Petar L. za Feral

[nosara]

"Feral

Piše: Petar Luković

Zemlja vaših najdražih pravoslavnih susjeda – The Serbia – duhovito se ozbiljno, kao što priliči državi koja u nikakvim škorpionskim ratovima nikad u video snimcima nije učestvovala, već nedeljama priprema za rutinsko obeležavanje umetničkog happeninga u (srpskoj) Srebrenici glede desetogodišnjice misterioznog i sasvim neobjašnjivog nestanka osam tisuća muškaraca muslimanske veroispovesti koji su, na opće zaprepašćenje srbijanske javnosti, jednostavno – isparili i nestali, a da ih, Svetog Save nam, niko nije pipnuo, niti okrznuo, sem metka ili noža, tko će već znati! Veličanstven trud Koštuničinog režima da opere ruke nad tzv. Srebrenicom – vidljiv u precizno organizovanom pojavljivanju tragično-depresivnih «intelektualaca» koji su tjednima objašnjavali da u toj fucking Srebrenici nije bilo genocida, možda se dogodio koji «masakarčić», ali, shvatite, čak i da je osam tisuća mrtvih – u šta duboko sumnjamo – to nije nikakav razlog da zaboravimo srpske žrtve, gde ste, bre, vi Hrvati da osudite Jasenovac u kojem je ubijeno osam miliona Srba (matematički lapsus Radoša DSS/Obraz/ Ljušića)!
Srpsku nevinost branili su, po običaju, hrabro ali glupo, jer se osam tisuća mrtvih ne može nikako braniti, svi oni istrošeni likovi iz devedesetih godina koji bi, u nekim prirodnim okolnostima, već bili u bukagijama ili pod giljotinom: sablasno ružna dr Smilja Avramov, nekadašnji Miloševićev pravni savetnik, direktni Frankeštajnov proizvod kojoj veštačka vilica drhti satima nakon svakog pominjanja «srpskih žrtava»; Brana Crnčević, nekad pisac, odavno Miloševićev portparol, davno operisan od svake šale i komike, fantomska alkoholna figura koja još uvek veruje da zna šta govori; u pomoć je, očajnički, pozvan i vojni komentator Miroslav Lazanski, nekadašnji srpski Zagrepčanin koji se svojevremeno sa JNA trupama povukao u Beograd – da bi danas objašnjavao da je «događaj» u Srebrenici posledica srpske nervoze, besa i potrebe za osvetom, vrlo razumljivo i nekako, ljudski, kad slušate Lazanskog koji sve više liči na Smilju Avramov, kao da je sve cool i moćno, kao što je moralo biti, jer drukčije nije moglo ni biti, ovde osam hiljada, u Priijedoru pet tisuća, u Doboju dve hiljade, po Višegradu, s mosta, hiljade mrtvih koji padaju u vodu, zar ovo nije art-instalacija vrhunskog koljačkog tipa?
Kao što obično biva u Srbiji u ovim desperate trenucima kad se mobiliše svaki DB aktivista, glavne uloge u obrani tradicionalne mladićevske srpske časti – preuzeli su pouzdani urednici «Kurira» i «Evrope», nekadašnji Karadžićevski plaćenici, aktivni BIA suradnici, među kojima Željko Cvijanović (glavni urednik tjednika «Evropa») koji s debelim dosije-razlogom slovi kao mlađahni DB agent spreman da danas radi protiv Zorana Đinđića, a već sutra, kad je učestvovao u njegovom ubistvu i radovao se u društvu DSS likova sa kojima je pijančio na dan Zoranove smrti, krene u obračun sa Čedom Jovanovićem i Vladimirom Bebom Popovićem koji su, gle, jedini svedoci onoga što je Cvijanović, po nalogu svojih šefova, kao ex-novinar Srne, radio, jer je po zadatku to bio jedini njegov cilj. Uopće, dear Croats, ono što danas čitamo po srpskim štampanim medijima jeste vrsta ultimativne srpske obrane: čim «Večernje novosti» objave, tobož, spisak srpskih žrtava «oko Srebrenice», već unapred znamo da je to laž... jer spisak jeste veštački napravljen da bude fantomska Ravnoteža izvesnoj Srebrenici, baš kao i monstruozna ideja da se 12. jula organizuje nekakav Srpski Skup u Bratuncu glede pravoslavnih žrtava, kako bismo postigli The Balance: koliko oni nas, toliko mi njih duplo i trostruko i petostruko, dok ih sve ne eliminišemo!
Srpska državna ideja da, evenutalno, priznamo zločin u malim količinima – nije u Srebenici ubijeno osam nego dve hiljade ljudi, i nisu likvidirani nego ubijeni u borbama – osnov je ove julske priče o medijskom happeningu koji Srbiju počinje da nervira; serija billboarda s temom o Srebrenici («Da se pamti»), odmah je prefarbana ili uništena, jer Srbija, što da se zajebavamo, nikako i nikad nije spremna da prizna da je zločinačka zemlja koja je mrtve Albance spaljivala u visokim pećima ili ih je dead prenosila u hladnjačama, ovo je zemlja koja će vam uporno govoriti kako je ona super, demokratska, miroljubiva, dobrosusedska, vesela, free to cheer, zemlja otvorena za svaki gastronomski turizam – ali u svojim miloševićevskim trenucima najmračnija od svih ss-modela, nastavljena Koštunicom, Crnčevićem, Cvijanovićem ili već nekim DB plaćenicima spremnim da vas uvere kako je ovo Zemlja Blaga / Divna/ Prelepa.
Nije. Ovo je zemlja iz koje se još vade leševi. I iz koje će se leševi vaditi godinama. Albanci, Muslimani, Hrvati, svejedno. Zemlja koja smrdi zločinom, zemlja kojoj će se Srebrenica lepiti vekovima samo zato što su tzv. Srbi uzeli oružje u svoje ruke i rešili da genocidom oslobode viziju Slobodana Miloševića, uz ideološku pomoć Vojislava Koštunice.
I nema nikakvog filmskog/rockn'roll'roll razloga da se Srbija ne oseća krivom; ovo jeste genocidna država koja je za par dana ubila blizu deset tisuća Muslimana, jer je tako htela. I uživala u tome. Zajedno sa svojim građanima. Uprkos Smilji Avramov, uniformisanom RS fanatniku Željku Cijanoviću, Brani Crnčeviću, Radošu Ljušiću, Vojislavu Koštunici, Dragošu Kalajiću ili «Kuriru», zločin u Srebrenici, da pojasnimo: zločin koji su SRBI izvršili, ostaje kao tipična slika ovdašnje srpske vlasti, bez obzira što će vas uveravati da ništa nismo znali. A sve jesmo znali. I opravdavali. I rekli: tko ih jebe.
Tek da se zna: krivi smo do neba i dalje. Srbija, zemlja koljača. Nema više. The end. "

Hajde, sarajevci i ostali, opletite svojim britko-inteligentnim komentarima.

Licno mislim, da je bog dao vise Lukovica...

[Zadig]

bilo vec chitano je