Karlo Bednar: Đavo u gradu (9)
Kuferaš (prvi dio)
Vraćajući se jutros iz pošte vidi Karlo na ulici starog poznanika Peru, ali pokušava da ga izbjegne, da mu ne stvara nevolje. Zna da ovih dana ne samo da prigovaraju njegovim što se s našim druže, nego i nešto više.
- Čekaj, bolan, kuda ćeš? - ne boj se kad se ja ne bojim, kaže on njemu i uhvati ga za ruku i kaže: Idemo u moje staro društvo, biće meze i eglena, dok nas neko ne rasturi. Sve znam šta misliš i šta si čuo, ali ja se još ne dam. Da znaš da će uz mene biti još jedan Hrvat i jedan Musliman, a ti, bar po sadašnjem stanju i po tvom imenu i nisi baš onaj pravi naš.
- Kako to misliš? - iznenadi se Karlo - par zar ja nisam tvoj i njihov?
- Čekaj, bolan, ne ljuti se. Ti si moj, a i njihov. Ali vidiš i čuješ da niko više ne govori Bosanci, nego samo Srbi, Hrvati i Muslimani. Imaš brate ime koje nije bosansko, ali može ti čak biti i od koristi. Sada vas koji ste s Austrougarskom došli, ponovo mnogi zovu "kuferaši".
- Ode ti daleko. Pustimo naše pradjedove na miru. Ima tu dosta izmišljotina. Narod ko ovce, lako ga omađijati. Svi misle da su oni prvi došli u Bosnu, od vajkada su.
- Došla luda vremena, moj Karlo, ja ću se odupirati dok mognem. Dogovorio sam se s mojim jaranima s posla, a bome i iz lova, da se nađemo. Ti znaš Lutvu i Luku, pravi ljudi. Čuo sam da su se i njima dogodile ružne stvari, eto i mog sina su noćas odveli u vojsku, nije nam lako. Našli smo skriveno mjestance uz Vrbas, bojim se da nam to ne bude posljednji sastanak. Ti ćeš nam biti svjedok.
Uska ulica vodi ka lijevoj obali Vrbasa, skoro na njenom kraju je kafanica, polumračna i s nekoliko stolova, poluprazna. Sjeli smo do prozora koji je okrenut Vrbasu. Ove dvojice još nema. Za stolovima sve stariji ljudi, igraju domine. Kad smo ušli, oni se malo trgoše, ali kad su Peru prepoznali nastaviše mirno, gledajući ispod oka ko će nam prići.
- Može se desiti i da ne dođu - kaže Pero. Čuo sam da su Lukinoj ženi neki ubili brata na selu, a i Lutvi opet ubili neki rod u Vrbanji. Znaš kako je. Odmah se kaže, ubili ih naši i kako sada sjediti sa mnom, a može i obratno. Uskoro se pojaviše ova dvojica. Na licima im se vidi da su se predomišljali dugo hoće li doći ili ne. Lica blijeda, nenaspavana, tragovi žalosti i straha se vide. Kada ugledaše Peru s Karlom osjetiše neko olakšanje i priđoše stolu uz mlako rukovanje i sjedoše.
- Sve znam, žao mi je, ne znam kako da vam pomognem i koliko smijem - kaže Pero - pa naruči i njima po piće. Nek se smire, jer osjeća da će biti neugodnog razgovora.
- Znaš šta Pero, poče prvi Luka - vidiš ovo crvenilo na Lutvinom licu. Na mostu nas zaustavila vojna policija, traži lične, mene nekako propustiše, a Lutvi opsovaše majku balijsku i udariše mu šamar. Da ga nisam pridržao, pao bi na zemlju. Jedva nas propustiše. Šta je ovo, kuda ovo vodi. Tvoji, koji su išli iza nas, i ne okreću se na nas nit hoće da nas vide. Nas su proglasili ustašama, otpuštaju s posla, tjeraju iz stanova, oduzimaju automobile, vikendice pljačkaju, ne daju se kupati na Vrbasu, ne daju se sastajati na ulici, stalno neke provjere, pljačke, otimačine, premlaćivanja. Svi smo u velikom strahu. Narod bježi na sve strane, otjeraše ljekare iz bolnica, profesore iz škola i fakulteta, inženjere iz preduzeća, poznate novinare. Djecu nam rastjeraše po svijetu. Na selu ne može biti gore, ubiše čak i neke časne sestre i svećenike. Svi su krivi samo što smo to što jesmo. Reci molim te, jesmo li mi svi ustaše. Pa mi smo bili djeca za vrijeme II svjetskog rata. Tolike godine smo zajedno pa valjda se dobro znamo. Treba li mene i Lutvu, našu djecu i rodbinu istjerati iz rodnog grada, iz kuća, mnoge samo sa kesama u ruci pa čak i u pidžamama, na ulicu u svako doba dana i noći.
- Ma čekaj bolan - kaže Pero. Nemoj mene da pitaš. Došla je takva politika. Ja vas dobro razumijem. Ja sam ratno siroče prošlog rata. Moji su izginuli na Kozari, selo zapaljeno, svi pobijeni, što je uhvaćeno otjerano u Jasenovac ili Staru Gradišku. Čuješ šta se opet radi oko nas. Vidiš koliko je došlo našeg naroda iz Slavonije i šta sve govore. Naši političari neće da se ponovi 1941. godina. Bar tako govore. Upetljo se i Milošević i još neki iz Srbije. A bome i Lutvini su ubili jednog srpskog svata u po Sarajeva. Sve je to zabrinulo i neškolovane i školovane ljude. Ljudi se boje da se ne ponovi i pokolj u Motikama. Nesreća je što je došlo nekog našeg svijeta spremnog na pljačku i ubijanje. Kome da vjeruješ kada su i neka sveštena lica poludila pa zbunjuju narod i ne sprečavaju zlo i nepravdu. A o strankama da ne govorim. Stalno nas plaše, ali i naoružavaju. Sreća pa sam u godinama inače bi i ja morao uzeti automat i ne daj bože pucati na komšiju. Od mene vas glava neće zaboliti, ako što opasno čujem odmah ću vam javiti. Moja vrata od kuće su vam otvorena, za vas i vaše stvari. Teško mi je reći, ali moram, najbolje je da idete kud bilo i što prije. Ovo strogo među nama.
