemlje, a sprat spavaonice i oružane. Spavaonice vojničke, sa tridesetak metalnih kreveta na sprat.

Kod posledenjeg od ta tri objekta desno se ide na poligon za obuku iz protivvazdušne odbrane i poligon za protivoklopnu borbu, a levo u kuhinju i trpezariju. Na tim poligonima se nalazilo nekoliko starih, rashodovanih aviona i tenkova. Tu je bio i jedan ispravan tenk T-34 bez posade i municije. Služio je za obuku i po potrebi je iz Sarajeva dolazio neko od oficira ten-kista. Tada bi on vozio moćnu mašinu a pitomci uvežbavali protivoklopnu borbu i razne druge stvari.
Kuhinja sa trpezarijom je imala sve što je potrebno da podmiri potrebe za hranom svih koji se nalaze u kasarni i na poligonu. Radi racionalizacije deo namirnica je dostavljan iz Centra u Sarajevu, deo svakodnevno, a deo sedmično. Iza kuhinje se nalazio magacin hrane. To je manja zgrada sa dva ulaza, na jednom je bio magacin ratne rezerve, a na drugom magacin sa hranom za tekuće potrebe. Pretežno konzervirani obroci i namirnice koje mogu da se čuvaju van rashladnih komora. U sastavu kuhinje postojala je jedna manja komora za čuvanje kvarljive robe koja je dostavljana iz Sarajeva do utroška. Dovoljno za dan ili dva.
Još jedan objekat, malo više izdvojen od drugih, sa grudobranom od zemlje, bio je u jugozapadnom uglu kasarne, pod brdom. To je mali magacin municije koji je dobrim delom ukopan u okolni reljef. U njemu se nalazila manja rezerva municije stalnog sastava, a tu se preuzimala i municija za obuku. Ova munucija bi po trebovanju bila dostavljena iz glavnog magacina u Zoviku nekoliko dana ranije i tu bi je čuvali do vežbe ili gađanja kada bi bila utrošena.
Kao što već rekoh, na poligon se dolazi stazom koja razdvaja fudbalski teren sa leve, i kuhinju sa trpezarijom, sa desne strane. Kada se izađe na kapiju, levo su se nalazili poligoni za borbu u naseljenom mestu, poligon vatrenih prepreka i ogroman prostor za taktičku obuku. Desno je onaj put koji su i meštani koristili išao ka strelištima. Počinjao je velikim usponom uz Grobljansku kosu, a zatim se račvao. Pravo se išlo ka jednom, a desno ka drugom strelištu: Sektor 1 i Sektor 2.
Tu na raskršću, sa desne strane je bilo malo pravoslavno groblje, a levo, tačno naspram ulaza u groblje, rezervoar odakle je kasarna dobijala vodu. Na Sektoru 1 je postojao i heliodrom, gde bi vazdušnim putem dolazili državni i vojni zvaničnici da posmatraju vežbe. U kasarni je za tu namenu služio fudbalski teren. Ovim desnim putem se dalje moglo stići u selo Pazarić, zaseoke Kahrimani, Lihovci...
U taj `rekreacioni centar` mi smo stigli tog 1. aprila 1992. godine. Neki od nas će biti vraćeni u Centar u Sarajevo, neki će napustiti školovanje i vratiti se svojim kućama, a većina će tu provesti tačno dva meseca.
Odmah po dolasku prvo su nam određene spavaonice gde ćemo ubuduće biti. Za razliku od Centra, u „Paza-riću“ je bio klasičan vojnički smeštaj, ceo vod u jednu prostoriju, kreveti na sprat i metalne kasete za opremu. Na kraju hodnika su bile smeštene prostorije za oružje – oružane. Pored stepeništa su bili toaleti i prostorije za ličnu higijenu ili, kako smo ih zvali, umivaonici. Komandiri su imali svoje spavaonice koje su ujedno bile i kancelarije.
Pošto je svako dobio svoj krevet moglo se pristupiti daljoj organizaciji pa su odmah određeni dežurni, požarni i straža. Pročitana je nova dnevna zapovest komandanta bataljona, a onda je pred stroj izašao pukovnik Tuna. Zaboravio sam da napomenem da je i on došao sa nama u „Pazarić“. Neki su to gledali kao loš predznak. Pukovnik je povremeno dolazio u kontrolu obuke na „Pazarić“ i to je bilo nešto što se podrazumeva, ali nije baš bilo uobičajeno da dođe i da bude tu dvadeset četiri časa dnevno.
- Drugovi pitomci, nema se ovde mnogo šta reći. Situacija u našem okruženju je veoma napeta i prijeti njena eskalacija. Naša komanda je procjenila da bi najbolje bilo da vaš bataljon bude premješten ovdje, u „Pazarić“, gdje bismo izveli dio obuke predviđene za logorovanje. Vjerujemo da će se sve brzo smiriti i da ćemo se brzo vratiti u Sarajevo gdje ćemo nastaviti tamo gdje smo danas prekinuli vaš nastavni proces.

Tako je govorio pukovnik, a malo ko od nas nije primetio da to više nije govor kakve je držao u Sarajevu. Jednostavno nije izgledao uverljivo. To se videlo `iz aviona` i to je sve nas plašilo. Ako naš komandant nije uveren u ono što nam govori, kako mi da u to verujemo? A on, oficir starog kova, strahovao je za nas i za našu bezbednost. Tada nam je bio i otac i majka, on je bio taj koji je morao učiniti sve da se nikom od nas ništa ne desi, da nikom od nas ne zafali dlaka sa glave.
Kada smo godinu i po dana ranije došli na školovanje, tada kao potpukovnik, Antunović je dočekao naše roditelje, uverio ih da svoje sinove predaju u prave ruke i da će on preuzeti roditeljsku ulogu. Sada kada je došlo do ovoga, osećao je dodatnu obavezu da sve prođe u najboljem redu kako bi sutra mogao pred bilo koga da stane čistog obraza i mirne savesti, znajući da je uradio možda i više od njegovih moći da bi ispunio data obećanja.

KOMANDIRI
(prvi deo)

Naš bataljon je već dosta dugo bio u deficitu sa komandirima. Kada je `puklo` u Hrvatskoj neki od njih su upućeni u svoje ratne jedinice. Tako su njihovu duž-nost morali da vrše drugi oficiri iz bataljona. Pored svoje, naravno. Zato su neki bili komandiri dva voda istovremeno, a u jednom periodu komandant bataljona nije imao zamenika. Onda se desilo da je i sam komandant bio par meseci u ratnoj jedinici pa je njegovu dužnost obavljao po činu najstariji komandir voda. Totalni haos. I kao da to sve nije bilo dovoljno, neki od komandira su raspoređeni na druge dužnosti pa su onda na njihova mesta došli drugi. U svakom slučaju, mi na to nismo mogli uticati, a nismo mogli uticati ni na to ko će sa nama izaći u „Pazarić“.

Već sam pomenuo pukovnika Antunovića, majora Arnauta, kapetane Bogoljuba i Pavla Milera. Osim njih sa nama su na `rekreaciju` došli i kapetan Mandić, poručnici Ostojić, Brkić, Cesarec i Lazarević. I to je to, devet vodova - sedam komandira. Na ovaj spisak treba dodati i našeg referenta opštih poslova, starijeg vodnika `de luks kategorije` Safeta Čolića. On je u stvari bio stariji vodnik prve klase i ovo `de luks` je u šali koristio kao zamenu za `prvu klasu`.

O majoru Arnautu smo vrlo malo znali. U načelu, malo smo znali o bilo kom od naših starešina. Tek po nekada bi koju šturu reč o sebi rekli pa su naša saznanja o njima uglavnom bila iz neke druge, treće ili pete ruke.

Arnaut rodom beše negde iz Like, pa su njegovi u doba kolonizacije naseljeni na severu Vojvodine. Ništa više. Malčice je `vukao` na lalinski izgled: onizak, koje kilo više, okrugli rumeni obrazi. Kada je govorio imao je taj akcenat. Ma, pravi Lala, taj Liku kao da nije video. Niko ga od pitomaca nije posebno voleo jer postoji taj neki stereotip da ne možeš biti omiljen ako si komandant. Ima, naravno, i izuzetaka, ne mnogo ali postoje. Izuzeci su nešto kao vrsta kojoj preti izumiranje jer ih nema puno, tačnije sve ih je manje. Pero je bio Babaroga za pitomce. Bio je i Tuna, ali je Pero bio uvek tu pa se njegovo prisustvo manifestovalo malo drugačije. Osim što nam je bio komandant, Pero nam je predavao i neke stručne predmete. Možda bih mogao još nešto o njemu da kažem, ali verovatno bi to bilo previše subjektivno. Zato bih tu stao sa njegovim opisom.

Komandir Prvog i Drugog voda je bio kapetan Pavle Miler. Zvali su ga Mile. On je jedan od onih likova kojima je, reklo bi se, ravno sve do Kosova. Opušten u svemu, uvek spreman za šalu, čovek kome je šapka uvek stajala nakrivo. Od ranije je vukao neku povredu noge pa je vidno hramao. Vremenom se na to navikao i više nije ni obraćao pažnju na taj problem. Po tom hodu i položaju šapke bio je prepoznatljiv i u mraku. Voleo je da se zeza, prema pitomcima se odnosio kao prema svojoj deci. A i pitomci su ga voleli zbog takvog, nadasve prirodnog odnosa. Znao je Miler i da bude strog i da kazni ali je uvek bio pravičan. Nije on, poput nekih kolega, samo tražio razlog za kažnjavanje. On je daleko češće tražio povod da pitomce savetuje i usmerava ih na pravi put. U to vreme nismo imali pojma odakle je, ni bilo kakav drugi detalj. Mnogo kasnije sam saznao da je Sremac.
Još se priča o jednom događaju koji se zbio pre nekoliko godina. Pavle je već bio u penziji, živeo je nekim svojim životom u rodnom Sremu. Jednog dana je dobio poziv za neku vojnu svečanost, kao gost. To se pročulo i desilo se da je pun autobus njegovih bivših pitomaca organizovano došao na tu proslavu, samo da bi videli svog bivšeg, već bolesnog i ostarelog komandira. Nekoliko meseci kasnije Pavle Miler je umro. Na sahranu je došlo još više njegovih pitomaca nego na onu proslavu. Valjda je jasno kakav je u stvari čovek bio.

Kapetan Veljko Mandić je bio jedan od onih za koje se čovek pita pomoću kojih trikova je postao oficir. U Muzičkoj školi, gde je započeo karijeru, zvali su ga Mandolina. Ostali ga nisu zvali jer im ni za šta nije trebao. `Krasilo` ga je poltronstvo i verovatno mu je ta osobina i pomogla u životu. Zbog toga nije bio poštovan ni od kolega ni od pitomaca. Ali to njemu nije smetalo ili nije primećivao. Ni za njega nismo imali pojma odakle je, doduše nikome nije ni `zapinjalo` da to sazna. Čuo sam da je kasnije postao `tužibaba` kako smo zvali bezbednjake. Pravi čovek na pravom mestu, kao stvoren za taj posao. A ispričaću ti kasnije i zašto.

Bogoljub Janjić Bog je došao za našeg komandira na početku druge godine. Sama pomisao na njega je ulivala strahopoštovanje. Grmalj iz Hercegovine. U duši je bio jako dobar čovek, iako je znao da bude prek. A kada bi se našao u takvom stanju onda nije bilo bitno ko je na drugoj strani, da li pitomac ili kolega. Kažu da je nekoliko godina radio u vojnom zatvoru. Ta priča ni-kada nije potvrđena ali smo mi bili uvereni da je istinita i da mu ne treba čačkati po živcima.

Poručnik Slavko Ostojić, jedan dobar i povučen lik koga su pitomci voleli. Vojvođanin, negde od Apatina. Osim po svojoj vojvođanskoj dobroj duši i opuštenosti, on se ni po čemu nije isticao. U stvari, isticao se po brzini. Na jesenjem ili prolećnom krosu odnosio bi pobedu kao od šale. Zvali su ga Ostoja. Logično.

Poručnik poznat kao Brka je jedan od onih koji su u oficirski poziv zalutali. Verovatno nije znao šta bi hteo da bude u životu pa mu se uniforma učinila lepim detaljem. Osim uniforme ništa ga nije činilo oficirom. Iako je bio dobrodušan, kao starešina nije ulivao ni poverenje ni strahopoštovanje za razliku od nekih drugih. A mogao je lepo biti poljoprivrednik, možda poštar ili ekonomista. Ali on je izabrao poziv koji mu opšte nije pristajao. Nije imao brkove, a nadimak je dobio po prezimenu Brkić.

Može li direktan link do teme gdje je ovo objavljeno?

+1

[agent_zero]

Na današnji dan prije 31 godinu počela je opsada Sarajeva koja je trajala 1425 dana i bila je jedna od najdužih u historiji modernog ratovanja

Rat u Sarajevu je počeo 05.04.1992.
Opsada je počela 02.05.1992.

Naša tragedija neće biti ništa manja ako prestanemo kriviti činjenice.

A do tog dana nam je Alija s Kovača pričao bajke kako rata neće biti i da mirno spavamo.