PRAVDA ZA DENISA

[nevenkagaragic]

Tuluz, Francuska - avgust 1997.godine
Denis u omladinskom kampu – volonterski rad (HO “EMMAUS Int.”)

[nevenkagaragic]

Denis sa mladjim bratom Igorom koji je danas napunio 27 godina i koji jos uvek ocekuje brata.

[nevenkagaragic]

Neki dan dobih PP od jednog forumasa, inace medicinara, sa izrazima saucesca i molbom za malo pojasnjenja jer ga kao coveka i profesionalca zanima sta se stvarno desilo sa Denisom, sto iz mog pisanja nije mogao jasno dukuciti.
Postavio mi je par pitanja na koje sam mu odgovorila, te nakon toga pregledala sve sto sam ovde pisala. Moguce da sam pola stvari "progutala" ne zeleci uzurpirati prostor, pa je mnogima nejasno sta i kako se sve desavalo za vreme trodnevnog boravka mog sina na Internoj klinici "slavnog" UKC-a.
Stoga cu kopirati pismo - zahtev UKC-u Tuzla u kojem je uglavnom sve receno, uz napomenu da osim odgovora medicinskog direktora Muminhodzic Kasima, da ce ISPITATI slucaj, UKC nam nikada nije odgovorio na ovo pismo. Zasto li, jasno je!


GARAGIĆ (PAŠAN) MEHMED
----------------------
75000 Tuzla

JZU UKC TUZLA
N/R Direktoru
Dr.med.sci Nedret Mujkanović

PREDMET: Zahtjev za pokretanje istrage povodom smrti Garagić Denisa,
dana 25.07.2005.godine na INTERNOJ KLINICI

Danas je 20. 09.2005.godine 55 dana od kada sam sahranio svog sina Garagić Denisa, koji je iznenada, pred očima ljekara, umro na Vašoj klinici 25.07.2005.godine u 13,15h u 26-oj godini života.

Ovo navodim iz razloga što sam, kao roditelj, očekivao da će neko sa klinike naći snage i ljudskog razumijevanja, te pozvati nas, roditelje, i reći koju riječ utjehe, izvinjenja za ono što je učinjeno, odnosno što NIJE učinjeno od strane Vaših ljekara : da im pred očima umre mladić od 26 godina koji se nalazio 37 sati na Vašoj klinici. Za toliko vremena oni nisu bili sposobni utvrditi pravu dijagnozu i pružiti odgovarajuću pomoć našem sinu. Očekivanje da se oglasite je bio razlog što ranije nisam podnio zahtjev za pokretanje istrage vezane za smrt sina Denisa. Shvatio sam da sam se prevario i da je za Vas to slučaj, kao i svi drugi slučajevi, sasvim normalan, bez obzira na okolnosti i način na koji se desio i da će se voditi samo kao jedan od statističkih podataka umrlih. Shvatio sam da se Vaši ljekari postavljaju iznad božije moći i da su uzeli sebi za pravo, iz samo njima poznatih razloga, da odlučuju kome će oni dati pravo na život. Samo se pitam kako se ti ljudi osjećaju poslije smrti našeg sina i mogu li mirno spavati, mogu li gledati u oči drugim pacijentima i svojim radnim kolegama?

Dana 23.07.2005. godine oko 16,00h mom sinu Garagić Denisu je pozlilo u stanu, osjetio je gušenje u grudnom košu i hitno je sa bratom otišao na INTERNU KLINIKU gdje su ga primili dežurni ljekari. Utvrdili su preplašenost, hipertenziju, visok pritisak, te mu dali određene lijekove, što je navedeno u nalazu koji je protokolisan pod brojem 6694 od 25.07.2005. Ja sam došao na kliniku nešto kasnije, jer su sinovi brzo otišli ne čekajući mene, a mislio sam da su u Hitnoj službi na Slatini. Kad sam stigao na INTERNU KLINIKU na prijemu sam našao sina preplašenog i pitao ga šta se desilo. Objasnio mi je da ga guši u prsima, da ima osjećaj kao da ga je bumbar ugrizao, kao i to da ne osjeća zube, da mu je sva glava utrnula. Na prijemnom smo ostali još jedan sat da bi mu kasnije izmjerili pritisak. Kad su to uradili, rekli su da je sve u redu i da možemo ići kući. Meni, kao roditelju, nisu ništa rekli, odnosno objasnili o čemu se radi. Navodno, nisu mi htjeli reći da se ne bih uvrijedio kao roditelj, jer su oni sumnjali u korištenje narkotika ili apstinenciju od narkotika, a za tu sumnju ja doznajem tek u noći 24.07. u 00,30h. Moram napomenuti da mi je umrli sin rekao da je u toku popodneva 23.07. oko 14,00h pojeo četiri kugle sladoleda, pa se sam pitao da mu nije slučajno to naškodilo. Po povratku kući stanje se malo smirilo, vjerovatno od primljenih inekcija (1 u ruku, 1 u debelo meso i 1 tableta pod jezik-nije nitroglicern), ali se stalno žalio na teškoće u disanju i bolove u grudima, odnosno pritisak u obliku kugle, kako mi je znao reći. U 20,30h pozvao sam i zamolio dr Kesera, koji stanuje u istom ulazu, da siđe i pregleda sina što je on odmah i učinio. Kada ga je pitao o čemu se radi, sin je sve objasnio kako je napred navedeno, a to je : gušenje, bol u prsima i utrnulost kompletne glave, kao i da je pojeo 4 kugle sladoleda. Kada ga je poslušao, dr Keser se zaprepastio i rekao : «Denise, ti imaš ogromne šumove na srcu i aorti». Pitao ga je da li su ga doktori na klinici to popodne poslušali, a Denis je odgovorio da jesu, ali sa leđa, a ne sa grudne strane. Dr Keser je preporučio, zbog konzumiranja sladoleda, da uzme nešto antialergijsko uz kalcij, te sam u dežurnoj apoteci na Slatini to nabavio. Preporučio je Denisu da odmah u ponedjeljak, 25.07. od svog doktora uzme uputnice za ultrazvuk srca, pluća, spirometriju, te da sa nalazom ultra zvuka srca dođe kod njega na kliniku u Slavinoviće, a da odmah počne zapisivati stanje pritiska i otkucaje srca tri puta dnevno, u isto vrijeme. Zapisano je samo jedno : 23.07. u 23,00h 122/66 (66 otkucaja).

Oko 23,30h sin je počeo plakati i ponovo se žaliti na bol u prsima, guši ga, ne može disati, utrnuli mu zubi i vruće mu je. Ponovo smo pozvali dr Kesera, koji je, vidjevši u kakvom je Denis stanju, odmah rekao da se zovu kola hitne pomoći za prevoz u bolnicu. Doktor se vratio u svoj stan da se obuče, jer sam na njegovo pitanje : «hoćeš Meho da i ja idem s tobom» rekao da bi mi bilo drago. U međuvremenu, dok smo čekali doktora, a to je bilo par minuta, sin je ponovo zaplakao da ga boli, ne može disati i vruće mu je i odjednom se prevrnuo na desnu stranu ležaja, pocrnio, oči je prevrnuo na gore i nije više davao znake života. Uz pomoć majke i doktora koji se brzo vratio položili smo ga bočno i ja sam nakon više pokušaja uspio otvoriti vilicu i izvući jezik, nakon čega se iz dubine grudnog koša čuo težak uzdah i tek tada je počeo disati i obilno se znojiti. Hitno smo ga na rukama, uz pomoć komšija, iznijeli u kola uz stalno traženje da pokaže jezik što je on i činio uz riječi «tu sam». U kolima je stalno pokušavao da se podigne iz ležećeg položaja da bi mogao da udahne vazduh jer ga je gušilo. Za 2-3 minuta smo kolima sa komšijom Jahić Muhamedom i dr Keserom stigli na kliniku. Na ulazu u kliniku dr Keser je zvao da se dovezu kolica jer se radi o vrlo teškom kardiološkom slučaju.

Kad smo ušli u prijemno dr Keser je doktorima koji su došli (isti oni od 16,00h) rekao da se radi o teškom kardiološkom slučaju, i šta treba povodom toga hitno učiniti, pogotovo što je pacijent doživio, odnosno preživio, kliničku smrt, te da ima velike šumove na srcu i aorti, a inače pati od visokog pritiska. Nakon prvih reagovanja i hospitaliziranja, dr Keser je tražio od dežurne sestre peškir da obrišemo sina jer je iz njega lila tečnost-znoj iz cijelog tijela, bukvalno od glave do pete. Doktori koji su ga primili nisu bili baš puno uzbuđeni. I pored mog šoka, bola i uzrujanosti primijetio sam da su vrlo mirno reagovali na ono što im je dr Keser govorio i upućivao ih šta bi trebalo uraditi. Kad su dr Kesera odveli u stranu, ja sam, i pored teškog stanja u kojem sam bio, primijetio da nešto nije normalno, jer sam očekivao da će mi sina odmah prebaciti na odjel, odnosno na mjesto kojem i pripada, imajući u vidu stanje u kojem je bio, te da će mu se dati odgovarajući tretman. Međutim, dežurni doktori su nešto «šaputali» dr Keseru. Kad sam ih pitao o čemu se radi, oni su bili suzdržani, ali na moje insistiranje da kažu istinu, rekli su mi da su dr Keseru rekli da je moj sin bio danas popodne kod njih i da oni sumnjaju da je koristio narkotike, te da takvih slučajeva oni imaju 3-4 svaki dan. Povikao sam na njih zašto mi to danas nisu rekli kad sam bio kod njih sa sinom?! Dr Keser im je rekao da on sumnja u ispravnost njihove tvrdnje jer od malih nogu poznaje Denisa kao dobrog momka, ali priznaje da nije poznavalac opojnih sredstava i malo se povukao u stranu. Moram istaći da su dr Keseru još rekli kako ne bi bilo lijepo da se spominje njegovo ime, jer ako Denisa prebace na odjel, a radi se o narkoticima, slučaj moraju prijaviti policiji. To im je bio argument da ga malo odstrane, odnosno da im se ne bi uplitao u njihovu dijagnozu, dobrih poznavalaca, «stručnjaka» za narkotike. S obzirom da u bolesničkoj dokumentaciji koju smo dobili, nisam nigdje vidio pečat sa imenima doktora koji su bili dežurni, raspitao sam se i saznao da se zovu Salih Azapagić i Mario Križić. Moram priznati da sam se, a slušajući mnogo ružnih stvari oko prijema i odnosa medicinskog osoblja prema pacijentima, kod dežurnih doktora pozvao na prijateljstvo sa dr Barakovićem i dr Sinanovićem kako bi sinu pružili bolju pažnju.

Sina su smjestili u prostoriju tzv.»dnevne bolnice». Stanje mu je bilo veoma loše, stalno je povraćao zeleno-žućkastu tečnost, boja lica je bila tamna-crna. Dr Keser je bio prisutan i vidio je to povraćanje i ogromne količine znoja. Ja ne znam koje su mu lijekove davali uz infuziju. Kad su ga pitali kako je, on im je vrlo teško ponovio sve ono što im je rekao još u 16,00h, isto ono što je rekao i dr Keseru, da ga guši, da ne može disati, da ima kuglu u prsima kao da ga je ugrizao bumbar!!!

I pored svega navedenog od strane sina, dr Kesera i mene- roditelja, doktori kao da su bili gluvi na sve to, ostali su pri svojoj sumnji - dijagnozi o korištenju narkotika, te su mi rekli da bi bilo dobro da saznam od sina šta je i kada uzimao «nešto» kako bi odredili «pravilnu» terapiju. Ušao sam u prostoriju gdje je sin ležao u polusvjesnom stanju, jer je prije toga imao napad povraćanja i gubljenja svijesti. Sjeo sam na krevet i pitao ga da li možemo razgovarati, na što je on klimnuo glavom. Ja sam mu objasnio sumnje doktora i pitao ga da li je danas uzimao nešto od narkotika. On je šutio jer nije mogao govoriti, a ja sam insistirao da mora reći istinu. Pitao sam ga opet: «jesi li danas šta uzimao» (subota), on je odmahnuo glavom, «jesi li u petak»? Opet je odmahnuo glavom, tako za četvrtak i srijedu. Kad sam pitao za utorak, ponedeljak, zastao je i gledao me duže u oči. Kad sam pitao koji dan, jedva je rekao : utorak (19.07.) - ekstazi-voćkica. Nije mi rekao, vjerovatno zbog stanja u kojem se nalazio, da je uzeo samo 1/3 tablete, što sam saznao kasnije kroz raspitivanje kod prijatelja s kojima je taj dan slavio upis na četvrtu godinu engleskog jezika na Filozofskom fakultetu. Rekao sam za tu tabletu doktorima, na što su oni odgovorili da to «nije strašno», ali oni smatraju da je u pitanju APSTINENCIJA, s obzirom na «ponašanje pacijenta» : preplašenost, hipertenzija i šokantno stanje koje je imao u 16,00h, potpuno se oglušujući i zanemarujući sumnje dr Kesera da se očito radi o teškom oštećenju na kardio sistemu!!? Opet sam se vratio sinu i rekao mu da doktori sumnjaju u apstinenciju i pitao ga da li je prije uzimao nešto od narkotika. On mi je priznao da je još samo jednom to probao prije Nove godine. Smatram da ni jedan otac, roditelj, ne bi natjerao sina da u tako teškom, polusvjesnom stanju prizna tako nešto, nešto zbog čega se gubilo dragocijene vrijeme, a nije imalo veze sa bolešću koja ga je tih trenutaka kosila. Boli me kao roditelja da se u izvještaju dr Hasić i Bijedić navodi, a na osnovu onoga što sam rekao doktorima, da je «otac naveo da mu je sin povremeno uzimao ekstazi» i spominje riječ «ovisnost» uz preporuku psiho pregleda. Znaju li ONI šta je ovisnik? I zašto pišu neistinu, kad ja to nisam izjavio? S kojim pravom lažu? Ako je ovisnost što sam izjavio za ekstazi u utorak (1/3) i jednu prije Nove godine, vjerovatno su to tretirali kao povremeno, iako je vremenska razlika od jednog uzimanja do drugog više od 9 mjeseci. Moram naglasiti da u bolesničkoj dokumentaciji, barem koju sam ja mogao pročitati, nije napisan niti jedan lijek da su dali sinu, a koji se daje narkomanima ili ovisnicima, a niti su išta preduzimali u tom pravcu da bi pomogli pacijentu za kojeg su sumnjali da je ovisnik ili apstinent.

Tu noć 23 na 24.07. ja sam bio uz krevet sa sinom, a više puta sam morao nositi uzorke krvi u laboratoriju, ostavljajući ga samog. Stalno je povraćao. Nije mi jasno zašto se u izvještaju, koji nije potpisan, navodi da je sin počeo povraćati u jutarnjim satima? Pa kako ih nije stid tako nešto napisati?! Čemu laži? Tu noć dva puta se poslije povraćanja ponovo gubio, što može potvrditi dežurna sestra koja je sve uradila da pomogne sinu. Još dok je bio prisutan dr Keser, dvojac doktora «znalaca za narkotike» pozvali su neurologa (Omer) da pregleda sina u onakvom stanju. On mu je postavljao takva pitanja da sam ja, kao roditelj, jednostavno poželio da ga nokautiram, ali sam se suzdržao i nisam uopšte komentarisao njegovo maltretiranje teško bolesnog sina. A pitanja su bila : «Denise, zašto čupaš obrve; voliš li što si muško; imaš li djevojku; kako se zove; jesi li imao s njom odnose»?! Vršio je i kontrolu praćenja prstiju i ostale glupusti. Ne znam koji je njegov zaključak-nalaz bio, jer mi ništa nisu rekli. Pregledajući, kasnije, preuzetu bolesničku dokumentaciju nigdje nisam našao nalaz-mišljenje o izvršenom pregledu od strane neurologa dr Omera. Naknadno sam doznao da je svojim pitanjima pokušao da isprovocira sina, da govori. Ujedno sam saznao da je rekao : «momak je u redu, samo je u šoku». To dr Omer treba da potvrdi.

Cijelu noć i ujutro 24.07. (nedjelja) do 9,30h sam bio sa sinom. Doktori su došli ujutro i pitali sina kako je, a on im je opet ponovio da ima gušenje u prsima i da je željan da udahne vazduha. Rekao sam da je sin cijelu noć povraćao što se nastavilo i u nedjelju dok sam ja bio u bolnici. Doktore koji su ga primili i osoblje, zamijenilo je novo osoblje sa dr Samirom Hasić. Prvi put kad je došla da obiđe sina na njeno pitanje o čemu se radi, sin je opet objasnio da ne može da diše, da ima gušenje, da povraća, te da nije imao stolicu i mokrenje. Ja sam u 9,30h otišao kući, a zamijenila me supruga, jer su nam rekli da neko mora biti uz pacijenta. Supruga mi je prenijela šta se događalo u međuvremenu, jer sam ja ponovo došao u 13,30h. I ona je nosila uzorke krvi u laboratoriju i vozila sina na rentgensko snimanje pluća. Mokriti nije mogao, a stalno je povraćao zeleno-žutu tečnost, često mu je bilo vruće, pa hladno i tražio je da se pokrije. U jednom trenutku sin je zatražio žvaku da malo osvježi usta od povraćanja. Supruga mu je dala žvaku, pa ga ubrzo zamolila da je ispljune da mu ne bi pozlilo sa žvakom u ustima. Dok je on izbacivao žvaku majci u maramicu naišla je dr Hasić i brzo upitala «šta je to»? Supruga joj je pokazala žvaku, svjesna da je ova mislila na drogu!!! Posebno su je kao majku pogodile riječi dr Hasić kad se sin ponovo, po ko zna koji put, požalio da ga boli u prsima i da ne može da diše, odnosno da je ŽELJAN DISANJA, dr Hasić je rekla : «ne znam ja od čega tebe boli, nisam ja svemoćna». Ja znam da niko nije svemoćan, ali ako ne zna, mogla je pozvati nekoga ko zna, ljekara koji se više razumije u kardiološke bolesti od nje. Pa, zaboga, sin nije bio na ulici, ležao je na KLINICI koja se hvali da je prestižna, evropskog i svjetskog nivoa!

Od mog ponovnog dolaska na kliniku u 13,30h, sin je i dalje povraćao, nije mogao disati u ležećem položaju, pa je često molio da mu podignem ležaj, jer mu je uspravan položaj više odgovarao. U popodnevnim satima 24.07. odveo sam sina u toalet, imao je stolicu, ali ne i mokrenje, što sam rekao dr Hasić kad je došla u obilazak. Iz nalaza se vidi da su mu popodne uključili lijek, tako da je počeo i mokriti oko 18h, u manjim količinama. Oko 21,00h sa dr Hasić sam odveo sina na pregled-ultra zvuk bubrega zbog visokog kreatina, sam je hodao. Doktorica mi je rekla da je nalaz dobar.

Dugo sam to veče razgovarao sa sinom. Rekao mi je da se plaši, da zna da je bio mrtav (kod kuće 23.07.) i da je vidio crne patke. Ja sam ga tješio i govorio da mu ne može biti ništa, sad je u bolnici, na klinici koja je poznata i cijenjena u cijelom svijetu, da je tu okružen ljekarima koji će sve učiniti da mu bude dobro. Na njegovo pitanje kako ne znaju šta mu je, zašto ga boli i guši, zbog čega ne može disati, ja nisam mogao dati odgovor, jer na sva moja pitanja nisu ni doktori znali odgovoriti iz razloga što su nalazi bili uredni. Naravno, nalazi za koje su oni smatrali da treba uraditi, samo se niko od njih nije «sjetio» glavnog, najvažnijeg nalaza : posmatranje rada srca 24h ili ultra zvuka srca. Danas i laici znaju da EKG srca malo šta pokazuje. Smatram vrlo bitnim ovdje istaći da su kolegice umrlog sina, poslije sahrane donijele knjigu «Medicinska enciklopedija» u kojoj su na jednoj strani navedeni svi simptomi bolesti od koje je sin umro, a koju je utvrdila obdukcija. Sramota je da se studenti pitaju jesu li navedeni ljekari tuzlanske klinike preskočili tu lekciju u svom obrazovanju za zdravstvene radnike i to ljekare-specijaliste!? Ne znam na koji su način stekli diplome. To samo oni znaju. Vjerovatno su djeca bogatih, moćnih roditelja, ili djeca ljekara čija se porodična tradicija morala nastaviti, bez obzira na njihovo znanje i cijenu koju plaćaju pacijenti (smrtnost). Što se takvi ljekari drže na klinici? Ko ih štiti i krije njihovo neznanje, neodgovornost i nehumano ponašanje? Oni sa svim tim nanose veliku štetu, sramotu i uništavaju ugled klinike i ugled poštenih i savjesnih zdravstvenih radnika zaposlenih na klinici koji svaki dan svojim znanjem i trudom spašavaju mnoge živote.

U razgovoru sa sinom izrekao sam tešku, pretešku laž, koju nikad sebi neću moći oprostiti : «ne boj se sine, sad si na sigurnom, u sigurnim si rukama». Kakva zabluda!

Oko 21,30h tog 24.07., na kliniku su došle Denisova djevojka Enisa i prijateljica Selma da me zamijene i dežuraju tu noć. Kad sam ga upitao može li ostati s njima, sin je odgovorio da može, s obzirom da su djevojke studenti-apsolventi i poznaju medicinu.

25.07. (ponedjeljak) u 6,30h ponovo sam došao na kliniku i zamijenio Denisovu djevojku i prijateljicu koje su prethodnu noć dežurale. Na moje pitanje kako je sin proveo noć, odgovorile su mi da nije uopšte mogao zaspati od teškog bola u prsima i teškog disanja, te da su morale podići krevet za uspravan položaj tijela. Posebno su naglasile da niko od medicinskog osoblja nije ni «provirio» u sobu sa pacijentom od 02,00 do 6,30h!

Ovo sve navodim jer me strašno boli, kao roditelja, da se u izvještajima preuzetim iz klinike pišu GRUBE NEISTINE, a posebno što se vidi u drugom dijelu teksta-izvještaja, za koji ja sumnjam da je naknadno dokucan, a to je da pacijent:

- negira teško disanje - ??? (o kojem to oni pacijentu pišu?)
- negira bol u grudnom košu - ??? (nemam komentara)
- ima dobar apetit - ??? (možda, ako se tako tretiraju one silne boce infuzije )
- ima dobar san - ??? (ko, ako misle na sebe-doktore, onda sigurno nije laž)
- nema temperaturu - ??? (ko je i kada mjerio?)
- ne puši duhan - ??? (rečeno im je da je puno pušio).

Zaključak se nameće sam po sebi : kad je sin preminuo okružen tolikim brojem medicinskog osoblja, onda su u trenu svi shvatili da su od samog početka totalno promašili dijagnozu, odnosno sve vrijeme išli u pograšnom pravcu u određivanju dijagnoze. S obzirom da smo podnijeli zahtjev za obdukciju i zahtjev za izuzimanje kompletne bolesničke dokumentacije, vjerovatno su sa gore navedenim negiranjima «štimali» izvještaje, kako bi im koliko-toliko išli u prilog kod dokazivanja krivnje za smrt pacijenta čije stanje ni u jednom trenutku nisu prihvatili ozbiljno, niti profesionalno. Zašto u izvještajima nigdje nije navedeno da je pacijent došao u pratnji doktora-specijaliste, zašto ne piše šta je doktor izjavio, pogotovo zašto se ne spominje da je kod kuće imao kliničku smrt? Važne činjenice se nigdje ne spominju, ali zato su izvještaji puni neistinitih navoda .

To jutro 25.07. sam željno očekivao svog prijatelja dr Barakovića i dočekao ga ispred bolnice. Ukratko sam mu objasnio o čemu se radi, njemu je sin godinama dolazio na preglede, a on je rekao da će odmah sa ljekarima pregledati nalaze i vidjeti šta treba preduzeti. Poslije njihovog sastanka sišli su u prizemlje, u tzv.«dnevnu bolnicu» i dr Baraković je počeo pregledati sina i pitao je šta ga boli. Sin je dao isti odgovor, po ko zna koji put još od subote 23.07. u 16h, isti kao kada je stigao u prijemno u noći 23.07., isti kao što je rekao dr Hasić 24.07., da je željan disanja, da ga boli u grudima i ne može disati, te se požalio i na bol u predjelu stomaka kad mu je doktor prstima opipavao stomak. Pritisak mu je izmjeren i bio je 140/85.

Potom me dr Baraković pozvao u ordinaciju sa ostalim ljekarima i rekao : «Garaga, po svim ovim nalazima (spomenuo je i riječ «opservacija») mi smatramo da on ne treba da ostane u bolnici, jer su svi nalazi uredni». Na moje pitanje, pa šta je sinu, oni - ljekari, nisu znali odgovor! Tada sam dr Barakoviću rekao da se mi znamo dobro, prijatelji smo, da u mojoj porodici nema laži i da moj sin ne laže kad stalno ponavlja, već treći dan, da ga boli grudni koš i da ne može da diše. Nastavio sam riječima : «pa dobro, ako tako smatrate», te sam izašao iz ordinacije i otišao kod sina. Rekao sam mu da idemo kući i javio supruzi da dođe po nas kolima. Na pitanja sina : pa dobro tata, što me onda ovo boli i supruge, njegove majke, šta je sinu, šta će biti opet sutra, prekosutra kod kuće, ako ništa nisu utvrdili, ja nisam znao dati odgovor.

Nakon 10-15 minuta ušla je jedna doktorica i rekla da će sina ipak ostaviti u bolnici. Obradovao sam se smatrajući da su svi eminentni stručnjaci, poslije vikenda, došli na posao i da će pronaći o čemu se radi (dijagnozu) i konačno pomoći sinu.

Uputili su nas na gastrologiju da se izvrši snimanje stomaka. Odvezao sam sina kolicima na gastrologiju i obradovao se kad sam tamo ugledao sestru Sabinu, suprugu mog prijatelja. Na gastrologiji nije bilo mjesta, ali nakon telefonskog razgovora rečeno je da jedan pacijent ide kući. Pričekali smo u sobi 419 da rodbina dođe po tog pacijenta, sin je sjedio u fotelji, a jedno vrijeme smo proveli sjedeći na balkonu sobe. Kad je krevet bio spreman, sin je legao, ali je odmah ustao jer nije mogao disati u ležećem položaju. Sestra Sabina mu je podigla uzglavlje, ali ni to nije pomoglo, pa sam je zamolio da potraži doktoricu da pregleda sina. Odmah je došla doktorica sa sestrama i aparatom za EKG. Nalaz je bio uredan, ali je pritisak bio 160/70. Doktorica je pitala da li je sin imao ranije smetnji, na što sam ja odgovorio da je dugo godina imao visok pritisak, što sam isto rekao i ostalim ljekarima, a dr Baraković to isto zna jer ga je on stalno-godinama pregledao i imamo njegove nalaze kod kuće. Zamolila je da, ako mogu, donesem tu dokumentaciju. Moram napomenuti da je to prvi put da neko zatraži raniju dokumentaciju. Gastroskopija se nije mogla uraditi jer je sin popio gutljaj vode. Tada ga je doktorica pitala da li bi mogao šta pojesti (od subote nije ništa jeo), jer je smatrala da velika količina infuzije opterećuje i povećava pritisak. Sin je odgovorio da bi možda i mogao jesti.

Pošto je tog dana 25.07. isticala ovjera zdravstvene knjižice, a zbog vikenda nismo predali ni jednu uputnicu, pitao sam sina mogu li ići da ovjerim knjižicu, donesem uputnice i raniju dokumentaciju, na što je on odgovorio da mogu. Iza mene je ostao sjedeći u fotelji, jer mu je samo taj položaj odgovarao za lakše disanje i smanjenje pritiska u prsima. Taksijem sam otišao i ovjerio knjižicu. Ispred Doma zdravlja sam zastao, tačno u 12,03h mobitelom nazvao sina i pitao ga gdje se nalazi njegova doktorica. On mi je objasnio i još mi rekao da mu od kuće ponesem punjač za mobitel. Nakon dobijanja odgovarajućih uputnica izašao sam iz doma zdravlja. Tada me nazvala supruga i rekla da joj je Denisova drugarica Ivana javila da je Denisu ponovo pozlilo, da je u šoku i da su doktori rekli da javi roditeljima da dođu u bolnicu. Sjeo sam odmah sa prijateljem u kola, pozvao dr Barakovića i zamolio ga da vidi šta mi je sa sinom. On mi je rekao da je veoma teška i komlikovana situacija i da sumnja u dobar ishod. Počeo sam plakati. Vjerujte, istog tog trenutka sam znao da sam izgubio sina, da je mrtav i to sam i rekao prijatelju Kurbašiću koji me vozio prema klinici.

Kad sam stigao na kliniku, nisam mogao odmah ući na odjel intenzivne njege. Da, intenzivne njege. Na veliku našu žalost, a sramotu tuzlanske klinike, tek kad je umro, sin je konačno stigao do «njege». Pred ulazom me dočekalo 7-8 prijatelja sina, svi su plakali i ja sam bio svjestan da mi je sin umro, pogotovo što sam kroz staklo ulaznih vrata vidio kako se medicinsko osoblje hvata za glavu. Kad su me pustili unutra, saopštili su mi vijest da mi je sin preminuo u 13,15h, da su pokušali sve uraditi, ali nisu uspjeli. Nakon par minuta došla je i majka koju sam dočekao na hodniku i na njeno pitanje kako je, ja sam rekao NEMA GA VIŠE. Nedaj bože nikoma tako nešto saopšiti, ni najgorem neprijatelju, a pogotovo majci. Ušli smo u prostorije intenzivne gdje nam je smrt sina saopštio dr Brkić, s njim je bila i jedna doktorica. Izjavili su nam saučešće i ponudili nešto za smirenje, što smo odbili. Na naše pitanje od čega je sin umro, dr Brkić nije znao, ali nam je pomenuo 2-3 mogućnosti, crtao nam je na papiru i objašnjavao mogućnost disekcije aorte. Rekao je da su 40-45 minuta vršili reanimaciju, bez uspjeha. Znači, sin je umro u 12,30h, 27 minuta poslije našeg zadnjeg telefonskog razgovora. Na naše traženje dozvolili su da vidimo sina, s kojim smo se na dostojanstven način oprostili i izljubili ga posljednji put.

Zahtijevali smo da se izvrši obdukcija i potpisao sam zahtjev. Prvi razlog je što i ja i majka želimo znati razlog smrti našeg sina, a drugi razlog je da dokažemo neznanje doktora i da speremo ljagu sa Denisovog imena zbog upotrebe riječi «ovisnost» u izvještajima, zbog preporučivanja dr Hasić psihijatrijskog pregleda, te glasina koje su se odmah počele širiti po gradu i to iz vaše ustanove, kako je umro još jedan narkoman.

37 sati, poslije kliničke smrti u stanu 23.07. oko 23,30h Denis Garagić je ležao na tuzlanskoj klinici okružen medicinskim osobljem + 8 sati ranije izgubljenih (od 16h istog dana popodne), da bi 25.07. jednostavno nestao kao da nije ni postojao, tretiran kao najobičnija stvar koju se može nabaviti bilo gdje i zamijeniti bilo kada. Zanima me, kao roditelja, i tražim da se ispita, kako je moguće da pacijent sa teškom srčanom smetnjom i poslije kliničke smrti, leži na prijemu od subote do ponedjeljka kao neko ko nema pravo da se zbrine na odjel gdje mu je mjesto? Kako to da dežurni doktori nisu pozvali dr Brkića koji je isto bio dežuran, umjesto dr Omera-neurologa? Jesu li ti ljudi u svojoj praksi ikada vidjeli kako izgleda narkoman? Naravno da jesu, ali koga briga, vikend je, pacijenti treba da sačekaju radni dan?! Toliko izgubljenog vremena, toliko nehajnog «ne znamo šta mu je», toliko neljudskih manira zbog sumnji da je narkoman ili apstinent. Šta Vašim neodgovornim, nesavjesnim doktorima znači jedan pacijent, jedan ljudski život? Vidi se : samo najobičniji statistički broj. A pogotovo kad im dođe mlad čovek najjednostavnije ga je obilježiti kao narkomana. Moj sin to nije!

Pitajte dr Sanu Šabović i dr Gordanu Kovačević i mnoge njegove prijatelje, čime se Denis bavio u slobodnom vremenu. Saznaćete koliko se angažovao u borbi protiv droge, ovisnosti, držao predavanja omladini, učio djecu u izbjegličkom kampu «Duje». Pročitajte date mu preporuke međunarodnih humanitarnih organizacija «EMAUS» i «UNICEF».

S obzirom da sad znate od čega je sin umro, da imate nalaz obdukcije, a to je : srčano zatajenje, tamponada srca, prsnuće disecirajuće aneurizme uzlazne aorte, obraćam se u ime majke i u svoje ime, mi, šokirani roditelji, koji još uvijek nisu svjesni da nikad više neće zagrliti voljenog sina, dobrog i pametnog momka, da pažljivo i detaljno ispitate kompletan slučaj. Do naše tragedije vjerovali smo u hvalospjeve da tuzlanska klinika nešto znači, ponosili se što baš naš grad ima kliniku «na glasu». Boli me što sam lagao sina u zadnjim trenucima njegovog života da mu se ništa ne može desiti, jer su tu vrsni ljekari. A ti vrsni ljekari, iz neznanja ili doktorske sujete, nisu dozvolili toliko vremena (37h) da sin bude zbrinut na odjel srčanih bolesnika i da bude tretiran kao srčani slučaj, a ne kao narkoman. Da li im je bilo ispod časti pozvati kardiologa, ako oni nisu znali? Ne, oni su odlučili da je to narkomanski slučaj i tako su ga tretirali do kraja.

Nakon smrti sina direktno sam razgovarao sa dr Baraković, koga smatram prijateljem i koji je primio sina na odjel tek kad je dobro razmislio, te odlučio da ga zadrži na ispitivanju, za koje, pokazalo se, više nije bilo vremena. Priznao mi je da su svi bili zatečeni i šokirani smrću moga sina. Prosto nisu mogli vjerovati šta im se to dogodilo pred njihovim očima. Još je rekao da su shvatili o čemu se stvarno radilo kad im se «zavjesa podigla» i kad su «posložili kockice», te da su sve vrijeme lutali u pogrešnom pravcu u određivanju dijagnoze.

Svjestan sam da sam puno napisao, ali sam se trudio da ne propustim ni jedan detalj. Sve što je napisano je čista i gola istina. U interesu istine, mira naše porodice, imena Vaše klinike, sudbine sljedećih Vaših pacijenta, pogotovo mladih ljudi, zahtijevamo prvo Vašu internu istragu, pismeni odgovor o rezultatima istrage i mjerama koje ćete preduzeti na kažnjavanju odgovornih lica. Molim Vas, nemojte zaobilaziti istinu, nemojte biti sujetni, ne tražite olakšavajuće okolnosti zbog lažnog prijateljstva ili nepotizma, ne štitite one koji nisu dostojni svoje profesije. Samo golu istinu hoćemo supruga i ja. Tražimo da detaljno pročitate izvještaje, uporedite protokole (redne brojeve u odnosu na datume), prekontrolišete date terapije i utvrdite imena koja stoje iza nečitkih potpisa. Uporedite činjenice iz ovog zahtjeva sa izvještajima, pozovite svjedoke, a želio bih da i mene pozovote, kao roditelja koji je bio uz sina.

Ponoviću još jednom, a ujedno Vas, kao roditelj, pitam : da li Vam je u istoriji postojanja klinike i jedan pacijent došao u polusvjesnom stanju, sa dijagnozom teških srčanih smetnji i poslije kliničke smrti (rečeno od vašeg kolege, doktora), a da ga držite da leži 37 sati na prijemu kao neko ko nema pravo da mu se pruži pomoć i da se zbrine gdje mu je mjesto, odnosno kao neko ko nema pravo da živi.

Ja ne znam da li Vam je neko prije mene tražio pokretanje ovakvog postupka. Moram priznati da su i mene mnogi odgovarali uz objašnjenje : ne budi lud, uzalud trošiš energiju i vrijeme, od toga nema ništa, znaš da doktori neće jedan protiv drugog. Ja se nadam da to u ovom slučaju neće biti istina. Ja znam da svako mora odgovarati za svoje postupke, odnosno greške, a to je još izraženije u Vašoj profesiji. Svaka greška ili neodgovoran postupak može biti koban za pacijenta. Ne mogu, a da Vam ne napišem i to kako smo zaprepašteni slučajevima neodgovornog odnosa i propusta doktora, za koje smo čuli od ljudi koji su nam dolazili u kuću nakon naše tragedije. Vjerovatno i do Vaših ušiju dopiru takve priče, ali se ništa ne preduzima da se takve stvari otklone, prevaziđu u interesu klinike i pacijenata koji Vam dolaze, zbog kojih ste Vi tu da im pomognete. To je naročito izraženo u danima vikenda. Izgleda da se u te dane raspoređuju slučajno oni neodgovorni i da se pacijent ne može primiti na liječenje ako to neko ne naredi, a taj neko nije na poslu. To znači da , bez obzira u kakvom je stanju pacijent, mora čekati ponedjeljak, ako do tada preživi, da bi bio primljen u bolnicu.

Nadam se da ćete učiniti sve da se ovakav slučaj više nikada i nikome ne dogodi. Smatram da je poziv ljekara častan, human, da za njih nema radnog vremena. Tu su da pomognu, na to su se zakleli.

I na kraju, bez obzira na Vaš odgovor, naš sin je izgubljen. Vratiti ga ne možemo, ali zbog uspomene, poštovanja, zbog ponosa što smo imali sina takvog kakav je bio (dobar, pametan, druželjubiv, omiljen u svakom društvu, starom i mladom), zbog prijatelja i poznanika koji su došli na posljednji ispraćaj (a kažu bilo ih je preko 2.000), zahtijevam da preduzmete sve u utvrđivanju odgovornosti neodgovornih doktora i same klinike. Pa valjda nije sramota priznati ako se pogriješi.

Naš gubitak niko ne može nadoknaditi, našu bol ništa ne može umanjiti, ali ostaje naš dug prema sinu da se utvrdi odgovornost konkretnih osoba i Vaše klinike za njegovu iznenadnu smrt.

Očekujem Vaš pismeni odgovor. Nadam se da pravdu neću morati tražiti na drugom mjestu, odnosno u drugim institucijama.

S poštovanjem!

Podnosilac zahtjeva : Garagić Mehmed

Tuzla, 20.09.2005.

GODINU DANA SMO CEKALI ODGOVOR . TEK TADA SMO PRIJAVILI MUP-u, A MUP PROSLEDIO TUZILASTVU TUZLANSKOG KANTONA (KAO I DA NIJE!!).

[nevenkagaragic]

Proslo je 45 meseci, a jos cekam pravdu...
Hoce li iko biti kaznjen za ovaj zlocin?



EDIT - vracanje nestalih slika (i od "Fair Life" iz narednog posta)

[Fair Life]

[Tanahna dusa]

Draga gospodjo Nevenka,
vec satima sjedim pored komp ,citam i divim se vasoj snazi koju imate u sebi.Najtezi gubitak za svakog covjeka je gubitak djeteta i uvijek kazem nedaj Boze razumjeti te ljude, jer razumjeti tebe i slicne tebi znaci proci kroz isto, izgubila sam moju voljenu osobu, izgubila sam moje roditelja i znam sta znaci bol zbog gubitka voljenih osoba.
Trenutak smrti voljene osobe zasigurno je najtuzniji osjecaj koji covjeka obuzme tokom zivota. Znam da za vas utjehe nema i ne moze je biti, zato vam samo stiscem ruku sa zeljom da vam dam jos vise snage da izdrzite bol i izborite se za pravdu.

[nevenkagaragic]

Draga gospodjo Nevenka,
vec satima sjedim pored komp ,citam i divim se vasoj snazi koju imate u sebi.Najtezi gubitak za svakog covjeka je gubitak djeteta i uvijek kazem nedaj Boze razumjeti te ljude, jer razumjeti tebe i slicne tebi znaci proci kroz isto, izgubila sam moju voljenu osobu, izgubila sam moje roditelja i znam sta znaci bol zbog gubitka voljenih osoba.
Trenutak smrti voljene osobe zasigurno je najtuzniji osjecaj koji covjeka obuzme tokom zivota. Znam da za vas utjehe nema i ne moze je biti, zato vam samo stiscem ruku sa zeljom da vam dam jos vise snage da izdrzite bol i izborite se za pravdu.

Hvala, treba mi jos puno snage. Znam da ce moja borba potrajati, dugo, dugo, toga sam svesna. Uostalom, zar nismo svedoci svakodnevne "pravde" i "pravicnosti" u nasem drustvu?

[nevenkagaragic]

Godinu dana suprug i ja smo cekali odgovor na nas zahtev direktoru JZU UKC Tuzla za sprovodjenje interne istrage i kaznjavanje odgovornih za smrt naseg sina Garagic Denisa.

Osim odgovora Muminhodzic Kasima, tadašnjeg medicinskog direktora, da su primili zahtev i formirali strucni tim koji ce ispitati sve okolnosti, nikakvo obavestenje vise nismo dobili, iako znamo da je formirana komisija, jedna, pa druga ... (ZASTO?), jesu li opet nesto «stimali»?

U prvoj komisiji je trebao biti i dr Keser i dr Esad Brkic koje dobio zadatak da razgovara s nama (da nas «smeksa»9, ali mu je suprug porucio (inace se dugo znaju) da nam ne dolazi u stan. Dr Keser je ubrzo napustio UKC. U radu komisije NIJE ucestvovaa, verovatno kao NEPODOBAN.

U toku «rada» komisije sefica kardiologa Zumreta Kusljugic se izrekla kakoa taj dan imaju jos 2 ili 3 slucaja (uobicajeno??), a sokirala se kad je videla u nasim rukama jedan nalaz-anamnezu. Zamalo nam ote papir pitajuci odakle nam to? Odgovorili smo joj da smo izuzeli kompletnu (?) dokumentaciju, sasvim legalno. Zasto se toliko uzbudila?

Priznajem, nisam bila ni malo ljubazna, obecala sam da cu ih goniti dok ne isteram pravdu. Jos sam joj rekla : ako se znaju samohvalisati u medijima da su prestizna i svetski poznata klinika, ako se vole slikati za TV sa ordenjem koje primaju od popova (oca i sina Starovlah), onda treba da budu spremni priznati i kad pogrese. Ona je samo ponavljala : «Ja znam Denisa, on je divan mladic, ko god ga poznaje zna da nije u pitanju droga». Ostro sam joj odbrusila da je informacija o drogi njihova, izasla je iz njihove klinike i da ce to morati demantovati.

20.09.2005.god.na protokol UKC-a smo predajali zahtev za pokretanje istrage, a vec sutradan, 21.09. dolazi racun za intervenciju dezurnih na Internoj klinici 23.07.2005.god.oko 16 h (Mario Krizic i Salih Azapagic) NA DENISOVO IME!

To popodne su mu dali inekcije za pritisak i poslali su ga kuci. Tek kasnije saznajemo da "strucnjaci" Krizic i Azapagic vec to popodne odredili "svoju" dijagnozu, jer navodno «takvih» njima dolazi svaki dan troje-cetvero.

Istu noc, kad je Denis donesen i to u pratnji doktora, ovoj dvojici nije ni padalo na pamet da uvaze dijagnozu dr Kesera da se radi "teskom kardioloskom slucaju"!

Zar to nije ZLOCIN? Zivim za dan kad ce biti kaznjeni.

RACUN UKC-a na Denisovo ime (dobili 21.09.2005.godine) :



ODGOVOR Muminhodzic Kasima (06.10.2005.godine) :



Dokumenti – dokazu o «strucnim» anamnezama :

http://bhstring.net/tuzlauslikama/tuzla ... 618&page=2

Ovo je samo deo dokumenata.

[nevenkagaragic]

Denis sa prijateljima za 1.maj 2004.godine

[nevenkagaragic]

Posle godine cekanja odgovora na nas zahtev za sprovodjenje interne istrage u samom Univerzitetskom klinickom centru (ni odgovora, ni nalaza komisija), prijavili smo slucaj MUP-u TK 13.10.2006.godine i predali kompletnu dokumentaciju. MUP je prijavu prosledio Kantonalnom tuzilastvu u Tuzli.

Nakon gotovo 6 meseci stize odgovor Tuzilastva TK (04.04.2007.godine). U potpisu je tuzilac Ivo Iveljic.

1. strana


2. strana


Iz sadrzaja je ocito da tuzilac Ivo Iveljic nije preduzeo NIKAKVE istrazne radnje. Nije cak ispitao ni kljucnog svedoka (lekara u Denisovoj pratnji koji je dezurnim lekarima REKAO pravu dijagnozu), vec je svu svoju «moc» skoncentrisao na misljenje vestaka Cihlarz Zdenka koji drsko STITI lekare i UKC Tuzla. Nespojivo za humanistu, Hipokratovog sledbenika Cihlarz nebulozno tvrdi (GLUMECI BOGA), da bi Denis svakako umro cak i da je na vreme dijagnosticirana njegova teska bolest.

Na vreme? Koje vreme? TRI DANA su prosla u zanemarivanju PREPOZNATLJIVIH SIMPTOMA (bol iza grudne kosti i tesko disanje)!! Da li su sva 4 lekara Interne klinike UKC-a za ta tri propustili lekciju o ANEURIZMI?

A sta kaze Zumreta Kusljugic u «Dnevnom avazu» 22.06.2006.godine o simptomima (koje je imao Denis) : srcani bolesnici treba da se JAVE LEKARU!!!
Jadna Zumreta i pacijenti u njihovim rukama!


http://s26.postimg.cc/6u1huv0e1/12_1_Zumreta.jpg
"Dnevni avaz», 22.06.2006.godine

Gospodjo Kusljugic, kome delite savete u novinama? Korisnije bi bilo nauciti lekare kojima ste šefica! Jos mi kazete da ni vi ne bi videli aneurizmu cak ni u ponedeljak 25.07. na UZ . Ultrazvuk je ne mora ni pokazati, ali zato postoje precizniji aparati za koje ZNAJU PROFESIONALCI (sa istinski polozenom Hipokratovom zakletvom):
1. dr Mirsad Kacila
2. dr Asal Arslanagic



3. prof.dr.Stanoje Stefanovic (autor knjige “Interna medicina”-strana 434) i mnogi drugi.



Sudski vestak Cihlarz Zdenko ocito nije ni svestan sta je napisao u svom nastojanju da zastiti kolege i UKC! Kako jedan lekar moze sebi dozvoliti izjavu da bi pacijent SVAKAKO umro potpuno zanemarujuci cinjenicu da je tri dana prepisivana pogresna dijagnoza?

Kaze : adekvatno lecen! Od cega? Koja je dijagnoza upisana crno na belo? POGRESNA!
«Nije bilo primene nepodobnog sredstva i nacina lecenja» - sta to znaci? SVE je bilo NEPODOBNO jer je pacijent preminuo sa POGRESNOM dijagnozom! Dijagnoza je ustanovljena tek obdukcijom!

«Sve je adekvatno ustanovljenim stanjima..» – pa to Zdenko Cihlarz i tuzioci nas, medicinske laike, smatraju bas nepismenim i mentalno zaostalim, glupim gradjanima? Ustanovljena stanja (nalazi) pojedinacno ne znace nista. Ustanovljeno stanje znaci uspostavljenu dijagnozu.

Da li su "slavni" strucnjaci UKC-a ( i Cihlarz) ikada culi za dr Mirsada Kacilu (sarajevska Klinika za srce) koji je operisao aneurizmu sestrama blizankama? Kod Azre je vec postojala ruptura, kao i kod Denisa!


http://s26.postimg.cc/7p7c2lznd/52_2_Av ... Kacila.jpg
"Dnevni avaz", 23.02.2007.godine

Ne, tuzlanski samohvalisavci (cak 4 nazovi lekara), su obicne sujetne neznalice koji nisu ni pomislili traziti pomoc onih koji ZNAJU...

[nevenkagaragic]

Odmah, 12.04.2007.godine, smo prosledili prituzbu Glavnom tuziocu TK.
Za sastavljanje prituzbe i pozivanja na konkretne zakonske clanove, pomoc sam potrazila kod jednog poznatog tuzlanskog advokata.

1.strana

2.strana

3.strana


VD Glavni tuzilac Slaven Koval 12.06.2007.godine potvrđuje prethodnu odluku Iveljica (dakako, nista cudno za tuzlansko tuzilastvo!).



Zakljucak je da tuzlanski tuzioci i sudski vestak SVESNO odustaju od svoje profesionalne duznosti radi ZASTITE «LIKA I DELA» pojedinih lekara ili kompletnog Klinickog centra kao institucije. U Tuzli je to javna tajna, to su mi potvrdili i advokati koje sam pokusala angazovati za zastupanje u privatnoj tuzbi : ni jedan se nije USUDIO krenuti u raskrinkavanje ove sprege UKC-VESTAK-TUZILASTVO-SUD!!!

[nevenkagaragic]

Nakon ponovnog odbijanja sprovodjenja istrage i po prituzbi od 12.04.2007.godine od strane VD Glavnog tuzioca Koval Slavena, 16.08.2007.godine na dan Denisovog rodjendana, upucujem Visokom sudskom i tuzilackom vijecu u Sarajevo PRITUZBU protiv tuzlanskih tuzioca Iveljic Ive i Koval Slavena.
Prituzbu dostavljam u formi otvorenog pisma, te kopije saljem na jos 25 adresa.

Uz prituzbu VSTV-u dostavljam kompletnu dokumentaciju.

Garagić Nevenka
-----------------------
(----------------------)
75000 Tuzla
e-mail: --------------
tel. 035 --- ---
GSM : 061 --- ---


Visoko sudsko i tužilačko vijeće BiH Kraljice Jelene 88
71000 Sarajevo
Bosna i Hercegovina
n/r Predsjedniku VSTV-Branko Perić

OTVORENO PISMO – PRITUŽBA
Protiv :
1. Ivo Iveljić, tužilac Kantonalnog tužilaštva TK Tuzla
2. Slaven Koval, vd glavni tužilac Kantonalnog tužilaštva TK Tuzla

Poštovani gospodine Perić!

Obraćam se lično Vama, konkretnoj i najodgovornijoj osobi za stanje u BH pravosuđu, odnosno tužilaštvu, jer od Vas očekujem poništenje besramne i skandalozne odluke tuzlanskih tužioca Iveljić Ive i Koval Veselina o neprovođenju istrage po službenoj dužnosti protiv lekara Interne klinike JZU UKC Tuzla.
Zbog pogrešne dijagnoze, nesavesnog lečenja, te štete po zdravlje učinjene radi greške u proceni stanja pacijenta i propusta u činjenju, moj 26-ogodišnji sin Denis Garagić preminuo je 25.07.2005.godine, nakon nedopustivo dugog - trodnevnog boravka, u prijemnom prostoru Interne klinike UKC-a Tuzla.
Svojim neprofesionalnim radom, nesposobnošću i nemoralnom odlukom pomenuti tužioci svesnim ignorisanjem činjenice pogrešnog dijagnosticiranja, podržavaju sramni zločin koji su nesavesni lekari učinili, usuđujem se reći : namerno, s predumišljajem, jer su sujetno i drsko odbacili dijagnozu kolege koja je glasila : teški kardiološki slučaj. Da je u pitanju zločin učinjen od onih koji su položili Hipokratovu zakletvu, nedvosmisleno i jasno potvrđuje dokumentacija koju dostavljam u prilogu. Žalosna je činjenica da su lekarske greške u strašnom porastu, jer se ovom humanom profesijom sve češće bave nezainteresovani, površni nastavljači “porodične tradicije”, kao i diletanti koji se ne bi smeli baviti ovom humanomnom profesijom. Lekarske greške se po pravilu zataškavaju. Zašto? Zato što su lekari u ovom (trulom) društvu “zaštićena vrsta” sa imunitetom koji je u BiH sve “popularniji” i koji se sve češće koristi kao zaštita od procesuiranja!

Ukratko ću predočiti tok “kalvarije” mog sina Garagić Denisa :
U subotu posle podne, vrelog 23.jula 2005.god., Denis je iznenada osetio gušenje i jaku bol u prsima iza grudne kosti. Dežurni lekari na Internoj klinici Mario Križić i Salih Azapagić daju mu inekcije za sniženje krvnog pritiska, koji je Denisu godinama bio povišen, te ga šalju kući. Pošto tegobe ne prestaju, lekar iz našeg ulaza je Denisa pregledao i konstatovao jake šumove na aorti. U večernjim satima Denis se, plačući zbog jakih bolova, ponovo žali da ne može disati, da ga boli u grudima “kao da ga je ujeo bumbar”, te da mu trnu vilica i zubi. Iznenada pada u šok i potpuno se gubi, mislim da je doživeo kliničku smrt. Brzo smo reagovali i hitno ga prebacili ponovo na Internu kliniku u pratnji lekara koji je dežurnim Križiću i Azapagiću saopštio da se radi o teškom kardiološkom slučaju, što ovi nisu uvažili, već su odoka uspostavili “svoju” dijagnozu da je u pitanju droga, jer “takvih dnevno dođe troje, četvoro”. Čak su pretili prijavom policiji, kako bi odstranili lekara u Denisovoj pratnji. U teškom stanju Denis provodi noć na prijemu, a sutradan, u nedelju 24.07. dežurstvo preuzima Hasić Samira, koja po završetku smene 25.07.ujutro upisuje-prepisuje dijagnozu svojih prethodnika.
U ponedeljak 25.07. “brigu” o Denisu preuzima Fahir Baraković po čijem mišljenju Denisu nije ništa i šalje ga kući. Tri dana pacijent sa jakim bolovima u grudnom košu, povraćanjem i “željan disanja” provodi na prijemu u tzv.dnevnoj bolnici, što se nikako nije smelo desiti, pogotovo u ovako “prestižnoj” klinici, kako se sami hvale. Na insistiranje Denisovog oca da nešto ipak nije u redu i da ga ne šalju kući, konačno odlučuju Denisa smestiti na odelenje i to gastrološko, jer se, po rečima Fahira Barakovića, Denis požalio i na bol u stomaku. Nedugo potom Denis ponovo pada u šokantno stanje i umire od prskanja grudne aorte u prisustvu prijateljica (lekarima, naravno, ni traga). Tek kad je nastupila smrt moj sin stiže na intenzivnu negu gde ga uzalud pokušavaju reanimirati. Tek tada lekari shvataju težinu bolesti! Tek tada se setiše svojih knjiga i lekcije o aneurizmi, ali za mog sina prekasno. Tri dana, tri duga dana su zauvek izgubljena! Za tri dana se moglo uraditi mnogo toga i spasiti jedan mladi život, samo da je bilo volje, humanosti i profesionalne odgovornosti, umesto drskosti, sujete i diletantizma onih koji su zaboravili datu zakletvu. Na otpusnoj listi stoji : boravak na odelenju od 25.07. do 25.07., dakle, kao da je moj sin prethodna dva dana bio na ulici? Tako je i tertiran na ovoj “slavnoj” tuzlanskoj klinici, a tužioci ne žele skrnaviti “ugled” ovog jada od klinike, koja predstavlja još jednu duboku crnu rupu u Tuzli. Meni je potpuno jasno u kakvom trulom, korumpiranom i jadnom društvu živim, a sada mi je to i “potvrđeno” od strane državnih organa koji su dužni štititi svoje građane i njihova osnovna ljudska prava, prvenstveno pravo na život.
Pitam se da li bi postupak pomenutih tužioca bio identičan da se radilo o sinu ili kćeri njihovog kolege, rođaka, prijatelja, stranačkog lidera? Ili, kakav bi ishod za mog sina bio da sam se setila “mita”, što mi, moram priznati, nije palo na pamet. Na trenutak pomislite kako bi se osećali da se sve ovo desilo vašem detetu ili članu porodice?! Jesu li uticaji veza, moći i novca osnovne vodilje u svim porama društva, pa tako i u BH zdravstvu? Trodnevni tretman mog sina u “prestižnoj, svetski poznatoj” (??!) klinici bio je ispod svakog nivoa, kao da je bio na ulici, a ne u bolnici u “stručnim” rukama. Gade mi se samohvalisanja njihovih direktora u medijima. Za svaki uspešno obavljen rutinski zahvat, a što im je posao za koji su plaćeni, napadno se samohvališu i primaju kojekava ordenja, a mom sinu ni rutinski ultra zvuk ne uradiše! Zašto? Na to pitanje odgovor je dao medicinski direktor UKC-a Kasim Muminhodžić : “ne možemo mi svakoga slati na ultra zvuk”!!? Očito je isti rezervisan samo za odabrane, privatne pacijente, ili pacijente sa “debelim kovertama”.
Napominjem još da Klinika, odnosno direktor UKC-a Nedret Mujkanović, roditeljima nikad nije odgovorio na zahtev za pokretanjem interne istrage i kažnjavanje odgovornih lekara unutar Klinike. Poznato je da su 2 komisije ispitivale slučaj Garagić Denisa, ali nalaz Denisovim roditeljima nije prosleđen. Uostalom, zašto je bila potrebna i komisija nad komisijom?

Pozivam Vas da pažljivo pregledate svu dokumentaciju u prilogu, a posebno obratite pažnju na sledeće:

1. “Brljotine” u knjizi protokola sa potpisima lekara koji taj dan uopšte nisu bili na dužnosti,
2. Naknadno prepravljanje medicinske dokumentacije (posle smrti) radi zaštite odgovornih lekara, te pokušaj umanjenja odgovornosti krivim navodima, odnosno lažima,
3. Nepostojanje ili nestanak anamneze specijaliste (neurologa),
4. Neevidentiranje mišljenja-dijagnoze kolege lekara koji je doveo pacijenta, a koja je bila ispravna,
5. Pogrešna dijagnoza (“crno na belo”). Prava dijagnoza nije blagovremeno uspostavljena (tek posle smrti, na zahtev roditelja),
6. Iako je urađen niz rutinskih pretraga, nije urađen najvažniji nalaz : snimanje srca UZ, CT grudnog koša i sl.što je težak i koban propust, s obzirom na simptome (stalna bol iza grudne kosti i teško disanje – nedostatka vazduha),
7. Javno saopštenje UKC-a u “Dnevnom avazu” od 25.01.2006.god., kojim demantuju svoju dijagnozu, znači priznanje greške i izostanak adekvatnog lečenja. Saopštenje je sročeno pažljivo i vešto biranim rečima da bi izbegli “omču oko vrata” (po rečima Muminhodžić Kasima),
8. Smrt pacijenta kojeg prethodno šalju kući, jer “mu nije ništa”,
9. Račun ispostavljen od strane UKC-a gotovo dva meseca posle smrti, za prvu, popodnevnu intervenciju 23.07. (subota).

Sve napred navedeno tuzlanskim tužiocima nije dovoljno za pokretanje istrage!? Zaključak se sam po sebi nameće : tužioci se nisu bavili svojim poslom, lekari su zakonom “zaštićena vrsta”, a svi ostali su građani drugog reda!?Pitam javno, jasno i glasno :

KOLIKO KOŠTA ŽIVOT DOKTORE?
A ISTINA I PRAVDA TUŽIOČE?

Za život svog sina bih platila, trebali su tražiti, bedni diletanti sa lekarskom diplomom! Za istinu i pravdu neću platiti, jer ova država je obavezna štititi svoje građane, tužilac je obavezan po službenoj dužnosti provesti istragu, čak i da nije podneta prijava. Neću platiti, za pravdu se ne plaća, ali ću čista obraza ustrajati u traženju kazne za one koji su tri dana terorisali mladića u šoku. “Željan disanja” tri dana moj sin je trpio bolove, a diletanti oko njega su se igrali doktora, da bi poslednji u nizu diletanata na kraju otvoreno priznao, da su sve vreme lutali u pogrešnom pravcu i da im se “zavesa podigla” tek kad je sin preminuo. To je “slavna” klinika!?
Žalosna je činjenica da, i pored silnih institucija, edukacija, tribina, tzv.okruglih stolova” i brojnih stranih “upravitelja” koji pokušavaju ustrojiti ovu državu, sve više građana pravdu traži od Evropskog suda za ljudska prava. Šta rade domaći pravosudni organi i zašto uopšte postoje, zašto primaju visoke plate? Hoće li se u ovoj zemlji neko konačno početi baviti svojim poslom? Iz medija mi je poznat slučaj tuzlanskog mladića D.H. za čiju smrt su 2001.god.prijavljena 4 lekara tuzlanske Klinike. Pozdravljam upornost njegovih roditelja jer su “uspeli” za 6 godina “naterati” tužilaštvo da ipak pokrene istragu. Ako je BH pravosuđu trebalo 6 godina samo za pokretanje istrage, kad li će se proces okončati?
Iako sam medicinski i pravni laik, osvrnuću se i na “stručni” nalaz sudskog veštaka, patologa Cihlarž Zdenka, čijim izborom tužilac Ivo Iveljić, čuvajući sebe, vešto prebacuje slučaj na kojem je medicinska struka već pala. Zar tužilac Iveljić ne zna svoj posao? U ovom slučaju veštak nije ni bio potreban, jer je svakom normalnom čoveku sve jasno iz priloženih dokumenata-dokaza. Ako je već trebao veštak, kometentan je kardiohirurg! Tužilac bi više saznao da je saslušao bar jednog svedoka (lekara u pratnji), ili pročitao nalaze-mišljenja lekara, iako pogrešna i falcifikovana. Njemu, već u startu istina i pravda nije prioritet, niti je bitna, jer očito nekoga štiti! Koga tuzlanski tužioci štite i zašto, neka utvrdi disciplinski tužilac. Činjenica je da nalaz obdukcije niko nije ni osporavao, pa roditelji su i tražili obdukciju, jer lekari nisu znali (“nije mu ništa”). Kako veštaku nije “zapazio” odelenje na koje je Denis konačno smešten 25.07.2005.god., na dan smrti? GASTROENTEROLOGIJA!?? Aneurizma i gastroenterologija?! Svaka čast! Sve sami “profesionalci”!
Veštak Cihlarž se bespotrebno upušta u analizu aneurizme, teške bolesti, a ni jednom reči ne spominje sumnjive anamneze i pogrešnu dijagnozu! O aneurizmi sada znam i ja, samo što se lekari-diletanti nisu setili lekcije iz knjige “Interna medicina” autora prof.dr Stevanović Stanoja (str.433 i 434, VI dopunjeno izdanje 1986.g.) u kojoj su precizno navedeni simptomi koje je moj sin Denis imao. A narednog leta, šefica kardio odelenja Interne klinike u “Dnevnom avazu” od 22.06.2006.god. savetuje čitaoce kako da, zbog vrućine (iste kao i jula 2005.), obrate pažnju na (iste) simptome i odmah se jave lekaru! Predavanje je trebala održati svojim lekarima i upoznati ih sa srčanim simptomima! Kad veštak Cihlarž kaže da ništa nije učinjeno protiv medicine, na koju dijagnozu je mislio? A šta je učinjenu ZA medicinu, odnosno u korist pacijenta? Odgovornost je u NEČINJENJU, a sve što nije PROTIV ne mora ugroziti pacijenta, ali mu ne pomaže! Je li veštak primetio da nema ni nalaza ultrazvuka srca? Osim uobičajenog klasičnog EKG-a, srce apsolutno nije bilo predmet interesovanja prozvanih lekara, niti je rentgenski snimano. Zašto se veštak nije pozabavio izostankom terapije koja bi bila adekvatna teškoj bolesti i stanju šoka u kojem je Denis bio? Nisu ordinirali terapiju za kardiološku bolest, pustili su pacijenta na milost i nemilost vremenu i organizmu da se sam bori, sve do smrti! Da su prihvatili sugestiju lekara koji je Denisa doveo u subotu 23.07., još istu noć bi operativnom zahvatom Denis bio spašen! Ko je Cihlarž da kaže da bi Denis svakako preminuo? Bog? Pa znamo da se po uspešnom dr Kabilu tuzlanska kardiologija spominje i u širem okruženju.
Nije data šansa stručnjaku koji zna svoj posao! Nisu dali šansu mom sinu da živi! Blagovremena hirurška intervencija dr Kabila bi sigurno spasila mog sina! Ali ne, diletanti su se igrali doktora i bogova! To im ne može biti oprošteno!
Pritužbu na rad tužioca Iveljić Ive i vd glavnog tužioca Koval Slavena dostavljam relevantnim institucijama u BiH od kojih očekujem puno angažovanje u zaštiti ugroženih elementarnih ljudskih prava, te izvođenje odgovornih pred lice pravde. Ista je u formi otvorenog pisma radi upoznavanja šire javnosti i upozorenje građanima da ne šute, da dignu glas protiv zloupotreba, nerada, korupcije i nepotizma u državnim institucijama i javnim ustanovama, posebno u zdravstvu, jer sutra su možda oni “na redu”.
Porazna je činjenica da o lekarskim grešakama oštećeni građani uglavnom šute. Zašto? Dugogodišnje obijanje pragova, prepiske, šikaniranje, inertnost, korumpiranost i nezainteresovanost onih koji bi svoj posao trebali odrađivati profesionalno, oštećene građane u startu demorališu.
Gospodine Periću, od Vas očekujem da zadužite disciplinskog tužioca, koji nije sa područja korumpiranog Tuzlanskog kantona, da detaljno pregleda sve dokumente koje Vam dostavljam, te naredi provođenje istrage i podizanje optužnice protiv odgovornih, a sve u razumnom roku. Dajem sebi za pravo da Vas ponovo (javno) kontaktiram, ukoliko i Vi , odnosno VSTV, podrži sramnu odluku tuzlanskih tužioca.
Ne zanima me eventualno kažnjavanje tužilaca. Tražim PRAVDU ZA DENISA! Tražim KAZNU ZA ZLOČIN! Neko mora odgovarati za silne tragične propuste, neko je kriv što ja više nemam svoga sina! Budite sigurni da se neću umoriti, niti odustati. Upornost i izdržljivost je odlika marljivih i vrednih ljudi moje rodne Slavonije, koju napustih zbog udaje za Mehmeda. Dok sam živa neću odustati od istine i pravde, jer moj sin to zaslužuje. Denis Garagić je bio jedan izuzetan mladić, na ponos ocu Mehmedu, bratu Igoru i meni, njegovoj majci, kao i mnogobrojnoj rodbini u Hrvatskoj i Srbiji, te prijateljima širom sveta. (U BiH, sa očeve strane, nema bliske rodbine, jer je Denisov otac rano, kao malo dete, ostao bez roditelja).

U prilogu dostavljam :

1. Knjigu i DVD,
2. Odgovor v.d.Glavnog tužioca br. Kta.2623/06 od 12.06.2007.god.,
3. Pritužba uredu Glavnog tužioca od 12.04.2007.god.,
4. Odgovor tužioca na prijavu PU Tuzla br. 2623/06 od 04.04.2007.god.,
5. Zapisnik o prikupljanju izjave MUP-a TK, PU Tuzla od 13.10.2006.god.,
6. Saopštenje JZU UKC Tuzla objavljeno u “Dnevnom avazu” 25.01.2005.god.,
7. “Interna medicina” autora prof.dr Stevanović Stanoja (str.433 i 434, VI dopunjeno izdanje 1986.g.),
8. Članci iz “Dnevnog avaza”od 22.06.2006.,07.08.2006., i 23.02.2007.god.,
9. Odgovor UKC-a (med.direktora Muminhodžić Kasima) br.1-680-2/05 od 06.10.2005.god.,
10. Zahtev Garagić Mehmeda za pokretanje istrage od 20.09.2005.god.,
11. Račun UKC-a Garagić Denisu br.16816 od 12.09.2005.god.,
12. Potvrda o smrti br.990/05 od 26.07.2005.god.,
13. Otpusna lista MB : 0109/3697 ,
14. Dijagnoza i preporuka Prijemne ambulante od 25.07.2005.god. u 8h (Samira Hasić),
15. Anamneza, obrazac IB-3, 25.07.2005.god., odgovorni lekar Amira Bijedić,
16. Podaci o fizikalnom pregledu bolesnika, br.protokola 0100/3697, 25.07.2005.god. (Amela Altumbabić),
17. Izveštaj od 25.07.2005.god. (Brkić Esad),
18. Uputa prijemne ambulante odelenju, obrazac IB-1, od 25.07.2005.god.,
19. Protokol br.6694 od 25.07.2005.god.,
20. Protokol br.3695 od (???),
21. Matični list - istorija bolesti, obrazac br.1-21-10,
22. Terapijski list, obrazac IB-5,
23. Ultrazvuk gornjeg abdomena i urotrakta od 24.07.2005.god. (od.prijem),
24. Nalaz i mišljenje lekara specijaliste od 23. I 24.07.2005.god., amb.br.6694 (potpis lekara nečitak),
25. EKG snimci i laboratorijski nalazi – 11 listova,
26. Preporuke “Emaus international” od 19.03.2001., 03.05.2000.,19.03.2000.god.,
27. Prteporuke “Unicef”-a od 13.02.2002. I 16.02.2001.god.,
28. Knjiga “In memoriam”,
29. DVD – TVTK VIII 2000.god.

S poštovanjem !
Podnosilac pritužbe : Nevenka Garagić, rođ. Manojlović

Tuzla, 16.08.2007.god.
(Denisov 28. rođendan)

Dostavljeno :
1. OHR Sarajevo, Specijalni predstavnik EU u BiH,
2. OSCE Sarajevo,
3. Ombudsmeni FBiH, Sarajevo,
4. Dom za ljudska prava, Sarajevo,
5. Helsinški komitet za ljudska prava u BiH, Sarajevo,
6. PredsedništvoBiH, predsedavajućem preds.,
7. Ministarstvo pravde BiH, Sarajevo,
8. Skupština TK - preds.sk., Tuzla,
9. OV Tuzla - preds.OV, Tuzla,
10. Medijima.

[TheMule]

Zelim vam srecu u borbi za pravdu protiv tih mafijasa, i primite moje saucesce za Denisa.

[nevenkagaragic]

Zelim vam srecu u borbi za pravdu protiv tih mafijasa, i primite moje saucesce za Denisa.

Hvala. Jeste, pravi su MAFIJASI! Samo nam njih izgleda ne nedostaje!

[nevenkagaragic]

Istog dana, kada sam na mnoge adrese uputila prituzbu VSTV-u, 16.08.2007.godine, ispred «Merkatora» je osvanuo dzambo plakat sa Denisovom slikom i tekstom jedne latinske poslovice. Na plakatu sm predvidela pitanja :

Koliko kosta zivot DOKTORE?
A istina i pravda TUZIOCE?

Takav tekst mi nije bio dozvoljen, pa sam pristala na brisanje «doktore» i «tuzioce».

Prevod latinske poslovice sa dzambo plakata glasi :

« GRESITI JE LJUDSKI, ALI U GRESKAMA USTRAJATI OBELEZJE JE LUDAKA»



I bas tih dana, kad se o Denisovom slucaju moglo citati u dnevnim i sedmicnim novinama, UKC Tuzla drsko (a kako bi to oni drugacije?) salje na DENISOVO IME i adresu OPOMENU PRED TUZBU za neplacen racun na ime popodnevne «usluge» dana 23.07.2005.godine koju su neodgovorno i nezainteresovano pruzili «savesni» DILETANTI Mario Krizic i Salih Azapagic. Denisu su dali inekcije za snizenje krvnog pritiska i VRATILI ga kuci.



Zasto se u UKC-u cekalo 2 godine sa opomenom zbog neplacenog racuna? Da li su indirektno pokusali zapretiti porodici?
Koliko li se jos slicnih slucajeva desilo u UKC-u o kojima gradjani nisu smeli javno govoriti ili optuziti UKC?

Vazno je napomenuti (sto ocito potvrdjuje njihovu NAMERNU drskost) da su u svojim internim novinama «NEWS», od srede 22.08.2007.godine (u dnu stranice stoji «Ured za komunikacije») preneli kompletan tekst o Denisu objavljen tog istog dana u dnevnim novinama «SAN» pod naslovom «Da li su ljekari krivi za smrt Denisa Garagica?». Ovaj tekst je inace prvi od tekstova o Denisu objavljen u novinama.



Dakle, jasno je da nije u pitanju administrativna greska, nemar ili neobavestenost, vec namera da se zaplasi i zaustavi istina o njihovim «slavnim» pothvatima i «uspesima». Uzaludan im trud, sve vise gradjana uvidja kakva je crna rupa ova klinika.

Vec sutradan, 23.08.2007.godine u novinama «SAN» reaguje tuzilastvo pod naslovom «Tuzitelj Ivo Iveljic o smrti Denisa Garagica».

Reakcija Kantonalnog tuzilastva na internet stranici:
http://www.tuzilastvotk.com.ba/arhiv.ph ... 7&newsid=5


VSTV je potvrdilo prijem prituzbe.
Uz pismo dostavlja i brosuru u kojoj se, izmedju ostalog kaze da pregled i procena prituzbe, eventualna daljna istraga i donosenje odluke od strane UDT-a (Ured disciplinskog tuzioca) treba da se okonca u roku od 2 godine od dana podnosenja prituzbe. «Azurno» zaista! Zar to nije poruka : NE ZALITE SE!??





Ostali odgovori institucija kojima je prosledjena prituzba VSTV-u :
http://bhstring.net/tuzlauslikama/tuzla ... 618&page=4

Tuzlanskom forumu Tuzlarije.net sam posebno zahvalna :
http://bhstring.net/tuzlauslikama/tuzla ... php?id=151
http://bhstring.net/tuzlauslikama/tuzla ... p?id=18222
http://bhstring.net/tuzlauslikama/tuzla ... p?id=18480

Sarajevo-x.com-u isto tako :
http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtop ... t=#1415053

[nevenkagaragic]

Transparent koji sam drzala danas na protestnom skupu u Tuzli - Soni trg 09.05.2009.godine u 12:00h.

Ja jos nisam dobila odgovor na moja pitanja , niti od UKC-a, niti od VSTV-a.
Ipak, cekam. A ko ceka taj i doceka.

[nevenkagaragic]

In memoriam Denis Garagic Tuzla TVTK 2000
http://www.youtube.com/watch?v=7CZ4gWlZ07o


Denisov intervju na TV Tuzlanskog kantona avgusta 2000.godine. Povod : angazovanje u realizaciji projekta internacionalnog festivala Tuzla Wave u Tuzli, a u organizaciji Medjunarodnog foruma solidarnosti «EMMAUS». Nekoliko godina je bio aktivan kao prevodilac i tehnicki koordinator ove manifestacije.

[nevenkagaragic]

Kopije otvorenog pisma-prituzbe VSTV-u od 16.08.2007.godine, sa dokumentima, dostavila sam medijima :

TV kucama :

1. BHT1- Sarajevo,
2. OBN - Sarajevo,
3. FTV - Sarajevo,
4. TV PINK - Sarajevo,
5. TVTK - Tuzla,
6. TV SLON - Tuzla,
7. BNTV - Bijeljina;

Printanim medijima :

8. Tuzlanski list - Tuzla,
9. Dani - Sarajevo,
10. Slobodna Bosna - Sarajevo,
11. Start - Sarajevo,
12. San - Sarajevo,
13. Express - Sarajevo,
14. Nezavisne novine - Banja Luka,
i
15. Tuzlarije.net Tuzla,
16. Radio Dojce vele

Od TV kuca (6 u FBiH) ni jedna se nije oglasila. Jedina, sedma TV kuca, BN je bila zainteresovana. Njihova ekipa je dosla u Tuzlu i snimila prilog koji je emitovan 26.09.2007.godine u politickom magazinu “Crno na bijelo”.

15-minutni prilog je vrlo korektno i profesionalno odradjen, bez ikakvih komentara. Prezentirane su samo gole cinjenice. Kontaktirali su i drugu (UKC) i trecu (Tuzilastvo TK) stranu. Tuzilastvo se nije oglasilo, a ispred UKC-a misljenje (vrlo sramno : “svi moramo od necega umreti”) je iznela tadasnje direktorice Interne klinike Nade Pavlovic-Calic. Kakav kvalitet i pozrtvovanost prema pacijentima se mogao ocekivati od osoblja pod “palicom” ove cinicne zene? Da li su oni ikada culi za Hipokrata?





A ja? Ja jos cekam odgovor na pitanje :
"Koliko kosta zivot ? (doktore) A istina i pravda ? (tuzioce)"

[nevenkagaragic]

Prosla je JOS jedna godina.
Treca! U cekanju istine i pravde. Drzavna institucija zaduzena za kontrolu rada pravosudnih organa ni da mrdne… Godina od moje prituzbe - prijave tuzioca Kantonalnog tuzilastva TK Iveljic Ive i Koval Slavena, a VSTV jos cuti.
U medjuvremenu predsednik VSTV-a Branko Peric odlazi na (“zasluzeno”?) novo radno mesto, a duznost novog predsednika preuzima Miroslav Novkovic.

16.08.2008.godine, ponovo na Denisov rodjendan, upucujem novo otvoreno pismo – urgenciju VSTV-u, na ruke predsedniku Novkovicu. Ponovo je i dzambo plakat ispred “Merkatora” sa Denisovom slikom i pitanjem :

“I opet… Koliko kosta zivot? A istina i pravda?”



Garagić Nevenka
-----------------------
(----------------------)
75000 Tuzla
e-mail: --------------
tel. 035 --- ---
GSM : 061 --- ---


Visoko sudsko i tužilačko vijeće BiH
Kraljice Jelene 88
71000 Sarajevo
Bosna i Hercegovina

n/r Predsjedniku VSTV-Milorad Novković

Broj predmeta UDT : 5453/07

OTVORENO PISMO – URGENCIJA

Poštovani gospodine Novković!

Pre tacno godinu dana, 16.08.2007.godine, ovako sam zapocela otvoreno pismo – pritužbu Vašem prethodniku Branku Periću, a protiv tužioca Kantonalnog tužilaštva TK Tuzla, Ive Iveljića i Slavena Kovala, zbog nesprovođenja istrage protiv lekara Interne klinike JZU UKC Tuzla.

Zbog pogrešne dijagnoze, nesavesnog lečenja, odnosno greške u proceni stanja pacijenta od strane lekara Interne klinike UKC-a Tuzla, moj 26-ogodišnji sin Denis Garagić preminuo je 25.07.2005.godine, nakon trodnevnog boravka u prijemnom prostoru pomenute klinike, takozvanoj dnevnoj bolnici. Prijavljeni tužioci NISU saslušali ni jednog svedoka, niti su uvažili elemente KRIVIČNOG DELA iz predočenih dokaza. Iz istih je nesporna POGREŠNA DIJAGNOZA, a zbog koje mom sinu nije BLAGOVREMENO pružena adekvatna STRUČNA pomoć. Aneurizma aorte se leci HITNOM hirurškom intervencijom, što lekari Interne klinike nisu znali, odnosno nisu hteli znati jer im je rečeno da se radi o teškom kardiološkom slučaju. Svojim nesavesnim i neprofesionalnim radom Ivo Iveljić i Slaven Koval štite kriminalne radnje, a meni uskraćuju pravo na pravično suđenje. Nažalost, novi Krivični zakon ne dozvaljava privatnim licima krivične tužbe. Zato očekujem da VSTV postupi po zakonima ove države.

Za proteklu godinu dana od VSTV-a, odnosno Vašeg prethodnika, odnosno Ureda disciplinskog tužioca (u potpisu Anđelko Marijanović, Glavni disciplinski tužilac) dobila sam samo Potvrdu prijema pritužbe datirane 16.08.2007.godine, primljene 17.08.2007.godine, a ista je pod brojem predmeta UDT 5453/07 od 23.08.2007.godine. Uz potvrdu prijema dostavljen mi je i primerak brošure, citiram : “koja nudi vrlo korisne informacije o disciplinskim procedurama i može pomoći da razumijete Vaša prava, ali i način postupanja UDT-a po Vašoj pritužbi”.

Svoja prava znam (kao i obaveze), a “korisne informacije” oštećeni građani mogu naći na internet stranici VSTV-a. Pomenuta brošura može oštećene građane samo odvratiti od namere da kod vas traže “svoja prava”, s obzirom na komotne, dugogodišnje rokove rešavanja pritužbi koje navodite u istoj. Pritužbe na rad sudija i tužioca u Bosni i Hercegovini se tako otežu u nedogled, pa nije ni čudo da ih je sve manje (sigurno ne zbog savesnijeg rada sudija i tužioca). Iznimku u ažurnosti VSTV-a čine “teški” slučajevi nesavesnog rada kao na primer zloupotreba službenog vozila u privatne svrhe (Slaven Koval). Da nije žalosno, bilo bi smešno.

Nemam nameru ponavljati razloge i detalje pritužbe, sve je jasno iz obimne dokumentacije koja je dostavljena pre godinu dana, samo želim Vas lično podsetiti na predmet koji Vaš prethodnik nije završio. Očekujem da se lično angažujete i ubrzate istražne radnje, te zahtevate od Kantonalnog tužilaštva TK sprovođenje istrage po službenoj dužnosti i podizanje optužnice protiv JZU UKC, odnosno lekara odgovornih za smrt moga sina Garagić Denisa. Dokazi su jasni i nesporni, samo je pitanje koliko su pravosudni organi Bosne i Hercegovine u službi svojih građana, prava i pravde.

Na kraju krajeva, postoji sud pravde i van ove države. Stoga, molim da što pre donesete odluku na pritužbu, kako bih mogla ispoštovati proceduru . Jasno Vam je da nemam poverenje ni u Vašu instituciju, jer poznato je da “riba od glave smrdi”, što znači, tužioci i sudije su nam upravo onakvi kako im dozvole nadređeni (VSTV), zar ne? Samo idealisti veruju da ovoj državi njeni građani nešto znače. Ja ne verujem, iz iskustva, nažalost.

U prilogu dostavljam :

1. Kopiju otvorenog pisma - pritužbe od 16.08.2007.godine,
2. Opomenu pred tužbu br.01/4-14-1-3327/07 od 29.07.2007.godine upućenu na ime Garagić Denisa od strane UKC-a (koja dokazuje svu drskost i sigurnost UKC-a u pruženu podršku kriminalu od strane tužioca i sudskog veštaka Zdenka Cihlarža),
3. CD – snimak 15-minutnog priloga BNTV sa izjavom tadašnje direktorice Interne klinike Nade Pavlović Čavić kako (NI)su “učinili sve” i kako “svako mora od nečega umreti”. Nebulozniju izjavu ne bi dala ni potpuno nepismena osoba. Pa kako su doktori mogli učiniti “SVE” što je u njihovoj moći kad su potpuno promašili dijagnozu? U UKC-u Tuzla je, očito, svašta moguće!

P.S. I ovo otvoreno pismo, kao i prethodno dostavljam medijima.

S poštovanjem !

Podnosilac pritužbe
Nevenka Garagić, rođ. Manojlović

Tuzla, 16.08.2008.god.
(Denisov 29. rođendan)


http://s26.postimg.cc/90x0ao7uh/25_3_2_ ... ovnica.jpg


http://s26.postimg.cc/n9wmsqmd5/25_4_SA ... _tekst.jpg

I opet… cekam… dokle?

[nevenkagaragic]

46 meseci tisine... 25-i, datum zlocina...

Da, sacuvah Denisa 4 ratne godine.
Isao je u skolu, bio aktivan u tuzlanskom TTC TELEX-u, s prijateljima isao u grad.
I 25.05.1995.je bio u gradu, ali je kuci dosao pre zlocina.

Sacuvah sina u ratu, ali ga nisam mogla sacuvati od zlocina U MIRU. Zlocina koji pocinise bahati, sujetni diletanti Interne klinike UKC-a Tuzla.

46 meseci tisine. 46 meseci cute i UKC i BH pravosudje.
Koliko je jos zlocina pocinjeno, a o kojima se cuti? Koji se zataskaju?
Pravda ce ipak na kraju biti zadovoljena, u to sam potpuno sigurna. Ona uvek stize, koliko god se cekala.

Daj mi sine
«snage da izdrzim sto promeniti ne mogu,
hrabrosti da promenim sto mogu
i mudrosti da to dvoje razlikujem».

[TheMule]

Samo nastavite hrabro...

[nevenkagaragic]

Denis ispred Filozofskog fakulteta u Tuzli.

[nevenkagaragic]

Samo nastavite hrabro...

Da, hocu...moram! Hvala.



Tuzla, 16.06.2005.godine
Denis je pio jutarnju kafu na balkonu. Spremala sam se na more sa muzem.
Denis je planirao more posle ispita, a mladi sin Igor u julu.
Rekla sam mu «da te slikam sine», a on : «ma sta ces me slikati»...
To je poslednja Denisova slika.

[nevenkagaragic]

"Presuda" (bez presude) DOKTORKI SMRT, Amili Cvijetic-Koldzo za smrt Svjetlane Zukic-Cece. Iako se sudija Slobodan Nastic na neki nacin "izvukao", nadam se da je zakon konacno poceo da se primenjuje i vazi jednako za sve gradjane BiH.

A ja? Od pravosudnih institucija jos ni glasa...ni VSTV, ni Opstinski sud u Tuzli. Pitam se... ne ne pitam se vise u kakvoj to drzavi zivim!

Dnevnik FTV 10.07.2009.



http://gordanasi.blogger.ba/

[miroslav76]

Draga gosp.Nevanka...Zao mi je iskreno i duboko sam potresena vasom tragedijom..Bog neka Vam da snagu da izdrzite u Vasoj patnji za ČEDOM koje su vam iz zagrljaja oteli ČOBANI..ma ne mogu oni ni to biti....ma koliko su oni zivota unistili???!!! prokletinje...vratilo im se da BOG da..Samo hrabro MAJKO!!!! Pravda je spora al dostizna............